Poezija - najlepsi stihovi

Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.

Piši mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi šalješ neka bude posljednje večernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nešto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su čitave priče.
Najveći uticaj na mene izvršila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su prećutali, jer, zaboga, koga se to tiče.
Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i popreko.

Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijeće u vazi.

Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba vise.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini disem.

Samo da tiho uz tebe sutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oci ocima cutim,
Kao da cu te izgubiti,
Sad,
Ovoga casa.

Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rodjena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
Ni radosnoga priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umeju da greju,
Na usnama da gorčinu skidaju.

Zamišljah te takvu
kakvu te nikad ljubio nisam...
A ljubio sam vjerovanja...
uz sva ta sjetna otkrića
u kojima se ljubav klanja
moru suza neistinitih priča...

Zamišljah ljubav
kakvu još nikad ne ljubih...
A ljubio sam htjenja...
I život za kojim tako žuđah
preko tako oštrih misli
preko tako krutog stjenja...

Zamišljah život
kakvog želim živeti i čuti...
Bjehu sve to samo želje
koje nitko i ne sluti...
u ljubavi koja srce čupa
i sreću sa mislima melje...

Al ne vidiš pritom
kako lupa
stvarni oblik jedne želje...

Zamišljah te takvu...

Dugo sam letio u prazno.
Treba na zamlju stati.
Uspravno iz nje rasti.
Uspravno umirati.

Ptice su sumi krila,
a suma pticama korijen.
List ne leti od sebe,
on biva olujom gonjen.

Pod zemljom i u zraku
u isti mah drvece zivi.
Drvo je most sto dise
izmedj' mrtvih i zivih.

I kada ogole grane,
cvrkut ih zazeleni.
Ja nista rekao nisam:
to jesen sumi u meni.

Cepala si papire
špahtlom sa zida ljuštila
davila u kadi
ribala sa tepiha
Dane.

Smejao sam se, Marija
dlanove si ispružila
sa puklim žuljevima.

Kako si samo drska
bezobrazna
nezajažljiva
neskromna bila
za razliku od mene, Marija.
Tražila si dan
sa mirom u plućima
i još si htela svojom glavom misliti, Marija!

Mislio sam da si magarac
a ti si bila običan konj.
Mislio sam da si orao
a ti si bila obična mala ptica.
Mislio sam da si lutka sa končićima
a ti si bila već oblikovana skulptura
neobična jer je disala.
Mislio sam da si drvo
a ti si bila obična grančica.
Mislio sam da si medved
probudićeš se i reći
noćna mora
a ti si bila sova.

Smejao sam se, Marija
dok si molila
za malo svetla
u tim tvojim neskromnim željama
uvek sam računao
na tvoju zakletvu
da u tami nećeš živeti,
znao sam da ćeš moliti.

Mislio sam da si od čelika
da si delfin koji će uvek isplivati
iz ponora mog igranja.
Nisam te čuo, Marija
dok si se u sebi obrušavala kao lavina.
Nisam ti pružio ni prst
pustio sam te niz liticu,
vrata
Marija.

Bio je dan
kad se ni gromova nisi plašila.
Nisi oprostila
što sam te gadjao kamenicama ravnodušnosti
što sam te streljao ledenicama praznog pogleda
što sam ti malo iseckao srce
sto si bila na nišanu
mojih eksperimenata slamanja.
Malo sam te ubio, pa šta
zašto si toliki baksuz, Marija?

Kažem ti,
nisam video
kolika je dubina
tvog voljenja.
Nisam video ni kad si se onesvestila
nisam video da ti jednjak proždire gorčina
nisam video, Marija.

Negde sam izgubio
oči i srce i uši i dušu
tih dana, Marija.
Mislio sam da uživaš
u dušinim ranama,
nisam video koliko si me prezirala.

Vrati se, Marija
sad ti verujem da mesto jajnika imaš …
mušku pesnicu
kojom zalupiš vrata.

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kuci.

Maleno dugme je opet usiveno,
i zakopcani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nezno skidam,
ja ovu haljinu pazljivo oblacim.
Ona za mene moc madjije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokazem svima.

najzad znam na koga licim

kad o velikim ljudima razmislim zrelo,
iako ne bih hteo da budem lican,
svodeci racun- zadovoljan sam za celo,
sto vidim da sam tim genijima slican.

kao i Berns i ja sam slab prema picu,
ko sekspir s grckim i latinskim nemam veze,
kao tekeri bio sam snob i bicu,
ko aristotel grizem nokte k'o meze.

tast sam ko bajron to mi je udes koban,
ko milton imam sklonost da zmurim,
kao Pop umem da budem zloban,
kao Petrarka za jednom zenskom jurim.

moj pravopis je nalik na Coserov stari
kao Ben Dzonson ne zelim da umrem eto
(i pijem kafu iz tanjirica, sta mari)
kao Goldsmit u brbljanju prodje mi leto.

ko Vijon gonjen zbog dugova-manevrisem,
kao Svinberna moraju da me dvore,
Marloa mogu da kockom nadkristoferisem,
sanjarim kao Koleridz, cak i gore.

u poredjenju s njima priznajmo najiskrenije,
svacim sto talentu treba i ja se dicim,
u porocima podsecam na mnoge genije,
samo u pisanju- veoma na sebe licim.

Spavaš danas, gusta lepoto leta
zriš u srcu avgusta
kao žena koja je poznala da ljubav je
Sve i pepeo i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi
i treći dah opet raspiri
i tako redom
za decu rodjenu i decu nerodjenu
bujan talas za to ne mari.

Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujući nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu
Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantnom skladu.

Spavaj i ti pred tim nedogledom
pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
krnjih uspomena i promašenih trenutaka
spavaj, pijana od zaborava
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja
i tamo gde se deli zora
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.

Spavaj
šta su htele smešne gajde smisla
šta ruke na nepoznatom poslu
post večnosti ja neću ni po cenu ove nedonoščadi
ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih
kad zemljom prodju bezazleni osvajači
na puste fatamorgane
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane
sitih sebičnih ljubavnika.

Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare
odavde pa do Afrike
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog prolaznika.

Bolje spavaj.
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš zavoleti
glavu svoju obujmi rukama obema
taj obruč od tuči ko će moći da slomi.

Prsnuće damari i kletve tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.

O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene otsutnosti,
o ista ružo užasa
o divlja ružo pomešane krvi
dan, a nema dana
noć, a nema noći
zvezde i krvotok ugašeni.

Bolje spavaj,
mačka se proteže na osenčenom zidu
Grozdje zri na čokotima
bonaca je polegla nad svetom
spavaj
dva pozna leptira žure varljivom suncu
i dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.

Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na omamljena
krila prostora gde gore boje večnosti
i kad je tama u korenju tvog vida i u tvojim ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.

Spavaj,
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika
i tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim
smrtnim nogama
taj talas silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašće pred nemilosrdnom, ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.

17

Ne volim te kao da si ruza od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko sto se vole neke mracne stvari,
potajno, izmedju sjene i duse.

Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman zivi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajuci kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukcije,

nego na taj nacin na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oci sklapaju s mojim snom.

Izmedju dva prijatelja
Kao izmedju dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka,
Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka,
Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.