Ljubavna poezija - Vlada Vasiljević

Noći su mi postale duge, kad snovi mi ne dolaze
A jutra daleka, da ih skoro ne dodirujem rukom
Moja planeta izašla je iz orbite moga bića
I kruži plavetnilom ovog kosmosa strepnji.
Dok u tami ležim otvorenih očiju, naviru mi pitanja
Kako je ona sada?
Da li je srećna?
Da li bar na tren na mene pomisli?
Ma nek je samo dobro, neka je dobro!

Kada jednom svojim dlanovima ne dotaknem jutro
Kako će ona saznati da sam otišao njenim Anđelima?
Da je sa njima čuvam i branim kroz njen život
Kako li će tek shvatiti na neodgovorenu poruku?
Hoće li se zbog toga naljutiti i reći mi zbogom?
Neznajući da joj tada ne mogu odgovoriti.

Kada jednom svojim dlanovima ne doktanem jutro
Hoće li ona znati da sam je beskrajno voleo?
I onda kada sam bio daleko u njenim mislima
Kada je mislila da sam se negde pogubio
Hoće li ikada saznati, da jug ljubi zapad?
Baš kada sunce u suton odlazi da bi donelo jutro.

Za sve ono što nisam mogao da joj kažem
Reći ću da nisam hteo
Jer kad jednom svojim dlanovima ne dotaknem juto
Ona neće nikada znati koliko mi je značila
A, ja ću zato što ne mogu tog jutra da joj se javim
Otići u njene izbledele uspomene, i ništa neće saznati.
Ni da sam je beskrajno voleo!

Ovo je pesma za tebe,
za tebe koja je zapisuješ.

Ovo je pesma za vremena koja dolaze,
za prošla vremena.

Pesma za tvoje dobro jutro i laku noć.

A ja
misleći na tebe
ove stihove zapisujem na magistrali vetrova.

Na nekim mestima iz snova.

Zapiši ovu pesmu,
Tebi je napisana.

Korakom svojim remetim mir u svom usnulom gradu.
A vetar kraj mene igra sa lišćem opalim jesenji ples.
Dok koračam ne čujem više svoj korak.
Samo osluškujem tvoj hod iako nisi kraj mene.
Prolazim mesta kuda sam sa tobom hodao.
I nadam se da ću te od negde ugledati.
Iako znam da nisi ovde .
Iako znam da te ugledati nemogu.
Duge su ove noći bez tebe.
Ni zvezde na nebu bez tebe ne sjaje.
Korakom razgrćem opalo lišće.
I molim mrak da me sakrije od sebe.
U ovom mom usnulom gradu.

Znaš šta?
Evo pred svima ti kažem, upamti!
Neću te zaboraviti, nikada!
Ja ne zaboravaljam one koje volim.

A ti?
Ako me ti zaboraviš?!
Ja ću se praviti pred svima da sve je u redu.
Pisaću ti pisma, stavljati ih u koverat.
Lepiću i markicu na njima.
Svi će misliti da ih šaljem .
A ja, ja ću svako oplakivati .
I bacati da ga niko ne pronađe.
Pisaću ti pesme.
Znaš onakve, prave pesme .
Baš za tebe.
Kao ono mi se volimo, a drugi nam se dive.
I svaki dan, pisaću ti novu pesmu.
Nek misle ljudi da je naša ljubav večna.
A posle svake napisane pesme, ja ću plakati.
Otići ću na visoravan.
I tamo roniti suze, da me niko ne vidi.
Čak ni ona ptica koja tužno peva.
Pa ću onda narednog dana na istoj toj visoravni.
Poneti pesmu koju si napisala meni.
I zalivaću je suzama i njima joj čuvati svežinu.
O da, draga moja.
Svima ću se hvaliti kako mi pesme pišeš.
Nek misle ljudi da vredim.
Neka mi se zbog toga dive.

Kad me pitaju za tebe gde si, ja ću lagati.
Reću ću: ona sada putuje i misli na mene.
Kada me pitaju kakva si?
Ja ih tada neću lagati.
Reći ću im: ona je divna, ona je čarobna.
Ne postoji bolja, neće se ni roditi.

I onda ću otići negde, u mraku
I plakati nad svojim jadom.
I opet misliti na tebe!