Poezija Milana B. Popovića

Milan B. Popović rođen je u Srbiji, živi kao kolumnista, recenzent, novinar i pesnik. I kako ya sebe kaže - Po verskom opredeljenju Don Kihot sa oštrim penkalom, sa svojim vetrenjačama se najčešće konfrontrira u Beogradu, mestu stanovanja.

Svoj život je pretočio u tri zbirke poezije: „Molitva tetoviranog srca”, „Oka da ne ispustim dah” i „Vreme brutalnih dobronamernika”, a svoju ljubav ka rock muzici ovenčao CD albumom komponovanim na stihove iz objavljenih zbirki.

Milan B. Popović shvata da su hrabar pogled u ogledalo i zdrava dijeta neminovni. Nutricionistička obdukcija življenja izvršena zbirkom pesama „Na kori integralnog hleba i olovci" bila je neizbežan sledeći korak, koji će zasigurno doprineti Milanovom daljem umetničkom prosperitetu.

Ovom temom želim da prikažem rad ovog, mogu reći divnog čoveka, umetnika, čoveka vrednog da se čuje za njega. Sasvim slučajno, uspela sam da dodjem do diska na kome su njegovi stihovi pretočeni u pesme (o kojima će, izmedju ostalih, u ovoj temi biti reči).

U dogovoru sa Milanom otvaram ovu temu, u kojoj će se nadam se, baš kao i ja mnogi oduševiti. Poezija Milana B. Popovića na mene ostavlja jak utisak, i sam način njegovog pisanja u meni stavra posebne osećaje, pa evo prilike da sve što je dobro podelim sa vama.

Umiriti dan

Ja ti na poklon pružam
sve ono što nemam, a imam,
ja ti poklanjam olujni dan
njegovu suzu,
u vezi pustinje naše
jedinu vrednu kap,
do koje rukama kopam
tlom koje cepam.

Odlazim noću
da dođem sebi ka tebi
u zagrljaj večni.

Nalazim svelost u tmnini,
zaključavam teška vrata
od pakla snova
do zagrljaja kao drhtaja
preko volje od trona do stakla.

Sve što izustiti hteo bih
pokušavam zadržati u sebi,
vidiš u oku ovom sve što nemaš
snage čuti,
na poklon ti pružam.

Idem i kada unazad obrćem krug,
svoj kompas zbuniti pokušavam,
lomim mu kristalni ram.

Ovde ni reči više ne govore,
ni molitve nemaju moć.

Gde li su druge smernice?

Ovde je bivstvovanje
povijene breze list.

Padnem ponekad,
slomim koleno o želju,
pogledom presretnem sanjani kraj,
opet ispred sebe ugledam
odbljesak lica tvog.

Pokušavam da umirim dan

Ova pesma pripada Zbirci pesama " Vreme brutalnih dobronamernika". Ova zbirka pesama je doživela da se pesme odrade uz muziku odredjenih rok bendova. " Umiriti dan" odradila je grupa iz Kragujevca, "Darkshines", čiji sastav vredi pomenuti:

• Nevena Perić-vokal
• Branislav Blagojević Boža -gitara
• Ivan Ilić-gitara
• Ratko Rale Petrović-bass
• Vojin Voja Ratković-bubanj

Ova pesma pripada zbirci pesama "Molitva tetoviranog srca".

Rasprostri sve svoje misli
u talse neke druge stvarnosti.
Ostani svoj.
Osvrni se mirno
pogledom svojim isprati
bolni nemirni vir.

Ne dozvoli svetovima slabašnih ramova
da ti okuju tražene sreće mir.

Otvori srce i pogledaj se
onako kako si oduvek želeo
u svetlosti bljeska koji potamneti ne ume
ni tada, ni sada, nikada.

Sa verom u dobro i bez nje
kreni slobodnim koracima
uprkos svima i svakom toku
koji te sebi vuče
i priziva
dok ga ne želiš
ili poneka da.

Uživaj u trenutku koji ti znači,
lepoti koju ne vide i ne shvataju,
prepoznati ne umeju
takozvani nekakvi neki,
ništavni nikakvi mali.

Pesma iz zbirke "Molitva tetoviranog srca"

Vidiš li lice i naličje
naroda svog?
Čuješ li otkucaje
nekada poslednje trzaje,
Isuse!
Negde u tmini odzvanjaju nezaustavljivo,
brži od bržeg i opet iznova.

Vidiš li ih?
Opijene plesom prikvrivene divlje
životinjske igre sveobuhvatnog društva
i sistema umobolnog,
adekvatnog
skrojenog po njihovoj meri.

Da li prepoznaješ?
Ili si i ti sklonio glavu u stranu?
I je li to ono što želim?
Da li to zapravo želiš?

Sve je jasno,
i nije važno dok nije kasno.
Tad više nije ni bitno
i ne treba ni da pišem,
već pustim kočiju
i vidim je u ponoru
manju od manje.

Isuse,
krkljaju preplavljeni zlom,
guši ih
i na oči im stavljaju kapije
teže od nemirnog mora.

Samo da sklopim oči
dlanom pritisnem čulo sluha,
da ne budem svedok,
ne čujem,
ne vidim prasak
lažne svetlosti.

I ovako nebo koje sve dopušta
nije pravo.
Ni ova zemlja ne predstavlja željenu.
Od sada mislim samo na sebe,
iako zbog tebe svo ovo pišem
i dalje.

Poezija iz zbirke pesama "Vreme brutalnih dobronamernika"

Telo mi povraća
svaku svoju reč.
Ja gledam te
dok gledah tebe.

Svako pretvaranje kao izgovor.
Zašto mi breme ramenom miluješ?

Kad postojati ne umemo
dok licem naspramno postojimo.

Jednostrani aršin za prećutati,
otvoreni svetovi za potop
i pokolj po znaku,
redu i plemena vremena.

I reč gubi svoju dubinu,
utroba se porađa u sopstvenom viru,
sam gledam u slepa lica
i svojim otvaram ramove krajeva.

Ovih naših zajedničkih,
zbog kojih postajem otrovane vode kap
koja preliva čašu,
zbog koje drhtajem zatreperim
i nagrnem krvotoka tok.

Prikrivaš, sakrivaš, tajiš,
prećutkuješ, ućutkuješ
a ja sam davno video sve.

Taj pogled u stranu,
poznat mi je taj muk.

Ja neću da se borim,
suprotstavljam,
tebi u inat linije da pružam.

Ti na trošnim nogama stojiš,
ti u dvostrukom moru uranjaš,
ti na rečima pobedu maske nosiš,
ti na opravdanju istinu besmisla priznaješ.
Tvoj teret razumem, osećam.
Ne prepoznaješ to.

Ponekad,
zabolim iz dubine
nečega rastrzanog,
što neki nazvaše dušom,
koja sve vreme
moli,
a još uvek plače.

Ja bih da odmorim dušu.

Ova pesma je uradjena u izvodjenju benda Sweety, tačnije benda Alogia i Sladjane Milošević.

Rekvijema ton

Nikada vam dovoljno biti neće
odsviraj tačke kraj
mermernih obrisa lica
ustajalog čelika srca.

Odpleši, ispiši, konačno
bojama dočaraj,
tonovima krikni uveli šum.
Usamljen vrisak uhvati dlanom
u tmini.

Očiju na kapka pola
rane se same broje
produbljene.

Rekvijem poželi
za spas od vas
sistema iskrivljenih vrednosti.

Ne prihvataš,
videti da ne dozvoliš
loših misli talase,
bujicu koja potapa,
ugrej ih ledenim pokrovom.

Zaboravu si prepustio
suštinu zbog koje si tu.
Prirodni ples besa
ris u tebi ocrtava
i njemu odsviraj rekvijem.

Rekvijem kao svetlo
dalje od vašeg mraka
za spas.

Neprevaziđeno fantastičan svet
perfektan do detalja
dosledan do bola
pucanja i sastavljanja
svakodnevnog i novog
ponovnog i večnog.

Skladan kao pesma
od krvi tamniji
jeze crveniji
do poslednje moralne
stepenice ljudskosti dovoljno visok.

U svemu sagledan
nepregledan
velik i hvaljen
okvirom strepnje
bez daha obgrljen svet.

Isprepletan i ukršten
putevima za gore i bolje
iznad i ispod.

Samo tok svoj slediš,
ili te vuče po nahođenju svom.

Od ljudi i ne ljudi
i istinskih zveri
što šarenim pokrovom
svoju bit obavija i umiva
gleda je očima smrti.

I mrze te do dna
tame svoje
mračnije od svega.

I svet koji leči
i to ti ne da
svetlosti se raduje
u laži opstaje
istom je podojen
ugojen leži i stenje.

Stene su smešne
beznačajne
kada srca nemaš,
kada ga stegneš,
sebe prigrliti ne smeš
dok umorno granje
ove razgranate krošnje zlobe
pakosti,
prekriva i šalje senku
u dom tvoj.

U ponoć pozoveš
grmljavinu sa neba
da razbije učmali oblak
ljudske neljudskosti,
otelotvorenja
svega što nisam
i ne želim da budem.

I nema puta,
ne postoji cena.
Svaki ću proći,
učiniti sve
da pogledom sagledam svoj san.

Pesma iz zbirke "Molitva tetoviranog srca"

Evo još dve divne pesme iz zbirke "Molitva tetoviranog srca"...

Treptaja huk

Trn vremena rastapa oka bujicu,
osama duboka kida sopstvenu senku.

Otvaram sklopljenih misli
poslednji krug.

Život je zamka za ljude
suviše često.

Svaki podli treptaj života,
sve zluradosti,
jezive jave,
zaboraviću.

Prećutati svaki nagon,
umiriti reč,
ugušiti svaku misao,
perom
modre krvave tinte
zabeležiti sve.

Ni kraju više ne poznaješ ivice,
početak smo zaboravili svoj.

I nije vredno
kriti se i obazirati
u središtu prašume modernog doba.

Vreme je poslednje,
najgore,
zadnje.

Sve sam bliži odgovoru,
neznanče,
pronađi me,
dotakni mi dušu.

Ja ne želim da budem tu.

Još jedna prilika

Živeti kao da imaš godina sto
u isto vreme dete nevino biti
slomiti svoju dušu i kičmu
sebe na krst razapeti.

Nikada nećeš videti svoje suze
iz očiju koje plakati nisu umele
natopiti obraz
čistotom istine i bola svog.

Kada te najbliži gone do same smrti
i dah života ti svojim dahom gase,
kada te svi ljudi kao pseto gaze
sve jače i jače.

Dok vlasi kose ti polako blede
u sred čudnovate mladosti,
i dok čelo ponekad treperi
kada se treba braniti i spasiti,
i kad sud kao kaznu čekaš
za pakao koji nikada zaboraviti nećeš
koji ledi krv
i istu u lavu pretvara na licu tvom.

Ja se nadajući molim
Za večni mir.
Nikada shvatiti nečeš
i kada misliš da poznaješ sve,
svet koji ruši sve
urušava se.

Nikada ploviti mirima besa
umornim vodama dvostruke istine
sveta dva,
biti usamljeniji od samoće
koje nema ni kad je najpreča
i kad se sanja.
Bliži kraju pre nego početku
ivice svake
na poslednjem stupnju
sveke izdržljivosti
kraju krajeva.

Daj sebi još jednu šansu
za bilo šta
za sve.

Zgrabi je snažno!

Razlog daje smisao

Postoji razlog
koji daje veru u sve,
postoji razlog
uz koji ništa uzaludno nije.

Smisao svemu daje
i drži me čvrstim rukama
još uvek tu
uspavanog i spremnog
da ne pokleknem, padnem, odustanem,
nestanem,
povedem sebe
sve lepo i ružno.

Zbog kojeg sam još uvek tu
i smisao sav nudi
veličinu i svrhu
potrebu i želju
lepotu i veru
hrabrost svu
za ovaj i sve naše živote.

Koji,
stvaran dugo i predugo
ostaje i odoleva
uprkos svima
i pobedu u sebi nosi
cilj postojanja donosi.

Postoji,
jer u tebe verujem.
Tu si i postojiš
naspram senki
i sasvim dovoljan jesi.
Širok, najširi, sveobuhvatan
Temeljan i dubok,
Moćan i granitan.
Od planete zemlje i mora sazdan,
dušom prirode protkan
svom svojom silinom duha
od viteškog kodeksa satkan.

Oplemenjuješ
one što su im gorčinom
otrovali svet.
Činiš mirnim duboko nemirne,
veseliš izrazito tamne i daleke
osmeh im rasplamsavaš.
Usrećuješ one koji su taj osećaj zaboravili
u potpunosti
približavaš udaljene
i na svoj put ih navodiš,

zahvaljujem ti.

(Molitva tetoviranog srca)

Novi put
stazu u jednom pravcu
uspeha i uživanja
i jedan prašnjavi
potpuno zaboravljeni
iza svega što nestaje.

Svet
oko mene pozitivan
i jedan što je postojao
a kao da i nije
bio tu i video ga nisam, osetio
do tada, do sada.

Vera
što svojevrstan oslonac pruža
hram u koji sigurno ulazim
i tvoje ruke koje su tu
i štite zaklonom svojim
dušu koja se brani.

Korak
što sigurnošću odzvanja
i pogled koji magli ne sanja oči.

Telo
koje kameleonov rod postaje
i novom životu se raduje
tebi dugujem.

Volju
koje nije ni bilo
i osmeh koji se pritajiti dao
i u sebe zatvorio.

Život
drugačiji, gotovo sam od sebe
i svoje pozitive postao, nastao
opstao, nastavio,
posvećujem ti,
tebi dugujem sve.

Ova pesma je uradjena u izvodjenju benda Abnos
Muzika: Jakša Vlahović
Aranžman: Abnos
Tekst je naravno malo preradjen, ali evo kako je to Milan napisao:

Urlik

Urlam i vrištim u sebi
potapam kapaka dah,
tonem potpuno gonjen.
Odlazim i dolazim,
sve srebro daljina prstima prizivam.

Vrištim i kidam se dok klecam,
sabijam razlamam gnev,
on postaje jači od mene,
gnev se u meni bori,
ljuti i urla i on.

Tonem dok pogledom ispraćam senku tvog obrisa,
gušim se u sopstvenom
košmarnom snu
koji me budi
iz tebe, iz sebe,
semena, ovoga, onoga,
prokletog, smernog i ne.

Ja ćutim dok bih te kidao,
suzdržavam poslednji muk,
na kraju se samo nasmejem.

Moje vene ne venu
dok na čelu bubre,
lobanja postaje pretesan roj,
ruka mi drhti kao sito
što bi te samlelo
svog.

Ja neću više da čekam
ja ću ti zadati udarac poslednji,
nije me briga
ne zavaravaj sebe.

Još uvek su poslednji dani!

Hladan kao dlan

Hladan je dan što dolazi,
lavu pretvara u led.
Hladne su tvoje slepoočnice,
njihov dobir osećam na svojoj koži.

Čak i kad pokušavam
i sad kada me nema,
hladnoći koja ledi samu sebe
odupreti se ne mogu.

Ona je u tebi
u svima tinja i rasplamsava se.
Osećam da sam na pogrešnom mestu,
vremenu koje u ogledalu dekadentni
odraz primećuje,
ponosi se
ramom srama koji steže.
ne prihvatam!

Nadomesti

Zameni moje razočarenje
sa pravim prijateljima,
menjaj moju osamu
saznanjem koje će nadomestiti sve,
zameni sputanost i vezanost
prostranstvom slobode života,
sve ljudske maske istopi
iako znaš da se ne one same obnavljaju.
Zameni prošlost
budućnošću koja će dati veru u nju.

Upućene dobre misli drugima
poput bumeranga vrati sebi,
jer promašio si cilj.
Pretvori neljude u ljude,
zavist i pakost u njima
zauvek ugasi.

Zameni večne maske onih koje poznaješ
sa licima od kojih se uplašiti nećeš
posumnjati i nikada udaljiti od njih.

Zameni izgovore i opravdanja
za greške životne,
zameni skrivenu laž
tako sjajno prekrivenu
da osećam njenu hladnoću.

Hladnoću zameni
vrelinom zaboravljenih vrednosti,
njih nemoj menjati.

Kad pomisliš da je posvećenost i vera
uzaludna bila
zameni tu pomisao.

Nadomesti

Zameni moje razočarenje
sa pravim prijateljima,
menjaj moju osamu
saznanjem koje će nadomestiti sve,
zameni sputanost i vezanost
prostranstvom slobode života,
sve ljudske maske istopi
iako znaš da se ne one same obnavljaju.
Zameni prošlost
budućnošću koja će dati veru u nju.

Upućene dobre misli drugima
poput bumeranga vrati sebi,
jer promašio si cilj.
Pretvori neljude u ljude,
zavist i pakost u njima
zauvek ugasi.

Zameni večne maske onih koje poznaješ
sa licima od kojih se uplašiti nećeš
posumnjati i nikada udaljiti od njih.

Zameni izgovore i opravdanja
za greške životne,
zameni skrivenu laž
tako sjajno prekrivenu
da osećam njenu hladnoću.

Hladnoću zameni
vrelinom zaboravljenih vrednosti,
njih nemoj menjati.

Kad pomisliš da je posvećenost i vera
uzaludna bila
zameni tu pomisao.