Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina

Koza

Bio kozi rodjendan, pa je goste zvala
macku, psa i kvocku
i dva prasca mala.
I u tanjir svakom je mladog lisca dala.
Gosti rekli jadni: hvala nismo gladni.

Magarac

Sto to kuka magarac zna li mozda ko?
ia ia io
Svi ga redom pitali: da ti nije zlo?
ia ia io
Il si gladan komsija?
ili su te tukli?
da te nisu grdili?
Il za usi vukli?
Iju, rek'o magarac,
sta vam na um palo,
a ja samo probao da zapevam malo.

Sanjajte

Probacu tajnu da vam odam,
ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kasiku, ni trunke vise,
a onda zinem i vetar disem.
Daljinu disem, blizinu disem.
Onda sam slobodan i hodam, hodam...
Sanjajte, sanjajte, to je divno i lako
sanjajte, sanjajte, to bar moze svako.

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

Oluja ima savršen mir
u svome srcu
i ona ga čuje
u mnoštvu paklenih šumova.

Zato se za nekog
ko gospodari svojim uhom
i čuje najskrivenije jedno,
kaže da pripada muzici.

Zato su velike vojskovodje
spokojne dok traje borba.

Zato ptica ima
čvrst oslonac u vazduhu.

Zato deca i u divljim zverima
vide igračke.

Zato pravi kapetani brodova
imaju svetionik u svojoj glavi.

Biti oprezan,
to je zadatak muzike.

Ne polakomiti se na mnoštvo zvukova,
njeno je dostojanstvo.

Pronaći meru ćutanja,
to je samo početak muzike.

Čuti pre svih,
unapred,
tek to je, konačno, muzika.

U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom,
bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju počinju bajku:

Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoceš, a možda i ne moraš.

Kad je reč o meni - stvar treba završiti zakavkaski

Bio jednom, a možda i nije bio...

Eto drugovi i drugarice ovo je moja devojka. Jedina devojka koju imam na svetu. A to sa diplomom i kreditom to je ovako bilo:

Ante mi kaže:"E’o ti broj poljoprivredno dobro, aprilac kupuje stan. Ženi se – kaže, uzimaj kredit i radi šta hoćeš, kupi i televizor, kupi frižider, kola i sve ostalo..."

Znate kako je studenstka menza, samačke sobe, tudja kupatila, nervozne gazdarice a ja sam čovek srbin, pust i malo nakrivo nasadjen, evo mene aprila sa diplomom, i evo mene sa ženom i kumovima kod matičara.

Sad ono sa majkom to će se valjda već nekako udesiti.

"Nije te sramota - kaže ona, "pored toliko poštenih srpkinja zapeo pa baš madjaricu, hoćeš da mi se unuče zove Jožika je li, da igra čardaš? I još mi kaže moja mati:

-"A uvukao si nos pred partijom i ćutiš kao pile. Na tome prokletom Dunavu - kaže, "42 bačeno pod led više nego pet hiljada ljudi, žena i dece, postavili ste spomen ploče čak i tamo gde su se održavali nekakvi sastanci okružnih komiteta, a ovde već dvadeset i pet godina nema spomenika ni tvom ocu ni ostalima. Srećan ti 25. rodjendan sine Srdjane, kaže - "i reci to tamo na svom sastanku ako imaš tri čiste."

Ja sam drugovi i drugarice srbin i ja imam tri čiste.

Kratkometražni film "Spomenik" snimljen je 1967. godine i nagradjen na XV. festivalu u Beogradu specijalnom diplomom za režiju i producentskom nagradom.

Saradnici: Dejan Šetina, Dušan Ninkov, Ilija Ćirković i Dragan Stanojević. Kamera: Branko Ivatović, asistent režije: Ilija Bašić.
Spiker, montaža, scenario i režija: Miroslav Antić.

Pomešan s lišćem,
vetar ima mek i žut glas,
kao ona devojka kojoj sam obećao
na stepeništu katedrale
da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantičan
i šašav tog septembra,
samo da mi je Grujić na vreme posalo
onaj honorar što smo čekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka nečije dece,
i neočešljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.

(zbirka Plavo nebo)

U pogovoru za knjigu "Horoskop/Tako zamišljam nebo" Raša Popov izmedju ostaloga kazuje:

Godine 1984., u redakciji dečijih novina "Neven" i "Mali neven", Miroslav Antić pomaže oko preloma lista. On tu više nije urednik. Davno je stvorio te publikacije, kao živi spomenik Zmaju, udahnuo im dušu, i sad svraća da uradi neki posao, s ljubavlji, iz strasti...

Miroslav je u tom času, u svojoj pedeset i drugoj, na vrhuncu životne zrelosti. Lik mu je gorštački, asketski. Svima se obraća blagim rečima. Upravo mu je "Dnevnik" odštampao sabrana dela u šest tomova. Pisac je miljenik sreće i bard svog naroda.

Tada, sasvim kao uzgred, on kaže da je išao na lekarski pregled, kod Radovanovića, u Sremsku Kamenicu. Gledao mu znameniti hirurg srca i krvih sudova snimke. Vrteo glavom. Pa se onda ovako obratio pesniku:

"Miko, po svemu trebalo bi da ti izvršimo bajpas na krvnim sudovima. Ali ja gledam tu tvoju neverovatnu snagu, i hteo bi da ti predložim nešto..."

Predlog je - da mu se krvni sudovi ne operišu, da pesnik nastavi da živi nošen svojom olujnom energijom, i telesnom i duhovnom. Nema sigurne prognoze, ali izgleda da bi sam Antić višestruko premašio sve rokove koje bi mu hirurgija mogla dati...

"Te zato, kada jednom dodje čas da se rastaneš sa svetom, ti idi na Crveni Čot, pod stoletnu lipu, lezi na travu i gledaj krošnju i nebo."

Miroslav nam je to pričao sasvim ozbiljno, ali bez senke straha pred neumitnim. Kao da nam kazuje jednu od svojih pesama.

Srce

(Ovde ti ostavljam dve prazne strane, jer ne umem da napišem pesmu o srcu. Molim te, napiši je sam. Ti to znaš bolje od mene. I zalepi svoju sliku.)

Šta hoće priroda kad borcu oduzme sve
i ostavi mu samo mučenje?

Nije mu dala rogove kao bizonu.
Ni bodlje kao ježu.
Nije mu dala čak ni noge.

Da mu kičmu i glavu
i još ga proglasi za zlo.

Šta hoće priroda od zmije?

Borac se grči u sebi.
Urla u sebi.
I toliko se pati
da samom sebi skine kožu i ode dalje

Odbrana je gadjenje na samog sebe,
jer već si zgadjen na sve drugo.

Ako si oprao srce,
- ne ruke i ne noge -
ako si oprao mirno i svečano svoje srce
- baci ga.

Ali da upamtiš:
nikad te neću ujesti,
ako ti mene nisi ujeo.

Princip obesti je mungos,
kaže zmija.
Ja sam princip škripca i moranja

* * *

Upozorenje zmije glasi:
ako nagazite na mene,
morate me uništiti do kraja,
do podlednjeg daha.

Jer ako ostanem živa,
ja ću vas naći
i jednog po jednog trebiti.

To je poslednje
što bi trebalo da se kaže o odbrani.

Narastao bol k'o testo.
Mesto zore noć svanjiva.
Višnjo moja, ne krvari
plodovima na bespuća.
Rekli su mi da će pući
plav plik neba iznad njiva,
i ciknuti švigar vetra
jednog dana preko kuća.

Rekli su mi, i ja pamtim.
Pod srcem me žudnje kolju.
Višnjo moja, ja sačuvah
sa usana nadu mnogu.
Ako umrem pre slobode
ti dočekaj mart u polju,
i reci mu da ga želeh
više nego bogalj nogu.

Zabavište u Mokrinu - Miroslav Mika Antić je četvrti gledano s leva na desno u poslednjem redu.

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan kao ja, brate moj.

U jednom selu kojeg nema,
u jednoj ulici koja još ne postoji,
pred jednom kućom koju još ni sazidali nisu,
na jednoj klupi što samo zbog mene čeka
da tek izraste kao drvo,

sedim tako svako veče i sviram
u jednu tamburu koju nemam
nekakvoj divnoj deci koja još nisu rodjena,
a vole i mene i tebe onako - kako mi to hoćemo.

Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan kao ja, brate moj.

Ako misliš da se šalim, nemoj da mi veruješ.
Ako misliš da ozbiljno govorim, naseo si, brate.

Boliš me, telo moje, boliš me.
Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me.

Otkidam latice svetlosti da te smrt manje peče.
Prolećem kao stoleće. Kao proleće ponad tebe tečem.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.
Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas će
grunuti topovi mržnje, i u ljubav urašće.

A da li će zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.