Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković

Sinoć

Wed, 05 Jun 2013 23:02:25 +0200

Poslao: Sre 05.06.2013 23:02

Sinoć smo razgovarali o zločinu.
Lagano,
kao o kiši, ili slici
da je reč,
kao o moći.
Puštali da nas obuzme smeh,
blizina tela,
sluz zvana nagon

znači, ništa strano,

ništa što može proći.
Nismo se osvrtali sinoć.
Tragove koje ostavljaju stopala bela
u sobama roditelja,
mirisi odrastanja,
volja za greh,
korisne laži

smo sretali

i nigde da minu.
Popravili poglede na noć
kad je svetlost postala belja,
zauzeli tela i u duh nazad ušmrkali slinu,
ništa što neće proći,
iako,

o zločinu smo razgovarali sinoć.

Trava

Mon, 29 Apr 2013 23:38:56 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Pon 29.04.2013 23:38

Gledam sebe kako žmurim,
oblik prost,
Iz ugla koji se neće zvati krugom,
mada je i vaskrs stvar strpljenja,
nekad.
I vidim
da ostaću gost,
na trajanju dugom
kroz oblast
u kojoj se zapravo
ništa ne menja.
I ništa nije sad.

I gledam vreme
okom šturim
Dimenziju, ili dve
zahvati mehanizam, više ne,
makar se zvao i duh,
dok diktira teme.
Jezik mi je uzet
kad i darovan sluh,
i žbir sam, subjektu tiho breme,
toliko, da u sebe ne mogu da se sjurim
klet

Iz ugla,
tačnog, kao odsustvo smeha
gledam sebe
kako žmurim.

Odlomak

Wed, 10 Apr 2013 23:14:03 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Sre 10.04.2013 23:14

Pričamo li?
Oči, zubi, nokti,
grkljan go.
Došlo doba neko puno ožiljaka,
a mlado
Pričamo li?
Korakom udarim u nečije stajanje,
u mraku.
Do govora i ne stignem
jer već neko iza,
meni je korak
A otkud mrak?
Slovo smo čekali,
čekanju osvetlili ćoškove,
prihvatili trajanje

Pričamo li?

I reka, dok guta nam tla
nešto kazuje drveću,
što bi zemlju da brani.
A golo je,
i čudno, tako samo.
Možda mu se voda i smeje,
i balavi, bučna i prosta.
Lice vetrom odrano
nosi kao krastu na običnoj rani.

Pričamo li,

sa bezoblačijem dok se rve
perspektiva
i umara zemlju krug,
koji stopala teško će da shvate.
Mada je kriva.
I opet su kapi one, prve,
od nekih voda date,
još dok je ovuda hodao muk.

A mi,
pričamo li?

Buka je tek sa našom nesanicom stigla,
a kao da je oduvek bila
i prostor, i taj krug.
Imena poznatog kao „svud“,
brzo je gotovo sve
što i vazduh sam postigla.
O tome,
pričamo li..?

Ovo je ta, zar ne?

Tue, 12 Mar 2013 10:25:41 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Uto 12.03.2013 11:25

Zalogaj straha progutam
kada mi uspe da iza sećanja zađem,
i nađem
da starija od čekanja postojiš,
običajem da je bilo vreme
da nekom pripadneš, načeta,
meru danu smišljaš
umesto želje da tu,
gde će mi traženje proći
stojiš.

I vid mi se
potroši od traženja mesta
na kojem si ostavila telo,
da ovo moje u biće pretvori, al’
gledanju više zanos ne stoji,
kao što i trajanje takvog
više nije čula nijednog delo.

Vreme je budalaština

Sat, 02 Mar 2013 23:05:38 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Ned 03.03.2013 0:05

Dođi do mene.
Grudima.
Zaposeo sam reči neke
koje je teško poslati.
Meso vazduha više nema tu moć.

Probaj da kreneš
kada šuma krene,
osvete kad postanu meke,
a prečice cele,
da mogu da se shvate.

Daj da disanje tvoje,
duboko,
uporede među sobom reke,
a korak
bestazja što bi te dovela,
da ti savesti, odluke davne
već ne kroje.

Dođi do mene,
gde i čekanju je dosadila
zabava sa čudima.
Gde se mlade laži u plavo
i u belo boje,
a istine mrtve postaju slavne.

Dođi, dok još u vremenu
postoji
-davno

Dođi do mene
grudima.

Na času letenja

Mon, 18 Feb 2013 22:58:53 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Pon 18.02.2013 23:58

Ostrvio se na mene horizont.
Tajnu da prilagodi,
prostu kao savez
oku, tek.
Čini mi, se o tome
kako se praznina kreće,
i na šta se svodi.
Uvek

I još mi na ramena
tiho spusti skitanje.
Zabačenom stranom odgoneta oblik
koji me je doneo.
Treba mu i druga,
da nasluti krajeve
-„Hodao si s glavom poviše sveta“,
na jeziku vetra sklonio je pitanje

Svoj mu pred noge odmotah do račve
-„ Puštao sam zmajeve“.

Kiša

Sat, 02 Feb 2013 23:20:39 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Ned 03.02.2013 0:20

Pala je kiša. Cela.
Skoro kao noć,
ali se sa ljudima ništa nije dogodilo.

Neke vode zaboravimo,
kao da nismo njihova dela.
Previdimo da postoji tok,
ili pad
i odakle se sve ovo slilo,

od čega je deo
kojim mozemo shvatiti „sad“,
kakvog je oblika bela.

Skoro kao noć,
pala je kiša cela.

"Seks donosi suviše neprilika Lu"

Sun, 13 Jan 2013 22:49:55 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Ned 13.01.2013 23:49

Poređasmo nevažne istine po imenima,
uoči poslednjeg alkohola.
Vrata na spoljnom zidu su čekala,
kako samo utroba ume da čeka.
Bez glasa.
Visina beše meka.
Telima smo zauzeli tečnosti, do pola,
a onda ponudili prazne umove
da kap bi svaka stala.
Postadosmo masa

zvuka, oka, pamćenja...
Poglede položismo kao upotrebljeno oružje
u najobičnijem ratu
Bez zveketa,
tela iskoristismo gola.

Podela

Sun, 30 Dec 2012 09:30:35 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Ned 30.12.2012 10:30

Na jednoj strani uma su reči,
osvetlenje koje klija.
Pravci.
Trenutak gde prestaje otac
i počinje kretanje.

Na strani koja nema oblik
ali nosi granicu.

Vreme je ne nosi. Nema ni vid,
i u stupanju takvom ne postoji preči.
Na toj strani se dobro prenosi strah,
a loše stid,
i ne nalazim joj suprotnost,
jer nema za šta da se uhvati dah.

Na jednoj strani uma,
tražio sam reč
koja ne treba vilicu.

Skica stvaranja

Tue, 11 Dec 2012 22:07:07 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Uto 11.12.2012 23:07

Naspram prostora,
a ne na strani ničeg.
Bez težine
i bez otpora.
Ni na dohvat.
Voljom senki nameštena
poziraš slikaru
koji bi da oboji obojeno
od suprotnog, u sebi.
U meni.

Nema me kad nisi.
Reči koje stvoriš stvaraju me.
Usnama mi stegneš davanje,
jako.
Inkvizitorski.
To nazoveš poljupcem.
U onome što ostane od tela,
kad taj prođe,
ostaviš ranu pristalu da vri,
u onome što nije,
stropoštaš zamku za novi život

od jednog sasvim običnog boga
nazvanog Mi.

Odluka

Sun, 25 Nov 2012 23:25:01 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Pon 26.11.2012 0:25

Sklonio sam staze
Sve osim jedne
Ostavio samo jutra.
Govorili su starci da druge svetlosti
troše nadu.
Pustio sam misli.

Dolazile su ptice
i prolazili konji.
Vodama radije merio vreme
nego dobima.
Korake koristio da ojačam čekanje,
tišinu da čujem korake.
Počinjao da razumem prazno,

vazduh, između..
Očekivanju sam počeo da zaboravljam ime,
žudnji oblik
Da je ijedna misao ostala
mislila bi da znam.

Jutros je poslednja otišla senka
na način koji razumem.

I ostao sam da čekam sam.

Ime

Sun, 11 Nov 2012 00:10:18 +0100

Autor: tragalac

Poslao: Ned 11.11.2012 1:10

U nereč mi se šćućurilo ime.
Odbeglo od ljudi
što pričaše da imena ne umiru.
Htede da i ogluvi,
samo da ne zna
da bez tela može ostati svoga.

Odbeglo mi ime,
i telo prazno niko da oslovi.
I ni u kakvom ne zna više
da počiva miru, a ništa što zove
neće da ga budi.

Čak i umiranje ćuti.
Tesno je ime ono znalo i od boga,
čekanjem da ga prati,
i vremenu kada mine tragove da briše,
i kakve sve to lađe po suzama plove..
Znalo je, a sad mu osta, samo da sluti

da možda mi se,
ime moje vrati.

Pored mene kad stojiš

Fri, 26 Oct 2012 23:12:19 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Pet 26.10.2012 23:12

Pored mene kad stojiš
vidim da se vreme ne može deliti
na način na koji činimo to.

Pored mene kad stojiš
vidim da se i plavo rađa
gde i trava
i da se crno ne može seliti
lako, kao što te nauče da brojiš.

Pored mene kad ti si,
ja sam voda
koja je tekla pre imena svoga,
Ogromno neznanje lava
da nad nekim treba da vlada,
ambis sam za let i orla i kiše,
mir suše i strast vrtloga

pored mene kad si,
ne prestaje da teče „sada“.

Reči, kojima bih da te opišem
već su stare
i ništa njima da otpočne neće,
niti glasom da krene
da bi se igde čulo.
Misli su već propale kroz telo,
kao da je trulo

kamen je obukao oko
a vazduh koji visi nad zemljom jezik
na kojem me gledaš,
kad si pored mene.

Ponekad znamo

Sun, 14 Oct 2012 23:11:32 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Ned 14.10.2012 23:11

Ponekad znamo,
a najčešće ne,
da možemo da damo
puno toga što nismo mogli pre.
Stanemo ponekad kao da smo jaki,
u neznanju da samo poraz ume da veže,
tako, da telo kao udarac oseti,
od vremena deo svaki,
i saznanje neko, da suze ne umeju
daleko da beže.

Ponekad zlo je tu,
toliko da i ogledala postaju vrata
koja gurnemo bez truda,
i gost smo drag na tom tlu.
Ponekad telom ustanemo iz blata
od kojeg jesmo
i koje je svud, duže i od stenja.
I stojimo tako, kao „na“ vetru,
sa suzama koje silaze
bez ikakvog trenja.

Ponekad ne umem videti,
a nigde ni zida ni šume
oko mene,
zbog čega sam zaboravio se stideti,
odećama daleko od tela
stvorenog da ne razume,
čak ni zašto nikakav ukus nema seme.
Ponekad bi da nisam ni ovo, ni ovde;
a prostori koji odlaze mi za sećanje
nepovrate kače
Ponekad bi da sam sav od umiranja,
a ponekad mi se samo plače.

Savršen sam

Tue, 25 Sep 2012 11:40:21 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Uto 25.09.2012 11:40

Savršen sam početak ničeg,
ogoljen svetlom nad olupinom tragova
živih, tek pošto zamru koraci

negde pod prozorom
iza kojeg pripadam,
priče gde se otkidaju da kruže

zajedno sa smislom slobode
leptirova sluđenih lampom

i senke tragova gde postaju duže.

Savršen sam
jer nebo vidim kao pticu,
a tek sam korak od ulaznih vrata,
ili kao kišu,
otac bi govorio da je sve to iz inata

možda,
ali i kad hod mi ćuti
tragovi oni nastavljaju da dišu,
kao da žele stvoriti nebo

ja da ga vidim,
ali ne kao pticu,
već kao kišu.

*****

Wed, 19 Sep 2012 00:12:03 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Sre 19.09.2012 0:12

Putanjom jednog dodira
načneš nestajanje.
Učiniš da progovorim disanjem
o mestima u snu,
koja samo tamo postoje.
Iz jezika koji zatekosmo,
dodirom jednim učiniš
da izbacim pitanja,
i obešene o vazduh kroz koji si prošla,
ostavim prazne znakove da stoje.

Putanjom jednog dodira
navikama docrtaš lica,
nalik na lice klovna,
obećanja pretvoriš u skitanja,
a prostor između želja ozeleniš nebom,
bučnim od grozdova nemirnih ptica.
Planovima daš moć okvira
a željama ogromna stopala,
pametna i plovna.

Putanjom jednog dodira
označiš mesta iza kojih su
organi kojima slutim,
da možda ću moći senke da podignem
ako ipak dovedeš svetlost,
vreme nateram, da bira
ako mi uzmeš brojčanik koji vrtim,
ljude ostavim, da najzad stignem
tamo, gde će dodir tvoj na meni umeti da svira.

Ime ti je

Fri, 24 Aug 2012 00:45:31 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Pet 24.08.2012 0:45

Ime ti je od žena
koje su umele da daju,
telo ti je znak.
Strah je usamljeni lovac
koji po mirisima hoda,
smelost svu
kad spusti u korak

Srce ti je od voda
koje se vraćaju da traju,
grudi su ti od snova lenja,
Tražiš li još uvek oči
na odlomcima mraka
kad odlučiš da si tu
gde su staze od običnog stenja.

Smeh ti je nož
ili obična praćka.
Ovo je nekad bio svet
to i osmehom znaš,
savršen mehanizam, i to loš.
Zlo je u belom, spremno za brak
sa vremenom, a tebe čekam.
Sa imenom od žena
koje su umele da daju.
Sa telom što je znak.

*****

Sun, 19 Aug 2012 20:10:46 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Ned 19.08.2012 20:10

Trenutak me doziva,
na jeziku čula koja nam behu data
u baštini,
a telo je sve što znam.
Telo mi je korak
i telo je put,
praznina u vazduhu kada čekanje odustane,
mehanizam koji troši mrak,
početak vrata
i nagoveštaj da vreme nije u tišini.
Vreme je ram.

*****

Fri, 03 Aug 2012 00:34:28 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Pet 03.08.2012 0:34

O ovome ne možemo govoriti,
jer reči neće doći.
U ćutanju se nesklad ne primećuje lako,
a nije jednostavno tišinu stvoriti
ovakvu,
Na jeziku prašine možda ću ti reći
čime se plaća vreme,
i zašto ti ne mogu uvek kazati „dušo“,
umem li umreti kao svako
i preko koje reke nećemo zajedno preći.

O ovome ne možemo govoriti,
jer dugo nam se različitim daljinama pogledi služe,
a spora je navika traženje u mraku.
Čime se za sve neizgovoreno može boriti
kada smo već izabrali teme,
strastima nazvali strasti, lažima laži
Tišinu stvorili ovakvu

da više ne možemo govoriti.

Zapisano na poleđini karte SFR Jugoslavije

Wed, 04 Jul 2012 23:24:48 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Sre 04.07.2012 23:24

Zaštiti me od saobraćaja
Od hrane koja će me pojesti
Od neonskog ujeda u meso mog mraka
Od čuvara
Od mogućnosti da me kupe
Od mudrosti jačeg
Od vavilonske vreve jezika
kojima ljudi govore o sebi
Od tela kojem verujem dok boli
Od nemanja proleća
Od masovnih vrlina
Od mogućnosti da biram
Od smrti koja nije moja
i koja me ne prepoznaje u gomili drugih ljudi
Od neznanja ko bih mogao biti
kada doba otkucaja zamre
Od alarma iza pola noći
Od silikonske vere u izlečivost mog autizma
Od plača dece koja imaju roditelje
Od telefona
Od tišine dece koja ih nemaju
Zaštiti me
Od mogućnosti da se odavde izvučem živ
Od betonskog oružja
Od njegove betonske kulture
Od supermarketa
Od kasnog buđenja
Od mogućnosti da odlučuju svi
čija imena počinju sa „ja“
Od onog u meni što bi da je žena
Od onoga što je muškarac
Od verovatnoće da postanem ravnodušan
prema Adonisu kad ga sretnem u jesen
Od nemanja jeseni
Od sećanja na sad
Od ulaza u kojima svetlo ne funkcioniše
Od znanja koje ću ostaviti
Od ulice, na kraju koje je,
konačno, skretanje za Had.

Seme

Sun, 24 Jun 2012 01:35:24 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Ned 24.06.2012 1:35

Najpre dolaze vreme, prostor
i bol
Onda tek oblak, drvo
i reč
Ali jedna.
Dve su nagađanje.
Oko rodi uvo rodi jezik
rodi laž.
„ Verujem u krike“ reče Bogza
pošto je sabrao tragove i ljude
i između srca i stomaka podvukao crtu.
Ne nađoh da je nešto prvo
Ili neka vredna
U mraku ovom čovek je svađanje,
jer je od puno reči
a ni od jedne se ne bude.
Niže stomaka nosim kap samo
i u njoj nadu krtu.

Iza..

Fri, 01 Jun 2012 21:38:18 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Pet 01.06.2012 21:38

Izvlačim se iz koraka.
Taj količnik vremena i odlazaka
nastavlja da postoji i bez mene
Karakter zmije se još neko vreme
zadržava u toplini svlaka,
a onda za mirisom krene.

Menja se i zvuk peska u klepsidri
koju običnim pokretom vraćam u život.
Trenje je prevalilo put u čekanju
i sada se vidi,
nalik taloženju.
Jezik mi je ćutanje i stih,
kazna takva, da ne mogu podneti manju.

I življenje, tad, ugledah sa leđa,
kako ga gura obična smena dana,
doba i obećanja,
Čula postoje sa prednje strane, samo,
i ne mogu pridobiti njihovu pažnju,
ničim što telu već nije rana.

Čekam te

Tue, 22 May 2012 20:55:13 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Uto 22.05.2012 20:55

Na mestima
kroz koja
nisu prošle religije
čekam te.
Udišem oblike koje si utisnula u vazduh
kako bi ih zapamtio,
sed od gladi
i ceo.
Na moje mesto, tamo,
mrak je postavio zasedu
i gluvo je
da se može čuti
kako korača duh
Prostor za novo sećanje je beo
a za govor,
u džepu nosim kredu.

Tražeći

Tue, 17 Apr 2012 17:52:29 +0200

Autor: tragalac

Poslao: Uto 17.04.2012 17:52

Prošlim se učini trag
kojim došao sam.
Sećanje napor načini
u pravcu drugom,
ne bi li ostao ovde, dugo.
Dodirom prolaziš kroz tkivo,
koje se obnavlja
za dodire što stižu
i biću se obraća sa - slugom,
mada, kad prođeš,
sem čekanja između njih
ne preostane ništa drugo.

Od muzike ti ćutanje-veština davanja,
od vazduha stas
Od zemlje što u šumi raste
jezike si načinila mudre
da med sa semena koje budiš ližu.
Od voda si moje ime htela
samo jednom, kada ti ribe za tu veštinu
u nepovrat dadoše glas.