Neša Leptir i Poslednja igra leptira

Bend iz Beograda, vodio ga je cuveni Nesa. Za mnoge od nas je ustvari Neša bio Poslednja igra leptira i Poslednja igra leptira je bila Neša.

Simpatičan, dovitljiv i duhovit. Lepršav kao leptir. Kao da je uvek bilo očigledno da ima nešto iza toga, nešto teško, tužno.

Neša je počeo karijeru na Radio Beograd 202, gde je radio Indexovo radio pozorište. To su bili pravi Indexovci, svaka čast ovima danas, ali to su bili oni pravi, jedini i neprevazidjeni.

Imao je obicaj da svoje koncerte zapocne recenicom:

"U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu"

Iz price njegove majke Necko se uzasno se plasio leptira, i sva njena nastojanja da prevazidje strepnju koju je nosio nisu urodila plodom!

Kad stanu vetrovi sa Tibeta,
kad sova danju bude lovila,
kad preko sveta budu mora sva,
ja te se neću sećati...
(j@ te se neću sećati...)

Kada iz peći krenu pahulje,
i kada loše bude najbolje,
i kada gore bude nadole,
ja te se neću sećati...
(j@ te se neću sećati...)

Ni tvojih mirisa,
ni tvoga ožiljka,
ničeg se neću sećati,
ni tvojih mirisa,
ni tvoga ožiljka,
ničeg se neću sećati...

Kada po vodi budu hodali,
kad 4 puta 8 bude 3,
kad golubovi budu pričali,
ja te se neću sećati...
(j@ te se neću sećati...)

Kad stanu vetrovi sa Tibeta,
kad sova danju bude lovila,
kad preko sveta budu mora sva,
ja te se neću sećati...
(j@ te se neću sećati...)

Ni tvojih mirisa,
ni tvoga ožiljka,
ničeg se neću sećati,
ni tvojih mirisa,
ni tvoga ožiljka,
ničeg se neću sećati...

Ničeg se neću sećati...

Tibet - duh ljudske dobrote spavao je u Raduletovom srcu, zato i miriše pesma kao ljubav bez kraja.

Ostrva te skrivaju galebovi cuvaju
Ja sam davno daleko
Sad ti drugi sviraju sad te drugi miluju
Ja sam davno prestao

Seti se makar jos jednom
Seti se pa me pronadji
Lazu te da ne vole
Grudi moje balkanske
Oci tvoje jadranske

Kad zima posle svega dodje
I vojnicka me muka prodje
Vole grudi balkanske

Stare ladje vuku me, uspomene tuku me
Slani vetar vraca sve
Znaces da sam nemiran, znaces da te dozivam
Kad se more podigne

Umiru jeleni, i sad u meni tamo gde si bila slomilo se jutro,
Ko ti je rekao da snovi tamne, nikad neću znati,
Jer biću samo trag čoveka, biću vođa skitnica.

Nek bude dan, kad divlje ptice krenu, preko istog mosta ja ću preći,
Ako me tamo čeka tvoja senka, ništa neću reći,
Jer biću samo trag čoveka, i biću vođa skitnica.

Ne brini, ne brini, jeleni umiru sami.
Na brini, ne brini, jeleni umiru sami.

Na nastupima sa usana iskričava radost koja bezuslovno vraća osmeh na lice a u zenicama seta koja je kao tanka linija spajala grcavu sreću i nebesku tugu što se gnezdila u grudima.

Kad bi lako moglo da se kaze
rek'o bi' ti odavno.
Kad bi srce mogo da ti prodam,
vec bi bilo prodano...
Dugo vec ne dolazim bezveze,
samo kada tvoji nisu tu.
Kazes da me volis kao brata,
a meni je vec muka od tog.
Mozak mi pomeras, a nista ne shvatas,
misli mi preturas s kraja na kraj.
Nije lako kad mi sedis blizu
haljine su providne,
nije lako kad ti gledam usne,
ne greju, a vruce je.
Dugo vec ne dolazim bezveze,
samo kada tvoji nisu tu.
Kazes da me volis kao brata,
a meni je vec muka od tog.
Mozak mi pomeras, a nista ne shvatas,
misli mi preturas s kraja na kraj.

Šapnuo je svoju nebesku tajnu, ali nismo, mnogi je tada nismo dobro čuli ili razumeli...

Danas mi je srce malo manje
danas bih da pijem nešto hladno
patike u strašno lošem stanju
kilometri vuku me za nos....
Danas sve nek' traje malo duže
danas me ne vuče ćup sa zlatom
kome tako glupe stvari služe
kilometri vuku me za nos...
I ništa što se važnim može zvati
nisam prespavao
i previše da može da se vrati
uvek sam davao...
Treba mi
srce od meda
kocka od leda
dve plave pertle
i ti...

Neša Leptir preminuo je 12. februara 1990.

..."Svako od nas neku
svoju priču ima,
što u tami tišti
a puteve bira.

Samo kad je hladno, kad umori zima,
slutimo je, tužni , na krilu leptira.
svako od nas plaća
dah svoje tišine
što kroz kožu diše
u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine
svako na svom dlanu budi svog leptira."

(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

Kako da joj kazem bilo sta
kad sve sto pocnem ja
Sanja zna
To se dogodi
jer s njom nebo govori
jednom nogom gazi put
a drugom oblake

Nije svaka noc bas spokojna
a to Sanja zna
i dobri duh joj tad nebo otvori
kad god se probudi
Budim se i ja

Samo Sanja zna, plavu stazu sna
Samo Sanja zna, sta sanjam ja!

Cudan je ovaj svet
skuplja led u dzepove
Sanja zna da otopi sve to
I probudi se dan
bas kad se smraci sve
i udari me sjaj i zvona otkace...

Kad sve u modroj bajci
krene nizbrdo
Sanja zna, treba cekati
da ljubav nebo otvori
kad god se probudi
budim se i ja

Samo Sanja zna
plavu stazu sna
Samo Sanja zna
Sta sanjam ja...

Nekad ti dosade ljudi
pa pricas sama sa sobom
ja sam odavno daleko
i ko zna ko je s tobom

Nekad si previse sama
i nocu ne spavas kao sova
sanjas da lisce govori
i da si kraljica vetrova

Dovrsi cigaretu dosta za danas
lipu pred kucom hvata san
uspori zivot nek predahne
sutra ce biti bolji dan

Nekad bez razloga psujes
tek tako drhte ti ruke
tad mozda zelis da dodjem
sviram bez mnogo buke

Nekad si previse sama
i nocu ne spavas kao sova
sanjas da lisce govori
i da si kraljica vetrova

Dovrsi cigaretu dosta za danas
lipu pred kucom hvata san
uspori zivot nek predahne
sutra ce biti bolji dan...

- moje: “ćiribu-ćiriba”

Nisam, ga slusala, dok je bio živ, ali sam znala da postoji, znala sam, jer sad se sećam sestrinog: „Neša Leptir”, sećam se njenog glasa, dok izgovara onako uzvišeno, kao da nije reč o običnom čoveku, već o nečem…, tada sa mojih par godina, činilo mi se, nečem mističnom, nečem što ne može svako da razume. Eto, tako sam tumačila njen ton dok bi izgovarala to čuveno: „Neša Leptir”, ujedno zbunjena da li se radi o čoveku ili leptiru. Sada se pitam, da li je videla u mojim očima, ne tugu, koliko razočarenje, što ne razumem kakvu to čaroliju donose izgovorene reči; što ne umem kao ona da pustim magiju u sobu, jednim pritiskom na dugme.

Sada, gledam šta sam napisala, sve to je prošlo, on se za mene rodio, odmah posle svoje fizičke smrti. Evo i kako;

Vreme je prolazilo. Nisam ni primetila. I odjednom, kao da je neko pritisnuo neki okidač u mojoj glavi, isplivala je melodija, isplivao je tekst, sve što je dete upilo, izašlo je na površinu, čarolijom pesma je potekla. Izgleda da je bilo potrebno samo da mozak dekodira sliku, koju je dete od pesme stvorilo, i svojim bojama obojilo. I bi mi jasno, sestrino trčanje, da stisne crno i roze dugme na radiju i uhvati: "Umiru jeleni", i bi mi jasna njena ljutnja kad joj zaturimo kasetu medju igračke.

Mislim da sam uhvatila deo čarolije, zahvaljujući njoj i naravno Nenadu Raduloviću, kao i celoj grupi: "Poslednja igra leptira“.

Posljednja igra leptira-Nemoj da me nerviras

Devojčica koja peva u spotu sa Nešom zove se Nataša Gaćeša iz Novog Sada, sada poznatija
kao Natalie Abbado-Gaćeša, operska pevačica u Aalto-Theatru, Essen u Nemačkoj

Natasa

Gledao sam belo jutro,
doslo je polako,
oteralo nocne ptice,
svanulo tek tako.

Al' ostao je kljuc od stana,
i papir od cokolade,
zaboravljen upaljac,
od soka prazna flasa,
sve je tu.

A gde je Natasa,
muci me to,
a gde je Natasa,
joj, joj, joj, joj

Pobeg'o je zuti mesec,
otela ga zora,
nikom nije rek'o idem,
vratiti se mora.

Ne vidim lice taksiste, blesava kisa tuce...
Rekla je svoju poslednju i mrak mi pred ocima...
Covek me pita kuda cu, lice u prozoru kola...
Ni taksimetar ne cujem, ni sebe...

Vozi me gde nema nikog, vozi bilo gde.
Vozi me gde nema nikog, sto dalje od nje.
Grad je veceras sumoran, k'o da je zaspao vecno...
Vozi i nista ne pitaj, jutra ne postoje.
Taksista prica o zenama, lakse je kad se ne cuti.
Kaze da vreme leci sve, ja nisam siguran.

Vozi me gde nema nikog, vozi bilo gde.
Vozi me gde nema nikog, sto dalje od nje.