Onako, slučajno okrenuta ka Suncu - Branka Zeng

Uzdrhtala od dodira belih kristala.
Razigranih plesača, nečujne melodije,
titraja što ih vodi u zanosu igre.
Ustaje probuđena!
Slika svojim koracima trag i igra.
Prebira prstima ledene kapljice,
prosuto zrnevlje, priču čita.
Odlazi, neodlazeći.
Pod sjajem a u noči, ne sniva.
Razogrnula je svoje, sve je pružila,
ćuti dok klize, otopljeni, sada njeni.
Rosni kristali.
Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.
Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,
Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.

Noć,
umiva se kapljicama toplim
prosutim milovanjima zatečena
privija se i daje u talasima
gubeći svoju moć da vlada
ona,
krijući se oblacima ogrnuta
skriva svoje obličje i želju
da se raspuštene kose preda
da se obruši kao ptica
nema,
tek šum proticanja nju prati
izdaje je bljesak ukraden
zanosan miris kojim je proleće
probudilo život na njenim obalama.

Htela sam odavno, u vreme prvih cvetova.
Dok su sokovi plavili, nabreklim izdancima.
Kada je pčela nadletala gladna, nad laticama.
Crvena majska ruža, provirila je preko ograde.
Znatiželjna i nestrpljiva, širila je svoj miris.
Bagrem je još stidljivo otvarao pupoljke.
Spremala se prava gozba, slasnih tučkova.
Sokak je bio tada tih, osluškivao je…
Kaldrmom su odzvanjali koraci, i htela sam…
Ono veče, dok je Mesec kao u smešak, izvio svoj luk.
To veče sa svim zvucima koji su bili prisutni…
Ipak nisam, ponela sam tek reči, reči upakovane…
Onako na brzinu sam njih, ne birajući dohvatila.
Sačuvala u jednom zavežljaju, izvezenoj marami.