Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Po rastanku - Desanka Maksimovic

Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.

I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.

Opomena - Desanka Maksimovic

Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.

Moze mi se uciniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucinice mi se negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.

Ucinice mi se crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Uzalud je budim - Branko Miljković

Uzalid je budim

Budim je
zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je
zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi
koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je
zbog manufakturnih pejzaza, javnih parkova budim je
zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
budim je
zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih
budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta, koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice, ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

Otici tamo - J.O.

Otici tamo gdje je sreca korak,
Tamo gdje se korak srecom zove.

Tamo gdje svako oko
Mojom suzom place,
Tamo gdje iz mog oka
Tvoja suza kaplje.

Tamo gdje laznog savrsenstva nema,
Gdje laz, oholost, pohlepa i strast
Nepoznate su rijeci,
Tamo gdje jedan djeciji osmjeh srecu rodi,
Tamo cu otici ja.
Tamo gdje prljavog savrsenstva nema,
Tamo gdje se i negledajuci sve razumije,
Bez ijedne izgovorene rijeci,
Tamo gdje dvije tuge jednu srecu rode,
Tamo ti odoh ja.

A ti, neduzan i bezgrijesan
Ostani ovdje u carstvu tvoje prljave igre rijeci,
U carstvu tvojih savrsenih koraka,
A kad osjetis nemoc, ravnodusnost i strah,
Ako mi pozelis osmjeh,
Ako mi zatrebas tugu,
Otisla tamo sam ja.

J.O.

Ti znaš

Zrtvujem noc i na oltar odanosti
Polazem oci
Zelene od besna,
Lice uvelo od bdijenja,
Usne modre od stiskanja,
Straha da te tama ne odnese,
Tamo kuda rijeke teku.
A bojim se da kazem o svemu
Jos iskrenost nije pokidala sve niti lazi
Jos hrabrost nije rastjerala strah.
Mada znas...
Dao sam ti da vidis
Koji me medjashi prijece
Koje klisure sijeku boju pogleda.
Strahu moje ljubavi
Razlog ima
I stid
I crvenjenje obraza
Koje ce me od tebe odvesti
Ne pogledash li me dovoljno cvrsto,
Ne dash li mi nade
I ne pokazesh li puta.

Trag - Milos Crnjanski

Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih liscem svelih
sa jablanova...

Pesmica - Milos Crnjanski

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih jos jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i zivot bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smesim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih jos jednom
osetio da volim,volim?

Paris at night - Zak Prever

Tri sibice upaljene jedna za drugom u noci
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oci
Poslednja da ti vidim usta
I citva tama noci da bih se setio svega toga
Stezuci te u zagrljaju

Ne pevam ja - Žak Prever

Ne pevam ja
vec cvece sto ga videh
ne smejem se ja
vec vino sto sam ga pio
ne placem ja
vec moja nesrecna ljubav

Nasi ljubavni sastanci kod Lava - I. Sarajlic

Kako smo ti i ja,
da nije bilo ovog južnoslovenskog nacionalističkog ludila,
mogli divno stariti.

A evo,
od čitavog našeg života
ostali su nam jedino
ovi naši tužni ljubavni sastanci na groblju kod Lava.

Reći ću ti
i kad sam u svojoj nesreći najsretniji:
kad me na groblju uhvati kiša.

Užasno volim da kisnemo zajedno!

( 16. mart 1998. )

Nasa tajna - Desanka Maksimovic

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah spajao nase ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

Danas - Horhe Luis Borhes

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj´ zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca