Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice

Odvratan je smeh zadovoljnih, ako ga prati spoznaja o njegovom poreklu, ili iskustvo; koje kaže da su nizine saginjanja obrnuto proporcionalne intenzitetu i uzvišenosti zadovoljstava.

Stoga čoveku treba oaza, da sakrije čistotu svog bića od lovaca na zadovoljstva, i žrtava; ili jazbina, da ne bi hulio i ujedao po trgovima ljude naspavane, oslobodjene napetosti.

Komične su često šare koje prate preplitanje nepletivog, a odatle negde potiče i humor, valjda, delimično. Ljudi prave nekad smešna lica kad im stigne predračun za ljubav iz računa.

Najgori su ljudi opsednuti, na svojoj tajnoj nepoštenoj misiji, slepi, gluvi, i nemaju nikakvog obzira, imaju svoju verziju matematike; lako je potežu, ali su bezbedni, nemaju šta da izgube. Čak ni hladnoću, silnu, kojom mogu da ohlade sjaj u očima.

Gledaj u nebo, ne gledaj u zemlju. Nadji svoje mesto i spavaj noću, izadji na sunce, neće te zalutalog ogrejati milostinja nemilosrdnih, ni razveseliti smeh zadovoljnih.

(Goran Aleksic, Web Desperado)

Noć je bila prijatna, vrela, mrak je bio na sve strane i dok sam išao nazirale su se staze i klupe oko mene, ali dominirala je ona neizvesnost te ogromne količine mraka, iz njega je kuljalo ništa. Baš ono što mi treba, ništa.

Kad zažmurim bude još prijatnije, ali ne mogu da se naviknem da koračam zatvorenih očiju.

Začuli su se koraci. Nisam ni primetio da sam tu negde u mraku zagubio sebe, već tek kad sam začuo korake, osetio sam da sam nadjen i što su se više približavali ono saznanje da idu prema meni je bilo sve prijatnije, i doneli su tik ispred mene jedno divno, zanosno stvorenje, melem za svaku ranu, baš ono što treba.

Prišao sam.

- Poljubi me.

- Molim?!

- Daj mi jedan poljubac, molim te.

- Marš od mene, stoko jedna! Samo mi pridji, rasturiću te!

- Pa nemoj vikati.

- Odlazi! Marš od mene, poginućeš ozbiljno ti kažem!

- Ma čekaj, polako, pa zašto vičeš?

- Pa kako zašto, preplašena sam.

- Pa i ja sam preplašen.

- A bićeš mrtav, samo probaj da mi pridješ. Ko si da si, poginućeš, majke mi!

- Ma ja sam onaj sa belim opelom, pa znaš me.

Tu je malo sve zastalo. U mraku se primetilo njeno lice kako se napinje da prizove spoznaje, jednu za drugom i kako koja joj stigne, sa njom stigne i neki mir. Setila se, i opet je sve bilo prijatno.

- Onaj sa onim belim opelom, što sluša dobru muziku?

- Da, taj sam.

- He, he. Pa ne znam šta da ti kažem sada.

- Zašto?

- Nema veze, onako. Jednom ćeš saznati.

- Saznaću nešto u vezi mog opela?

- Recimo da da.

- A šta u vezi njega?

- Pa slabo ga ti krešeš.

- Jel da?

- Da, da. Moraću jednom ja da dodjem da ti pomognem.

- Ti se razumeš u kresanje?

- O, još pitaš. Ja kad nešto kresnem, to je baš kresnuto.

- Dobro i šta bi smo onda?

- Ništa, pokazaću ti kako se kreše, a ti ćeš da voziš.

- Vrlo zanimljiva ponuda...

- A ja... ja ću da menjam brzine...

- Ma teraj se.

- Molim?!

- Mrš u p***u materinu, kurvo jedna!

- Marš od mene, stoko, udariću te!!!

Ode onaj mir sav koji je bio do sad. Vratila se par koraka nazad i počela da vrišti.

- Brankooo!!!

U zgradi pored se kroz otvoren prozor začula škripa drvenih stolica. Na jednom jako osvetljenom prozoru se ukazala jedna jako uspaničena muška krupna silueta, sa papirnim šeširom na glavi. Iza njega su bile merdevine, a po njemu i njima tačkice bele od poludisperzije. Spasitelj nosi papirnu kapu, neobrijan je i valjkom od trideset santimetara širi belinu oko sebe.

- Brankoooo!!!

- Kristinaaaa!!!

Tip je nestao sa prozora, a ona je pogledala u mene. Bila je zadovoljna. Tiho mi se obratila.

- E, sad ćeš da vidiš.

Iz zgrade se čulo lupanje, Branko kao da nije otvarao vrata, on je samo prolazio kroz njih, bez obzira dal su otvorena il zatvorena, a stepenište je drhtalo i tutnjalo, a ja sam se okrenuo na drugu stranu i potrčao.

Nisam ni ja znao gde ću. Onda sam naišao na neko žbunje i shvatio sam da ne mogu trčati stalno, moram nekako ovo završiti. Čučnuo sam u žbunje. Sećam se, prvo što sam pomislio je kako je lepo što ovde niko nije mokrio. A žbunje je tako skrovito, da ga to čini idealnim za tu i slične namene. Sedim, ćutim, čekam, ne dišem. Čujem da je on stigao gore.

- Bubice moja!

- Mišu moj mili!

- Pa jesam ti reko da ne ideš ovom stranom, nego ozgo da ideš...

- Mišu moj pa napao meeee!!!...

Tu je ona briznula u plač. Njemu je jurnula krv u glavu. Izbacio ju je iz svog zagrljaja kao džak cementa i pojurio na ovu stranu.

- Pa jebaću mu mater sad!

Stvarno neki dani u mom životu su baš prepuni ovakvih nepotrebnih iskustava. Nije mi jasno kako ovo rade drugi ljudi. Čisto sumnjam da se njima ovako nešto dešava. Ali, tačno vidim da može biti gore od ovoga. On je krenuo ovamo i ako uleti u žbunje kod mene, ja sam gotov.

Čim je on potrčao prema ovamo, ja sam skočio iz žbunja i potrčao dole, u suprotnom smeru. Trčimo zajedno, izmedju nas je distanca, i dobro je što je tako. To čini srećnu zajednicu. Kada bi smo je poništili, tu distancu, bili bi smo manje srećni nego što jesmo i ja shvatam da je moj zadatak da je održim. Inače smo propali.

I nailazim polako na prevoj jedan, to je kao neko blago uzvišenje, pa odmah potom nizbrdica jedna velika i moram da kočim, bez obzira na to što moram i da bežim. Iza mene se čuje Branko tutnji i krši i lomi, al tutnjim i ja i kršim i lomim žbunje kolenima i onda opet incident, loša sreća.

Za trenutak mi se sve obrnulo oko mene, ceo svet mi se preokrenuo, osetio sam udarac u rebra i pozadi u glavu iza uveta levog, i osetio sam pritisak u želucu i nešto hladno u cipelama. Upao sam u šaht, neki kreten je skinuo poklopac.

Ne znam ovaj srpski narod zašto krade poklopce od šahti. Šta radi sa njima? Poklapa li tiganj kad prži džigericu, ili šta?

Sve me boli, čujem Branka gore i vidim zvezde. One prave zvezde, na nebu, kroz kružni otvor, trepere, igraju levo desno, namiguju mi neke. Sedim tako slušam, čekam, Branko je protutnjao dole negde, čujem da su ga kučići napali, kućići napadaju ljude koji trče.

I utihnulo je. Možda negde sedi i vreba. Sedim i ja.

Nisam imao nameru da izlazim. Onda su otišle zvezde, nebo je poplavelo.

Izašao sam i stupio u novi dan. Valjda će biti bolji.

(Goran Aleksic, Web Desperado)

Nije istina da vreme leci sve
i nije istina da bore brisu sve.

Na nekoj pozuteloj slici
ima nesto sto se pamti.

Na nekoj pozuteloj slici
pogled ti zeljom plamti.

U neka davna vremena
jutra su svitala plava.

U neka davna vremena
meka je bila trava.

Znam, nije istina da vreme
brise sve...

u tvom oku vidim
i sada one iste sne.

Poznajem Saru i, mada se nismo nikada sreli, njen lik je u meni.
Poznajem Saru, a znam i vas sve. Mada joj sudite - gori ste od nje.
Putem bez povratka, putem bez nade, šta je tera na čelo brigade?

Previše crvena? Previše živa? Sara je kriva.

Puškomitraljez i dva pištolja, slikarsko platno i gitara.
Ovo je priča rimskih trotoara, radnička kći sve je već znala.
Putem očaja kada se sanja, gde je sada Crvena brigada?

Sav šljam iza pravde se skriva: Sara je kriva.

Muzika, tekst: Grupa Mrgudi, 1995, Rockland Production
Fotografija, video: Goran Aleksic, 2009

Život čini skup iluzija, koje čovek tokom življenja usvaja tako što priznaje one koje življenje pretvaraju, ili mogu pretvarati, u onaniju kvalitetnu koliko je lično sposoban da inače ne shvata ili ignoriše (dakle, da se koncentriše na nju), gradeći time korensku kancer iluziju o praksi potrošnih modela u okruženju, kao dokazu ultimatnog smisla životne misije zadovoljavanja.

Kao elementarne nepogode tretira dogadjaje iz prirode, oluje, zemljotrese, poplave, a kao veštačke - situacije kada mu se nameću modeli bazirani na vrednostima. Izopačeni um tokom truljenja prirodu spoznaje kao nezanimljivu: priroda je moćna, skladna, i ne može se bez posledica proneveriti, niti se oluja ili zemljotres mogu sprečiti medijskom kampanjom. Odbrambeni mehanizmi koji štite od društvenih nepogoda su stoga razvijeniji i može se reći savršeniji, pod uslovom da elemente mehanizma koji čine ništavilo, ili pogone u smeru ka ništavilu, možemo zvati savršenim uprkos njihovoj neprirodnosti, a zbog efektnosti poništavačke funkcije. (Svaka je efikasna i mi namerno govorimo o efektnosti, prim. shiz.)

Sve ostalo čovek računa u neprijatnosti, od kojih se sa lakoćom brani predefinisanim rutinama solidarno uspostavljenim najčešće na nivou matičnog čopora, gde oni kreativniji praktikuju personalizovane varijacije, a mizerni grade ozbiljan Ego otkopčanog šlica, pod providnim velovima tajni skrivajući komiku i pedigre svoje zbunjenosti ili izbezumljenosti.

Te osnovne i korenska postavka daju u produžetku stablo debele kore, čije grane poniru nazad u kukavičluk nadkrivajući plitko i, obzirom da ne menja ništa i uglavnom nikog ne interesuje, bez preke potrebe ukopan, besmisao imperativ, poreklom iz nedorečene simbolike, a primenjen kao strategija ostvarivanja unutrašnjeg mira. Tu iznad, umire eventualno kao nepotrebna ona predpostavljena kreativnost, i odatle počinje sve - tu je svijeno gnezdo laži, na tim granama trampolinama slobode (privremenosti) ljubav i peting nose isti zaštitni skafander odmerenog poverenja, tu je osmeh oštar kao mač, a lavež vredniji od reči, i tu se meso rasparčava i deli po osnovu priloženih dokaza o pravu na meso, što je najvažniji dokaz u životu, jer dokazuje najvažnije pravo, konvertibilno na svakom tržištu prava: pravo koje se stiče izdajom sebe.

Dobrodošli na planetu Zemlju.

(Goran Aleksic, Web desperado)

Učini da se moja oseka stopi s Tvojom plimom,
Učini da moja jesen susretne Tvoje proleće,
Sjaj Tvog oka neka probudi moj pogled zgasli,
Prsti Tvoji neka moje zgreju,
Senka Tvog tela da mi bude utočište,
Moj nemi korak da sustiže Tvoj korak laki,
Iz duše moje svu tugu oteraj,
Ruka Tvoja neka počiva na mom ramenu,
Oteraj oluje iz mene, podari mi mir,
Dohvati oblak, obmotaj Nas njime,

Učini to!

Lepi su ovi nasi krajevi. Lepi nema sta. Po duhu naroda, prepoznatljiv svaki grad, svako mesto i seoce. Vracajuci se tako iz Nisa, putem gledam kroz prozor i razmisljam, sabiram utiske. Koliko li sam samo lepih momenata dozivela u Nisu? Evo i ove godine se vracam kuci puna utisaka iako se ne moze reci da je sve kao ranijih godina. I ovoga puta sam otisla tamo na filmske susrete u tvrdjavi, ali ovoga puta nisam sve propratila.

U principu ne idem ja u Nis samo radi filmskih susreta, vec da sto vise vremena provedem sa sestrom i uzivam u setnjama. Da uzivam u onoj niskoj smirenosti, gostoprimstvu, blagim zadovoljnim osmesima na licima prolaznika. I ove 2009.godine kao svake prethodne, susreti su trajali citavu sedmicu, no ja nisam htela da ostanem do kraja, nisam ni mogla, jer i u mom Homolju, u Kucevu, postoji isto jedan veoma vazan festival, koji se ove godine po datumu podudario sa filmskim susretima u Nisu.

Vozim se tako prema kuci pa i dalje razmisljam o Nisu. Ove godine je ruku na srce, bio veoma slab festival. Pocevsi od izbora filmova. Nislije ko nislije, svojom ljubaznoscu i gostoprimstvom, sve to nekako nadoknade, uprkos svemu sto im se nametne. Ipak bilo mi je lepo, prvo kad dodjem, odmorim se, osvezim, pa sokace i setnja na prvom mestu i sve tako po redu. Obavezno se potrudim da svaki put pokupim i po neku novu, ali veoma staru rec iz niskog zargona. Ovoga puta sam naucila rec "vrtivagan". Nekada su tako nazivali vragolane.

Ali za koji minut stizem u moje Kucevo. Festival koji se odrzava u Kucevu je smotra narodnog stvaralastva. Odrzava se svake godine, tako vec cetrdeset i drugi put. Ova smotra je starija od mene dve godine i ima jaku tradiciju. Priznajem, uvek je za mene bila u senci. Ovoga puta u senci filmskih susreta i u senci Nisa. Nislije su me lepo ispratile, svojim osmesima i ljubaznoscu, ali sada stizem u moje Homolje da vidim kako ce me docekati.

Stigla sam u moje malo mesto. Ulazeci u Kucevo ugledah silan svet. Toliko puno ljudi nisam videla odavno ovim ulicama. Mislila sam da moj grad spava. A vidi ti sad! Imala sam utisak da ce se moj gradic slomiti pod ljudskim koracima od njihove brojnosti, ulice su postale premale. Gledam i mislim koliko setaca. Sjatili se iz raznih krajeva da bi osetili cari Homolja i odrzali dugogodisnju tradiciju, a ja nisam bila tu. Ali uvek se nadjem u pravo vreme na pravom mestu.

Grabila sam kroz gomilu da dodjem do trga na kome se nalazi moje malo mesto za mastanje, moj kutak koji ljubomorno cuvam, devojacka garsonjera, dar moga oca, zakljucana mesecima; posecujem je kad imam vremena i cuvam je kao svoj hram. Trn je u oku komsijama zato sto necu da je prodam ni jednom od vlasnika susedih stanova, kako bi oni svoje prosirili; misle, sta ce meni kad i onako ne zivim tu. A mala je bas, jedna sobica, cajna kuhinja, mali hodnik i kupatilo, i najlepsi pogled na grad i okolinu.

Da je prodam? Zasto? Zar da prodam svoje snove, moja secanja? Neka ga tu gde je. Svaki njegov kutak je vredniji od bilo kog velikog stana mojih suseda. Svaki njegov kutak je napunjen lepim mirisima, bojama, putovanjima, smehom, mojom mladoscu. Otvorila sam balkonska vrata da se provetri pa ugledah plato i binu. Pocinje zdravica vrhovnog pastira. Svake godine vrhovni pastir otvori smotru. Nekoliko godina unazad ulogu vrhovnog pastira ima glumac Tihomir Arsic. Vidim da izlazi i krsti se po obicaju i pocinje da zeli dobrodoslicu svim gostima kao i zdravicu.

Tada pocinju da se redjaju za njim jedno po jedno mesto, jedan po jedan grad, iznoseci bisere svoje tradicije, narodnog stvaralastva, izvornih igara i obicaja, ponosno pokazivajuci svoje narodne nosnje. I ovoga puta su tamburasi bili najveseliji i meni dragi. Somborci su divni i imaju lepe obicaje. Naravno da su svaki obicaji lepi, ali ja volim tamburase. Imala sam dobar pogled na trg, pa sam tako umorna zastala da propratim bar delice i sekvence. Pocese da se redjaju i javne poznate licnosti.

Izmedju ostalog jedan od njih me trze recima: "Dragi Kucevljani, neopisivo mi je drago sto sam i ove godine sa vama, nigde manjeg mesta, a nigde veceg blaga." Pomislih, mozda mu je udario miris homoljskog jagnjeta sa raznja, koje je isto tradicija, kao i mnoga tradicionalna jela. Ali ne. Razmislila sam dublje. Covek je bio upravu. Gradic koji je mali, a daje toliko vaznih ljudi, ipak je nesto. Ovoliko mali, a toliko puno slikara i to poznatih, toliko puno pisaca i pesnika.

Gledam slikare, poredjase svoja blaga i nadenuse jedno zajednicko ime "Paleta Branicevskog okruga". Divno! Zlatonosna reka Pek, iz koje stari jos uvek ispiraju zlato, pecine Ceremosnja i Ravnistarka, pa Kraku Lu Jordan, areholosko nalaziste iz rimskog doba, nekadasnji rimski rudnici zlata ili u prevodu Jordanova zlatna zica. Neiscrpno je Kucevo. Dalo je Djordjeta Marjanovica, Stevana Raickovica, Dragana Kecmana i da ne nabrajam vise. I sve to od jednog malog gradica sa cetiri i po hiljade stanovnika.

Mirise umetnost i narodno stvaralastvo na sve strane, ali mirise i ono homoljsko jagnje... Zvono telefona mi skrenu misli u drugom pravcu. Brat me zove da pita stizem li uskoro? Rekoh mu da dolazim i da je sve uredu. Izricito mi je napomenuo da pozurim i ne zaboravim da posle idemo da gledamo veliki vatromet koji ce ove godine biti velicanstven.

Dodjoh napokon i do moje lepe kuce u kojoj zivim, one iz 1902. god. Puna utisaka, ovoga puta prepletenih darovima dva razlicita kraja. Nis i Kucevo. Prvo sam se osvezila i izljubila mog sina. A on me je obasuo svojim pricama i utiscima. Dosao mi je i brat i napravili smo lep ugodjaj uz muziku i meze, dok su se nasa decica igrala u sobi moga sina. A, bata i ja kao i sva braca. Pocesmo razne teme da provlacimo, on je svaki cas gledao koliko je sati, da ne propustimo vatromet. A ja sam neumorno pricala o nekim nasim dogodovstinama iz detinjstva i puberteta.

Pravili smo cak i neke planove. "Daj boze, sestro da ukinu vize od nove godine, pa da dodjes kod mene u goste, tako cemo se vidjati vise puta godisnje, a ne samo jedanput!" Rekla sam mu da hoce sigurno, kao da ga tesim, ne znam da li tesim njega ili sebe. "Lepi ovi nasi krajevi", kaze on. "Lepi...", kazem ja. U ocima mu vidim setu. Evo ga, vec krije pogled od mene. Zna da ga znam. Luta pogledom po sobi kao da ga zanima svaki detalj, a ustvari trazi vreme. Vreme da se sabere i trgne.

Morala sam da ga prekinem pitajuci ga da li je bilo jutros ispiranje zlata na reci, tradicionalno to svake godine rade. "Jeste, bilo je na televiziji, i oni tvoji snimali, ali ti si sad na odmoru." Putovala sam u to vreme danas i nisam znala da li je sve bilo kao po obicaju. Pocesmo da pricamo o mnogo vaznijim stvarima, onim stvarima koje su vazne samo rodjenom bratu i sestri. Zaneli se, sve dok nas deca nisu prekinula. Moj sin je dosao da nas pita kada ce taj vatromet i odmah se vratio u svoju sobu da nastavi svoju igru sa sestrom.

Mi se pogledasmo, pa prasnusmo u smeh! "E, pa brate, ipak smo propustili vatromet, izgleda da je zavrsen pre pola sata."
"Nema veze! Sledeci put ce mozda biti jos lepsi!" Zagrljeni odosmo kod nase dece u sobu, da vidimo jesu li mozda oni razocarani zbog vatrometa.

Iznenadjenje! Jedva su nas i primetili. Zaneseni igrom i radoscu. Kada smo krenuli iz sobe nazad, oni nas zaustavise i moj sin rece: "Mama, nemoj da se ljutis, mi smo znali, ali mi namerno nismo hteli da vas podsetimo za vatromet, sve dok se on nije zavrsio, da bi se sto duze igrali." Hm... mali vrtivagani! Na koga li su?

Znam da nista ne mogu da pronadjem izvan sebe ako to prethodno nisam pronasala u sebi. Ako cak i nesto naidje spolja, i to sto je naislo jos uvek nisam nasla u sebi, proci ce. I ja to necu ni primetiti. Sto vise otkrivam u sebi ljubav, mudrost, unutrasnju lepotu, sve vise isto to otkrivam i oko sebe.

Mislila sam da ako ne vidim izvesne stvari one zaista i ne postoje. Ako ih zaista ne vidim, znaci da to nisam dovoljno razvila u sebi, a cinjenica je da postoje. Ljubav postoji, mudrost postoji, sreca i jos puno darova. To su darovi koje ako lepo umem da vidim lepo ih i prozivim.

Ne, necu gajiti iluzije. Spoljni svet je napravljen kao odraz unutrasnjeg sveta. Pa zasto onda iluzije? Ako ih budem gajila, nikada necu otkriti bogatstvo, mir, srecu van sebe, ako je nisam pronasla u sebi.

Cesto se brinem za buducnost. Misleci napola, pesimisticki i optimisticki. Ponekada sam se bojala bolesti, samoce, jada. Ne, necu sebe vise trovati razmisljanjima o buducnosti. Tacno je da ne znam sta mi to donosi novi dan, ali najbolji nacin da se izbegnu losi dogadjaji je da pravilno zivim u sadasnjosti.

Buducnost ce biti onakva kakvom je gradim u sadasnjosti. Kada je mesec pun, i budem sama kao i veceras, misli se redjaju jedna za drugom kao slike. Slike zivota. Slike proslosti, sadasnjosti i buducnosti. Napravim jedan veliki kolaz dogadjaja i prilika.

Kada kazem sada, sada je posledica i rezultat proslosti. Znam to. Buducnost je produzetak sadasnjosti. Kako je samo sve povezano? Proslost, sadasnjost, buducnost i nista se ne razdvaja. Ako sam imala dobre temelje u proslosti, i ako su takvi i sada, onda cu imati i divnu buducnost. Imacu prelepo stablo sa granama punim plodova.

Znam i to. Proslost je prosla, ali ona je stvorila sadasnjost. Da li svakoga dana trebam sebe da zapitam: "Sta sam uradila danas? Kakve su mi bile misli i osecanja?" Mislim da trebam, ali ponekad zaboravim, kao sto zaboravim na vreme.

Kada naidju losi dani, ja se trudim da uvece pre no sto utonem u carstvo snova, obrisem utiske. Trudim se. Zacudo, ponekada mi uspe. Cinim to lepim mislima, muzikom i uspem. Onda mi misli krenu kao pcele, da sve ociste i poprave sto se da popraviti.

Svakako da mnogi ljudi razmisljaju ovako. Razmisljaju o buducnosti. Kazu: "Kroz koju godinu cu se ozeniti ili udati, imacu decu, kucicu ispred koje cu mirno sedeti, gledacu ljude kako prolaze... vozove." U isto vreme dok se izvlaci ono prozivljeno u proslosti, uplovljava se u buducnost. I to je dobro.

Buducnost je sumnjiva uvek, maglovita i nedostizna. Mozda smo zato znatizeljni ljudi, pa vise naginjemo pitanju: "A sta ce biti?" Sadasnjost treba da je vreme svesne akcije, osvetljene, koja izvlaci mudrost iz proslosti i koja je podstaknuta svim mogucnostima koje pruza buducnost.

Buducnost je daleka, i neka je. Vazan je zivot. Gledam idalje ovaj mesec koji je okrugao i pun kao dukat. I kazem, necu paliti svetlo. Priroda mi daje svetlo da vidim ono sto treba i u sebi i oko sebe.

Dodji po mene
ponovo
andjele moj
nek ovaj put
ne postane prošli.
Stisnuću kapke
sagnuću glavu
nek vetar otera pustoš.
Nek ostane nemoć
da pati za mnom,
nek svoju slušaju pesmu
koji pevaju,
nek radost obasja laži
koje me požele
koliko ja njih
želeo nisam.

Dodji po mene, ponovo
andjele moj,
ne daj da budem trn u ruci,
ne daj da svetlim samo suzom iz oka,
ruga mi se što peva,
gadi mi se što hoda.
Nisam izgubljen
da tražim
niti voljan
da menjam suze za krv
i budem nadjen.
Odškrini moj pečat
stežu me zavoji zaveta
i povedi me putem
ili me vodi sobom.

(Goran Aleksic, Web desperado)

Tebi, koji si prvu rosu sa usana mojih pio,
Tebi, koji si svoj san uz mene dosnio
Tebi, uz koga sam ponosna hodila
Tebi, cija ruka me čvrsto kroz život vodila.

Tebi,u čijem se oku ne ogledam više,
Tebi, koga vreme ne može da izbriše,
Tebi, čije sam seme pod srcem nosila,
Tebi, kraj koga sam svetu prkosila.

Bez Tebe, dan više ne meša boje
Bez Tebe samo crna i siva postoje
Bez Tebe, sve je pokrila tama,
Bez Tebe, tako sam sama, sama, sama...

Морам да пишувам за да опишам како се најдов во времето во кое ме создаваш мене, како врвен занатлија, во нашиот алтернативен свет без телевизија, иронија, порнографија...

Кога самотијата добива ново значење: баш сега, сама, така силно посакувам да ги соберам ѕвездите што цела ноќ ги фрлаше низ мојата коса и да го вдишам денов во кој ми ги полнеше градите со целиот кислород насобран од околните шуми...

... ми треба
твојот поглед
на светот...

А у меѓувреме се врткам без контекст и цел, ги барам мајските бумбари што се кријат од дождот, и се правам дека све ми е јасно, желна за психо-анализа.

Незнам дали
некој од вас
ја доживеал
таа епизода?

И тешко ми е да се одлепам од кревет цел божји ден
со сочни усни,
нестабилно срце,
подадено тело,
за ноќта
која се претопи во градација на пладневно кафе.

... Ме создаваш мене како лебдам распрскана `ко интервенција во уметноста – дифузна и без желба за објава...

Sakam da zboruvam za srekata
svetlinata
sonceto
mesecinata,
za igrata
smeata
blizinata,
za detskiot nasmev
malata podadena raka,
za ubaviot zbor
lesnata igra
na dozdovnite kapki na prozorecot,
mirisot na cvetot,
sepotot
mirot
spokojot,
za slatkiot nemir
na ljubovta
koj go ozivuva
smisolot na postoenjeto.

Ne sakam da zboruvam za tagata,
dlabocinata
solzata
temninata,
osamenosta
za ocajot
i lutinata

Sakam da postojam so denot
i svetlinata,
lugeto
i blizinata,
vistinata i
ubavinata,
ete samo toa go sakam.