Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina

Ekspres za jug

Thu, 18 Apr 2013 20:03:54 +0200

Autor: majra

Poslao: Čet 18.04.2013 20:03

Sve nas je,
evo,
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom zivotu gde grlo rdja
od alkohola
i neznosti,

a zene namerno nose tugu
s one strane
do koje nikad ne dopiru
nase utrnule ruke.

Ricu mi prazne boce ispod cela
Ricu mi kao preklana bela telad.

Zaudara mi dusa na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.

Ricu mi prazne boce u glavi.

Molim da neko razume
ove dobre trenutke
kad vadim iz suza belutke.

Molim da neko razume
sto imam u mesu sume
i neba rumen grumen
dok cutim ovako glasno
i urlam ovako cutke.

Onda me utovare negde
na koloseku nekom
drugari kondukteri,
koji mi oduvek lice,
uparadjeni neuko,
na penzionisane cirkuske lavove.

Onda mi neke sanjive tetke
drze glavu u krilu
i nesto divno mi pomazu
dok mi se znoji lice.

Onda mi uzmu dlanove,
pa nose strasno daleko,
kao kriske hleba,
kao lisce,
kao slapove,

kao aprila, tamo na juznom nebu,
one bezglave ljubicice.

Onda mi tegle bedra niz stepenice
i mozak niz oranice.

Onda odjednom primetim
da je mrak u oknu osedeo.

Onda se drvecu
perutaju na vetru laktovi,
i putevi na trbuhu
imaju srebrne ranice.

Onda je kupe pun nekih novih gospodja,
beskrajno belih, kao sibirski predeo,
i neke gospode zajapurene kao klanice.

Onda drvece prostre sape po trotoaru,
I dahce.
To je vetar.

Oprosti,
oprosti rodjena mladosti,
za ovo malo nakazne neznosti
u kojoj smo poslednji gosti.

Ciji je ovo grad?

Prepoznajem jedino reku
sto se niz obale isteze.

Jao kako me sunce samara po zubima!

U ocima mi skripi
nesto sto nikada nije bilo.

Ciji je ovo grad?

Ljudi ti nude ruke, da se nesto veze
i odveze.

Zene pronose ulicom trbuhe
kao kasice za dobrovoljni prilog.

Jao, sta mi se to sa srcem dogadja?

Poput izvizdane varijetkinje,
moja poruznela samoca
nakalemljena na ovo sto me ovde ceka,
slini po hodnicima vena.

Sta mi se to sa srcem dogadja
posle svih snova,
svih zastava,
svih zena?

Krv mi u utrobu zariva rdjave kandze.

Putuje jesen
Putuje luda i krivudava.
Putuje niz predgradja.

Sta mi se to sa srcem
odjednom tako strasno dogadja?

Putuje jesen kao uzasan cadjava ladja.
Jesen sa plucima od blata
i njuskom od pomorandze.

Ciji je ovo grad?

Neporubljenim usnama
satima brstim hod
pastelnih dugonogih devojcica,
vitkih kao trag rakete.

Valja me vetar sa hartijama niz plocnik.

Krovovi lete u nebo.
Parkovi lete.
Mostovi lete.

Dan bunovno zaudara na duvan
i na Dunav.
Na otkucavanje tornjeva.
Na meso automobilskih guma.

Od braka do konjaka samo pola koraka.
Od druma do ruma samo raznolika suma uma.

Nikada,
nikada vise necu umeti
da sebe ovako razmenim za sitnis,
a da nista ne istem.

Odjednom,
ja sam klimavo stepeniste
po kojem kicmena mozdina u coporu,
od lobanje,
do tabana,
muce i pada naglavacke.

Odjednom,
ja sam tako uzasno star,
star sa tim sapama sto traze nekog
i vrsite.

Odjednom,
ja sam tako uzasno smesan
kao propalo putujuce pozoriste.
I osramocen
kao manastir posle silovanja i pljacke.

Ipak moram da kazem jedno obicno:
dobar dan
prolaznicima sto se grebu
i miluju.

Lepsi sam kad cutim.
A u kosi mi ostali zeleni klikeri zore..

Gospodjo,
na primer vi,
da, vi tamo sto kupujete novine,
ako izbije treci svetski rat,
dacu vas Cerkezima da vas siluju,

prestanite da me gledate tako prozracno,
kao da nismo susedi.
Vidite kako se mucim da izigravam
Mramorno more.

Moram da kazem nekome:
dobar dan.

Ulica je zagusljiva kao bolesnicka soba.

Vratio sam se.
I sve cuti.
I nebo mi se sklanja.
Daleko.
Nekud do slepila.

Gospodine,
na primer vi,
da, vi tamo na vratima berbernice,
osmehnite se,
molim vas, makar u celofanu, kao juzno voce.

Neka se cudna slutnja
za moje usne zalepila.

Smejte se,
Smejte se, tako vam ljubavi.
Vidite da cu iygristi prste od samoce.

Onda,
pronadjem vrata gde sam godine,
gde sam hiljade godina camio.

Gle: zbilja - vrata!

Teturam se, i ne znam
gde mi prestaje postelja,
a gde pocinje koza.

Onda,
samo sam jos dugo, dugo,
jedan potpuno otrcan,
potpuno zaspao goblen
koji je neko, rasejan, greskom uramio
u tupa seciva noza.

Anticevi dani 2013 - Novi Sad

Mon, 18 Mar 2013 00:49:03 +0100

Autor: majra

Poslao: Pon 18.03.2013 1:49

U Novom Sad tradicionalno odrzani manifestacija "Anticevi dani" u martu, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada. Miroslav Antic je svojim autenticnim zivotom, stvaralastvom i tirazom svojih knjiga ciji se broj ispisuje sa sedam cifara uspeo da ovaploti reci koje je izgovorio Bernard So "Budite do poslednjeg daha pustolov duha i postacete kadri da preskocite svoju vlastitu senku zauvek".

Bas takva resenost Miroslava Antica da smogne snage i postane u isto vreme pesnik, novinar, bokser, romansijer, pisac scenarija i filmski reditelj, lutkar, tehnicki direktor pozorista u Pancevu, sahista, dzudista, dramski i radio dramski pisac, prvi autor i crtac stripa, slikar ali i pisac epigram, vajar, duborezac, majstor za strugom, tesar, moler, projektant, zidar a da nista od toga ne bude prolaznog duha.

Ovogodisnja, sesta po redu manifestacija protekla u isto takom svestranom duhu:

- Predstavljanje dve knjige koje traganje i trajanje Miroslava Antica donose pred nas; jedna Radovana Popovica "Antic njim samim" (prvo izdanje 2000, drugo 2009 godine), kao sesnaesta knjiga Anticevih sabranih dela u izdanju "Prometeja" , i druga doktora Draska Redjepa "Ulepsavanje nevidljivog" jedinsvenog podnaslova "Hagiografija o Miroslavu Anticu" objavljenja 1988 godine u izdanju sarajevskog "Oslobodjenja", ilustrovao ju je Mersad Berber, koja je nastala te poslednje jeseni u kojoj je Miraslav Antic smislio da se nacini knjiga u kojoj bi on kazivao svoju netacnu biografiju, zato i ima moto "Sta ce mi biografija koju sam vec doziveo". Pisana je negde do maja u ulici kojoj je on dao ime – Mihala Babinke.

Zatim je usledio multimedijalni umetnicki program inspirisan zivotom Miroslava Antica sa tako autenticnim miksom svega sto mirise na onaj Novi Sad, kojeg je vol’o Mika, da vam ne preostaje nista drugo vec da udahnete delic atmosfhere sa lica mesta:

Manifestacija je zavrsena urucenjem nagrade "Mirosalv Antic", ovogodisnjem dobitniku i autoru najbolje zbirke poezije "Naselje belih kuca" – Djordjetu D. Sibinovicu, i mi sa ovog mesta se pridruzujemo iskrenim cestitkama na poetskom doktoratu.

Pesma

Sun, 03 Mar 2013 10:58:08 +0100

Autor: majra

Poslao: Ned 03.03.2013 11:58

Još se danas, rodjena
moglo plavo voleti
pored niskih taraba
gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice
zelenilom roditi.
Drugi neki prolaznik
grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti,
posle ćeš se prodati,
u večeri drukčije
kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki
kao seoski zvonik, a
belom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
pijan od harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam sutra ce drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgradja pod granama.
Zvezde olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Shvati da će umreti
ove noći blistave
zadnje magle nežnosti
u velikom svetu.

Svetlosne reklame

Fri, 15 Feb 2013 20:04:33 +0100

Autor: majra

Poslao: Pet 15.02.2013 21:04

Poštovanje njihovoj lakomislenosti
od ljubičaste neonske duše
i staklene sluzokože.

Nije baš svako umeo
da u olujnim noćima,
dok ga razbijaju ledom
i komadima crepa,

živi poslednji put
i umire poslednji put
namigujući.

Sesto pismo

Sun, 06 Jan 2013 23:00:02 +0100

Autor: majra

Poslao: Pon 07.01.2013 0:00

Draga moja Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu vise da se pretvaram. I devojcica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopste ne spavam. Neprestano pokuavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

Vasa najlepsa pisma poklonio sam deci dap rave laste. Molim vas procitajte “Umor” Fentona Dzonsona, i bice vam jasno. Juce sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer doslo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po casama, ucinilo mi se da ste mi potrebni. Dodje to tako. Dva dana sacekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojcicu. Dva dana sam docekivao vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red voznje, i vas dve.

Neki me zeleznicar, koji je isao u skolu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kuci, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam zive ribe iz akvarijuma i vracao ih u Dunav.

Posle vise nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je islo neko vreme.

Najzad sam pronasao najcudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Misi rodio sin, ato je onaj Misa sto je po najgoroj vejavici skinuo u parku kosulju i prolaznicima nudio da pokaze svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna zena koja misli da je zaljubljena u mene, i ponekada navrati popodne. Upali novine, stavi ih u pec, a vrata ostavi otvorena i kaze: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokusava da sebi nacini nesto slicno. Poston a kraju nigde ne mozemo da nadjemo vesticu da je gurnemo u vatru, stvari se dogadjaju kao u losim melodramama: ona je sumorna, a ja je tesim. Svaki put moram drukcije da je tesim. To je umetnost, naci joj svaki put novi izlaz iz nemoguceg. Jednog dana napisacu knjigu utehe.

Uostalom, sad vise ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nadjem jos neke zajednicke reci.

Upotrebljavao sam vas neko vreme kao stanicu za hitnu pomoc, a posle sam vas zvao u bolnici, samo oni tvrde da se bolnica ne zove Vineti, nego nekako drugacije, i tako spuste slusalicu.

Jedna devojcica, koja nema ni osamnaest godina, namerava da se kod mene nastani od proleca. Druga neka zena pise mi detinjasta pisma.

U medjuvremenu, pokusavao sam da volim onu crnomanjastu devojku o kojoj ste me telefonom, pitali kako izgleda. Otkud ja znam kako izgleda.

Ako vas interesuje, u starom stanu nisam nista promenio. Sve lici na vasih million godina i jos skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazivali kao brak. Svima koji udju, lazem da ste umrli. Tako je lakes.

Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola casice konjaka. Ili ono suvo lisce. Mozda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Cak ni vetar.

Ovde je pocelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kazu da je svuda hladno. To su bas takvi neki kojima nikad nisam verovao.

Peto pismo

Sun, 30 Dec 2012 20:44:14 +0100

Autor: majra

Poslao: Ned 30.12.2012 21:44

Draga moja Vineti, očigledno je: ja totalno nemam karaktera. Nisam doputovao, jer neizdrživo sam zaljubljen u ovu devojčicu, i hteo bih da je odvedem dole u Porto Pidočo. Vi i sami uvidjate da moram nešto ozbiljno da preduzmem iz početka.

Već dva dana pijem iznenadjujuće umereno, ali one fleke od jetre što mi izbijaju na rukama i ramenima još uvek su nepromenjene. Čak imam utisak da ih je sve više, i da se pojavljuju na čelu i obrazima. Zato izbegavam ogledala i brijem se na prozoru.

Slušali smo Šopena. Taj Šopen je bio lud. Ili je Monik de la Brišoleri luda. Ili ja.

Molim vas, javite mi telegramom da li sve to sa devojčicom ima smisla, ili da pobegnem. Lekar misli da neću izdržati duže od tri meseca. Ali oni uvek tako govore kada vide ove fleke. Slušam ih već nekoliko godina. Koliko puta po tri meseca!

Postoji neki voz rano ujutru, i mogao bih da se dogovorim sa portirom da me probudi, pa da se izvučem neopaženo. Portiri ovde savršeno valjaju, kao da su van radnog vremena alkoholičari. Volim situacije u kojima nam nije potrebno mnogo reči da se razumemo i odmah pomognemo jedni drugima.

Pomislim ponekada kako je smešna podela na narode po državnim granicama, poreklu, jeziku, običajima. Ja, koji pripadam najvećoj naciji na svetu, narodnosti pijanaca, znam da nas ima i u Tokiju i u Kanzas Sitiju, u Buhari i Cirihu, Beču, Torontu, Bazelu i Basri.

Znam, zato što sam sve njih doživeo. Čak mi se čini da su više nego samo narod. Beyz obzira na to kojim jezikom govore i čije imaju državljanstvo, svi su jedni drugima rod, od Atlante do Tbilisija, od Rume do Arhangelska, od Gvineje Bisao i Azorskih ostrva do Vranja.

Sin pukovnika Foknera, pokojni Bili, koji je pao u komu od srčanog udara u "Krčmi kod prljavog Džoa", ili Hemingvej, Prever, Kraljević Marko, Jesenjin. Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja samo prividno ruši, za prostake i one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u svom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom jatu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima i kada letite dve milje iznad nje.

Zato i mislim, gospodjo Vineti, nemoguće je rušiti se niže od mene. Od sada, svaki moj pad valja mirno posmatrati kao nekakav neprimetan, ali pouzdan oblik penjanja.

Vi samo javite telegramom, a ja ću se s portirom već dogovoriti. Znam da imate averziju prema telegramima posle onog slučaja u Kanu, kad sam satima visio na poštanskim šalterima i telegrafisao devojčici.

Zbog toga se, docnije sasvim raspao naš brak. A raspao se, verovatno, i zato što sam pojeo one silne bukete cveća. Medjutim, ovog puta važno je da se odmah javite.

Uhvati me užasan strah kad prelazim preko ulice. Inače bih otišao na poštu i telefonirao vam. Dragoceno mi je kada znam da ima nekog na svetu ko na mene misli. Osećam se kao da sam zaustavljen u prizoru koji sam sebi sam izmislio.

Samoljublje? Magija plastike? Samo meni svojstven mehanizam uspomena? Neka vrsta rastvarajuće realnosti? Šta ja znam.

Ovde smo obišli tri galerije. Postoji neki vajar Tršar. Napravio je čudnog bika, i bik i ja smo dosta ćaskali o svemirskim stvarima, pa su me neki čuvari gledali popreko, ali posle su bili odlični kada sam im govorio Getea, Rilkea i Tita Lukrecija Kara.

Sa devojčicom ne mogu da razgovaram o slikama, ni o filmovima. Uvek misli drugačije. Trebalo bi mi dobrih desetak godina da je naučim kako se misli drugačije nego ostali, a ne drugačije nego ja. Zato ću vam ponekada pisati šta sam video, jer mi isto mislimo otkad smo živeli u drevnim vremenima, u starom Sumeru.

Ne znam šta da radim. Imajte to u vidu kada mi budete slali telegram. I imajte u vidu sve one kubure koje ste imali sa mnom tolike godine.

Mnogo vam hvala unapred. I budite pravedni. Jedna kafanska madjarska pesma kaže: "U životu je uvek bilo nekako".

Objašnjenje

Sat, 15 Dec 2012 21:28:36 +0100

Autor: majra

Poslao: Sub 15.12.2012 22:28

Sad shvatam:
nismo došli
zadovoljni ko trave,
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo
u mraku se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.

I prsutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.

I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvatu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.

I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.

Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.

Amsterdam

Fri, 09 Nov 2012 23:20:54 +0100

Autor: majra

Poslao: Sub 10.11.2012 0:20

Ovaj život je veliki bezazleni brod što o kamnje krvari bokove i muče po ostrvima, zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.

Kapetana sam bacio u more, iskrcao sam posadu, i sad na svoju ruku napuštam zagađene dokove, gladan bezbroj drukčijih strana sveta i žedan najdaljih luka.

A tako je dobro što nisam otputovao, na primer, fijakerom niz drum stari, ili se dosadno lupao u vozovima, zevajući u jednolike stanice uz prugu. Jedan brodolom više ili manje – to i onako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. Nikome nisam kupio srce od kolača i nikom oči pozlatio.

A to što sam ponekad, u tišini nečijih obala ili stanova, bio neverovatno nežan, nežniji nego svi aprili, ja sam to mozgom platio, i krvlju stostruko preplatio.

Ovaj život je veliki i bezazleni brod, a ja zagrcnut od vazduha i pića, kuvam ručak u kompasu i nikako mi ne priliči da noćim u istim lukama.

I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu iz prošlih i budućih krvoprolića, preobraćen u ludu, u pesničku životinju, koja sve pipa u snovima, a mašta samo rukama.

LXXXVII (Savršenstvo vatre)

Mon, 17 Sep 2012 22:57:28 +0200

Autor: majra

Poslao: Pon 17.09.2012 22:57

Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana
Oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Šta znači prijateljstvo? Niti u svemu prisutan, ali
Nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
Ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama.

Biti promućuran u posmatranju, pripadanju,
Uzbudjenju, dostojanstvu i naklonosti. Sredjen.

Šta znači odanost? Biti u svemu čitak,
Ali sa finim osećajem mere. Bez opširnosti.

Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

Izdajstvo lirike

Sat, 08 Sep 2012 07:41:44 +0200

Autor: majra

Poslao: Sub 08.09.2012 7:41

Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.

Roterdam, 1960.

"Izdajstvo lirike" je knjiga u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima.

Izdajstvo lirike - Rukopisi knjige

Dogovor

Sun, 26 Aug 2012 03:30:06 +0200

Autor: majra

Poslao: Ned 26.08.2012 3:30

Od dva tereta, prvo prenosi teži,
pa će ti drugo teško biti lakše
za jedan već savladani napor.

Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
i kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljiviju nauku.
Ne počinji već započete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.

Bori se

Wed, 01 Aug 2012 18:30:01 +0200

Autor: majra

Poslao: Sre 01.08.2012 18:30

Boliš me, telo moje, boliš me.
Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me.

Otkidam latice svetlosti da te smrt manje peče.
Prolećem kao stoleće. Kao proleće ponad tebe tečem.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.
Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas će
grunuti topovi mržnje, i u ljubav urašće.

A da li će zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.

Raja

Wed, 20 Jun 2012 02:03:28 +0200

Autor: majra

Poslao: Sre 20.06.2012 2:03

Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan kao ja, brate moj.

U jednom selu kojeg nema,
u jednoj ulici koja još ne postoji,
pred jednom kućom koju još ni sazidali nisu,
na jednoj klupi što samo zbog mene čeka
da tek izraste kao drvo,

sedim tako svako veče i sviram
u jednu tamburu koju nemam
nekakvoj divnoj deci koja još nisu rodjena,
a vole i mene i tebe onako - kako mi to hoćemo.

Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan kao ja, brate moj.

Ako misliš da se šalim, nemoj da mi veruješ.
Ako misliš da ozbiljno govorim, naseo si, brate.

Mit o ptici

Thu, 07 Jun 2012 01:05:01 +0200

Autor: majra

Poslao: Čet 07.06.2012 1:05

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

1943 - iz zbirke Ispričano za proleća

Sat, 26 May 2012 22:14:04 +0200

Autor: majra

Poslao: Sub 26.05.2012 22:14

Narastao bol k'o testo.
Mesto zore noć svanjiva.
Višnjo moja, ne krvari
plodovima na bespuća.
Rekli su mi da će pući
plav plik neba iznad njiva,
i ciknuti švigar vetra
jednog dana preko kuća.

Rekli su mi, i ja pamtim.
Pod srcem me žudnje kolju.
Višnjo moja, ja sačuvah
sa usana nadu mnogu.
Ako umrem pre slobode
ti dočekaj mart u polju,
i reci mu da ga želeh
više nego bogalj nogu.

Zabavište u Mokrinu - Miroslav Mika Antić je četvrti gledano s leva na desno u poslednjem redu.

Zmija - O teatru i odbrani, ili o svrdlu

Sat, 19 May 2012 23:41:45 +0200

Autor: majra

Poslao: Sub 19.05.2012 23:41

Šta hoće priroda kad borcu oduzme sve
i ostavi mu samo mučenje?

Nije mu dala rogove kao bizonu.
Ni bodlje kao ježu.
Nije mu dala čak ni noge.

Da mu kičmu i glavu
i još ga proglasi za zlo.

Šta hoće priroda od zmije?

Borac se grči u sebi.
Urla u sebi.
I toliko se pati
da samom sebi skine kožu i ode dalje

Odbrana je gadjenje na samog sebe,
jer već si zgadjen na sve drugo.

Ako si oprao srce,
- ne ruke i ne noge -
ako si oprao mirno i svečano svoje srce
- baci ga.

Ali da upamtiš:
nikad te neću ujesti,
ako ti mene nisi ujeo.

Princip obesti je mungos,
kaže zmija.
Ja sam princip škripca i moranja

* * *

Upozorenje zmije glasi:
ako nagazite na mene,
morate me uništiti do kraja,
do podlednjeg daha.

Jer ako ostanem živa,
ja ću vas naći
i jednog po jednog trebiti.

To je poslednje
što bi trebalo da se kaže o odbrani.

Srce

Wed, 02 May 2012 15:05:02 +0200

Autor: majra

Poslao: Sre 02.05.2012 15:05

U pogovoru za knjigu "Horoskop/Tako zamišljam nebo" Raša Popov izmedju ostaloga kazuje:

Godine 1984., u redakciji dečijih novina "Neven" i "Mali neven", Miroslav Antić pomaže oko preloma lista. On tu više nije urednik. Davno je stvorio te publikacije, kao živi spomenik Zmaju, udahnuo im dušu, i sad svraća da uradi neki posao, s ljubavlji, iz strasti...

Miroslav je u tom času, u svojoj pedeset i drugoj, na vrhuncu životne zrelosti. Lik mu je gorštački, asketski. Svima se obraća blagim rečima. Upravo mu je "Dnevnik" odštampao sabrana dela u šest tomova. Pisac je miljenik sreće i bard svog naroda.

Tada, sasvim kao uzgred, on kaže da je išao na lekarski pregled, kod Radovanovića, u Sremsku Kamenicu. Gledao mu znameniti hirurg srca i krvih sudova snimke. Vrteo glavom. Pa se onda ovako obratio pesniku:

"Miko, po svemu trebalo bi da ti izvršimo bajpas na krvnim sudovima. Ali ja gledam tu tvoju neverovatnu snagu, i hteo bi da ti predložim nešto..."

Predlog je - da mu se krvni sudovi ne operišu, da pesnik nastavi da živi nošen svojom olujnom energijom, i telesnom i duhovnom. Nema sigurne prognoze, ali izgleda da bi sam Antić višestruko premašio sve rokove koje bi mu hirurgija mogla dati...

"Te zato, kada jednom dodje čas da se rastaneš sa svetom, ti idi na Crveni Čot, pod stoletnu lipu, lezi na travu i gledaj krošnju i nebo."

Miroslav nam je to pričao sasvim ozbiljno, ali bez senke straha pred neumitnim. Kao da nam kazuje jednu od svojih pesama.

Srce

(Ovde ti ostavljam dve prazne strane, jer ne umem da napišem pesmu o srcu. Molim te, napiši je sam. Ti to znaš bolje od mene. I zalepi svoju sliku.)

Solaris

Thu, 12 Apr 2012 21:13:09 +0200

Autor: majra

Poslao: Čet 12.04.2012 21:13

Pomešan s lišćem,
vetar ima mek i žut glas,
kao ona devojka kojoj sam obećao
na stepeništu katedrale
da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantičan
i šašav tog septembra,
samo da mi je Grujić na vreme posalo
onaj honorar što smo čekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka nečije dece,
i neočešljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.

(zbirka Plavo nebo)

Film Miroslava Mike Antića - "Spomenik"

Tue, 20 Mar 2012 23:21:03 +0100

Autor: majra

Poslao: Sre 21.03.2012 0:21

Eto drugovi i drugarice ovo je moja devojka. Jedina devojka koju imam na svetu. A to sa diplomom i kreditom to je ovako bilo:

Ante mi kaže:"E’o ti broj poljoprivredno dobro, aprilac kupuje stan. Ženi se – kaže, uzimaj kredit i radi šta hoćeš, kupi i televizor, kupi frižider, kola i sve ostalo..."

Znate kako je studenstka menza, samačke sobe, tudja kupatila, nervozne gazdarice a ja sam čovek srbin, pust i malo nakrivo nasadjen, evo mene aprila sa diplomom, i evo mene sa ženom i kumovima kod matičara.

Sad ono sa majkom to će se valjda već nekako udesiti.

"Nije te sramota - kaže ona, "pored toliko poštenih srpkinja zapeo pa baš madjaricu, hoćeš da mi se unuče zove Jožika je li, da igra čardaš? I još mi kaže moja mati:

-"A uvukao si nos pred partijom i ćutiš kao pile. Na tome prokletom Dunavu - kaže, "42 bačeno pod led više nego pet hiljada ljudi, žena i dece, postavili ste spomen ploče čak i tamo gde su se održavali nekakvi sastanci okružnih komiteta, a ovde već dvadeset i pet godina nema spomenika ni tvom ocu ni ostalima. Srećan ti 25. rodjendan sine Srdjane, kaže - "i reci to tamo na svom sastanku ako imaš tri čiste."

Ja sam drugovi i drugarice srbin i ja imam tri čiste.

Kratkometražni film "Spomenik" snimljen je 1967. godine i nagradjen na XV. festivalu u Beogradu specijalnom diplomom za režiju i producentskom nagradom.

Saradnici: Dejan Šetina, Dušan Ninkov, Ilija Ćirković i Dragan Stanojević. Kamera: Branko Ivatović, asistent režije: Ilija Bašić.
Spiker, montaža, scenario i režija: Miroslav Antić.

Bilo jednom, a možda i nije bilo...

Mon, 27 Feb 2012 22:50:14 +0100

Autor: majra

Poslao: Pon 27.02.2012 23:50

U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom,
bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju počinju bajku:

Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoceš, a možda i ne moraš.

Kad je reč o meni - stvar treba završiti zakavkaski

Bio jednom, a možda i nije bio...

O muzici

Thu, 16 Feb 2012 20:35:13 +0100

Autor: majra

Poslao: Čet 16.02.2012 21:35

Oluja ima savršen mir
u svome srcu
i ona ga čuje
u mnoštvu paklenih šumova.

Zato se za nekog
ko gospodari svojim uhom
i čuje najskrivenije jedno,
kaže da pripada muzici.

Zato su velike vojskovodje
spokojne dok traje borba.

Zato ptica ima
čvrst oslonac u vazduhu.

Zato deca i u divljim zverima
vide igračke.

Zato pravi kapetani brodova
imaju svetionik u svojoj glavi.

Biti oprezan,
to je zadatak muzike.

Ne polakomiti se na mnoštvo zvukova,
njeno je dostojanstvo.

Pronaći meru ćutanja,
to je samo početak muzike.

Čuti pre svih,
unapred,
tek to je, konačno, muzika.

XIII - Mit o ptici

Fri, 03 Feb 2012 13:48:22 +0100

Autor: majra

Poslao: Pet 03.02.2012 14:48

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

Decije pesme

Sun, 22 Jan 2012 01:08:51 +0100

Autor: majra

Poslao: Ned 22.01.2012 2:08

Koza

Bio kozi rodjendan, pa je goste zvala
macku, psa i kvocku
i dva prasca mala.
I u tanjir svakom je mladog lisca dala.
Gosti rekli jadni: hvala nismo gladni.

Magarac

Sto to kuka magarac zna li mozda ko?
ia ia io
Svi ga redom pitali: da ti nije zlo?
ia ia io
Il si gladan komsija?
ili su te tukli?
da te nisu grdili?
Il za usi vukli?
Iju, rek'o magarac,
sta vam na um palo,
a ja samo probao da zapevam malo.

Sanjajte

Probacu tajnu da vam odam,
ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kasiku, ni trunke vise,
a onda zinem i vetar disem.
Daljinu disem, blizinu disem.
Onda sam slobodan i hodam, hodam...
Sanjajte, sanjajte, to je divno i lako
sanjajte, sanjajte, to bar moze svako.

Nasmejana pesma

Sat, 07 Jan 2012 12:38:59 +0100

Autor: majra

Poslao: Sub 07.01.2012 13:38

Mika je pisao i onima što tek nespretno sriču reči i po koju rečenicu, znao je nevinog srca jezik.

Lavić

Jedne zime lavić mali,
debeljuškast, žut
izašao iz kaveza da prošeta prvi put.
Protrčao ko bez glave zoološki vrt
i ciknuo: tata lave, gle šećer prosut.
Malo dalje stazom belom
sreo Sneška belog
pa pomisli: al je sladak, poješću ga celog
Al je bio kratke sreće
jer na licu spazi
naopako nije šećer taj čika na stazi.
I od stida i od bruke,
pognu glavu zbunjen
reče Snešku: ljubim ruke i pobeže zbunjen.

Nasmejana pesma se često i peva:

Na ulici juče
Srećni tata petao
S pilićima svojim
Prvi put prošetao,
Pravio se važan
Krilima je lupao
Pa u bunar upao
I sav se okupao.
Smejali se pilići
Čulo se do neba-
Baš si tata šeprtlja
Tako ti i treba.