Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Daj mi nebo celo, zemlju celu - Evgenij Jevtusenko

Ne, ja necu ni od cega polovinu!
Daj mi nebo celo, zemlju celu
i more i reku i gorsku lavinu.
Ne, ja necu nikakvu podelu!

Ne, ni zivot ne zelim u delu.
Neka mi se sve svali na pleca!
Ja i tugu zelim celu,
kao sto zelim da je cela sreca.

Pola hocu samo od jastuka
na kom lezi, kraj lepog ti lica,
od prstena sjajna, tvoja ruka
sjajna kao zvezda padalica.

Slamka - Matija Beckovic

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
"I ja tebe!"

Nevena Vitosevic

Kada razgovaram sa Tobom i obican pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
sume, mora, polja, reke?
Da li to jedno drugom saopstavamo sta radimo
i sta sanjamo ili trepere planete i u vecnom krugovanju
pohode svoje zvezde?
Kakav je to tok sto mi od Tebe krece,
noseci me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duse
velike i nedogledne?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranicna, nicim omedjena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Bezimena - Gustav Krklec

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene vec se rdjom zute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotnicke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nesto tamno slute
umorne oci. Noc je. Topla. Plava.
Tako je tesko kada stvari sute
i kad se mijesa proslost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oci.
Nitko mi nece u posjete doci,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga zena.
Naslonim glavu na krilo samoci
i slusam zvizduk vlakova u noci.
— O, gdje si sada, gdje si, Bezimena?

Voljela bih da mi neko pokloni pjesmu - Lucija Stupica

Kazes da sam meka,
kako imaju i moje rijeci lakirane nokte.
Potom u luku rasirim ruke, tako da napravim most,
kao da bih htjela obgrliti drvece koje kipi.

Znas, negdje su spustena lica. Cekaju na glas,
na poziv, na pokret, da se dignu iznad venecijanske
maske –
lica koja izmicu. Lica koja cekaju ljeta
i koja kada spavaju, sanjaju da spavaju dobro.

Kompas poklonis prijatelju sa zeljom
da bude njegovo putovanje lakse, a ne zato
da bi mu pokazao put.

Moja putovanja su krugovi tragaca.
Zato se uvecer vracam pricama koje raskrivaju
duboke povezanosti i nemogucu udaljenost.

Čini mi se - Nina Zivancev

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

Ne treba mi niko

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

Niko mi ne treba

Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

Niko mi ne treba

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Niko mi ne treba...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

Ako te pitaju - Jelenaartpoezija

Ako te pitaju
Ko sam,
reci samo
Ona.
Ako te pitaju
Kako sam,
reci,
Nezno.
Ako te pitaju,
Sta radim,
reci,
Sanjari
Voli.
Ako te pitaju,
Jesi li polozio ispit,
reci,
Ne znam.
Rezultati ce biti gotovi
do kraja pesme.
Ako te pitaju
Gde stanujes,
reci slobodno,
Na visoravnima njenog srca.
Ako te pitaju
Gde ces nocas usniti,
reci slobodno,
Ispod mojih pora.
Ako te pitaju…
Ipak, ne reci nista.
Molim te
pokusaj samo
sacuvati me
u levom dzepcicu duse
i cuti,
samo cuti.
…
Ne znam
da li ce biti
drugog ispitnog roka,
za tebe,
dragi.

Copyright © 2007. Jelenaartpoezija

Strepnja - Desanka Maksimovic

Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići
Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva

Volim te - Matija Beckovic

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

Moja te rec dotakla - Pero Zubac

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Naci cu utjehu - Arsen Dedic

Naći ću utjehu u strašnoj plovidbi
kroz lednjake, kišu, kroz tamno srednje uho.
Dat će mi je povijest, more u postelji sjajnoj.
Dat će mi je svatko, Jurjevska u doba gluho.

Naći ću utjehu u komadu mesa.
Dat će mi je pohvale ili Mozartov Requiem.
Dat će mi je crna prevrnuta nebesa.
Naći ću je ako se ubijem i napijem.

Naći ću utjehu u nježnosti kćeri,
u sumnji, netačnim podacima, u laži.
U svitanje ću, u poslednjoj večeri.
Naći ću je i ona mene traži.

Naći ću utjehu u slavnim sudbinama.
Prelistavam biografije i svi mi pomažu.
Ima je u okrvavljenoj vodi, ratu, u dubinama,
a osim toga moju tugu ne mogu da dokažu.

Naći ću utjehu u glazbi koja se pravi sama,
u poeziji kad tiho sagorjeva, u ženi.
Gde god hoću: U beskraju, u knjigama,
u besmislu toga, u majci, poemi.

U grupnoj ljubavi, u pjevanju u zboru.
Opera mi se sama nameće i nudi,
a prije svega u moru, u moru.
Naći ću je kod bogova, zvjeri i kod ljudi.

Naći ću je: zavlačim ruku u njedra zavičaja.
U zavetnoj slici, jedrenjacima što ludo
proljeću.
Evo je u obliku ptica što u pustoš kreću.
Naći ću utjehu, naći ću, a znam da neću.

Itaka - Konstantin Kavafi

Kad krenes na put prema Itaci
pozeli da dug to bude put,
pun pustolovina, pun spoznaja.
Ni Lestrigonaca ni Kiklopa,
ni srdita Posejdona ne boj se!
Takve na svom putu nikada susresti neces,
ako ti misao ostane uzvisenom, ako ti birani
osjecaji duh i tijelo prozmu.
Na Lestrigonce i Kiklope,
na divljeg Posejdona naici neces,
ako ih ne nosis u dusi svojoj,
ako ih tvoja dusa ne stavlja pred tebe.
Pozeli da dug to bude put.
Svitanja ljetnih neka bude mnogo
kada ces radosno i zadovoljno
ulaziti u luke prvi put vidjene:
zastani na fenickim trgovima,
i nabavi krasnu robu,
sedefe, koralje, jantar i ebanovinu,
i razbludnih mirisa svake vrste:
koliko god volis razbludnih mirisa:
podji u mnoge egipatske gradove,
da se poucis i naucis od mudraca.
Uvijek na umu imaj Itaku.
Stici tamo tvoja je sudbina.
Ali ne pozuruj nikakvo putovanje.
Bolje je da mnogo godina traje:
i da kao starac pristanes na otok,
bogat onime sto si na putu stekao,
ne ocekujuci da Itaka bogatstvo ti da.
Itaka ti je dala lijepo putovanje.
Bez nje ne bi krenuo na put.
Nista ti vise ona nema dati.
I ako je siromasnom nadjes, Itaka te nije obmanula.
Tako mudar kako si postao, s tolikim iskustvom,
Vec si shvatio sto Itake znace.