Poezija - najlepsi stihovi

Znas
bilo je mnogo dobro
bilo je
bolje nego
bilo sta.

Bilo je kao
nesto
sto mozemo da
podignemo,
drzimo,
gledamo
i jos da se smejemo
zbog toga.

Bili smo na
Mesecu
bili smo u
*****nom Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrhu
bili smo u
beskrajnom ponoru
nigde nema takvog
mesta.

Bili smo duboko
i
svetli
i
visoko
primakli se tako blizu
ludila
smejali smo se
bezumno.

Tvoj smeh
i
moj
pamtim kad se
tvoje oci
glasno rekle
volim

sada
dok se ovi zidovi
tako necujno
ljuljaju.

Je li to važno da'l si bila vjerna?
I da li ja bjeh vjeran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmjerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.

Ja opet drhtim, ti si blijeda, smjerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k'o žedna.
Trenuci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gdje da nas probode.

I tko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.

Zgrozi nas sreća, ta tjeskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nježnost,
nad nama vlada samo Neizbježnost.

Svaki, dušo moja,
snosi ljubav razno,
al' men' je bez tebe
uvek srce prazno!

Ja te volim, dušo,
žarom srca svoga,
ti si meni zvezda
srca mladjanoga!

U jednu čašu vruće vode metni jednu kašiku gorke soli, rastvori to, ispij i šetaj malo zatim. Naj podesnije je sredstvo ricinus, koji se može uzeti u pivu, mleku ili...

Branislav Nušić - Sumnjivo lice, 1887

Obnazena, jednostavna si kao jedna od tvojih ruku,
glatka, zemaljska, malecna, okrugla i prozracna,
sadrzis linije meseca, puteve jabuke,
naga, majusna si kao zrno zita nago.

Obnazena, plava si kao kubanska noc,
u kosi su ti brsljani i zvezde,
naga, velika si i zuta
kao leto u nekoj crkvi od zlata.

Naga, malena si kao tvoj nokat jedan,
povijena, krhka, ruzicasta dok dan se ne rodi
i zavlacis se u podzemlje sveta

kao u neki dugi tunel odela i poslova;
tvoja se svetlost gasi, odeva, osipa
i ponovo postajes samo ruka gola.

I
bez
tebe
ja
sam
potpuno
kompleten,
u
sebi
imam
sve
sto
je
potrebno
da
budem
srecan
i
nemam
uopste
nikakav
nikakav
problem.

I
bez
tebe
ja
sam
potpuno
kompleten,
u
sebi
imam
sve
sto
je
potrebno
da
budem
srecan
i
nemam
uopste
nikakav
strah
od
gubitka.

I
sa
tobom
ja
sam
potpuno
kompleten,
u
sebi
imam
sve
sto
je
potrebno
da
budem
srecan
i
nemam
uopste
nikakav
nikakav
problem.

I
sa
tobom
ja
sam
potpuno
kompleten,
u
sebi
imam
sve
sto
je
potrebno
da
budem
srecan
i
nemam
uopste
nikav
strah
od
gubitka.

Daj mi bar jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem
da liznem staklo glatko
gde su ga ljubile usne tvoje
Pa kada padne noć
kad se smrkne
da sanjam da te ljubim
Da te ljubim slatko
da mi u san dođu
najlepše boje
i da umrem
al da me streljaju oči tvoje
kao trnjine
Da crknem kao kuče
ne bi mi žao bilo
da si mi dala juče
da si mi dala tek jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem

Pozdravljam tebe i tvoju samoću,
Tvoj šum i zlatni povratak zvijezda!
Ko tice kad ih gone iz gnijezda,
Ja bježim tebi, jer pokoja hoću.

Jedva sam čeko na ove trenutke
S nemirom srca i sa bolom grudi;
Ja sam sit vreve i dosadnih ljudi
I prazna doba što nam rađa lutke.

Oživi mene, noći bogom dana!
Stupi, i tiho preko mojih rana
Položi tvoje meko, toplo krilo!

Uzmi me, digni, i sa mnom odbrodi
Negdje daleko, neznanoj slobodi,
Gdje nigda nije ovih ljudi bilo!

Aleksa Šantić

Ne žalim, ne zovem, ne plačem.
Sve će proći ko s belih jabuka pra.
I venenja zlatom obuhvačen
mlad nikad više neću biti ja.
Ti sada nećeš tako dalje tući,
srce, dirnuto zimom tom.
Niti ću bosonog ikad ući
u brezovinu ko u sanjan dom.
Duh skitanja, sve redje, sve redje
oživljava usta mojih žar.
Iščezlo je svežine one predje,
osećanja i pogleda čar.
Skupljim sam se prohtevima dao.
Živote moj, šta se s tobom zbi.
Ko na ridjanu da sam projahao
U proleću davnom da'l si ti?
Svi smo prolazni u životu ovom.
S klenova lista tiho bije med.
Primi i ti sa nežnim blagoslovom
svemu što cvalo da je mreti red.

O
kako
lijepa
djevojka!
Otvorena
usta
ni
rijec
ne
izustise.

Zimska ljubavna pesma

Snjeg je u unutrašnjosti
grana se naginje prema mom prozoru
i ulazi sigurno
Dobro jutro. Dobro dosla.

To popodnevno sunce,
taj fini ružičasti preliv preko
blagdanskih kolača,
preko plastične slastičarske jabuke,
tvoja je blaga sukrvica.
Začarani grad od stakla
koji ćemo samo hodajući
noćas razbiti potpeticama.
Skupiti sve to pa reći: "ti si, ti si..."

Preuzimajući tuđi pjesnički način,
imitirajući svoju prvu knjigu,
sve što su godine izbacile na obalu,
moji mili i daleki brodovi...
Pa, pod uticajem alkohola,
čežnje,
klasične muzike i seksualne potrebe...
Sakupiti sve to pa reći: "ti si, ti si..."

Ljubakanje sa provincijalkom
koje je zadržalo od čuvanog sadržaja
svu onu muku,
oficirske porodične enterijere,
našu djecu,
strah od umjetnika...
tvoje izdaje,
odlazak...
Zbogom...
Ja odlazim ulicom koju je snijeg doslovno ugušio...
sakupiti sve to pa reći: "ti si, ti si srce moje malo..."

Kad se ubio
pricaju
na stolu je gorela zadnja cigareta
i soba je bila ispunjena dimom baruta
devetmilimetarskog kolta
kojim je inace iza portala docaravao Norfolkove topove
zadnje urlike prije Richardove smrti
kad se ubio
pricaju
da pismo nije ostavio
i ni sa kim se nije oprostio
samo je
tako pricaju
tog jutra sve radnike u kazalisnom bifeu
zadnjim picem pocastio
i sa smijeskom u podrume teatra otisao
u maloj sobi
pretrpanoj umjetnim ruzama i oruzjem
gdje je vecinu dana provodio
sto je zadnje pomislio kad se ubio
pricaju da je tog jutra
svu rekvizitu za vecernju predstavu na mjesta slozio
i sitne dugove uredno platio
i jos se
tako pricaju
u bojni oklop Richarda III obukao
i krunu na glavu stavio
sva zrcala prema sebi okrenuo
i u lijevu sljepoocnicu pucao
kad se ubio
tog jutra ozujskog
pivo posljednje ispio
konzervu sardine i malo jegera
na stolu ostavio
kisu na zamagljenim prozorima
nije opazio
i nije se nicem radovao
kad se ubio
uvijek je sutio
malo s kim govorio
godinama nepokretnu zenu njegovao
s nikakvom placom kraj s krajem vezivao
u podrumu teatra zivot zivio
i nikog ni za što nije krivio
na sastanke nije hodio
ni jednog saveza pobornik nije bio
i nikog nista nije molio
kad se ubio
samo je
tako pricaju
jednog jutra
glavu
topovskom salvom
Richarda III
Raznio

O, mladosti, mladosti,
da brzo odlazis, ljudi kazu.
Ali ja te necu nikad pustiti.
Oko srca svoga postavicu strazu
jednog bola i jedne radosti;
oko vrta svog zasadicu visoke
borove, i brsljane, i paviti;
vetrove i reke siroke
bujicom cu naviti
svud oko nasega brega;
a vidik u krug cu zaviti
cicom i smetom snega.

O, mladosti, nemoj od mene otici:
niko nece moci u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.
O, mladosti, mladosti,
ni u cijem srcu nece tvoja zud
u ovoliko sunce porasti;
niko nece ovoliko cistih
imati grehova ni strasti.
O, mladosti, mladosti,
da sobom odnosis, ljudi kazu,
svoje bolove i svoje radosti.
Ali ja te necu nikad pustiti.

Oko srca svoga postavicu strazu
jedne ljubavi sto mene volece;
u vrtu svome zasadicu prolece;
sve mirise slatke zarobicu
sto bregom nihaju leti;
sva sunca, sve zvezde zadobicu
na nebu da nasem rumene;
pa neces ni moci, ni hteti
nikad otici od mene.

O, teske, sumorne radosti,
o, slatki, ludi bolovi
moje mladosti,
nemojte otici od mene!
Jer zivece tada dolovi,
mirisi, ljudi i zvezde rumene;
a ja skamenjena sedecu na svom visu
i bice mi svejedno: da li su ili nisu
u meni nekad goreli
tvoji bolovi i tvoje radosti,
o, mladosti.