Ona se vracala sa posla razmisljajuci o nekim otrovima koji prate coveka svuda pa cak medju danima koji mogu biti lepi, a ipak ne budu. Hodajuci kisom okvasenim asfaltom, nije ni primetila da stize pred kapiju svoje kuce. Ne bas svoje, ta kuca je bila kuca njenog muza. Njen muz, izasao je u dvoriste gledajuci na sat, kao sto je to svakodnevno cinio cekajuci je da se vrati tacno u minut. Radila je posao koji u pocetku nije volela, ali kao u svemu trudila se da pronadje nesto sto ce je inspirisati da uradi taj posao. Tezak joj je ovaj dan, tezak kao zemlja.
A zasto, pitala se? Kad ima pravo na srecu. Pa tek se bila udala za coveka koga je volela i bila dvanaest godina u vezi sa njim pre braka. To je citava decenija, raznih mucenja, ispravljanja puteva, greski u zivotu, raznih hendikepa, kada bolje razmisli, ona uvek shvati da je bilo tako. Imao je neverovatnu moc nad njom. Svi njeni pokusaji da se odupre bili su smeksani ljubavlju koju je osecala prema njemu. Tog jesenjeg dana, se morala izvinjavati kolegama na poslu i otici kuci pre zavrsenog kolegijuma kako bi izbegla neprijatnosti kod kuce. Njen muz, nikada je nije udario. A bolje da jeste.
Mozda bi ranije shvatila mnogo toga. Ne, ona je konstantno trpela psihicko zlostavljanje od njega… Kaze da je voli. Ali njoj je trebala citava decenija da shvati da je on, covek za koga se udala iz ljubavi, bolestan. Opsednut njom; tu opsesiju je vesto umeo da kontrolise, skriva svih tih godina, ali kada je to shvatila vec je bilo kasno. Vencali su se pred Bogom i pred ljudima. Bila je pomirena sa cinjenicom da je svoj zivot okrenula u drugom pravcu, u onom pravcu koji nije volela niti zelela za svoj zivot.
Nekada je pisala poeziju. Pisala je toliko mocno, da je davno dobijala ponude za objavljivanje zbirki, pesama, tekstova, ali je vecinom to odbijala, zbog svog muza. Verovao je da joj to moze naskoditi. Kome naskoditi? Njoj ili njemu? Toliko brizan muz, koji je upravljao njenim zivotom. A znao je sve do sitnica. Znao je kako da je slomi. Mislila je da ce se on jednom umoriti, od stalnog briznog ophodjenja prema njoj. A ponasao se prema njoj tako sto je, kad god bi bili u drustvu prijatelja, kada ona pocne da blista, pocne da prica o nekoj temi o kojoj je zeljna da prica, on ju je gazio pod stolom, sto je znacilo da treba da cuti, da ga ne bruka pred prijateljima.
Bio je toliko brizan da cak kada su putem prolazili, kada bi nekog poznanika pozdravila, on bi je pogledao i uvek prokomentarisao ”Na cudan nacin si mu rekla zdravo”. Na sta je ona vec navikla. Koliko li se samo jutra probudila za posao i nasla odecu koju je spremila prethodno vece da obuce, zguzvanu na podu. Koliko li je samo jutara kasnila na posao zbog toga. A i ona ne bi radila taj posao i dostigla uspeh u njemu, da opet nije bilo njenog briznog muza, koji joj je savetovao da ne zavrsi skolu koju je htela da zavrsi, vec onu koju je on hteo.
Nije tako rekao recima, ali je brizljivo danima bio fin, upozoravao je na bolje mogucnosti u karijeri ako zavrsi skolu koju joj on savetuje. Jer on je pametniji, zreliji, ima iskustva. Uspeo je da je ubedi. I sama ne zna zasto i kako je to prihvatila. Duboko u sebi je verovao da nista nece uspeti. Prvo nece zavrsiti tu skolu, jer je ne voli, voli nesto drugo. Ali gadno se prevario. Uspela je. Do vrha. Bila je sve bolja od njega, cak je imala vecu platu od njega.
Boleo ga je sopstveni promasaj. Njen promasaj je bio iz ljubavi, a njegov danima pripreman scenario, za neki njemu idealan zivot u braku. Bolesnog li uma?… Ona je i dalje pokusavala da radi na sebi, da priusti sebi zadovoljsto nekom lepom sitnicom, nekim stihom. Bez obzira na sve, nastavila je da pise. Iz tog njenog bola rodile su se pesme sa svom tezinom patnje, rodili su se redovi tekstova, prelepih, punih ljubavi, svega onoga sto joj je nedostajalo. Imala je cak spremljene radove, otkucane stranice, spremne da se objave. Cuvala ih je kao svoju decu.
Dece nisu imali. To je nesto sto je nebo videlo, pa nije dozvolilo da ih veze na takav nacin. Bila je svesna, svevise, da vec jednom treba prekinuti tu toksicnu stvar izmedu njih. Da, to je bila samo stvar. To nije bio zivot. To nije bio brak. To je bila bolest kojoj nije bilo leka. Nije se opirala slici njegovoj kako stoji i ceka je, gledajuci na sat. Znala je samo da joj je dan bio tezak, a jos nije zavrsen. Trudila se ne da odzivi dan, vec da ga istrpi. Kada su usli u kucu, krenula je da se presvuce, osvezi, ali on ju je pozvao u kotlarnicu. Sta je sada smislio pitala se? Znala je da je nece fizicki povrediti, nije se bojala, ali je brinula ta neizvesnost, stalno grcenje u toj zajednici u tom otrovu.
Kada je usla u kotlarnicu, svi ti otrovi su joj paralisali telo… Drzao je u rukama sve njene pesme, sve tekstove, i originale i kopije iznad plamena koji kao da jedva ceka da proguta njene snove. Rekao joj je samo: ”Vidi sta ja mogu!”. I bacao listove papira u vatru. Za njega su to bili listovi papira. Njeni snovi, njena osecanja, ovoga puta su izgoreli zajedno sa tim papirima. Tada joj je dusa izgorela do temelja. Tada nije mogla ni da umre od patnje. Bolela ju je svaka rec tu napisana, bolelo je svako osecanje prozivljeno na tim za njega samo papirima.
Umrla joj dusa, kao da je neko ugasio Sunce. Kraj, gotovo. Pala je zrtva, zrtva su njeni snovi i radost koji gore u tom kotlu. Sve je ostalo tako daleko za njom. Ta toksicna, otrovna stvar, je prekinuta. Napokon je bila slobodna, izgorele duse – ali slobodna, okrenula se i otisla da zivi sama. Jesenja kisa je i dalje padala. I proslo je samo par godina, ona je izgradila novi zivot. Srela je nove ljude, nasla je prijatelje, svoju pravu ljubav. Bog joj podari sina i njena dusa poce ponovo da lista. Ovoga puta drugacija, a ipak prava ona, bolja no sto je bila. Vreme je prolazilo, dani su bili laki i teski, ali bila je slobodna a njena dusa olistala.
Vracala se ovoga puta sa posla zadovoljna, razmisljajuci o svom sinu. Kisa je padala, bila je jesen, isto kao i onog dana. Nije ga se secala, radovala se kisi, volela je kisu, jer nekada hodajuci ulicom i plakajuci, niko nije mogao videti njene suze. Kisa ih je skrivala. Sa druge strane ulice ugleda lik koji je jedva prepoznala. Bio je to njen bivsi muz. Lice mu je bilo zguzvano, iscrpljeno, licio je na starca i ako po godinama ne bi to mogao biti.
Znala je da zivi sam, znala je da nema nikoga, znala je da ima samo tu svoju opsesiju, koju ce verovatno cuvati celoga zivota. Nije htela da ga gleda, ali jedno joj je bilo jasno. Shvatila je konacno da je veoma srecna, da joj je dusa mlada, zdrava i da nijedna losa stvar i patnja koju je prezivela, nije uspela da ubije njen duh. Shvatila je da je lepa, da voli zivot najvise od svega da voli ljude, da voli dan.
Tada je prosla pored njega, vise ga nije srela. Ima velikih patnji na svetu, ali postoji duh, duh je sa neba, u nama je, on se ne moze lako slomiti. Svi ljudi imaju patnje i patnje, ali samo onaj koji je uspeo da sacuva duh, posle tih patnji voli i dan ma kakav da je.
Internet Content
www.inter.rs is
Klub ljubitelja