Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice

Opet sam krenula u setnju. Sve je isto, samo je delic vremena nestao sa pozornice prolaznosti, a kopija njena u mojim mislima sebi mesto zauze. Svake veceri posle huktalog dana, krenem ponovo u setnju. Put isti, a svakom novom setnjom tako drugaciji. Kako je lepa jucerasnja setnja bila?...

U trenutku sam pozelela da sve stane, da se predhodni dogadjaji poput filma zivota ponovo prikazu, da ih ponovo dozivim, onako snazno i lepo. Pocetak jedne moje setnje je kao i svi ostali poceci. Nejasan, zamagljen, neizvestan skoro uvek isti. Prosla moja setnja je bila u znaku kise i opet je bila lepa.

Da li se uvek isto osecam kada krenem tom stazom?
Danas mi je pocetak setnje bio drugaciji i svaki je drugaciji. Malo treba da ljudi shvate prave staze, ali zivot se kad tad pobrine da makar malim zrakom osvetli pravi put. Krenula sam u setnju sa zeljom da pred prirodom i njenim mirisima, pred asfaltom ili zagorom ljudi i svemu sto mi jedna setnja donosi ne stavljam suvise velike ograde. Da u moje vrtove udje sve novo i lepo.

Nisam htela da razmisljam o lepim i onim manje lepim dogadjajima od danas. Neka i ova setnja bude puna mirisa, proleca, osmeha na licima prolaznika za koje cu uvek imatilepe reci, osmehe i ruke spremne da se zrtvuju, misli spremne da shvate. Tako puno mirisa bagrema i cveca, mirisa koji poput lutajucih nota dolaze na svoje mesto i cine divnu prolecnu sonatu. Te vrednosti, te lepote je na preteku.

Dovoljno je da se krene u setnju i da se otvore sva cula. Moja dusa je bila ispunjena radoscu za sve sto mi jedna prolecna setnja donosi. I neka budem uvek takva u prolece. Kada sam pre par dana sa brda gledala okolinu, shvatila sam da je ljubav prema toj lepoti trajna. Od svega sto prodjem, dok setam, najvise se obradujem reci. Setajuci pored reke za koju kazu da je zlatna, meni je i srebrna. Zubori, pa se smiri i sve tako. Kao da pocne nesto da mi prica, kao da zna da cu razumeti njen zubor reci, krene pa stane, a meni da mir dusi i mislima.

Ipak, u tom momentu samo ta reka u meni postoji. Nije bilo mesta za druge misli. Nije bilo mesta za ista sto me je pratilo tokom citavog dana.
Najveci deo mojih raznih misli i dilema resi jedna reka ili pesma, rec prijatelja koju cujem. Sta god, ali ih resi. I sta vise da ocekujem od ove setnje, sta da pozelim? Ne nalazim reci da sve to izrazim.

Neka moje setnje ne budu samo za mene, neka se radost i sreca uvek podele. Neka svi osete taj polet zivota, a moji koraci i dalje idu tom stazom, a moje oci u svemu vide lik prirode, lik coveka, lik ljubavi. I sve buduce setnje, uvek ce obasjati zraci puni zelja i ocekivanja.

Sve ljubavi su prave,
sve strasti su prljave i
nema ništa čedno
kad voliš biće jedno.
Nit ima ništa vredno,
kati je svejedno.

Ne, ne, draga, nemoj biti cvonjak.
Hu - hu!
Jer za cvonjak možeš kupiš dronjak.
Hu - hu!

Možeš bit i pohotnica jedna,
al kad stisnem dugme, budi opet čedna.

Ima jedna mala
iz Novoga je Sada,
druga okicama seva
čak iz Sarajeva.
I sve su one zgodne
za časopise modne,
sve su one prave
dok ne dodju glave.

Ne, ne, draga, nemoj biti cvonjak.
Hu - hu!
Jer za cvonjak možeš kupiš dronjak.
Hu - hu!

Budi prava iako si plava,
jer u mene dečak mali spava.

Biser zrno iako si crno,
jer pretobom sam premro i pretrno.

Svakog se to tiče -
al tu nema puno priče.
Ili jesi ili nisi
ako nisi sedi di si,
ako jesi tad ne tresi
da bi moglo da se desi.

Ne, ne, draga nemoj biti dronjak.
Hu - hu!
Jerbo dronjak vredi samo cvonjak.
Hu - hu!

Nigdar ne bu da napravu bebu,
a da ne radu ono pre što trebu.

Ne, ne, draga, nemoj biti cvonjak,
jer za cvonjak možeš kupiš dronjak.

Vučeš me kao plimni talas na obalu gde srećni obitavaju.
Mislim da sanjam.
Ne.
Ti mi se smešiš.
Gledam a ne vidim.
Grudi mi se šire pod pritiskom optimizma.
Ko si ti?
Da li svesno zavodiš moju samoću?
Delikatna je igra tvojih prstiju, tvoga glasa u mom srcu što kliče radošću.
Milion misli kao zvezde padalice pršte u mojoj glavi.
Odomaćio si se, tu, kao da si oduvek tu.
Hej, neznanče!
Ko si?
Da li isto osećaš?
Milinu, kao topao vetar koji me miluje i šapuće tiho....
Želim Te!

Jutro, probudilo me sunce. Najednom oba oka otvorih sirom i videh jasno kroz prozor sunceve zrake prostrte svuda, pa i na meni.

Krecemo na letovanje danas. Putujemo u Istru. Brzo sam ustala, istusirala se i rekla muzu da cu kafu popiti u ruzicnjaku. Prethodnog dana su sve stvari za put vec bile spakovane, ostali smo jos samo mi.

Bila sam onako ustreptala pred put, a ipak tako opustena i zadovoljna. Dok sam srkala kaficu, prolazile su mi razne misli kroz glavu pa i secanja. Setila sam se jedne davno zaboravljene ljubavi za koju se kaze da je prva ljubav.
Moja prva ljubav? Moja prva prava ljubav, jedna od onih koje ostave trag na dusi. Osecanja nestanu, ali ostane taj trag i vecito secanje.

On je bas iz Istre, tamo kuda ja treba da krenem na odmor. Da li cu ga sresti? Ma nema sanse, proslo je vec dvadest cetiri godine od tada. Ko zna da li jos uvek zivi tu. I njega kao i svakog zivot povede na neki put. U pocetku nam taj put nije jasan, a zatim shvatimo zasto je tako moralo da se dogodi.

Sedeci u ruzicnjaku ugledah pupoljak, crvene kao vino, ruze. Tako me je on zvao. Crvena ruza. Plakali smo jedno za drugim godinama. Od nasih suza se dva potoka ulise jedan u drugi i nastade reka ljubavi neizrecene. Daljina nas je razdvajala. U to vreme pisma su mi stizala svaki dan, i sve tako niz godina dok jednom nismo odlucili da ostanemo prijatelji i pomirili se sa time.

Verovatno sazrevanje i razum su preovladali ili je i ta ljubav pocela da bledi. Narednih godina, pisali smo jedno drugome takodje lepa topla pisma, ali bez "volim te" na kraju! Uglavnom smo razmenjivali iskustva, savetovali jedno drugo, zalili se kad nam ne ide, ma kao pravi prijatelji. Njegov zivotni san je bio da postane kapetan broda. I on je uspeo. Zavrsio pomorsku skolu i bavio se tim poslom.

Slao mi je fotografije. Prelep mladic. Visok, atletske gradje, krupnih plavih ociju i uvek preplanuo od sunca i mora. On na fotografiji u beloj uniformi sa belim rukavicama, smesi mi se i kao da kaze, dodji moja ljubavi, prva i jedina, dodji da te odvedem na jedno daleko krstarenje, morima ljubavi i srece, samo mi dodji!

Nikada to necu zaboraviti dok sam ziva. Ljubavi vise nema, iscezla je, a ostao taj trag i srcu ne da mira. Neka ide to secanje, ionako sada krecem na odmor. Krenuli smo tog jutra u Istru, tamo nas je docekalo sunce i more sa svim svojim lepotama. Uzivala sam u odmoru i lencarenju na pesku. Duge setnje, muzika iz okolnih kafica, sve zivo i veselo, moje more, ali crv sumnje ne da mira, u svakom liku u beloj uniformi trazila sam da kao slucajno sretnem ponovo njega.

Ali, nisam ga nasla. Odvelo ga je more. I nije mu reklo da sam ja tu. Ostalo je samo lepo secanje i jedan pupoljak crvene ruze. A nasa reka suza ulila se u to nase more i izgubila, pomesala se sa drugim istim rekama i slicnim pricama. Mora da je zato more tako siroko, plavo, najplavlje, jer je puno u njega ljubavi uliveno, ali one iskrene i prave ljubavi.

Ova muzika me zamara, a težak vazduh guši,
Gospodjice...

Plašim se za Vas, za Vašu memoriju.
Sudnji dan je tik uz mene,
ljuspaste reči odzvanjaju u Vašoj praznoj sobi.
Ostala je samo poluprazna flaša šampanjca, francuskog,
ostao je miris Vašeg tela i iznudjeni osmesi...

Gledam sve bledji rukopis, slutim genijalnost...
Zavirujem izmedju redova, pomalo krišom, Gospodjice...

Sad sam dobar, imam crvenu kravatu i novo odelo.
Kupila mi ga stara dama u znak zahvalnosti,
a možda i sažaljenja...
Vi ste mi obećali zakopčati dugme i vezati kravatu
i ja Vam se nadam...

Raskrstio sam sa rekom, odavno,
Vi ste to želeli,
a tajna je otplovila u nepovrat...

Kriv sam što sam jače nego obično stegao Vašu ruku
i kolenom dotakao rub Vaše haljine...
prevario me sjaj Vašeg oka,
bio je istinit, gospodjice...

Rekli ste da Vam ne treba moja vulgarna ljubav, a nevinija nije postojala...

Rekli ste promuklim glasom
(da li od besa ili želje)
da je Vaše devičanstvo za nekog finijih usana,
a ne kao mojih napuklih od čežnje,
za nekog bledjih ruku,
a ne kao mojih pomodrelih od stiskanja u pesnice do krvi,
za nekog sjajnijih očiju,
a ne kao mojih mutnih od suza...

Da, suza, Gospodjice!
Moj plač je iskreniji od Vašeg pozdrava i Vaše memorije
i ne znam dokle će me boleti Vaše kreštave reči i Vaše licemerje...

Dopustite mi, molim Vas,
da se nasmešim nekim iskrenijim očima,
ja Vam ne mogu više biti veran,
Gospodjice...

02.08.1986.god

*Tako sam razmišljala sa 16 godina...

Samo male sitne duse misle na sebe, svoje dobro, svoju korist, zive dok imaju od necega sto uzeti, a onda odbace i idu dalje, ali im se mogucnost izbora smanjuje, gube svet oko sebe, svest za druge, gube prijatelje, ljubav, zabluda da se penju na stepenik vise je velika, jer padaju sve dublje i dublje.

Sirina duse je u davanju, primanju, u tome da se ume dati i kada se ne dobije nista zauzvrat, umeti zaplakati i kada place neko ko nam nije znan, ljubiti i kada se to nas ne tice, ali ljubis u tom trenu osecaj srece koji ima taj neko drugi, radovati se i kada se nekom drugom posreci, ti osecaji obogate nas, nikada nista ne trazi zauzvrat, dovoljno je da umes da das rec, osmeh, nadu, to je ljubav, to je onaj osecaj koji cini coveka i ono sto ga cini da bude covek, ljubi dan jer ne znas sto ce ti doneti noc, voli noc, jer ne znas sto ce ti doneti jutro, vazno je da nisi uzalud potrosio svoj mali zivot hraneci samo sebe.

Gledam te i smešim se
put ti je isklesan, tečeš
svako prelivanje preko oboda
izaziva drhtaj u mojim kolenima

stojim i žudim da sam korito
pokušavam da dišem u ritmu tvoga žubora
Oh, pa ti se igraš sa treptajem izmedju dva udaha

Ledim kretnju. Pretvaram se u kip.
Svečana tišina. Slutim slutnju.

Šeret, pljusnu po meni mlaz
kao, slučajno

Ne brišem, puštam vremenu
svaka kap se upija u moje obraze
mekoćom dečijeg poljupca.

Smejem se, moja košulja je potpuno vlažna
dogodilo se, okupao si me...
Da, nisam kip.

Leto je, noci letnje su predivne, okupane mirisima, u krosnje drveca se cuje tihi pospani cvrkut ptica, negde u daljini sova se javlja svojim tajanstvenim glasom, vazduh treperi ispunjen sumovima, glasovima, lavez psa, tiha muzika na radiju, sve je tako blisko, sve odise zivotom.

Mi, deca u kuhinji cekamo da pocne nasa omiljena prica na radiju za laku noc, sve pospremljeno, duseci poredjani na podu, jer je na podu lepse za spavanje, vrata sa terase otvorena, napolju otac i mati piju kafu i nesto tiho pricaju, njihovi glasovi deluju tako umirujuce, slusas ih i osecas da si zasticen, osecas njihovu ljubav i toplinu koju ti daju, ali evo vec na radiju pocinju prvi zvuci melodije, sa tom melodijom pocinje prica lagano, glas dok prica pricu vesto vodi decju mastu kroz nju i prosto osecas kao da sve to vidis i cujes, kao da si tamo, u prici, a ne u kuhinji na podu, tako je taj nas omiljeni voditelj umeo da nas vesto uvede u sve price i bajke, a prica je isla ovako:

Bio jednom jedan drvoseca koji je skupljajuci drva u planini zaradjivao za sebe i svoju porodicu da ih prehrani, a ljudima u gradu donosio drva, da bi imali topao dom, da bi zimu prosli u zdravlju i sreci, jer toplina nam uvek donosi osecaj srece. I tako se taj drvoseca uputio na drugu stranu planine, u nadi da ce sakupiti jos lepsa i veca drva, ali pocela mecava. Sneg je zavejao svaki put i puteljak, nije se nista videlo, drvoseca je zadnjim silama vukao sebe i magarca i video odjednom ispred sebe jednu pecinu.

Usao drvoseca u pecinu i uveo magarca, a napolju je vec sve bilo zavejano, kad cuje u ugle neko disanje, sum, neko se pomerio, i odjednom ispred drvosece se u celoj svojoj velicini pojavio medved, drvoseca je premro od straha i sagnuo glavu, ocekujuci da ce sad medved zamahnuti sapom i da je gotovo, kraj, ali je medved rekao - Dobri covece, vidim da te je mecava uhvatila, prenoci nocas ovde, a sutra se mozes vratiti medju svoje.

I legne medved, a drvoseca do njega da se ugreje od toplog medvedjeg krzna, i tako lezeci drvoseca rekao: - O, medvedu kako tebi zadah smrdi uzasno. Medved nije nista rekao, tiho nesto promumlao i tako docekali jutro. Ujutru se drvoseca oprastao od medveda, a medved mu samo rece, nista mi ne treba, meni je drago da sam ti spasio zivot, ali samo jedno te molim, daj zamahni sekirom i udari me, samo to, evo udari me ovde po sapi, a drvoseca pocne: - Ma ne, kako, pa ti si me spasio, necu. A medved ce: - Samo ti udari i ne brini, dodji nakon jedne godine da se vidimo samo te to molim.

I uradi to drvoseca udari medveda sekirom, medved zaurla i udje u pecinu sa povredjenom sapom, a drvoseca uze magarca i povede ga u selo. Dosao kuci ziv i zdrav i svima ispricao kako se spasio kod medveda. I eto nakon godinu dana seti se on sto je obecao i podje gore u planinu, da se nadje sa medvedom. Udje u pecinu, a tamo medved sedi i odmara i ustane kad vidi drvosecu, pridje mu i kaze: - Evo vidis, pogledaj sapu, na njoj nema nista, rana je zarasla, bolelo me dva dana i proslo. A kada je rana zasusila i oziljak nije ostao, nista se ne vidi ni poznaje, ali nesto drugo ostaje da me zauvek boli, to su tvoje reci. I pored toga sto sam te pustio unutra, ugrejao, spasio od zime i studa, ti si rekao da mi zadah smrdi, e to se ne zaboravi, ono sto usta mogu to nijedna sekira ne moze da uradi, taj oziljak nece nikada zarasti. A sada okreni se i bezi, i pazi da nam se putevi ne sjedine jer iduci put te necu pustiti ovako. Tako rece medved i udje u pecinu, a drvoseca pognute glave spustio se nazad u selo, misleci o svojim recima, koje i da je zeleo, nije vise mogao povuci, reci su ucinile svoje.

Letna noc je, u vazduhu jos lebdi prica, a sa njom u snove odnosimo i pouku te price, jednu narodnu mudrost koju je narod tako lepo slozio, da bi se svako mogao pouciti i preispitati sebe uvek kada izgovori neku rec, jer reci bole vise od ozleda.

Vjeruj
i kada kazu i kada precute
i kada te slazu.
Vjeruj
i kada misle i kada ne pomisle
i onda kada te izdaju.

Jer ti znas da te cuvam od zla
Rasti kroz igru, rasti kroz san.

Velike rijeci, nepoznate
da zbune i da te zavedu.
I velika dijela koja to nisu
i koja ne vrijede...

Tu su da te bace na koljena
tu su da ti put odrede.
Ne skreci jer ti znas
da si u mojim ocima.

Na tudjim se greskama ne uci,
svaka glava o svoj zid udara sama.
Tvoja je svijetlost,
moje je da ti osvijetlim tamo gdje je tama.

Tu sam da te podignem,
tu sam i kada te slome,
tu sam da osmijeh ti vratim,
dok ucis korake nove.

Neću ti ništa.
(Smem li da prelazim vrhovima prstiju santimetar iznad tvog tela?)
Neću ti ništa.
(Daj, odmotaj mi u glavi film u kojem zaustaviš dah kada ti poljubim ulegnuće na vratu)
Neću ti ništa.
(Samo bih malo da gledam u tvoje drsko duge prste dok pripaljuješ cigaretu )
*a ne zadrhtiš
Neću ti ništa.
(Ume li još neko ovako da bude bezobrazan kao mi-ćuteći?)
* i u mislima
Neću ti ništa
(Samo bih te malo nervirala, zbog poljupca-zakasnelog)
*volim kada ti podrhtava vena na čelu
Neću ti ništa
(Vidi, kosa mi kao i uvek miriše na čisto)
Neću ti ništa.
(kaži mi opet da sam razmažena i voli me zbog toga)
*uvek
Daj stvarno, neću ti ništa.
Baš ništa,
Kada nisi ovde.
Pa ja mogu da lažem
Koliko hoću
Da ti ne bih ništa.
*nikada

Odlaziš.

Ti dobro znaš
koliko je to normalno
i zato je tvoj korak siguran.

A pogled prazan.

Ovde nemaš šta da vidiš,
ali čekaćeš još malo
i onda u jednom trenu presek.

Proverićeš svoje mreže
negde tamo
i tamo
i tamo...
I odabraćeš sebi najveću ajkulu
kao uvek do sada, osim sada.

Sada su ti ruke čiste.
Pokazala si dobru volju.
Ali umeš bolje.
U prometu imaš pravo prvenstva.

I zato odlaziš i znaš,
koliko je to normalno.

I nemaš pojma o čemu ti pričam.

(Goran Aleksic, Web Desperado)

Ti, koji si dubinu mora u očima imao,
Ti, koji si snagom košave životom hodao,
Ti, koji si Mesec svojim rukama meni skidao,
Ti, koji si sve strahove od mene odagnavao,
Ti, u čijim pesmama su moje oči opevane
Ti, koji si deo mene sobom odneo..

Tebi se danas klanjam!