Sa Mesecom u ocima - poezija - Emina Mančić

U plesu na kiši oživljavam svaki
turobni korak kroz Svet.
Tamnom stranom sna
kao balerina
u spretnoj pirueti
zavodim sebe kapima sreće...
Smešim se bolu.
Igru sopstvene zablude
započinjem.
Lagano, pod stopalima
šušti lišće.
Luda idilična varka.

Bacila sam kišobran,
dlanove ispružila,
kupim iskre pod Mesečinom.
Pevušim adagio,
a srce kida ovo malo duše
na pola...
Kao zabludela ovčica,
pred tvojom senkom
radost rasipam za sve novce.
Zar te moram voleti toliko ?
Da mi ni kiša duga jesenja,
ni more oblaka
sprati neće tvog lik
od sada pa na vek!

Ni snegovi beli kad dodju,
neće te pokrovom sakriti
od pogleda mojih.
Od beline da oslepim...
videću samo Tebe
kako svetliš u tamnoj strani sna.
Put nov da utirem
po snežnim goletima,
ponovo ću se izgubiti
u onom delu Svemira,
gde ti caruješ.
I lutaću tako dok sam živa,
u začaranom krugu
plavetnila tvog oka.
Izlaz i da pronadjem...
zažmuruću...da ga ne vidim !

Uploaded with ImageShack.us

Ja ne znam ko si ti ?
Da li me ubijaš lagano,
kao uhoda koračaš
tu iza ramena,
izdišući omamljiv dah
od kog ošamućena
koračam kroz vreme.
Ili si zrno života,
samoniklo,
u dubini moje utrobe,
moja kob.
Da li si otrov što kroz vene teče,
obuzimaš kao Demon
nemilosrdno i za na vek.
Ili si Andjeo mog sna,
u javu zalutao.
Putanjom do Zvezda
stope ostavljaš,
da te pratim po
neizbrisivom tragu srca.
Hodam ,ne prestajem,
u večnoj potrazi za spoznajom.
Tamo negde izmedju dva Sveta
ti me čekaš kao
ISTINA !

Uploaded with ImageShack.us

Trgni se, probudi se...
Otvori širom taj pogled
što puca kao Nebo u beskraju.
Oslušni vetrove,
u kojima mahnito lutam
tražeći tvoj dah.
Prepoznaćeš mirise,
videti u obrisima uspomena,
jezera zelena
u kojima utapaš sve svoje tuge,
kad drugog utočišta nemaš.
Vreme je dragi...
Baci na kolena sve sumnje,
izdigni se visoko, poleti.
Dotakni Zvezde,
pa se vrati tamo gde život udišeš.
Zagrebi duboko u sebe.
Pronaći ćeš u slutnjama,
otkrićeš u nedokučivim tajnama,
nadu što se u strahu uspavala.
Pobegao od sebe ,
naći ćeš put za povratak.
Sebi i meni...
Čućeš kako te dozivam...
Tiho i opojno,
šapatom nežnim,
kao blaženstvo u moru bola.
Bez i malo stida,
bez i malo straha
da te izgubiti mogu ovaj put.
Jer znam...
Od istine se ne beži tek tako.
Senke smo neizbrisivo vezane
u trenu sna.

E.M. - Em@

U lance vezana,
nedodirom da platim
gordost !
Okajem moć
što sama sebi sudim,
rijući kroz tvoju dušu
poput pijavice.
A ti...?!
U grobnu tišinu učauren,
lomiš deo po deo sebe
i mog srca.
Da me ojačaš,
dotučeš ?!
Povučeš u bezdane,
da u mraku trunem.
Zaboravljaš,
vidim Svetlo i gde ga nema.
Gde Sunce prži,
ja Tamu prizivam.
Bauljam kroz nevidice
osećajima,
na izgled tupim,
a oštrim poput mača...
Osmehnem se,
pogledom te kupim
za ceo vek !
Pustiš me,
razapnem krila
vinem se u vetrove,
poput oluje,
medju sulude gromove
gde nebom ječi
sva moja požuda!
Pustim šapat,
da vrisne.
Nek čuje ceo Svet...
Ruke mi vezane
da ti dodirom
amanet ostavim...
Al duh mi slobodan,
a hrabrost mi ime...
Volim te !

Uploaded with ImageShack.us

Duboka , tiha
prodire kroz vreme.
Obasjana mesečinom
do ugla moje sobe
pronalazi put.
Opet me obuzima,
turobna i teška.
U ćutanju, u očaju.
Na oholu samoću,
doliva snagu.
Obamrle osećaje guši.
Ruši nade,
priziva strah.
Ne pita,
mogu li zoru
u reci suza dočekati ?
Hoću li u moru poludelom,
obalu pronaći,
od nesanice umorna ?
Razbacana o hridi udaram,
da ojačam u iluzornom snu.
Misli razvejane
u vetrovima,
pogled zakovan u čežnji.
Svetlost će doći zorom
i njegova oka dva puna Neba.
Možda tad zaspim,
u plaveti...
Sad me noć tiha i teška
ophrvala.
Moram da ga odtugujem.

Uploaded with ImageShack.us

Stišavam
u ponornicama duše
tajnu čuvanu
u tvrdjavi htenja.
Bedeme sagradih,
nedodirljiva,
u nedostižnim prostranstvima
kamenog srca,
naučenog da kuca u bolu.
Tihovanje mi sudbina.
Slatko - gorka
napojnica za
odabrani put.
Al' noćas me trgnu
iz sanjarenja
u dvorcu osame zvuk jači
od gromova...
Ti u meni odjekuješ !

Uploaded with ImageShack.us

Kad prkos i ponos
u dosluhu zagospodare
ubiju Svetlost,
Tamu dozovu!
Nestaje put,
gubi se putokaz
za neko sutra.
I nigde jutra,
ni Zore bele.
Ni Sunca !
Samo mrak osta
i u njemu mrva jedna
što se u memli raspada.
Odlazi i Nada.
Vera postaje nevera !
Obnevideli razum
nestaje u lavirintima
beznadja.
Srcem ne kuca ljubav.
Sve se u mržnju
i gnev pretvara.

U samoljublju čoveče lagano
truneš , prah postaješ.
Tražeći žrtve
gubiš sebe,
rijući kroz vreme
kao krtica.
Ni ploda, ni semena
za sobom da ostaviš.
Samo jaz sve dublji
izmedju Tebe i celog Sveta.
Košmar u nesanici ,
otupeli osećaj
u izmaglici guši.
Ruši sve ono
što stvorio si sebi
i za druge!
Kao kula od karata
iluzija pada
u ponore,
hej ti oholi stvore,
što se u zverku preobrazi !

Opasna žaoka,
neizlečiva opsena.
Ma nema ti spasa !
Tobom talasa zla kob !
Postaješ rob
sopstvene opsednutosti,
ohole obesti,
ogrezao u laži !
Za drugima vrištiš,
jekom ih proganjaš!
Prozivka bespotrebna,
al' za budjenje kasno bude.
Žešćeg otrova
što kroz vene dušu
kao pijavica ispija - nema !

Uploaded with ImageShack.us

Mesec poput reflektora
pod cirkuskom šatrom
budi pajaca.
Vreme za još jednu rolu
u sazveždju snova.
Čas za malo bezobzira,
dozu zrelosti,
mrvu sebičnosti.
Za trun istine.
Čemu lažno lice,
skitnice večne
u moru igrokaza,
nasladi nakaza,
što tudjim suzama
ego toče.

Da, moj pajacu,
hajde
sebe dozovi
sa malo obzira,
finih manira,
u ogledalu sruči
sve u lice.
Ta suza niz obraz
crnim kreonom iscrtana,
osmeh lažni,
u pogledu tuga
kao more duboka.
Nije li to senka tvoja ?

Odigraj rolu
još ovaj put,
pred sobom,
pred sudbinom.
Krojiš je sam!
Budi ono što bio nisi !
Dozrelo zrno,
plodno , rodno,
što život svoj živi.
Pusti žonglere,
akrobate,
ukrotitelje zveri,
aplauzom nek sreću kupe.
Ti urolaj sve uloge stare,
u kovčežić zaborava zaključaj .
Scenario nov obznani.
Budi na svojoj strani ,
jednom bar...
Nek se unezvere
nezasite sujetne nemani.

Nije život stvar.
To je put,
ni malo lak,
jednako gorak,
koliko medan.
I pusti,
ispod te silne šminke,
suzu pravu,
nek dušu spere,
isčisti vene.

A onda se osmehni široko,
reci glasno:
- Ja stigoh konačno,
moj živote !
Glumio jesam,
rolu za rolom,
obzirno usrećujući ljude.
Sad živim sebe
bezobzirno,
i plačem,
i smejem se
i vrištim...
Ja nisam pajac ,
srce imam,
ja hoću medju ljude !

Uploaded with ImageShack.us

U krhotinama
medju odbeglim snovima,
u sablasnoj tišini tražim
zrnevlje rasutog života.
Na pergamentu vremena
zapisane tuge
gumica ne briše.
U trajanju,
sve više bole.
Vinom oporim,
u pijanstvu ogrezle
reči krvlju zacrtane.
U pesmama za uspomenu
ili večni pomen.
Tihi svedok,
potajni ubica,
gorči od pelina
zov smrti u nanizanim mislima.
Strah za vratom,
na ramenu opomena.

U ropcu zavapim,
očima kao munja sevnem,
a glasa niotkuda
u grobnoj tišini.
U grlu zastao zov !
A oko mene
kao korov ničeš u senkama.
Nezasita glad sikće.
Traži te.
Kob ili sudbina ?
Zar je važno,
kad je to jedina istina ?
Krv mojih žila,
bilo mog srca,
vapaj duše !
Enigma moje tišine...
TVOJE IME !

Uploaded with ImageShack.us

Iza mrazom
išaranog prozora,
u hladno predvečerje,
slike sećanja
redjaju se poput filma.
Posute injem
grane povijene
pod besom košave.
Fijuk iz odžaka.
Zima koju volim.
U domu vatra pucketa.
Prasak lepih uspomena,
tu negde oko srca.
Zamišljena,
u svojoj samoći,
plovim kroz decembar,
tražeći tragove sećanja
u titraju iskrica iz kamina.
Osmeh setan,
na uglu usana skrivam
od duboke boli.
Tek suzu jednu puštam,
da se otkotrlja
niz izborane obraze.
Radosnica obojena
melanholijom.

Staze mog detinjstva
promiču ispred
zamišljenog pogleda.
Uzdah se potkrada.
U dvorištu,
sav važan Sneško Belić,
kao da je živ.
Zamišljam,
kaže mi :
,, Dobro veče Ema,, .
Smrznuta šargarepa
umesto nosa.
Parčići uglja,
ma kao dugmići pravi.
I metla stara
zabodena sa leve strane.
Bobice šipurka razvučene
kao usne rumene.

Trk do kapije...
juriš niz ulicu.
Iza ćoška,
zelene okice,
što se na majku smeše.
Tragovi dubokih cipelica,
crvenih...broj 34...
mamina topla ruka,
ispod mekih rukavica.
Bakin čuveni štrikeraj...
Poljubac u crvenu kapu,
ispod koje vire smedje kovrdže.
Taj divan osećaj
majčinog dodira.
Meki šareni šal,
kao paperje
dušu devojčici greje.
Miriše na toplinu.
Put klizav,zaledjen.
Mraz štipa.
Obrazi rumeni.
Gledamo blještavi izlog,
pun lampiona.
Obećanja...
kad primi platu,
kupiće mi plišanog medu ,
lutku crvenokosu.
Bombone za jelku...
da ih brat i ja smažemo,
kad prodju praznici.

Misli odlutale,
u magiju decembra,
dane oko rodjendana,
večeri toplih osmeha,
ljubavlju posute
kao konfete duginih boja.
Miris medenjaka,
domaćih,
punih cimeta.
Vanilica sa džemom od šljiva,
domaćim,
iz dedinog voćnjaka.

Osluškuju čak i zidovi,
moje ushićene otkucaje srca
Tuga nestala na trenutak...
a sreća pevuši
začaranu zimsku pesmu.
Trgnu me stvarnost
iz sanjarenja.
Godine nanizane
na zboranom čelu,
i drhtaj nespokoja u meni.
Ostaju sećanja
na magiju detinjstva
i pesme ispisane...

Uploaded with ImageShack.us

U krhotinama razbijenih snova,
srču gazim.
Stopala krvare.
Duša u tišini ječi.
Srce se poigrava
sa hrabrošću.
Lažan beše san
o stazama ružama posutim.
Put težak i dug.
Na obali nadanja
snagu točim,
prkoseći vetrovima.
Vodi me Zvezda
pod okriljem punog Meseca.
Zavodljiva čarolija
nadolazeće jave.
Vila nikad bila nisam.
Izmedju nokturna
i rekvijema note nižem.
Komponujem adagio
mog života.
Cerim se sudbini u lice
i gordo pevušim
još jednu pesmu
da preživim !

Uploaded with ImageShack.us

Na rubu nedosanjanog sna
niz godine rasute u maglama
otiče jedna po jedna uspomena
u zaborav ili sećanje.

A ti ?
Tu si,
u središtu svih poriva,
na raskrsnici puteva
kao najsigurniji putokaz.
Omamljuješ pogledom,
dozivaš nedodirom,
ubedljivo,nepokolebljivo.
Moje danas.

A ja ?
Stojim u nedodjiji,
posvadjana sa samom sobom,
izmedju košmara i jave.
Bitku bijem sa sujetom.
Zabludela ovčica,
ili neminovna sudjenica,
što voli do krvi.
Ponosito,bezglasno.

Samo reči viore kao zastave,
nošene vetrovima.
U njima tvoje i moje ime,
kao zapis trajanja
u neuništivoj tvrdjavi srca.
Naše sutra.
Ima vremena,
sve dok bude nas...

Uploaded with ImageShack.us