Procitah u Radio Milevi post "Miris detinjstva"... Kakva nostalgicna, a lepa tema... I kakvo ste vi emotivno drustvance... Ma sta ja to pisem, stari topic... topic sa ovim naslovom NE moze DA zastari, DA ishlapi u svojoj zanimljivosti, isto Kao sto ni Mirisi Detinjstva nikada NE mogu izgubiti u svezini niti se izgubiti u vremenu I zaboravu...
Elem...
Iz kuhinje je dolazio opojni miris supe I kuvane junetine. Cujem Oca kako rendajuci koren svezeg rena, govori kako je zdravo ljut, al’ ce dobro ici, NE samo uz rimflajs, nego I uz prasetinu, koja ‘mora DA se vec zamrzla na balkonu do ovako niske temperature’. Majka Ga opominje DA NE zaboravi DA sipne i malo mleka i ‘zericu’ secera tek kolko DA ublazi ‘zdravu ljutinju.’ ‘Stavi’, cujem Majku kako mu govori, ‘onu mocu do praseta DA se polako greje za lepinju, on samo sto nije ustao. Cekaj, za svaki slucaj pripremi i jednu lepinju as kajmakom, jaje cemo dodati ako bude hteo...’
Istezem se u toplom krevetu, Kao, sto Tata kaze, lenji macak i ponovo zaranjam ispod brokatnog jorgana koji je prostran Kao samo nebo, DA bi tren kasnije ponovo promolio glavu ispod ustirkane presvlake, sav vazan do spoznaje koliko me vole I koliko Sam im znacajan...Moje sedmogodisnje srce puno, prepuno nekog osecanja koje NE mogu DA imenujem...toplina, ljubav, radost I strah...strah DA me NE ostave, jer su oni toliko stari, a ja Sam tako Mali...Ali, NE, to se nece dogoditi, jer Boga to nece dozvoliti...pa Mama MI uvek kaze ‘Cuva Bog Racu svog’...
Okurazi me at misao i podgrejana mirisima iz kuhinje i pomisli na Maminu Rozen tortu ciji je fondan bio gladak Kao ledena ploca klizalista, natera me DA djipim iz kreveta...
Bozic je... kuca odise svecanom blistavoscu pomesanom as mirisom zelenih iglica okicene jelke, kandilo gori, na stolu cinija puna suvih sljiva, oraha, smokvi i urmi. Ne znam gde pre DA potrcim, do jelke ispod koje je stajao poklon do Bozic Bate ili do prozora DA proverim dokle je napadao sneg, koji je poceo mnogo pre nego sto je Tata sinoc uneo badnjak...
Trcim najpre do prozora, he, radosti, Ala veje! Na podestu ispod stakla isaranog cudesnim sarama mraza, ponosno istegnut drveni vozic, poklon do prethodne godine. Pahulje slecu u jatima i zamecu tragove retkih prolaznika... juris nazad do jelke, pa u kuhinju DA prezentiram svoju, tek ustalu, vaznost mojim milim roditeljima! Ocu, koji samo sto je obavio Majcinu zadnju kuhinjsku zamolbu, skacem Kao jare u krilo i pocinjem DA Ga ‘gnjavusam’. To je bio moj specijalni izliv ljubavi, a on, u poodmaklim godinama, ucveljen ranijim tragedijama, samo se blago smejulji i nemocan pred tolikim izlivom moje radosti i ljubavi samo pokatkad ubaci ‘E, bas is pravo magare’.
Majka je uzdrzanija. Osecam njenu, nekako tuznu, ljubav, ali osecam i njen stalno prisutan strah koji je cesto recima, zaboravivsi se u mom prisustvu, izrazavala...’ da se i meni nesto NE dogodi’... te stoga umirujem svoju radost i grleci je pitam DA postavim sto za dorucak...
Otac je uputio prigodnu zahvalnicu Svevisnjem, a ja Sam se bacio na vrucu lepinju as kajmakom i jajetom, rovito zapecenim u rerni naseg novog AEG sporeta. Prethodnog leta su MI operisali krajnike, tako DA Sam u novostecenom apetitu savladao i komad druge lepinje natopljen mocom...
Proslo je do tada skoro pola veka... Nema vise drvenog vozica, in secernih bombona sto su krasile moju jelku zavijene u staniol. Ukrasa za vrh jelke napravljenog Po ‘dizajnu’ moga Tate do providne plasticne kutije za olovke, as mojim imenom na farbanoj pozadini koja je, prikopcana na obicnu bateriju, ponosno sijala tog Bozica - takodje nema. Nestalo je, u bog zna kom budzaku mog detinjstva, I Indijansko odelo I knjiga o medvedicu Nivi, as Severnog Pola, poklon do Bozic Bate za moju sedum zivotnu zimu...
Nema, odavno, in mojih milih, najdivnijih roditelja. As Majcinim preranim odlaskom, ja Sam samoodlukom i uz pomoc vremena odrastao i spakovao onu preveliku, detinju radost i ljubav, onu navalu osecanja koja su bila mnogo za jedno srce i dusu samo sedam leta i zima stare, i sve to zajedno ostavio as Detinjstvom tamo gde je sve to jedino i moglo DA ostane... u Proslosti.
Ipak, postoji nesto sto Sam poneo as sobom, ljubomorno cuvao u srcu, nosio Po Meridijanima Sveta Kao odrastao i ‘Svoj Covek’...nesto o cemu, do sada, nikada nisam nikom govorio, cak in svom jedinom i voljenom tridesetogodisnjem Sinu... Mirise Mog Detinjstva.
Hvala svim ucesnicima u ovoj temi za inspiraciju hrabrosti DA u mojim godinama ovo podelim as svima vama. Kad god vas u buducnosti ‘vidim’ i procitam na ovim forumima kako, katkad, ostro razmenjujete misljenja i grube reci, necu vam zameriti, jer znam da u svakom od vas postoji jedan cist, netaknut kutak – Vase secanje na mirise detinjstva...
Hvala Moretu, sto bi rekla deca, sto svojom izuzetnom toplinom i spretnim perom postavi ovu temu i otvori ovu branu secanja na to vreme, za koje bih dao mnogo toga da se vrati.. .Hvala recitim, uvek inspirativnim perima, Belom Vuku, Tirkizi, Arli i svim dragim mi likovima SCUK-a sto svojim osecanjima i nadahnutim stilom otkrise taj ranjivi deo sebe...
Sve vas koji ste imali zivaca da dodjete do kraja, toplo pozdravljam
Raca
Internet Content
www.inter.rs is
Klub ljubitelja