Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice

Ilhamija Zepcak

Tue, 23 Apr 2013 23:44:36 +0200

Autor: Manjo

Poslao: Uto 23.04.2013 23:44

Nebom se dici meka trava,
U zglobu lista zivot spava.
Ne igraj se samnom zemljo,
Iscupat cu ti crno srce
Dirnes li mi malog mrava.

Pjesma 2. dio

Mon, 15 Apr 2013 16:54:25 +0200

Autor: Manjo

Poslao: Pon 15.04.2013 16:54

Bio sam nesto spremio za ovaj dio aili nazalost biljesku sam negdje zagubio.
Ovako:

U 1. dijelu sam slagao rijec dvije, ne bih da se ispravljam al nije posteno da lazem bilo koga.

Uglavnom, pjesma se zavrsava nicim uzbudljivim, jednostavno se zavrsila nedugo nakon pocetka, prosto da se ne zamaram.

Ipak mislim da vrijedi zabiljeziti, treba necim i kantu za smece napuniti.

Pjesma 1. dio

Fri, 12 Apr 2013 11:43:50 +0200

Autor: Manjo

Poslao: Pet 12.04.2013 11:43

Upoznao sam djevojku, prije dvije sedmice.

Vodili smo cudan razgovor, bilo je interesantno.

Pa sam joj upoznao majku, doktorica, dosadna glupa zena bez principa.

Ovdje cu zavrsiti, nemam vremena, bit ce drugi dio uskoro.

Uticaj

Sat, 02 Mar 2013 00:19:28 +0100

Autor: vessna

Poslao: Sub 02.03.2013 1:19

Polomljena sećanja
nad bunarom ne želja
tmina dna
samo pomisao
da je voda ledena

***

Noć lagano curi
sve reči i ne reči
ne mogu ništa reći
otkucaji i tuđi dah
u daljini izgubljeni
zovu ili ne zovu
svejedno
noć lagano curi

***

Jutro
izobilje svetla
otvorene oči
pokreti tela neusiljeni
zvuci u skladu
sa
sinhronizovanim mislima

Majka

Fri, 22 Feb 2013 03:13:37 +0100

Autor: Manjo

Poslao: Pet 22.02.2013 4:13

O tome pjesnici trebaju da pišu. Pjesnici, budale, alkoholičari čujte me. Majka. Kad spomenete ljubav recite majka, kad spomenete sreću, snagu, čežnju, kad spomenete bilo koju riječ sličnu ovima recite majka. I onda pišite riječ poslije riječi, stih poslije stiha i samo pišite majka majka majka.

Prijatelj

Fri, 22 Feb 2013 02:50:46 +0100

Autor: Manjo

Poslao: Pet 22.02.2013 3:50

To je jedna duga pjesma sa mnogo strofa, ali ukratko ovako: (...)

Ili kad bolje skontam možda bi trebao pisati o tome kako ima neka djevojka, i njoj vjetar miluje kosu, i ona pravi snješku bijelića (ili možda pješku žutića) i smije se, vjetar joj još uvijek miluje kosu, a ona se smije i to traje vječno.

Lažov

Thu, 21 Feb 2013 07:58:49 +0100

Autor: Manjo

Poslao: Čet 21.02.2013 8:58

Sjedim na krevetu, ne na proplanku il negdje drugo, i vjetar mi ne miluje kosu, al mogu sve to da zamislim kao na filmu, i opet mi to nema nekog smsla. Vjerujem nekih dvadeset i devet tridesetina tih proplanaka, dolina, bašti s jorgovanima i kojekakvim glupostima je plod jednog ovakvog kreveta, ili možda goreg, jer ovaj moj ima cvjetiće na sebi, čudno.

Zaustavit ću se ovdje, zbog mirisa pečenog jajeta...

Umjetnik

Wed, 20 Feb 2013 06:21:30 +0100

Autor: Manjo

Poslao: Sre 20.02.2013 7:21

Nešto razmišljam o svom drugu Hasanu, i o sebi malo doduše, i kontam fakat mi bi mogli biti umjetnici, knjizevnici, dobro mozda je knjizevnik malo pretjerano, oni vjerovatno pišu romane i tako te komplikovane stvari. Ja i ti bi Hasane recimo mogli biti pjesnici, ti imaš dara, ja nemam al snaći ću se već nekako, ne treba mi puno, samo da skontam razliku između ć i č, ovo ostalo je nebitno, svako može našvrljat nešto, ako zna abacedu jel? Ako ne zna, Bože moj, nije ni pjesništvo za svaku barabu.

Pjesma o slobodi

Wed, 20 Feb 2013 06:07:34 +0100

Autor: Manjo

Poslao: Sre 20.02.2013 7:07

Sloboda je misao slobodnog čovjeka koji se ujutro ne budi, i koji ništa nije sanjao sinoć (jer nije ni spavao zauzet svojom slobodom).

Sloboda je ptica koju nisam vidio dugo vremena, ne obračam pažnju na te gluposti.

Šta bi sloboda mogla još da bude? Blaga jutarnja hladnoća, lavež psa, potreba zbog koje moram otići u toalet?

Ne. Ti si sloboda, znam te, već sam te negdje sreo. Da. Ti si ta debela žena što me proganja već nebitno koliko.

Napokon sam te se otarasio.

Pametna si, vrijedna, cijenim te, i drugi te cijene, pričali su mi... dobro, lažem, nisu mi pričali neke bajke o tebi ali razumijem da si OK.

Jedina mana ti je što si debela.

E kad smršaš i ne budeš svaki u Boga dan pravila kolače za mene a ti ih sve pojedeš, onda ćeš ganjat neku bolju priliku od mene.

A mene će peta da srbi, i neka druga sloboda će da me smara.

Eto, tek da te ispoštujem kao pojavu.

Zivote

Tue, 19 Feb 2013 18:35:22 +0100

Autor: oko snova

Poslao: Uto 19.02.2013 19:35

Nikada ti zivote nisi postao nista bolji niti ista gori.
Nikada ti nisi imao moc onu koju mislio da imas.
Zelim ti reci da nisi sloboda,
nisi guru
nisi ni netko tko moze vladati
Ti si samo postar...donosis ono sto nam preko tebe posalju.
Imas i ti svog gospodara...
Ne uznosi se i ne likuj nad nama,samo je jedan koji ima tu moc...
a ti...ti si samo vrijeme koje prolazi..samo trag u beskraju...

BESKRAJNA NOC

Mon, 21 Jan 2013 22:58:03 +0100

Autor: maestro12

Poslao: Pon 21.01.2013 23:58

Noć, tišina sveta…vječnost u gluhoj samoći.

A on, sam u svom bolu tihom,

Pod okriljem te beskrajne noći,

Svoju ljubav ponovo, zavrršava stihom.

Dok perom, mišlju luta, po moru blijedih uspomena,

Tražeć onu kojoj da se divi,

Tamnim morem pluta, sam ljepota njena,

U njemu će zauvijek da živi.

Možda ona, u srcu, uzdahu il pogledu krije,

Ljubav koju uzaludno moli?

Ne , takvu ljubav nikad, zavrijedio nije,

Samo onu što iskonski boli.

San ga smiri, a u njemu osjećanja živa,

Kroz oblake mašte polako se kreće,

Jer hoće dugo da te dane sniva

Kad je sa njom bio zarobljenik sreće.

Da još jednom, makar u snu kad ne sme na javi,

Pod zaštitom neba, vasione cijele,

Ruku svoju na taj obraz stavi

I poljupcima pomiluje njene usne vrele.

Kada nađe snage, prema njoj da kroči,

Začu mukli lom snova što se ruše,

Te pogleda u plave, anđeoske oči

Kroz uporedni vapaj i ekstazu duše.

I pita se, u zanosu koji čista osjećanja budi,

Bez snage za riječi i uzdahe sjetne

Ko je on, anđelu da sudi,

Što im misli više, nisu istovjetne.

Ponovo je sam, pred uspomenom kleči,

U tamnom grotlu tog proljetnog ada,

Gdje u pjesmu sroči ove nježne riječi

Koje nisu svjedok, poraza i jada.

Zato, pjesma će da bude svjedok za vremena,

Kako ume voljet, nijemo beznadežno,

Nek kroz pjesmu živi ta odvažna žena,

Koju voli svjesno, iskreno i nježno.

Jedna želja, u toj noći, u beskraju tihom

Od života ne treba mu više,

Da u bolu opjevanom stihom,

Ovaj bude poslednji što piše….

Čekanje

Sun, 06 Jan 2013 13:44:31 +0100

Autor: Jas

Poslao: Ned 06.01.2013 14:44

Kako je sporo vreme kad čekaš, kad se nadaš.
Zatvorim oči, vidim ga.
Otvorim ih... Možda i dođe.
Ma, čekaću i kada druge niko ne bude čekao više.
Čekaću i kada čekanje dojadi svakome ko čeka.
Dišem...
Lagano dišem i skrećem pogled u stranu, jer šiba ga vetar.
I kreće višak tečnosti prouzrokovana tišinom običnog smrtnika.
A ja mislila da ću mu biti lepa sa malo šminke, malo te maske...
Ljudi prolaze stazom i već me gledaju ko senu na toj klupi.
Ma, ne znaju oni mene... Nasmešim se.
I magla mi šapne: ,,Lepa si."
Hm, jesam li?
,,Da, jesi. Volim te."
Voliš me?! I okrenem se...
Ne znam od kada tu stoji, ali tu je.
Smeši se i govori mi koliko sam mu nedostajala.
,,Izvini."
Pssst! Ne troši vreme na nepotrebno, samo me zagrli.
Tako volim kad si tu...
I zagrlio me je.
I ti si meni nedostajao. Volim te.
Pogledao me je kao da traži istinu u toj dubini.
A meni se motaju samo misli, one lepe, najlepše...
Ne volim depresiju!
Dobro mi je sve dok mi ne postane lepo,
tada će on čekati mene...
A ja ne znam hoću li doći.

*Napisala JA, posvećeno osobi koju sam čekala *

Mala čeda mamina

Sun, 06 Jan 2013 13:27:24 +0100

Autor: Jas

Poslao: Ned 06.01.2013 14:27

Sedim, a vetar udara u mene
i nosi mi vrištanje,
dalek plač dece.
Ali ne, ona ipak su srećna
dok bezbrižno se igraju u parku detinjstva.
Zabrinuta je mama i kao da jeca,
jer ne može ništa više da im pruži.
Nemaju mesto pod nebom ni sklonište od groma.
Imaju samo jedni druge i ovaj život tužni.

Ali, oni ne znaju da nemaju ništa,
kao da im neko sreću obećava.
Smeju se i dalje, igraju u pesku
dok majčin osmeh već dugo, dugo spava.

Grade kulu ko da dižu snove,
ali vetar duva sve jače i jače.
Ne znaju oni šta se srećom zove,
dok njihova mama u tišini plače.

Lupaju koraci, idu tmurni oblaci
i koja kap padne dole.
Svi sklanjaju svoju malu dečicu od kiše,
a ona može samo da ih voli.

I kisnu oni, nestaju polako
kao vosak pored kamina.
Hladno je jako i pesak je već mokar...
Zaspala su mala čeda mamina.

*Napisala JA, posvećeno mojoj majci*

Moja ljubav! - Danila Terzic

Fri, 14 Dec 2012 18:52:45 +0100

Autor: Tratinčica

Poslao: Pet 14.12.2012 19:52

Moja ljubav!

On vam razumije sve,
ma razumije se u cijelu vasionu!
Pa on vam umije od običnih jagoda,
pretvoriti svojim prstićima,
najslađe i najukusnije jagode,
koje nikad do sada niste jeli,
a kako bi i jeli,
kad on to samo za mene čiriba-čiribu,
ništa drugi!

A da vidite kako umije samo da voli.
A još ne znate,
kako se mi znamo samo posvađati
oko toga ko je više izbrojao zvijezda,
pa ko je vidio više zvijezda padalica,
pa se onda svađamo ko je kakvu želju zamislio,
a oboje znamo da je želja ista,
Da ga volim da me voli do dna vremena.

A moram da se požalim, loš je vozač,
jer kad se vozimo u autu obavezno je ruka u ruci
pa baci i koji poljubac na ruku,
a nekad se zbuni pa poljubi i svoju,
psst, neću dalje...

On čak posjeduje najjaču, a
najnježniju vojsku na cijelom svijetu,
ni Sulejmanova mu nije ravna,
nepopjediva broji samo deset vojnika i svaki je moj,
pun snage i nježnosti.

A da vidite kako on umije izgledati
kad se tek ošiša,
za kaznu se ne gledamo deset dana,
pa mu poslije tog nabrajam
da bi ja to bolje odradila,
pa mi obeća da će sljedeće šišanje moje ruke imati posla.

Eto niko to ne može da razumije,
jer to tako niko ne umije,
jer niko se u sva ta čuda baš i ne razumije.

A ljudi moji on tako divno umije reci Volim Te,
prosto mu povjeruješ.

On se razumije i u u nježnost,
i umije da je podari svim stvarima.

Moram da priznam obara me s nogu ta njegova tišina,
tada tišinom šapuće samo srce.

A za mene ne postoji gravitacija,
jer on je odgovoran za to, kažem ja umije sve...

A samo da vidite koliko on umije da kasni,
ja mu kažem čekaj u 19:49h
i on tako čeka sve do 20:11h,
pa onda zbog mene ne stignemo gledati zalazak sunca!

Čak se razumije i u plemenite materijale,
ispunjen je njima, sav mi je na zlato...
Ne posjeduje niko takvo, unikat je, eto kažem ja vama!

Mislim ponekad da smo neuračunljivi za ljubav,
jer ne dišemo ko ostali, ne ljubimo ko ostali,
ne gledamo ko ostali, šta smo - ko smo,
najveći ljubavnici na svijetu,
a da nas vide Romeo i Julija!

On umije da voli tako da se i ova ljubav iznenadila
Kad je to sve vidjela iz svog ugla,
on to radi nekako bez ikakvo plana.

A najviše volim kad mu kažem :
''Pomjeri se bolan malo, pa mora i krv cirkulisati''
I onda on postane OSMIJEH!

A kako se on tek razumije u moju glavu,
Pa po vazdan se vrti u njoj,
pa ja kad se nekad naljutim prijetim mu
da ću da mu spakujem kofer, čak mu kažem i nit
lagano na bus, pa kroz uho... Smiješni smo ti mi.

A kako on tek umije da se prepadne,
kad mu ja kažem ako me budeš brinuo
ja cu onda plakati i isparit češ suzama...

A on je ljudi moji stvarno počeo da me brine
i eto sad će da ispari, šta ću mu ja!

Znate, rasulo mi je u glavi...

Hajka

Wed, 12 Dec 2012 00:17:24 +0100

Autor: insajder

Poslao: Sre 12.12.2012 1:17

Hodao sam s' vukovima čopora kroz nepregledna šumska bespuća, kroz vazduh lepljiv prepun krvi,
crven, crveniji od samog pakla gde je svaka misao i reč zaboravila na oprost.
Preklane košute leže u polutami svojih strasti, tamo negde iza grmova, tamo negde gde ne prolazi samilost, možda samo prošlost,
i zemlja upija krike bludnica što se usudiše podati svoju nesmotrenost.

Čopor je negde iza mojih pleća, prati me, dahće po tragovima blata pokušavajući da shvati zašto im čula nisu tako izoštrena i odrede mi pravac, smer moje putanje.
Čujem... srne se batrgaju nad lešinarima izroda koji žele samo kosti da posisaju koji prolaze pored tih grmova i hrpe usahlog mesa.

Opet hajka, opet se bezglavo goni otpadnik vučji.

Pregazio sam potok, grabio do jazbine gde sam ostavio divlje snove da me čekaju dok se ne vratim i branim ih očnjacima koji nisu otupeli u beznađu.

Čekam vas ispred našeg brloga, samo našeg. Namirisaćete već trag svojim poganim njuškama koji vodi do onog što nikad nećete imati.

Hmmm... gde ste!?

Trenutak kada je Bog zaćutao

Sun, 09 Dec 2012 16:17:18 +0100

Autor: insajder

Poslao: Ned 09.12.2012 17:17

Sedeo je tako na oblacima, na svom zlatnom tronu, sed, bradati Starac okružen serafinima, heruvinima, prestoljama… kao i uvek, namršten, zamišljen. Rajske dveri bejahu otvorene, stepenište od cirussa počišćeno, a podrazumevana svetlost je obasjavala paperjasto i sveto okruženje. Zvuci harfe prostirali su se od niotkuda i svojim kontinuiranim tercama naglašavali su još veći spokoj u kome su plovili dani, vekovi, Eoni.

I sve je to normalno i ništa neobično ne bi izgledalo da Mihailo i Gavrilo ne stadoše ispred Starca, pokloniše se i gledajući u belu površinu gusto kondenzovane vodene pare, u jedan glas progovoriše:

- Jahve svevišnji, stvoritelju svega, od Dobroga do Zla, Petar na kapiji stoji i javlja da imaš posetu neočekivanu.

Na te reči bradonja pomeri ruku koja je bila u položaju ’Rodenovog Mislioca’, još više nabra čelo:

- Neka priđe!

Žagor se stiša, harfa utihnu. Poštapajući se žezlom od vulkanske magme, pred tron nebeski stupi rogato stvorenje , sa neljudskim likom, ovaploćeno Zlo iz svog ovog Dobra.

- Kazuj šta imaš otpadniče naše sfere, prognana zveri i zanavek prokleta da luta? - Zagrme Jahve i munje pocepaše etar iznad njegove glave.

Nečastivi se podupre žezlom sa obe dlakave šape i velikim kandžama, malo ispravi pa poče:

-Hej, stari moj, ne veruješ očima svojim da ti Šejtan oblake gazi, ali eto mene u času ovom. Već odavno gospodarim limbovima, podzemljem i nakazama većim nego što sam i ja sâm, na mome tronu u centru Zemlje, tamo gde milosti nema pa čak ni za mene, a sedesmo nekad zajedno za Carskom trpezom, ispijali nektar donešen sa Edenskih, hladnih izvora, pričali o Postanju, grehovima, o Velikom daždu što zatre sve. I dođe čas kada se usudih da sebi stvorim trpezu od ljudskijeh kostiju, telesa, sa bokalima punim krvi…tople, lepljive, slatke. Ti i tvoji Glasnici to ćete nazvati grehom a ja jednostavno ‘ravnotežom’… neminovnom. Avaaaj, pa mi smo u istom ‘svetu’, u dve dimenzije, što ga spaja kaldrma popločana od cigli Dobrote i lepo zapakovane strahote. I opet, kažem ti, večnost je u trenutku, a mudrost spava u svome kutku.

Pustio sam Dantea da prošeta mojom menažerijom, i potraži svoju milosnicu. Čak i meni je drago bilo na šta se smrtnik usudi zarad njenih sokova, bokova, i ono 'malo' titraja koje nazvaše Ljubav.

Hmmm, ta Reč se ne izgovara u mome Carstvu kao u tvome. Ona se ovde šapuće... harmonično, blago, slatko, pomalo i dosadno, ali Tamo se urla njeno ime, grebe zemlja, krvari reka Stiks i na samu pomen jer ima veličinu, ima značaj. Šta je Dobro u svemu dobrom ako nema Zla da to pokvari, da ga uzvisi?!

Razmisli Oče... da nema nas ružnih, ne bi bilo vas lepih. Noo, kao što reče neko: 'Lepota je u oku posmatrača'.

Pre nego li se vratim u svoju lakrdiju a tebe ostavim u svome blaženstvu, pogledaj dole, duboko u ispod površine plavog okeana, oslušni pesmu delfina, onog što na leđima nosi Sveti Gral koji mi je bio u rukama a ne na Poslednjoj večeri tvoga Jedinca, koji je ionako nedostajao na stolu, i videćeš da to nije drveni pehar već srce… osuđeno da doveka pliva sa njim.

I ne pitaj se više šta je to prokletstvo i blagoslov!!!

Od početka, bez kraja...

Sat, 08 Dec 2012 10:01:17 +0100

Autor: insajder

Poslao: Sub 08.12.2012 11:01

Sve dolazi, sve prolazi
i jeseni i zime, proleća
i žarka leta,
samo pesma plavog okeana
i dalje peva,
huče školjke,
bisere prosipaju,
talas za talasom
i dalje gruva,
od iskona,
od početka,
bez kraja,
ka horizontu...

Čekam te,
na sredini mora,
da udahnem plavetnilo
tvojih očiju...
...plavlje od safira.

Paperje na vetru

Fri, 07 Dec 2012 00:11:14 +0100

Autor: virada

Poslao: Pet 07.12.2012 1:11

Noću me najviše zagrle prošlost i uspomene…
Uz kapljice muzike, što na sve me seća…
Prigrlim samoću, drhtimo skupa i tražim reči da prenesem osećaje…
I onda tako, opet stignem do njega… očiju… i imena…
Volim da se sakrijem u njegovom imenu…
Osetim se kao cvet lavande skriven u ukrasnom kavezu prekrivenom najfinijom svilom…
Jačina njegovog imena me čuva, šapuće mi tiho najsuptilnije utehe, mazi me u snovima i teši kada njega sanjam…
Zarobim se tamo gde se sreću java i san, tamo gde ga nepodnošljivo volim…
Tamo gde se sećam šta sam sanjala a ne mogu to da pretvorim u stvarnost…
I onda zažmurim…
Tiho izgovorim to ime i nateram se da svako slovo urežem duboko u pore na licu…
Dodiruje me nežno i pokušava da dopre do svega onoga što on ne želi…
I rastužim se onda…
Sklupčam se u nekom ćošku svih svojih pisanja, svih svojih šaputanja i svih svojih snova u kojima lepršam kao paperje na vetru i činim sve tako rastresito neodoljivim i baršunastim…
I žalim, što ne mogu da to promenim…
A ni sebe…

Juce, danas, sutra

Tue, 20 Nov 2012 15:37:39 +0100

Autor: niko650

Poslao: Uto 20.11.2012 16:37

Molitva u tisini dolazi tacno tamo gde treba,
u Bozje usi
ko nam daruje jedno veliko “izdrzi”!
Kao amajlija koja nas vodi kroz zivot.

Osetio je blagi umor kako se u talasima siri preko njegovog tela. Pogledao je na svom rucnom satu i iznenadio se kako vreme brzo leti. Desnom rukom je skinuo naocare i polako ih smestio u crvenoj futroli na kojoj se sijao preljepi zlatovez. Bio je poklon za njegov sezdeseti rodjendan.

- Moja Jelena zna uvek da me pogodi tacno u srce – prosaputao je tiho, samo za sebe, a na usnama se sirio blagi osmeh. Znala je da jako volim narodne rukotvorbe, jer su oni odraz jedne kulture,odraz vremena koje prolazi.

Odjednom je cuo jak tresak stakla na podnim plocicama u kuhinji. Uperio je pogled u tom pravcu. Siroki, otvoreni prostor, spojena kuhinja, trpezarija i dnevni prostor u jednom, omogucili su da vidi sto se to desilo. Malo se podigao sa stola, al se opet lagano zavalio, zeleci da se glasno nasmeje. Video je da je sve bilo u redu, pa saleci se uzviknuo:

- Nazdravlje duso! Jel sve u redu!? – malo je povisio ton u kom se naslucivala mala zabrinutost, da bi mogla Jelena da cuje, jer se niz prostor sirila njihova omiljena pesma “ Duso moja” od Kemal Montena.

Jelena je vec pokupljala delove polomljene staklene case, pritom pazeci da se ne ozledi. Polako je podigla pogled, nasmesila se onim pogledom koji je on jako voleo, poslala jedan prkosni pogled, onaj njeni posebni. Znao je da je htela da kaze:

- Eto desilo se, pa sta - ali je samo tiho prosaputala - Nije sve vecno, nek je nazdravlje!

Nasmesio se, ali sad malo glasnije i utonuo u svoja razmisljanja u to doba dana. To mu je godilo, jer se tako opustao i relaksirao.

Jelena je bila moja prva, jedina prava ljubav. Sve je ostalo bilo samo traganje za njom, za njenim likom, njenim osmehom. Bio sam presrecan sto smo opet zajedno, uprkos zivota koji nam je toliko toga servirao. Znao sam da nikome nije lako u zivotu, ne ide sve tako glatko kako bismo mi to hteli, al se zivot sa nama zaista previse igrao.

Covek je ponekad na vrhu, srecan, uspesan, da bi se u sledecem trenutku kolo srece okrenulo i on dodje do dna. Nase dno je bilo zaista preduboko. Kad samo pomislim da sam izgubio svaku nadu da ce jednog dana opet da me ogrije sunce.

Ali, Gospod je zaista veliki.

Bilo je to tako davno, a kao da je bilo juce…

Priča koju znamo samo ti i ja

Thu, 01 Nov 2012 23:50:41 +0100

Autor: vessna

Poslao: Pet 02.11.2012 0:50

Prostorija u okviru dima, sa barskim stolicama
i par zaustavljenih lica,
uz tih i setan zvuk,
nosi priču koju znamo samo ti i ja.

Pokušali samo da definišemo bol,
ignorisali slobodu,
pokopavali ideje i to samo dobre,
skrnavili naše duše,
gledali se kao neprijatelji,
i to sve zbog jednog nehotičnog dodira ruku.

Znali smo da se više nećemo sresti,
znali smo da tajnu odnosimo sobom,
jednostavno, hrabrost nas je izdala zauvek
i zato o ovome nećemo pričati nikome,
jer onda ovu priču ne bismo znali samo ti i ja.

Stare pesme

Mon, 15 Oct 2012 22:43:21 +0200

Autor: vessna

Poslao: Pon 15.10.2012 22:43

Predah
Reči su me uzele pod svoje
ovo ne pišem ja,
iako zagledam u svoju ruku
sigurna sam da nije moja
na kraju zar je važno ko ovo piše?
Nije.
Krećem ispočetka:
Reči su me uzele pod svoje
poklanjam svu svoju tišinu prvom slušaocu
nemam nameru da uznemiravam nedužne i mrtve
dakle,
slušaoče nedužni i mrtvi
ne zagledaj dalje od mene
ne potcenjujem tvoju sposobnost
već nemam dara
kojim bih ti zahvalila na prisutnosti
ne, ne uznemiravam te namerno
ponekad je to slučajno ili spontano

Bio je ovo predah uz tihu muziku
koja se više neće vratiti...

Žena
Deca šetaju kroz grad smešten nadomak reke.
Ogolele grane kao ruke duhova, govore uz vetar.
Žena uplakanog i tamnog pogleda gubi poslednju nadu.
Stanica nema ljudi ni u odlasku ni u povratku.
Ljubav je nestala sa poslednjom kišom.

Moje stare pesme

Sun, 30 Sep 2012 03:49:59 +0200

Autor: BoNITo

Poslao: Ned 30.09.2012 3:49

Laku noc i dobro jutro

Jos jedan dan, polako prolazi
lisce je vec palo, napustilo grane
dok idem ulicom, vetar ih odnosi
dok idem ulicom, cekam da svane

misli mi se bore, borba je teska
jutarnji su sati, gledam radna odela
jutro je hladno, fali tvoja ruka nezna
jutro je hladno, eh, kada bi me srela

svanulo je, suncev zrak daje zemlji moc
da dan bude lepsi, i to duplo
eh, da mogu da ti kazem... Laku noc
eh, da mogu da ti kazem... Dobro jutro

Secanja

Kasni su sati, o tebi razmisljam
Dok dim cigarete sobu mi puni
Od tog dima tvoju figuru zamisljam
Dim polako nestaje, tvoj lik se gubi

U mojoj sobi je tisina i tama
Vec satima sedim u njoj sam
Ti si negde daleko, znam da nisi sama
Ja zatvaram oci, cekam neki lep san

Trenutak izmedju sna i jave
Da li neko zna sta se tada desava
U tom trenutku pocinju snovi da se prave
A pre toga ostaju samo secanja

Odlazim

Ne trazim vam nista, nista vise
ni da me volite, ni da me mrzite
moji koraci ce nestati u olujima kise
ja odlazim, a vi svoj zhivot zivite

okrenucu ledja, recicu u sebi
iako je ovde bilo lose, secacu se moga doma
da se sada vratim, to nista ne vredi
ona ostaje sa drugim ovde, jedina ljubav moja

u daljini vidim, samo horizont
ispred mene, sve je prazno
tamo, gde se zemlja spaja s'nebom
mozda cu se tamo... sresti... s'njom

Mrak

Dok pijem pilule, misli su daleko
misli su svuda, oko mene, oko tebe
nekada sam bio nesto i neko
a sada sam price i slike, koje blede

dok gledam u tami, slike vidim jasnije
svi su srecni, sve je kao stvarnost
bol u grudima, dusi, polako nestaje
sve je to samo u trenu, pa se vracam u realnost

ma koliko da volim i mrzim
nikada necu shvatiti bas sve
jer ja sam navikao da gubim
polako nestaje mi dah, vise nema me

BoNITo

Kraj- Željko Lompar

Tue, 28 Aug 2012 06:15:46 +0200

Autor: Anela

Poslao: Uto 28.08.2012 6:15

Dodje neko vrijeme kad i trema umire polako
Kad se krvotok suzi i jedva pušta
I kad mrak lagano pojede sunce
Zato što je dosta vidjelo znalo i čulo.
Tad ne želim ništa, ništa ne osjećam
I ispražnjen čekam.
Dodje neko vrijeme što liči na kraj
Kad riječi više ništa ne znače
I niko u njih ne vjeruje
I kad odmah zaspem poslije svega
Ne misleći više one bolne misli
I ne tražeći više niotkoga ništa
Kad se smisao vudjenja i spavanja
Pomiješaju u svejednost i kad jedino još radi
Staro srce svoj ritam.

E, to je vrijeme kad idem nikuda
Niotkuda i nigdje ne stižem
I svejedno je dal plačem il se smijem
Dal sam suv ili mokar
I ne klapi me čak ni mokraća moja
Svejednost iza svakog ugla
To je kraj, ili mislim da je kraj i to je svejedno.
Valjao bih se po ulici a hodam i obrnuto
Tražim zid da probam glavu i nadjem ga.
Dodje to vrijeme ušunja se u me
I opet mi je svejedno da li će sunce izgoreti noć
Ili će opet mrak pojesti dan.
Nikog nema oko mene do dosadnog mora
Što ponavlja ritam valova i ništa ne kaže
Samo zubi zaškripe svoju pjesmu.
E, to je kraj, ali neka
Valjda već nešto počne s njim

(Pohara mene 1997)

Lajkovačkom prugom

Tue, 24 Jul 2012 15:18:44 +0200

Autor: M.Jovanović

Poslao: Uto 24.07.2012 15:18

Opet čekam da se neka galaksija
besprekorno prelomi preko mene,
pucajući po šavovima,svojim ili mojim.

Galantno zagalopiraj
preko mojih 20 sa krevetom
i ne haj brige na svetu!
Hajde. Biće sve u redu.
Zgazi iz sve snage,
ne može biti gore nego pre..
Lomi moje poglede svojim pogledima od stakla,
i slomi staklo pod kojim stojim,dok ti se nadam.
Svemir to voli da radi.
Nemir vas,galaksija,to voli još više.
I samo tiše,tiše..
Pa mi stavi zavoj preko očiju..
Najzanimljivije je: iznenadjenje!
A ja ću se praviti
da nisam sve to već videla,
da me nije prethodna galaksija zabarikadirala
bombama,
kasnije me sakrivši
u katakombama.

Ponavljam sebi: ja verujem
u nenadj**ive galaksije!
Ja ne verujem
da ste svi samo obična g**na!
Ja verujem
u svoju svemirku ljubav...

'Ajde,galaksijo,pucaj .