Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina

Od dva tereta, prvo prenosi teži,
pa će ti drugo teško biti lakše
za jedan već savladani napor.

Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
i kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljiviju nauku.
Ne počinji već započete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.

Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.

Roterdam, 1960.

"Izdajstvo lirike" je knjiga u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima.

Izdajstvo lirike - Rukopisi knjige

Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana
Oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Šta znači prijateljstvo? Niti u svemu prisutan, ali
Nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
Ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama.

Biti promućuran u posmatranju, pripadanju,
Uzbudjenju, dostojanstvu i naklonosti. Sredjen.

Šta znači odanost? Biti u svemu čitak,
Ali sa finim osećajem mere. Bez opširnosti.

Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

Ovaj život je veliki bezazleni brod što o kamnje krvari bokove i muče po ostrvima, zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.

Kapetana sam bacio u more, iskrcao sam posadu, i sad na svoju ruku napuštam zagađene dokove, gladan bezbroj drukčijih strana sveta i žedan najdaljih luka.

A tako je dobro što nisam otputovao, na primer, fijakerom niz drum stari, ili se dosadno lupao u vozovima, zevajući u jednolike stanice uz prugu. Jedan brodolom više ili manje – to i onako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. Nikome nisam kupio srce od kolača i nikom oči pozlatio.

A to što sam ponekad, u tišini nečijih obala ili stanova, bio neverovatno nežan, nežniji nego svi aprili, ja sam to mozgom platio, i krvlju stostruko preplatio.

Ovaj život je veliki i bezazleni brod, a ja zagrcnut od vazduha i pića, kuvam ručak u kompasu i nikako mi ne priliči da noćim u istim lukama.

I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu iz prošlih i budućih krvoprolića, preobraćen u ludu, u pesničku životinju, koja sve pipa u snovima, a mašta samo rukama.

Sad shvatam:
nismo došli
zadovoljni ko trave,
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo
u mraku se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.

I prsutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.

I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvatu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.

I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.

Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.

Draga moja Vineti, očigledno je: ja totalno nemam karaktera. Nisam doputovao, jer neizdrživo sam zaljubljen u ovu devojčicu, i hteo bih da je odvedem dole u Porto Pidočo. Vi i sami uvidjate da moram nešto ozbiljno da preduzmem iz početka.

Već dva dana pijem iznenadjujuće umereno, ali one fleke od jetre što mi izbijaju na rukama i ramenima još uvek su nepromenjene. Čak imam utisak da ih je sve više, i da se pojavljuju na čelu i obrazima. Zato izbegavam ogledala i brijem se na prozoru.

Slušali smo Šopena. Taj Šopen je bio lud. Ili je Monik de la Brišoleri luda. Ili ja.

Molim vas, javite mi telegramom da li sve to sa devojčicom ima smisla, ili da pobegnem. Lekar misli da neću izdržati duže od tri meseca. Ali oni uvek tako govore kada vide ove fleke. Slušam ih već nekoliko godina. Koliko puta po tri meseca!

Postoji neki voz rano ujutru, i mogao bih da se dogovorim sa portirom da me probudi, pa da se izvučem neopaženo. Portiri ovde savršeno valjaju, kao da su van radnog vremena alkoholičari. Volim situacije u kojima nam nije potrebno mnogo reči da se razumemo i odmah pomognemo jedni drugima.

Pomislim ponekada kako je smešna podela na narode po državnim granicama, poreklu, jeziku, običajima. Ja, koji pripadam najvećoj naciji na svetu, narodnosti pijanaca, znam da nas ima i u Tokiju i u Kanzas Sitiju, u Buhari i Cirihu, Beču, Torontu, Bazelu i Basri.

Znam, zato što sam sve njih doživeo. Čak mi se čini da su više nego samo narod. Beyz obzira na to kojim jezikom govore i čije imaju državljanstvo, svi su jedni drugima rod, od Atlante do Tbilisija, od Rume do Arhangelska, od Gvineje Bisao i Azorskih ostrva do Vranja.

Sin pukovnika Foknera, pokojni Bili, koji je pao u komu od srčanog udara u "Krčmi kod prljavog Džoa", ili Hemingvej, Prever, Kraljević Marko, Jesenjin. Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja samo prividno ruši, za prostake i one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u svom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom jatu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima i kada letite dve milje iznad nje.

Zato i mislim, gospodjo Vineti, nemoguće je rušiti se niže od mene. Od sada, svaki moj pad valja mirno posmatrati kao nekakav neprimetan, ali pouzdan oblik penjanja.

Vi samo javite telegramom, a ja ću se s portirom već dogovoriti. Znam da imate averziju prema telegramima posle onog slučaja u Kanu, kad sam satima visio na poštanskim šalterima i telegrafisao devojčici.

Zbog toga se, docnije sasvim raspao naš brak. A raspao se, verovatno, i zato što sam pojeo one silne bukete cveća. Medjutim, ovog puta važno je da se odmah javite.

Uhvati me užasan strah kad prelazim preko ulice. Inače bih otišao na poštu i telefonirao vam. Dragoceno mi je kada znam da ima nekog na svetu ko na mene misli. Osećam se kao da sam zaustavljen u prizoru koji sam sebi sam izmislio.

Samoljublje? Magija plastike? Samo meni svojstven mehanizam uspomena? Neka vrsta rastvarajuće realnosti? Šta ja znam.

Ovde smo obišli tri galerije. Postoji neki vajar Tršar. Napravio je čudnog bika, i bik i ja smo dosta ćaskali o svemirskim stvarima, pa su me neki čuvari gledali popreko, ali posle su bili odlični kada sam im govorio Getea, Rilkea i Tita Lukrecija Kara.

Sa devojčicom ne mogu da razgovaram o slikama, ni o filmovima. Uvek misli drugačije. Trebalo bi mi dobrih desetak godina da je naučim kako se misli drugačije nego ostali, a ne drugačije nego ja. Zato ću vam ponekada pisati šta sam video, jer mi isto mislimo otkad smo živeli u drevnim vremenima, u starom Sumeru.

Ne znam šta da radim. Imajte to u vidu kada mi budete slali telegram. I imajte u vidu sve one kubure koje ste imali sa mnom tolike godine.

Mnogo vam hvala unapred. I budite pravedni. Jedna kafanska madjarska pesma kaže: "U životu je uvek bilo nekako".

Draga moja Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu vise da se pretvaram. I devojcica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopste ne spavam. Neprestano pokuavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

Vasa najlepsa pisma poklonio sam deci dap rave laste. Molim vas procitajte “Umor” Fentona Dzonsona, i bice vam jasno. Juce sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer doslo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po casama, ucinilo mi se da ste mi potrebni. Dodje to tako. Dva dana sacekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojcicu. Dva dana sam docekivao vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red voznje, i vas dve.

Neki me zeleznicar, koji je isao u skolu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kuci, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam zive ribe iz akvarijuma i vracao ih u Dunav.

Posle vise nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je islo neko vreme.

Najzad sam pronasao najcudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Misi rodio sin, ato je onaj Misa sto je po najgoroj vejavici skinuo u parku kosulju i prolaznicima nudio da pokaze svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna zena koja misli da je zaljubljena u mene, i ponekada navrati popodne. Upali novine, stavi ih u pec, a vrata ostavi otvorena i kaze: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokusava da sebi nacini nesto slicno. Poston a kraju nigde ne mozemo da nadjemo vesticu da je gurnemo u vatru, stvari se dogadjaju kao u losim melodramama: ona je sumorna, a ja je tesim. Svaki put moram drukcije da je tesim. To je umetnost, naci joj svaki put novi izlaz iz nemoguceg. Jednog dana napisacu knjigu utehe.

2.

Uostalom, sad vise ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nadjem jos neke zajednicke reci.

Upotrebljavao sam vas neko vreme kao stanicu za hitnu pomoc, a posle sam vas zvao u bolnici, samo oni tvrde da se bolnica ne zove Vineti, nego nekako drugacije, i tako spuste slusalicu.

Jedna devojcica, koja nema ni osamnaest godina, namerava da se kod mene nastani od proleca. Druga neka zena pise mi detinjasta pisma.

U medjuvremenu, pokusavao sam da volim onu crnomanjastu devojku o kojoj ste me telefonom, pitali kako izgleda. Otkud ja znam kako izgleda.

Ako vas interesuje, u starom stanu nisam nista promenio. Sve lici na vasih million godina i jos skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazivali kao brak. Svima koji udju, lazem da ste umrli. Tako je lakes.

Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola casice konjaka. Ili ono suvo lisce. Mozda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Cak ni vetar.

Ovde je pocelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kazu da je svuda hladno. To su bas takvi neki kojima nikad nisam verovao.

Poštovanje njihovoj lakomislenosti
od ljubičaste neonske duše
i staklene sluzokože.

Nije baš svako umeo
da u olujnim noćima,
dok ga razbijaju ledom
i komadima crepa,

živi poslednji put
i umire poslednji put
namigujući.

Još se danas, rodjena
moglo plavo voleti
pored niskih taraba
gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice
zelenilom roditi.
Drugi neki prolaznik
grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti,
posle ćeš se prodati,
u večeri drukčije
kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki
kao seoski zvonik, a
belom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
pijan od harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam sutra ce drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgradja pod granama.
Zvezde olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Shvati da će umreti
ove noći blistave
zadnje magle nežnosti
u velikom svetu.

U Novom Sad tradicionalno odrzani manifestacija "Anticevi dani" u martu, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada. Miroslav Antic je svojim autenticnim zivotom, stvaralastvom i tirazom svojih knjiga ciji se broj ispisuje sa sedam cifara uspeo da ovaploti reci koje je izgovorio Bernard So "Budite do poslednjeg daha pustolov duha i postacete kadri da preskocite svoju vlastitu senku zauvek".

Bas takva resenost Miroslava Antica da smogne snage i postane u isto vreme pesnik, novinar, bokser, romansijer, pisac scenarija i filmski reditelj, lutkar, tehnicki direktor pozorista u Pancevu, sahista, dzudista, dramski i radio dramski pisac, prvi autor i crtac stripa, slikar ali i pisac epigram, vajar, duborezac, majstor za strugom, tesar, moler, projektant, zidar a da nista od toga ne bude prolaznog duha.

Ovogodisnja, sesta po redu manifestacija protekla u isto takom svestranom duhu:

- Predstavljanje dve knjige koje traganje i trajanje Miroslava Antica donose pred nas; jedna Radovana Popovica "Antic njim samim" (prvo izdanje 2000, drugo 2009 godine), kao sesnaesta knjiga Anticevih sabranih dela u izdanju "Prometeja" , i druga doktora Draska Redjepa "Ulepsavanje nevidljivog" jedinsvenog podnaslova "Hagiografija o Miroslavu Anticu" objavljenja 1988 godine u izdanju sarajevskog "Oslobodjenja", ilustrovao ju je Mersad Berber, koja je nastala te poslednje jeseni u kojoj je Miraslav Antic smislio da se nacini knjiga u kojoj bi on kazivao svoju netacnu biografiju, zato i ima moto "Sta ce mi biografija koju sam vec doziveo". Pisana je negde do maja u ulici kojoj je on dao ime – Mihala Babinke.

Zatim je usledio multimedijalni umetnicki program inspirisan zivotom Miroslava Antica sa tako autenticnim miksom svega sto mirise na onaj Novi Sad, kojeg je vol’o Mika, da vam ne preostaje nista drugo vec da udahnete delic atmosfhere sa lica mesta:

Manifestacija je zavrsena urucenjem nagrade "Mirosalv Antic", ovogodisnjem dobitniku i autoru najbolje zbirke poezije "Naselje belih kuca" – Djordjetu D. Sibinovicu, i mi sa ovog mesta se pridruzujemo iskrenim cestitkama na poetskom doktoratu.

Sve nas je,
evo,
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom zivotu gde grlo rdja
od alkohola
i neznosti,

a zene namerno nose tugu
s one strane
do koje nikad ne dopiru
nase utrnule ruke.

Ricu mi prazne boce ispod cela
Ricu mi kao preklana bela telad.

Zaudara mi dusa na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.

Ricu mi prazne boce u glavi.

Molim da neko razume
ove dobre trenutke
kad vadim iz suza belutke.

Molim da neko razume
sto imam u mesu sume
i neba rumen grumen
dok cutim ovako glasno
i urlam ovako cutke.

Onda me utovare negde
na koloseku nekom
drugari kondukteri,
koji mi oduvek lice,
uparadjeni neuko,
na penzionisane cirkuske lavove.

Onda mi neke sanjive tetke
drze glavu u krilu
i nesto divno mi pomazu
dok mi se znoji lice.

Onda mi uzmu dlanove,
pa nose strasno daleko,
kao kriske hleba,
kao lisce,
kao slapove,

kao aprila, tamo na juznom nebu,
one bezglave ljubicice.

Onda mi tegle bedra niz stepenice
i mozak niz oranice.

Onda odjednom primetim
da je mrak u oknu osedeo.

Onda se drvecu
perutaju na vetru laktovi,
i putevi na trbuhu
imaju srebrne ranice.

Onda je kupe pun nekih novih gospodja,
beskrajno belih, kao sibirski predeo,
i neke gospode zajapurene kao klanice.

Onda drvece prostre sape po trotoaru,
I dahce.
To je vetar.

Oprosti,
oprosti rodjena mladosti,
za ovo malo nakazne neznosti
u kojoj smo poslednji gosti.

Ciji je ovo grad?

Prepoznajem jedino reku
sto se niz obale isteze.

Jao kako me sunce samara po zubima!

U ocima mi skripi
nesto sto nikada nije bilo.

Ciji je ovo grad?

Ljudi ti nude ruke, da se nesto veze
i odveze.

Zene pronose ulicom trbuhe
kao kasice za dobrovoljni prilog.

Jao, sta mi se to sa srcem dogadja?

Poput izvizdane varijetkinje,
moja poruznela samoca
nakalemljena na ovo sto me ovde ceka,
slini po hodnicima vena.

Sta mi se to sa srcem dogadja
posle svih snova,
svih zastava,
svih zena?

Krv mi u utrobu zariva rdjave kandze.

Putuje jesen
Putuje luda i krivudava.
Putuje niz predgradja.

Sta mi se to sa srcem
odjednom tako strasno dogadja?

Putuje jesen kao uzasan cadjava ladja.
Jesen sa plucima od blata
i njuskom od pomorandze.

Ciji je ovo grad?

Neporubljenim usnama
satima brstim hod
pastelnih dugonogih devojcica,
vitkih kao trag rakete.

Valja me vetar sa hartijama niz plocnik.

Krovovi lete u nebo.
Parkovi lete.
Mostovi lete.

Dan bunovno zaudara na duvan
i na Dunav.
Na otkucavanje tornjeva.
Na meso automobilskih guma.

Od braka do konjaka samo pola koraka.
Od druma do ruma samo raznolika suma uma.

Nikada,
nikada vise necu umeti
da sebe ovako razmenim za sitnis,
a da nista ne istem.

Odjednom,
ja sam klimavo stepeniste
po kojem kicmena mozdina u coporu,
od lobanje,
do tabana,
muce i pada naglavacke.

Odjednom,
ja sam tako uzasno star,
star sa tim sapama sto traze nekog
i vrsite.

Odjednom,
ja sam tako uzasno smesan
kao propalo putujuce pozoriste.
I osramocen
kao manastir posle silovanja i pljacke.

Ipak moram da kazem jedno obicno:
dobar dan
prolaznicima sto se grebu
i miluju.

Lepsi sam kad cutim.
A u kosi mi ostali zeleni klikeri zore..

Gospodjo,
na primer vi,
da, vi tamo sto kupujete novine,
ako izbije treci svetski rat,
dacu vas Cerkezima da vas siluju,

prestanite da me gledate tako prozracno,
kao da nismo susedi.
Vidite kako se mucim da izigravam
Mramorno more.

Moram da kazem nekome:
dobar dan.

Ulica je zagusljiva kao bolesnicka soba.

Vratio sam se.
I sve cuti.
I nebo mi se sklanja.
Daleko.
Nekud do slepila.

Gospodine,
na primer vi,
da, vi tamo na vratima berbernice,
osmehnite se,
molim vas, makar u celofanu, kao juzno voce.

Neka se cudna slutnja
za moje usne zalepila.

Smejte se,
Smejte se, tako vam ljubavi.
Vidite da cu iygristi prste od samoce.

Onda,
pronadjem vrata gde sam godine,
gde sam hiljade godina camio.

Gle: zbilja - vrata!

Teturam se, i ne znam
gde mi prestaje postelja,
a gde pocinje koza.

Onda,
samo sam jos dugo, dugo,
jedan potpuno otrcan,
potpuno zaspao goblen
koji je neko, rasejan, greskom uramio
u tupa seciva noza.

Imao sam i nekoliko želja,
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava,

samo od nerava,

da li ću ih zavrnuti na vreme
ili ću namerno malo kasniti.

A to,
što sam pretio javno
da na kraju nameravam
da održim veliki proces
na kojem ću sebe objasniti,

valjda ne uzimate za ozbiljno?
Kako sebe objasniti?

Imao sam tih nekoliko želja
i zbog njih ko zna šta izgubio.

Naravno,
zbog takvih stvari,
ne treba sebi plakati tajno u rukav.
Nisam ja postao smeće.

Lupao sam se od zanosa
do zanosa.
Pa šta?
Bar sam se do krvi naljubio,

praveći se da ne vidim
kako mi drugi razvlači
moje jedino životno preduzeće.