Poetski tonovi u lepezi zivota - M.Dragica

Dani se razmilili, zure,
Da li mene,ili doba jure?
Cas prolece, pa milo leto,
Kisna jesen i zime eto!

Teku kvartali pod komandom
Sudbine i veka pod oblandom
Bozijih kolacica sitnih
Uz mlin klasja kosnica zitnih.

Na grane tek prolece slece,
Prva cetvrt budi, pokrece
Kazaljke sto u rdji krute.
Kad pre zima zaveja pute?!

U svetlu jelke lice sine
Probudi zelje i zabrine
Da opet novu cetvrt krnjim,
Na tren radujem, pa ukinjim!?

M.Dragica

Lepa Kata kucu sprema
Sve pod konac, kao sema.
Okna blistaju u sjaju,
Oblaci se ogledaju.

I saksije poredjane
Lepim cvetom zasadjene,
Uskladila sve po volji
Ceka dragog koga voli.

Da uredi sve do kraja
Sarenice farbom jaja.
Za miloga jedo bice,
Od jarosti poludice!

Kata voli tradiciju
I uskrsnju sprdariju.
Sa dragim ce da se cuka,
Kad se voli, nije bruka!

M.Dragica

Uspomene nosim senkom zivom,
Neke kao preduge skute splicu
Rubom gresnosti (ne)naucenom
Sto sazreva sa dusom u bicu.

Brizno vucem otiske traga,
Kartiram mapu zivopisa,
Stapom i torbom punom blaga
Skupljenog kraj zivotnih kulisa.

Kad savije decenija breme,
Spakovacu zivoz u secanja dzak-
Mahnuti za podareno vreme
I krstom nebesima dati znak.

Do tad ne brojim i ne znam dana!
Steceno zlato prenosim rastu,
Radujem prolecu cvetnih grana
I ne propustim ni jednu lastu.

M.Dragica

Od nas zivot majmune pravi,
Cirkuski sa nama pozabavi,
Namagarci za tren oka
S'drveta poteklog poroka!

Pod kaputom okorelu cud
Razgoliti i prozove sud,
Sibne savest, u bezum baca,
Sudbine depesa i zaca.

Covek pra-coveka budi,
Divlja klica gena suludi,
Na grancici djipa sve u krug
Dok stablo dubi boziji strug.

M.Dragica

Svet prozdire glad
zadnju kap cedi,
satire ko ogad;
vid sliku medi!?

Savest ubija
krivnja prokleta
jada robija,
zeljna dzelata.

Sit gura, grabi-
besna mu deca!
Novcem zlo vabi,
sud pravdom kleca!

Dva ramna sveta
sjedini treci
gde trag sujeta
zamre u sveci.

M.Dragica

Gradjeni smo zadnjeg reda
Kravata nam nije spreda,
Naopako vrat nam stezu
U jaram bi da nas vezu.

Mi volovi za njih jesmo,
Stvorismo to drustvo besno
Sto besnilom srz nam crpe,
Ljudi svikli, pa sve trpe.

Dokle trpnje i bez glasa,
sto se sklanjati od ti pasa!
Nase ruke njima srecu toce,
A obecanja, pokvarene ploce!

Za taj cirkus pod kupolom
Platismo skupom skolom.
Sta vredi opet dodju slicni,
Mi uzigani, na takve vicni.

Na zemlji pakla i milih cuda
Opseduje pohod demonskih ruda;
Iznad gora seva ostricama bljesak,
Krosnje i stabla satire tresak.

Padaju nebeski dvorci i sitne kule,
Avetske kandze vitlaju djule,
A celjusti zloglasnih utvara
Mnoze glave, zderu, i bosog korpara.

Za tren iluzija u plamenu sagori,
Vulkan vatrom u pozlati vrata otvori
Da lava zasiti utrobu zacetog zla;
Sveta Ruka ljulja kolevke pakla!

M.Dragica

Kroz price upoznah strahotu
iz vremena ukrstenih kuka,
rat, smrt, glad, otimanje,
tesko prepacenih muka.

U dobu slobode i rada
pod zvezdom parola i poruka,
i kopijom uniforme straha,
stvorise sistem javasluka.

Masa je proletarijat vukla
ponosna Kapitala bruka;
stigose novi bez ideja
sa patriotizmom lopovluka!

Nema leka

Crni oblak
Kruti korak,
Puce grom-
Srusi dom.

Sunce sija
Barjak vija;
Barut smrdi,
Ocaj srdi.

Bruka je muka
Lazna li ruka
Ljubi i psuje,
I okov kuje.

Dzaba smrt
Svima trt;
Lepra prodje,
Kuga dodje.

M.Dragica

Otrcani kaput duse
ni volja ne krpi vise,
samo bukvicom opstanka
izmedju redova dise.

Tako bih da se otrgnem
ovom preko glave svetu
na ostrvo mira pusto,
da otpirim u baletu.

Gde palme snove pletu
sa vetrovima okeana
i kolibri mesto sata
najavljuju podne dana.

Ne treba mi krov nad glavom,
od lista tek ljuljka dosta
pod dekom sjajnih dukata
i meseca zvanog gosta.

Tako bih da se otrgnem
ovom preko glave svetu,
gde kokosi samo prete
u vecito cvetnom letu.

M.Dragica

Dunav sapce tajne Savi
Zove u tok snova plavi,
Mesecina tiha siva
U sum reka se uliva.

Splav se ljuska, voda tece
Bokal tuge toci vece,
Vetar i zvuk violine
Nose zov u daljine.

Svi brodovi zorom plove
Drugim putem reka zove;
Kraj obale usce plavi
Dunav sapce tajne Savi.

M.Dragica

Kuca mala
soba tesna
krevet uzak
taman mesta.

Dve stolice
i astalce
kora hleba
srece parce.

Ljubav ne zna
koga srece
kad je pusta
je ko mrece.

Sudba nadje
ko sta trazi
srecnu ljubav,
il' dvor lazi.

Posle svadje

Svadjali se juce
mozda opet nekad,
a te carke muce
ko polomljeni nokat.

Ljubav ljutnja drazi
smeje se u lice
izaziva, trazi
boce prkosnice.

Osmeh reci brise
iz uvoda jara,
ljubav opet dise
poljupcima zara

M.Dragica

Rekla sreca zvana
na cosku je dana
kalendara moga,
kao babaroga.

Banuce mi vesto,
to njoj nije nesto,
al' za mene vala
ni ic nije dala.

Skitara je neka,
ne znam sta joj smeka
da cutim i cekam,
il' da se cerekam!

Vrata su siroka
za obadva boka
i kroz prozor moze,
ti znas gde sam Boze!

Nema njenog traga
vuce se ko raga,
a coskova dosta,
opet visak posta.

M. Dragica