Neša Leptir i Poslednja igra leptira

"Ruska čokolada" jedna je od omiljenih pjesama koja se našla na albumu "Zajedno smo piškili u pesku", koji je inače peti album grupe "Poslednja igra leptira". Album je objavljen 1987.godine za izdavačku kuću PGP RTB. Za produkciju je zadužen bio Kornelije Bata Kovač. Muziku i tekstove radili su Nenad Radulović i Dragomir Stanojević, pa tako i za pjesmu "Ruska čokolada", dok je aranžman pisao Kornelije Kovač. U pjesmi se kao gost pojavljuje Jelica Sretenović, koja je zaista dodala zlatni ton ovoj jako simpatičnoj pjesmici.

Neki glasovi mogu samo naizgled da nestanu, ne opterećuju, kao da nikad nisu bili tu. Tihi su, nevidljivi. Samo... imaju jednu čudnu osobinu da se pojave, da izrone baš nekako u trenu kad treba da pomaknu neku nit u srcu. I rade to uvijek nekako s istančanim osjećajem i pažnjom.

Nema potrebe da išta objašnjavam...

Mama, tata nisu tu, nemoj da se bojiš ova noć je stvorena poljupce da brojiš.

Tako si mi slatka, tako si mi mlada, ne gledaj me, mili moj, nisam čokolada.

Tama nas je sakrila, zašto da se stidim?
Jedna sveća dovoljna koleno da vidim.
Tako si mi slatka, tako si mi mlada,
ne gledaj me, mili moj, nisam čokolada.
Nemoj da se izmičeš, kad znam šta nam treba,
zašto ne bi ti i ja leteli do neba?

Tako si mi slatka, tako si mi mlada, ne gledaj me, mili moj, nisam čokolada.

'Pap i mam doma njet, nićevo bajaca, prijdi, prijdi, mili moj, budem celovaca
ćevo tebje nada, nićevo ne nada, ti ne smatri na menja, ja ne šokolada.'

Dal' ovaj svet je more suza
Dal' ova prica ima kraj?
Ja krenuo bih tragom vetra
Dok stara zvezda gubi sjaj.
Svaka je ljubav kao tren,
Al' ipak dugo pamtim sve,
I pogled moj, i pogled njen.
Zaborav rusi ludi san
I uvek trazi novi put
I novo lice, novi dan.
Dok budan molim zvuke noci
Da moja savest nadje mir,
Opet se pitam dal' cu moci
Da svladam svog zivota vir.
Svaka je ljubav kao tren,
Al' ipak dugo pamtim sve,
I pogled moj, i pogled njen.
Zaborav rusi ludi san
I uvek trazi novi put
I novo lice, novi dan.

Neša je nosio sa sobom radost medju ljude lako kao što vetar baca kapi kiše na prozorska okna, njegova razigranost plenila je nevinošću kojom još samo odišu dečije igre, sve što je pružao začinjavala je ogromna iskrenost, naivnost, šarm i svakako maestralna duhovitost.

Pitali su ga novinari koliko i kako se spremaju za scenske nastupe, kako se koncentriše pre koncerta, a Neša se samo nasmejao i odgovorio nešto u stilu:

"Nije to koncentracija nego trema! Dogovaramo se mi pre nastupa šta ćemo izvesti i kako, ali publika je ta koja uvek napravi neplanirani razvoj. A mi, kao profesionalci koji pošteno rade svoj posao, mi smo kao antikvarijat kojega su vrata širom otvorena a eksponati izloženi pa ko voli nek izvoli."

Prijatelji su umeli da kažu da je Neša ustvari Poslednja igra leptira, da je ustvari cela koncepcija njegova, ali on i na to odgovara neponovljivim šarmom:

"Ma zezaju se, istina je jedino da me mama odmalena nazivala "moj mali cirkus" pa me možda urekla, ne znam."

On je mislio na nas i kada bi svako drugi mislio samo na sebe, na poledjini recepta koji je dobio dan pre nego što će otići zauvek stoji:

"Vreme sada stoji,
pa o večnom mraku ne razmišljam.
A, kad dodje vreme za putovanje,
kupiću karte za dobra mesta… "

Intercaffejci tihuju uz tvoje pesme i noćas se vraćaju na neke početke, tvoje, naše...

Odlaziš ranim jutarnjim vozom, karta u ruci, koferi puni. Stojimo nemo kraj tvog vagona, ulaze ljudi, gledam te poslednji put.

Ko da bi htela jos nesto reći, usne se miču, a glasa nema. Hoću da pamtiš sve naše dane, promrzle prste i prvi sneg.

Vrati se, jer voliš stvari koje volim i ja. Vrati se, neka me čuje pola sveta.
Vrati se, neću da molim ja samo pevam. Vrati se, vrati.

Voz sporo krece s praznog perona, vreme nas izdaje ko nikad pre. Samo jos ruka, otvoren prozor, daljina brzo odnosi sve.

Pognute glave, krijući bore, zatvaram oči i vidim nju. Gubim se slepo u novom danu
al' sve što jesam ostaće tu.

Poslednja pesma koju je napisao Neša na parčetu bolničke hartije...

Kao poslednji poziv za san
Kao nebo kad izgubi dugu
U mojoj glavi fališ Ti, sve jače

Zvezde kažu da stvarno je kraj
I da neću te videti više
U to baš nisam siguran
Jer samo se reka ne vraća

Ja tako jako hoću da zavolim
Ja tako jako hoću da si tu
Noćas u glavi nije kako treba
Suze sa zvezda padaju

Život donosi suze i smeh
Vreme odnosi najbolje dane
A najbolji su nestali
sa tobom,
Dogovorićemo se!