Umetnicki predmeti od stakla, Tiffany tehika izrade vitraza

Vitraz je slika koja nastaje iz komada obojenog stakla, koje se spaja metalima i tako nastaje jedna celina, unikat obogacen trudom, radom, ljubavlju. Koliko puta se ljudima dogodi da shvate kako su uzalud potrosili slobodno vreme. Kako uraditi nesto lepo, vredno, svojim rukama i svojom kreativnoscu? Uraditi nesto korisno ciji je krajnji rezultat proizvod lepog predmeta kojim oplemenjujemo sebe, dobijamo prelep osecaj zadovoljstva, ispunjenosti. Cinjenica je da taj komad koji se uradi iz hobija, ne samo sto usrecuje druge ljude, vec covek u sebi oseti neopisivo zadovoljstvo i kaze sebi: "Danas sam uradio nesto veoma lepo."

Jedan veoma stari zanat je izrada vitraza. Izrada vitraza je jedan skup inspiracije, kreativnosti, preciznosti, domisljatosti. Zahteva veliku preciznost u svim fazama izrade pocev od nacrta, rezanja stakla i spajanja. Izrada vitraza je zapravo jedna umetnicka forma koja je veoma vredna, svaki komad uradjen vitraz tehnikom je stvar prestiza. Ljudi koji se bave profesionalno vitrazima, veliki su umetnici prelamanja svetla u obojenom staklu. Danas se sve vise ljudi bavi izradom vitraza iz hobija. Nekome moze biti hobi, a nekome profesionalno zanimanje. Vazna je volja, kreativnost, talenat i puno ljubavi za to sto se radi.

Danas mogu reci da sam uradila nesto vredno

Sta je vitraz

Vitraz je ziva slika koja se uvek menja sa svakom unutrasnjom ili spoljasnjom promenom svetla, unikat koji je veoma vredan ne samo zbog raznobojnih stakala, vec zbog puno rucnog rada, truda, kreativnosti i ljubavi unesene u svaki komadic vitraza. Vitraz je stari umetnicki oblik za koji se zna da je radjen jos u Vizantiji izmedju 4 i 6 veka n.e. Prva tehnika kojom su radjeni vitrazi je bila samo spajanje, lepljene komada stakla olovom koje su topili. Ta tehnika se koristila veoma dugo. Koristi se i danas.

Veliki napredak u poboljsanju tehnike izrade vitraza napravio je Louis Tifani (1848-1933), koji je bio zadivljen umetnoscu stakla. Tifani je posvetio trideset godina svoga zivota izucavajuci ga. Uspeo je da unapredi tehniku izrade vitraza i stvorio stakla neprevazidjenih boja i lepote. Tako su nastale cuvene Tifani lampe koje su poznate svima, koje se rade takodje vitraz tehnikom. Naime Louis Tifani je patentirao novi nacin tehnike izrade vitraza, a to je lepljenje komada stakla bakarnom folijom, zatim spajanjem komada stakla kalajem koji se topi lemilicom i ravnomerno razvlaci po spojevima stakla. Ovakav metod je najpristupacniji ljudima koji se profesionalno bave izradom vitraza, a i onima kojima je to hobi.

Na slici vidimo deo abazura za jednu Tifani lampu

Danas se iskljucivo koristi ovakav metod tehnike izrade vitraza. Tifani tehnika je posebna. Svojim otkricem lakseg pristupa spajanja stakla, Tifani je ostavio mnoge druge mogucnosti. Veoma je zanimljivo to sto ljudi koji se bave iz hobija vitraz tehnikom ili za svoje licne potrebe, mogu iskoristiti i neko slomljeno staklo stare cinije za voce, ili starog lustera, mogu iskoristiti cak i staklene klikere i spojiti ih bakarnom folijiom i kalajem, sto kasnije moze biti lep poklon prijateljima, ili se moze tim oplemeniti zivotni prostor.

Namena vitraza

Vitrazi vekovima krase crkve, hramove, katedrale. Takodje krase prozore i vrata u privatnim domovima. Mogu biti lepe i vredne pregrade u prostorijama u kojima boravimo. Mozemo ih videti u javnim objektima. Kao sto rekoh, vitrazi su stvar prestiza. Na prvom mestu namena vitraza je ta da oboji svetlo koje dolazi spolja i da u prostoriju pusti prelamanje svetlosti u raznim bojama. Posebnom lepotom i dizajnom, vitrazi se isticu kao vredna umetnicka dela koja krase i oplemenjuju, bilo da je u pitanju Tifani lampa, kutijica za nakit, pregrada u prostoriji, svetlarnik.

Evo i jedne Tifani kutijice koja je veoma jednostavna.

Ovo je samo jedan uvid a takodje i uvod u ono sta se sve moze raditi vitraz tehnikom. Izrada vitraza je jedan veliki izazov za ljude koji su kreativni i koji rade na sebi, poklanjajuci i svima oko sebe. Moram napomenuti i to da, ma koliko iziskuje preciznosti u radu isto toliko dozvoljava neogranicenost u idejama za dizajn i upotrebi licne maste.

U toku ove teme o izradi vitraza, detaljno cu proci sve faze izrade po redu. Pocev od svog materijala koji je potreban, izrade nacrta za vitraz, rezanje i brusenje stakla, lepljenje bakarnom folijom i lemljenjem kalajem. Sve do zavrsenog vitraza. Onda cemo se zajedno radovati uspehu jednog vitraza uradjenog na Inter - caffe forumu.

Najstariji vitrazi nalaze se u Augsburskoj katedrali u Nemackoj. Potpuno su ocuvani iako datiraju iz perioda izmedju 1050 – 1150 godine. Tehnika izrade ovih vitraza se umnogome razlikuje od Tiffany tehnike. Louis Tiffany je izucavajuci umetnost stakla patentirao novi nacin tehnike izrade vitraza koji je danas veoma rasprostranjen.

Faze izrade vitraza

U prethodnom tekstu upoznali smo postupke izrade vitraza Tiffany tehnikom. Izrada vitraza Tiffany tehnikom takodje ima niz postupaka, razlika je u tome sto se u ovoj tehnici koristi bakarna folija umesto olovnih profila koji se tope kako bi spojili komade obojenih stakala u celinu. Vitraz koji smo poceli da radimo Tiffany tehnikom, sastoji se iz sledecih faza:

Prva faza – Izrada nacrta i sablona za vitraz.

Druga faza – Rezanje stakla po sablonu i brusenje ivica stakala.

Treca faza – Lepljenje, obmotavanje komada stakla bakarnom folijom.

Cetvrta faza – Lemljenje, spajanje komada stakala u celinu, istopljenim kalajem pomocu lemilice.

Peta faza – Patiniranje lema na vitrazu, premazivanje patinom koja mu daje izgled metala koga je nagrizlo vreme.

U toku izrade naseg vitraza, proci cemo kroz sve faze ove tehnike detaljno.

Izrada nacrta i sablona za vitraz

Vitrazi, lampe i svi predmeti koji se izradjuju u Tiffany tehnici, dizajniraju se i rade po potrebama i zeljama zainteresovanih kupaca, ljubitelja. Prema funkciji koju vitraz treba da ima i prema enterijeru, vitraz treba biti specijalno prilagodjen prostoru za koji je namenjen. Vitrazisti, oni koji se profesionalno bave ovom umetnoscu, praktikuju da prvo posete prostor za koji ce se izraditi vitraz. Sve to u skladu sa zamislima kupca, pravi se jedan ili vise nacrta za vitraz. Vitrazista takodje daje savete pri odabiru boja stakala. Tek kada se kupac slozi sa predlozenim nacrtima moze se pristupiti izradi vitraza.

Nacrti za vitraze se rade na svetlim podlogama. Uglavnom se koristi beli hamer, mada moze i bilo koji drugi papir. Nekada su ih radili na belom platnu. Mi cemo koristiti beli hamer. Nacrt za vitraz koji smo poceli da radimo imace svoju namenu. Bice uramljen kao slika, vredno umetnicko delo koje ce krasiti i oplemeniti neki prostor.

Za ovaj nacrt nam treba:
-Beli hamer – papir, dva komada dimenzija 50x30 cm
-Indigo papir
-Grafitna olovka i gumica
-Lenjiri raznih velicina
-Sestar, skolski
-Crni marker
-Skalpel, nozic za papir

Postupak:
Na radnom stolu pod dobrim osvetljenjem stavimo jedan list hamera dimenzija 50x30 cm. Dimenzije hamera moraju biti identicne sa dimenzijema vitraza koji radimo. Znaci vitraz ce biti dimenzija 50x30cm. Na pomenuti list hamera koji smo prethodno stavili na radni sto, stavljamo indigo papir, koji ima svrhu da iskopira nacrt. Preko indigo papira stavljamo jos jedan list belog hamera i pristupamo crtanju na tom gornjem listu.

Crtamo prvo grafitnom olovkom i lenjirima. Moramo u nekim delovima koristiti sestar koji je obican, skolski, jer sliku vitraza koju sam osmislila krasice i nekoliko polukruga. Kada zavrsimo nacrt za vitraz grafitnom olovkom, uzimamo crni marker kako bi podebljali linije na nacrtu. Na gotovom nacrtu, u svakom polju upisujemo boju stakla koju cemo upotrebiti. Gotov nacrt za vitraz treba izgledati ovako kao na slici ispod levo.

Moj odabir boja stakala koje cu koristiti u ovom vitrazu su crveno, plavo, zuti murano i peskirano belo staklo. Sa vrstama i poreklom stakla upoznacemo se vise u fazi rezanja stakla. Ovo iznad desno je slika stakla u boji, murano staklo koje cemo upotrebiti za ovaj vitraz po nacrtu.

Sablon

Sablon za izradu vitraza je onaj list hamera na koji smo stavili indigo papir. Na njemu je verna kopija nacrta koja sluzi da se prekopirani delovi nacrta razdvoje, iseku skalpelom ili nozicem za papir. Tako razdvojene delove sablona koji su kopija nacrta, koristimo za prenosenje na staklo koje rezemo po tim oblicima. Rastavljen sablon izgleda kao na slici desno.

Slika sablona je u ovom polozaju kako bi se jasno videli razdvojeni delovi kopije nacrta.

Vitraz koji radimo je pokazivanje postupaka izrade u Tiffany tehnici. Iako nije narucen za neki odredjeni prostor, radi se na inter-caffeu, izradjuje ga inter-caffe, mozemo pustiti masti na volju, ali samo u slucaju aplikacije i kolorita stakala. Nikako ne odstupamo od pravila izrade vitraza u svim fazama. U slucaju kada se vitraz radi za neki odredjeni prostor, recimo prozor, vrata ili pregrada u prostoriji, o dimenzijama se strogo mora voditi racuna.

Preciznost se zahteva u svim fazama izrade vitraza, pocev od nacrta pa sve do gotovog vitraza. Pored preciznosti u svakoj fazi izrade potrebno je dosta ulozenog truda i ljubavi za to sto se radi.

Inter-caffe je cuvar vrednosti od vremena i zaborava, zato cuva i umetnost obojenog stakla, umetnost vitraza.

Umetnost vitraza nastala je u Vizantiji izmedju 4. i 6. veka n.e. Svoj kreativni vrhunac je dostigla u zapadnoj Evropi. Tiffany, tokom 30 godina izucavanja stakla ne samo sto je patentirao novi nacin, tehniku, izrade vitraza, vec je stvorio stakla neprevazidjenih boja i lepote. Tiffany je oksidima metala bojio staklo, pa je fuzijom nijansirao vec obojena stakla.

Staklo

Najstarije nadjeno staklo u ljudskoj civilizaciji potice iz starog Egipta. Pronadjeni su razni ukrasni predmeti i posude od stakla iz tog doba. Staklo se kao proizvod iz Egipta preko Grcke prosirio do Rima. Rimljani, 100 god. pre Hrista poceli su zastakljivati prozore na gradjevinama. Moderna istorija stakla pocinje 1851.god. kada je engleski arhitekta Joseph Paxton, za jednu svedsku izlozbu u Londonu, projektovao stakleni paviljon pod imenom "Crystal Palace".

Ovo je potaklo arhitekte da staklo pocnu upotrebljavati kao gradjevinski material. Za revoluciju u staklarstvu vazna je i 1952.god. Te godine je Sir Alastair Pilkington pokrenuo float proces (sistem poravnavanja stakla). Njegov float proces je omogucio izradu staklenih ploca u raznim bojama, debljinama i dimenzijama.

Tiffany je fuzijom stakala dobio neprevazidjene nijanse boja stakala. Vitraz koji je u toku izrade, radimo u Tiffany tehnici. Izabrali smo staklo boja, crveni, plavi, zeleni, zuti, murano i providno staklo za okvir vitraza. Debljina stakla je 3mm, za vitraze je inace standardna debljina stakla od 3 do 4mm.

Rezanje stakla po sablonu

Potreban alat i materijal:
-Radla, noz za rezanje stakla
-Klesta za lomljenje stakla
-Abrazivi za brusenje ivica stakala
-Crni marker
-Prethodno uradjen sablon
-Odabrano staklo

Postupak

Prethodno uradjeni sablon, koji je kopija nacrta, izrezan po oblicima, prenosimo na staklo crnim markerom. Rezemo staklo radlom po obelezenim linijama. Svaki oblik i deo je vazan za celinu slike vitraza. Vazno je precizno obeleziti svaki komad po obliku iz sablona, radi preciznog spajanja delova stakala u boji. Radi se deo po deo. Pocinje se od aplikacije koja se nalazi u sredini vitraza.

Ako je u pitanju cvet, kao u nasem slucaju, pocinjemo rezanjem latica po boji stakla koja je upisana na nacrtu, pa sve do onih najsitnijih detalja, i na kraju okvir. Svaki izrezani komad obojenog stakla, redjamo na nacrt kako bi dobili kompletnu sliku izgleda vitraza kada se bude spojio bakarnom folijom i kalajem. Kada se svi komadi po sablonu izrezu, obruse im se ivice abrazivima granulacije od 60 do 180, koji se stavljaju na rucnu brusilicu i rasporedjuju se na nacrt, gde je obelezen oblik i boja uradjenog komada.

Ovako izgledaju izrezani i obruseni komadi stakla po bojama i oblicima na nacrtu:

Ovim postupkom rezanja komada stakla po oblicima i bojama, ne odostupajuci od nacrta, zavrsavamo fazu izrade vitraza rezanja stakla. Ovaj postupak je ujedno i priprema za spajanje komada stakala, bakarnom folijom i kalajem.

Kada pocnemo raditi vitraz, potrebno je jednostavno zaboraviti na motive koji nam se javljaju pred ocima kada kazemo "vitraz", i usvojiti da je on slika koju pravimo od komada obojenog stakla, prema svom senzibilitetu i kome treba pronaci odgovarajuce mesto u prostoru. Vitraz to mesto zasluzuje i znace da ga oplemeni.

Dosli smo do faze izrade vitraza, spajanja obradjenih ivica stakala metalima. Vitraz koji upravo radimo je u Tiffany tehnici sto podrazumeva oblepljivanje obradjenih ivica obojenog stakla bakarnom samolepljivom folijom, da bi se nakon toga spojili kalajem uz pomoc lemilice.

Metali za spajanje

Dominacija vitraza u arhitekturi i enterijerima, koji pokazuju ekskluzivnost prostora, ponovo se vraca nakon pauze od nekoliko vekova. Tehnika izrade vitraza je uspela da opstane i pored velikih zahteva u pogledu vestine zanatskog izvodjenja i tehnickih ogranicenja. Nekada se za spajanje komada stakla u boji koristilo olovo. Koristi se i danas. Nekada su vitrazisti topili olovne profile, od njih pravili trake, savijali ih i njima opsivali ivice komada stakla. Danas postoje gotovi olovni profili kojima se staklo opsiva po ivicama i ta tehnika se upotrebljava na velikim povrsinama vitraza. Tiffani tehnika je razvijena, bas zbog manjih detalja, komada obojenog stakla, gde se najvise zahteva preciznost na sitniim detaljima.

Tiffany tehnika je znatno pristupacnija i laksa za rad, kada su u pitanju sitni detalji.

Kada kazemo Tiffany tehnika izrade vitraza to znaci da obradjene komade stakala u boji, najpre spajamo samolepljivom bakarnom folijom i kalajem. Sve zavisi ko se za koju tehniku odluci.

Potreban materijal i alat

Potreban materijal i alat je slijedeci: jedan kalem bakarne samoleplive folije, debljine 6, 4 mm; pola kilograma pedesetopostotnog kalaja i dve lemilice (od sto i od pedeset vati). *Prikaz alata i materijala za spajanje vidljiv je fotografiji gore desno.

Postupak rada

Izrezani komadi obojenog stakla, predhodno izrezanih po nacrtu i sablonu, obrusenih ivica, oblazemo samolepljivom bakarnom folijom debljine 6, 4mm. Duzina trake koju cemo iskoristiti srazmerno dimenzijama vitraza koji radimo je 10 metara.

Kada svaki komad obojenog stakla, oblozimo samolepljivom folijom, ponovo ih redjamo na nacrt, da bi svaki deo bio na svom mestu. Lemilicu ugrejemo, do 250 stepeni i uzmemo kalajnu zicu. Kalajnu zicu drzimo uz vrh lemilice i tako topljeni kalaj razvlacimo po spojevima preko bakarne folije.

Ovaj proces zahteva puno paznje i strpljenja. Vitraz ima dva lica, sto znaci da se sa obe strane mora preci kalajem. Jedino kada su u pitanju lampe, tada, postoji samo lice, jer se za abazure unutrasnja strana ne radi uvek kalajem.

Prikaz vitraza u fazi spajanja metalima

U toku postupka spajanja komada stakla bakarnom samolepljivom folijom i kalajem, takodje se zahteva puno preciznosti. Radi se prvo grubo spajanje kalajem po ivicama spojeva, da bi se slika vitraza ucvrstila, kako bi se lakse pravili prelazi kalajem po svim spojevima. Kada se slika vitraza dobro ucvrsti na spojevima, pristupa se finisiranju spojeva kalajem, da bi nanos kalaja na spojevima, bio ravnonerno nanesen.

Po zavrsetku, spajanja komada stakla, kalajem, radi se pranje vitraza, i premazivanje lema na vitrazu (patiniranje) lema, premazivanje patinom koja mu daje izgled metala koga je nagrizlo vreme.

Staklo je staro poput univerzuma, dok se za vitraz moze slobodno reci da je jedan od najstarijih zanata na svetu. To je zanat koji je preziveo hirovitost istorije i modnih pravaca, uprkos cinjenici da je sve vreme egzistirao u senci arhitekture i slikarstva. O vitrazima i samoj tehnici izrade treba se pisati nadugacko. Neophodno je bilo napisati i jos po koju vaznost u izradi vitraza i njegovoj istoriji, te upravo to cinim.

Danas je veoma tesko zamisliti gradjevinu bez stakla, bez svetlosti i zastite koju ono pruza svakom prostoru. Iako se staklo koristi u gradjevinarstvu jos od vremena antickog Rima, umetnost vitraznog stakla je relativno mlada i razvila se tek u poslednjih hiljadu godina.

Postoje dve dominantne tehnike u izradi vitraza. Drevna tehnika u kojoj se za povezivanje komada stakla koriste olovni profili se malo promenila još od vremena njenih srednjevekovnih izumitelja. Druga tehnika, tzv. Tiffany tehnika (naziv dobila po njenom tvorcu Luis Comfort Tiffany-ju) razvijena je tek krajem 19. veka.

Ova tehnika u kojoj se svaki komadic stakla posle obrade oblepljuje tankim bakarnim trakama, a zatim spojevi zalivaju rastopljenim olovom omogucava uredne i precizne spojeve i, do tada, nemogucu upotrebu veoma malih komada stakala koja se spajaju u jedinstvenu celinu. Ona prevazilazi i ogranicavajuce probleme postizanja ostrih uglova kod zahtevnog dizajna i doprinosi vecoj cvrstini samog vitraza.

Vitraz je nekada smatran za umetnicku formu koja je ekskluzivno obelezje sakralnih gradjevina. Danas takve predrasude nestaju i vitraz je mnogo prisutniji u svakodnevnom zivotu.

Ipak, uprokos cinjenici da sve veci broj talentovanih generacija internacionalnih vitraz majstora kreira izuzetno mastovite radove, ovaj umetnicki zanat je jos uvek obavijen aurom mistike i ekskluziviteta, jer je on idalje kao u stara vremena, u rukama majstora pojedinca, a materijal za izradu vitraza i unikatan i skup.

Tiffany je fuzijom stakala dobio neprevazidjene nijanse boja stakala. Vitraz koji je u toku izrade za Inter Caffe, radimo upravo u Tiffany tehnici.

Izabrali smo staklo boja, crveni, plavi, zeleni, zuti, murano i providno staklo za okvir vitraza. Debljina stakla je 3mm, za vitraze je inace standardna debljina stakla od 3 do 4mm.

Tiffany tehnika je znatno pristupacnija i laksa za rad, kada su u pitanju sitni detalji. Kada kazemo Tiffany tehnika izrade vitraza, to znaci da obradjene komade stakala u boji, najpre spajamo samolepljivom bakarnom folijom i kalajem. Sve zavisi ko se za koju tehniku odluci.

Mi smo vec prosli cetiri faze postupka izrade vitraza u Tiffany tehnici.

Ostalo nam je jos fino doterivanje lema, zatim, patiniranje lema, kako bi lem izgedao kao da dolazi iz nekog proslog vremena. Treba pisati nadugacko o vitrazima.

Fotografija na slici desno je nas Inter Caffe vitraz koji zavrsavamo.

Mi smo krenuli od pocetka, po radnim fazama i stigli do jos jedne faze koju cemo propratiti detaljno uz video snimak i tim zavrsiti, ono sto je prikaz postupka izrade vitraza. Ali tim postupkom ne zavrsavamo temu o vitrazima i vitraz tehnici. Nastavljamo sa jos puno vaznosti, detalja vezanih za samu izradu kutijica, lampi pa cak i nakita. Imamo temu i ona je ovde ne samo da bi se upoznali postupkom izrade vitraza, vec i da bi diskutovali o tome i upoznavali se sa ovom vrstom umetnosti u detalje.

Savladavanje ovog zanata nije jednostavno jer se kompletan postupak od ideje do zavrsenog vitraza sastoji od nekoliko faza: kreiranje ideje-nacrta, stampanje kartona, rezanje stakla, brusenje, patiniranje. Svetlosna slika, koja se na kraju dobija i ciji koloristicki efekti vibriraju zavisno od doba dana, menja na zadivljuci nacin ambijent u kojem se nalazi.

Sama boja stakla se dobija ubacivanjem metala i oksida metala u tecnu staklenu smesu, koja se zatim duva i razliva u ploce. Vise od 130 godina se ne menjaju recepti boja. Svaka tabla je unikatna. Ima svoju jedinstvenu teksturu. Najskuplja u vrsti su uvek zuta, narandzasta i crvena stakla jer se dobjaju ubacivanjem zlata u smesu.

Patiniranje kiselinama

U toku izrade vitraza koji predstavljamo prosli smo sve radne faze i stigli do zavrsne, a to je patiniranje lema na spojevima raznim patinatorima.

Patinatori su hemijska sredstva koja potamnjuju lem i daju mu izgled kao da ga je nagrizlo vreme. Mi smo u ovom slucaju koristili crni patinator, tecnost na bazi sklopa kiselina. Cetkicom blago i precizno prelazimo po lemovima. Ova kombinacija kiselina je blaga te zbog toga lemovi potamne tek nakon izvesnog vremena u roku od 10 do 15 min.

Ovako, kao na prvoj slici izgledaju spojevi vitraza pre patiniranja. Na slici se moze videti da su spojevi svetli i imaju sjaj, sto nije krajnji cilj.

Na drugoj slici (gore desno) su prikazani spojevi vitraza nakon patiniranja, gde se uocava tamnija boja spoja, kalaj ostaje bez sjaja i izgleda staro sto i jeste krajnji cilj.

Za ovaj prelepi zanat mozemo zahvaliti gospodinu Louis Comfort Tiffany, amerikancu francuskog porekla. Kao najstariji sin u bogatoj draguljarskoj porodici na razocarenje svog oca odbija bavljenje porodicnim biznisom i okrece se umetnosti.

Studirao je sa mnogim velikim umetnicima svog vremena, a sam je vec sa 23 godine postao clan americke akademije umetnosti. Ocaran vitrazima gotskih katedrala u Evropi. Velike novcane mogucnosti su mu dozvolile da pozove najbolje duvace iz Venecije i najbolje hemicare iz Londona gde su zajedno eksperimentisali.

Tiffany licno je nadgledao svaki komad stakla koji su duvaci razlivali u table. Oko 30 arhitekata je osmisljavalo motive za lampe, vitraze, vaze i ostale ukrasne predmete u Tiffany studiju. Sa Tomasom Edisonom obilazio je sajmove tehnike i dizajnirao licno oblik danasnje sijalice.

Morala sam napomenuti ove biografske podatke, jer ne samo sto su zanimljivi vec je i korisno saznati ih.

Danas, sirom sveta, skoro da nema doma bez takozvanog hvataca sunca na ulaznim vratima ili bar nekog predmeta ove vrste. Mozemo slobodno reci da se gospodinu Tiffany-ju ispunio san, jer gde god da pogledate susrecete se sa umetnickim predmetima zanata koji je on osmislio.

Za razliku od klasicne slikarske tehnike gde se boja u slojevima nanosi na slikarsko platno, drvo, pergament, papir i na taj nacin dobije slika. Tehnika izrade vitraza bojenjem obicnog providnog stakla se radi obrnutim redosledom. Boja se prvo nanese na staklo cetkama, pre no sto se osusi cetkom i razredjivacima uklanja sa stakla da bi se na taj nacin dobile razne nijanse te iste boje , prethodno nanete.

Na taj nacin vitrazista ili u ovom slucaju slikar na staklu skidanjem suvisne boje postize nijanse koje su mu potrebne za konacno formiranje slike. Znaci razredjivanjem, izbeljivanjem i uklanjanjem boje dobija se zeljena slika na staklu. To je veoma specificna tehnika i ako su takve vitraze nekada zvali "laznim vitrazima" , oni su veoma cenjeni i cuvani vekovima jer ne gube na kvalitetu.

Umetnici, vitrazisti i slikari takve vitraze ne odvajaju po kvalitetu od vitraza spajanjem komada stakala koji su predhodno obojeni. Boje koje se koriste za oslikavanje stakla su specijalne boje za ovakvu vrstu vitraza. Kod nas se uglavnom koriste boje Vitrail koje su visokog kvaliteta jer imaju besprekoran sjaj. Veoma su postojane i na njih ne utice sunceva svetlost, sto znaci da vremenom ne blede.

Ove boje se mogu nabaviti u specijalizovanim radnjama gde se nabavlja slikarski materijal i u specijalizovanim prodavnicama staklarskog materijala i alata. Boje nisu akrilne, niti uljane, specijalne su bas za bojenje vitraza.

Razlika izmedju Tiffany i bojenog vitraza

Tiffany vitraz je celina sastavljena od velikog broja komada vec obojenog stakla u raznim oblicima, spojenog bakarnom folijom i kalajem, sto je i bio krajnji cilj Louisa Tiffanyija da postigne savrsenstvo u neponovljivim paletama boja stakala. Bojeni vitraz se radio jos pre Tiffany tehnike na taj nacin sto su se veliki komadi stakala spajali olovnim profilima i trakama, a sitniji detalji izmedju tih olovnih profila bili su oslikavani. Na taj nacin se radilo sve do pronalaska Tiffany tehnike, koja je u mnogome doprinela, laksem pristupu izrade sitnih detalja.

Na slici prikazana kombinacija vec obojenog i providnog stakla Tiffany tehnika

Danas se sve tehnike jos uvek koriste. Znaci u mnogome se moze pustiti masti na volju. Sto se tice samog bojenja stakla , oslikavanja bojama, takodje je veliki izazov i zahteva maksimalnu kreativnost i poznavanje boja. Svako od nas ima u sebi dovoljno kreativnosti da moze oslikati jedan komad, stakla ili ga ukrasiti. Sve jedno kojom tehnikom je uradjen vitraz, on ne gubi na vrednosti. Uvek ce ostati stvar prestiza i umetnost prelamanja svetlosti.

Dominacija stakla u arhitekturi i enterijerima kao materijala koji treba da pokaže ekskluzivnost prostora vratila se u XX veku nakon nekoliko vekova pauze. Ipak, staklo punih boja i tekstura, a naročito stara tehnika zastakljivanja površina komadima bojenog stakla – vitraž, danas je daleko manje prisutna nego što je to bio slučaj u doba gotičkih katedrala, ili u doba secesije početkom XX veka, ali, još uvek je tu.

Napredak u tehnici vitraža

Može se reći da je u narednim vekovima ova tehnika bila skrajnuta, sakralna arhitektura više se nije zasnivala na vitražu u tolikoj meri, pa je tokom vekova nastalo zatišje. Najzaslužniji za povratak vitraža u naše svakodnevno okruženje bio je Louis Comfort Tiffany (1848 – 1933), umetnik i industrijalac po kome su ime dobile i poznate Tiffany lampe abažur u tehnici vitraža na mesinganom stubiću.
Dominacija stakla u arhitekturi i enterijerima kao materijala koji treba da pokaže ekskluzivnost prostora vratila se u XX veku nakon nekoliko vekova pauze. Ipak, staklo punih boja i tekstura, a naročito stara tehnika zastakljivanja površina komadima bojenog stakla – vitraž, danas je daleko manje prisutna nego što je to bio slučaj u doba gotičkih katedrala, ili u doba secesije početkom XX veka, ali, još uvek je tu.

Može se reći da je u narednim vekovima ova tehnika bila skrajnuta, sakralna arhitektura više se nije zasnivala na vitražu u tolikoj meri, pa je tokom vekova nastalo zatišje. Najzaslužniji za povratak vitraža u naše svakodnevno okruženje bio je Louis Comfort Tiffany (1848 – 1933), umetnik i industrijalac iz SAD po kome su ime dobile i poznate Tiffany lampe abažur u tehnici vitraža na mesinganom stubiću.

Na slici abažur Tifany lampe Virada

Vitraž može imati jedno ili dva lica: zavisno od toga da li je kalaj oblikovan samo sa jedne ili sa obe strane (kod lampe npr. nema potrebe da se obrađuje sa dve strane jer se unutrašnja mahom ne vidi). Pošto se vitraž završi preliva se kiselinama koje na kalajnim spojevima treba da stvore patinu (kalaj potamni), i vitraž je gotov.

Prilikom izrade većih površina u tehnici vitraža željena površina deli se na nekoliko delova potkonstrukcijom koja vitražu daje neophodnu krutost. Ova potkonstrukcija može deliti vitraž na pravilne kvadratne ili pravougaone površine, ali razvojem tehnologije dobijene su veće mogućnosti.

Poslednjih decenija razvoj tehnologije doneo je još neke značajne prednosti oblikovanja vitraža koje ranije nisu bile moguće. Male peći za topljenje stakla naročito su unapredile mogućnosti izrade detalja. Pored termičkog sjedinjavanja više komada (detalji lica) staklo se može bojiti i posipanjem specijalnih pigmenata i pečenjem u ovim pećima.

Kombinovanjem ovih i tradicionalnih tehnika u vitražu se danas može izvesti sve što poželite. Međutim, veće mogućnosti idu dalje u brisanju granica zanata i umetnosti, a uloga majstora koji izrađuje vitraž dobija na većem značaju. Arhitekta mora poznavati osnove tehnike kako bi želje ostale u granicama cene i izvodljivog, a majstor zanata više nego ikada pre dobija priliku da pomeri granice svog autorstva na jednom vitražu.

Kolektivno sećanje na monumentalne sakralne vitraže, kao i cena ručnog rada i materijala, osnovni su razlozi zbog kojih se od polovine XX veka investitori i arhitekte retko sete ovog načina dekorisanja prostora. Takođe, važna je i predrasuda po kojoj vitraž predstavlja deo prošlih vremena.

Ova predrasuda oslanja se i na predstavu vitraža kao isuviše detaljne, kičaste i narativne tehnike, ali ovo su sve osobine koje zavise samo od načina na koji se tehnika koristi. Ne postoji nijedan razlog da vitraž ne predstavlja apstraktni ili geometrijski prizor, ili pak živu sliku u boji projektovanu na zid ili odštampanu na staklu.

Vitraž može imati jedno ili dva lica: zavisno od toga da li je kalaj oblikovan samo sa jedne ili sa obe strane (kod lampe npr. nema potrebe da se obrađuje sa dve strane jer se unutrašnja mahom ne vidi). Pošto se vitraž završi preliva se kiselinama koje na kalajnim spojevima treba da stvore patinu (kalaj potamni), i vitraž je gotov.

Prilikom izrade većih površina u tehnici vitraža željena površina deli se na nekoliko delova potkonstrukcijom koja vitražu daje neophodnu krutost. Ova potkonstrukcija može deliti vitraž na pravilne kvadratne ili pravougaone površine, ali razvojem tehnologije dobijene su veće mogućnosti.

Poslednjih decenija razvoj tehnologije doneo je još neke značajne prednosti oblikovanja vitraža koje ranije nisu bile moguće. Male peći za topljenje stakla naročito su unapredile mogućnosti izrade detalja. Pored termičkog sjedinjavanja više komada (detalji lica) staklo se može bojiti i posipanjem specijalnih pigmenata i pečenjem u ovim pećima.

Vitraž danas

Kombinovanjem ovih i tradicionalnih tehnika u vitražu se danas može izvesti sve što poželite. Međutim, veće mogućnosti idu dalje u brisanju granica zanata i umetnosti, a uloga majstora koji izrađuje vitraž dobija na većem značaju.

Kolektivno sećanje na monumentalne sakralne vitraže, kao i cena ručnog rada i materijala, osnovni su razlozi zbog kojih se od polovine XX veka investitori i arhitekte retko sete ovog načina dekorisanja prostora. Takođe, važna je i predrasuda po kojoj vitraž predstavlja deo prošlih vremena.

Ova predrasuda oslanja se i na predstavu vitraža kao isuviše detaljne, kičaste i narativne tehnike, ali ovo su sve osobine koje zavise samo od načina na koji se tehnika koristi. Ne postoji nijedan razlog da vitraž ne predstavlja apstraktni ili geometrijski prizor, ili pak živu sliku u boji projektovanu na zid ili odštampanu na staklu.

Tifani vitraž je novija, filigranska tehnika vitraža, stara nekih stotinak godina.Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakla, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, vitraži deluju mnogo elegantnije. Sama tehnika omogućava da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni.

Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguce izradivati razne umetnicke i upotrebne predmete, kao što su: ogledala, vaze, kutije za nakit i još dosta toga o cemu smo vec ranije govorili.
Vitraži su poceli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suviše velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati vise stakala u jednu celinu.
Tako je ovo postala umetnost. Nekada se vitraž upotrebljavao samo u crkvama i hramovima i manastirima, dok se u današnje vreme on upotrebljava i u domacinstvima za ukrašavanje vrata i prozora.

Tifani vitraž najpoznatiji je po lampama koje nose ime po svom tvorcu Luisu Komfort Tifaniju. Ovo je neizostavno pomenuti kada govorimo o vitražima. Tifani koji potiče iz porodice osnivača draguljarske firme, studirao je slikarstvo, a tokom boravka u Evropi fasciniran je vitražima u crkvama. Izumeo je metod za proizvodnju specijalnog stakla poznatog kao Tifani favril staklo. Tako zivopisni predmeti od stakla kao prozori, vaze i lampe nose njegovo ime. Njegove lampe medu kolekcionarima dostižu astronomske cene.

Na slici abažur gde su ivice lema premazane crnom mat farbom

Uploaded with ImageShack.us

Cene tih predmeta su uglavnom visoke, jer je izrada dugotrajna kod većih predmeta, ne moze da se izradi mašinski, rad sa staklom je prilicno opasan zbog moguce ozlede, a udisanje pare otrovnih tecnosti, i olova prilikom izrade tih lepih predmeta je prilično znatno štetno po zdravlje.

U vitraž tehnici se danas može izvesti sve što poželite. Veće mogućnosti idu dalje u brisanju granica zanata i umetnosti, a uloga majstora koji izrađuje vitraž dobija na većem značaju. Želje trebaju ostati u granicama cene izvodljivog, a majstor zanata više nego ikada pre dobija priliku da pomeri granice svog autorstva na jednom vitražu.

Vitraž je nekada smatran za umetničku formu koja je ekskluzivno obeležje sakralnih građevina. Danas takve predrasude nestaju i vitraž je mnogo prisutniji u svakodnevnom životu.

Ipak, uprokos činjenici da sve veći broj talentovanih generacija internacionalnih vitraž majstora kreira izuzetno mastovite radove, ovaj umetnički zanat je još uvek obavijen aurom mistike i ekskluziviteta, jer je on i dalje kao u stara vremena u rukama majstora pojedinca a materijal za izradu vitraža i unikatan i skup.

Vitraži u više ravni

Tifany vitraž je novija, filigranska tehnika vitraža, stara nekih stotinak godina.Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakla, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, vitraži deluju mnogo elegantnije.

Zatim, tehnika je omogucila da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni. Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguće izrađivati razne umetničke i upotrebne predmete, kao sto su sat, slike, svećnjaci , ogledala, vaze, kutije za nakit. U predhodnim postovima sam puno toga govorila o Tifaniju i onome što je doprineo u razvoju tehnike umetnosti vitraža.

Na fotografiji kutijica za nakit od murano stakla u Tifany tehnici

Vitraži su počeli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suvise velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati vise stakala u jednu celinu. Postepeno je ovo postala umetnost. Nekada se vitraž upotrebljavao samo u crkvama i hramovima i manastirima, dok se u današnje vreme on upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje vrata i prozora. Znači vitraž je u današnje vreme sve više prisutniji u svakodnevnom životu pa kada je čak i u pitanju kutijica za nakit ili detalj na ulaznim vratima.

Na ovoj fotografiji detalj za ulazna vrata lotosov cvet u Tifany tehnici

Uploaded with ImageShack.us

Pored toga što vitraž pleni svojom lepotom i raskošnim prelamanjem svetlosti u zavisnosti od boja stakala, vitraž blagotvorno deluje i na čovekovo zdravlje. Neki naučnici su došli do zaključka da vitraž propuštanjem sunčeve svetlosti dovodi do pozitivne jonizacije vazduha u prostorima koje osvetljava. Naročito spektar žutih i plavih boja stakala.

Kako od svog postojanja vitraž najpre dominira u crkvama i katedralama zaintrigiralo me je kakav treba biti osećaj čoveka kada uđe u crkvu ili katedralu te sam tako naišla na veoma zanimljive i logične odgovore. I bez prisustva vitraža na crkvenim prozorima čovek oseća duševni mir, opuštenost i zadovoljstvo.

U crkvama prisustvo vitraža i svetlosti koja se prelama u bojama kompletni osećaj duhovnog mira je višestruko pojačan. Između ostalog zbog same te činjenice vitraži iz 15-tog i 16-tog veka još uvek krase prozore na crkvama i katedralama, odelevali su ratovima, čak i ljudi različitih vera nisu uništavali vitraže.

Očigledan primer je crkva Sveta Sofija (Aja Sofija), koja je bila pretvorena u džamiju, nije ostala bez svojih zlatnih mozaika i prelepih vitraža koji je i dan danas krase. Pravo je remek delo Vizantijske arhitekture i nalazi se u Istambulu.

Sada je ona muzej i ljudi bez obzira na versku pripadnost sa oduševljenjem je posećuju diveći se njenoj bezvremenoj lepoti. Kada samo pomislim na čitav proces izrade jednog ogromnog vitraža sa hiljadama elemenata, besprekorno uklopljenih u fantastičnu celinu od stakala koje su u to vreme stari majstori sami proizvodili.

Bez alata za sečenje stakla, samo sa primitivnim kleštima kojima su lomili komadiće stakla i ručno ih brusili kamenjem za brušenje jer tada se još nije znalo za Tiffany tehniku. Staklo se spajalo olovom, što je mukotrpno i teško samim tim što je olovo štetno po čovekovo zdravlje. Morali su prvo ručno izraditi olovne trake koje su nakivali na staklo.

U danšnje vreme vitraž možemo raditi Tiffany tehnikom i tehnikom olovnim profilima. Današnja tehnika izrada vitraža olovnim profilima je puno lakša nego nekada. Tehnika spajanja stakala u vitraž olovnim profilima se uglavnom koristi kada je u pitanju bojenje elemenata između spojeva i kada su u pitanju veliki komadi stakla.

Dok Tiffany tehnikom izrađujemo vitraže sa puno sitnih detalja i ova tehnika omogućava puno lakši rad kada je u pitanju detaljisanje. Danas je vitraž stvar prestiža, veoma je fascinanta i činjenica da to prelamanje sunečeve svetlosti kroz vitraž, samo njegovo prisustvo deluje blagotvorno na čoveka, i njegovo okruženje.

Na fotografiji Aja Sofija

Tiffany je jednostavno bio opčinjen staklom. Tokom svojih putovanja po Evropi i Severnoj Africi bio je inpresioniran koloritom srednjeveknovnih vitraža. U njegovo vreme bilo je puno raznih intervencija na staklu kao što je slikanje na staklu, nagrizanje, što je ometalo prolaznu transparetnost svetlosti kroz staklo.

Tiffani je želeo da samo staklo u sebi sadrži teksturu i boju kako bi svetlo nesmetano prolazilo kroz staklo i samo svetlo isticalo njegovu pravu teksturu i kolorit. Zato je prvi patentirao tehniku odsjaja u staklu. Kasnije je eksperimentisao u staklu razvijajući tehnike koje se i danas koriste u izradi obojenih stakala.

Eksperimentisao je izlažući istopljeno staklo seriji metalnih oksida i gasova. Koristio je okside hroma, srebra, zlata, kobalta, čak i uranijuma u različitim kombinacijama da bi postigao željene boje i transparetnost. Rezultat je i Favrile staklo, naziv potiče od latinske reči fabrilis što znači ručni rad. Tražeći po raznoj literaturi , što više informacija o nastanku I poreklu obojenog stakla, uvek dođem do jednog imena Luis Komfort Tiffany.

Zahvaljujući njegovim otkrićima danas uživamo u lepoti same sunčeve svetlosti koja prolazi nesmetano kroz spektar boja koje vitražista pažljivo i skladno ukomponuje u zavisnosti od prostorije i namene vitraža. Oduvek sam bila zadivljena staklom i lepotom koja se može krearati, eksperimentisanjem uklapanja boja.

Pisala sam u predhotnim postovima da se vitraž radi po narudžbini mada lično volim da pustim svoju maštu i kreativnost, poigram se izradom nekog ukrasnog predmeta. Jedan od razloga što se vitraž radi po narudžbini je i taj što je staklo u boji veoma skupo. Staklo u boji i mora biti skupo, jer pored svoje jedinstvenosti, navela sam da se dobija mešanjem primesa srebra i zlata kao i ostalih metala. Zlato se dodaje kao primesa da bi dobili crveno, narandžasto i žuto staklo. Samim tim ove tri boje favrile stakla su skuplje od ostalih boja.