Poezija - najlepsi stihovi

Čekam.
Čekam.
Čekam.
Ona ne dolazi.
Skoro da i ne gledam druge žene.
Čekam.
Čekam.
Čekam.
Čekam.
Čekam.
Ništa se ne događa.
Danima.
Ništa.
Umbra ima čudan ritam,
metafizički,
neshvatljivo izukrštan.
Zapravo uopće nije ukršten s mojim.
(Kad je ona u kinu, ja sam u cirkusu,
kad je ona u cirkusu, ja sam na piću, itd.)
Naše putanje nikako da se preklope,
a zaboravio sam pitati broj telefona.
I ne znam gdje radi.
Živi li uopće u ovom gradu?
Čekam.
Ne čekam prijatelja, ni poslovnog
partnera – neću sklopiti neki dobar
posao, ni djevojku, ni bivšu ženu,
ni dijete, ni roditelje,
ni advokata,
ni kolegu pisca.
Čekam.
Čekam. Čekam. Čekam.
Čekam Umbru. Nju ću uvijek
čekati.
Otići ću u Japan, izgleda.
Na godinu dana.
U šumu, u snjegove.
Možda zauvijek, jer
to je mjesto za mene.
Japan. Kraj svijeta.
Sve je tamo žuto. Žuto, žuto.
Ali Umbra će uvijek
biti sa mnom.
Ne znam zašto toliko razmišljam
o njoj. O njezinoj ljepoti.
Ljepota je tu bitna, kažu:
ljepota će spasiti svijet.
U to ne vjerujem. Ljepota će
uništiti svijet.
Ipak, čekam.
Praznik je kad ona dođe, pravi praznik.
Ljepota će spasiti mene,
ali će uništiti svijet.
Ljepota će uništiti mene,
ali će spasiti svijet.
Ja zato čekam.
Nikakvog smisla moj život
više nema, osim čekanja.
Samo čekam.
Čekam.
To mi je posao.
To je moj posao
da, dođavola, čekam.
Naglo,
nakon devetog pića na prohladnom štekatu,
(a inače nakon devet stotina sedamdeset i šestog pića otkad čekam Umbru)
naleti komad vrlo visoke
kategorije. Ali, nažalost
u muškom društvu.
Ne mogu sad baš blenuti.
Iako stalno odvraća poglede.
Malo gledam, pa idem dalje.
Bio je to samo kratak predah
u paklu čekanja Umbre.
Dalje idem. Čekati.
Čekati.
Čekati.
(Umbra, gdje si više?)
Pričekaj proljeće Bandini!
(Pogledaj dom svoj, Bandini!)
Pričekaj proljeće. Čekaj. Čekaj.
Ah Umbra, gdje si?

Gonjena od čuvarke stolica
u katedrali
jedna noga stolice je pobegla
da proživi svoj život
izvan tih hladnih zidova
Jedan vernik rasejan pobožnošću
sede na stolicu sa tri noge
i sruši se
Na kraju mise podižu ga
naprsle lobanje
i slomljenog sedala
Iz sedala stare stolice
prosipaju se
hiljade bakarnih novčića
i kotrljaju po kamenim pločama
katedrale

Nezamisliv skandal!

Volio sam je
kao travu
i kao jasenje,
ko trstiku i kanarinca,
ko uspavanku
i majčino budjenje.
Zaljubio sam se u nju,
u malu djevojku,
u njezine prste nemoćne
u struk kostelje moje
zelene.

Volio sam je,
vodu divljeg jezera,
dijete u povoju,
vitku i brzu
jegulju.
Nju u čijim se kosama
migoljila magla,
nju, čiji je vrat
skladni snop žita,
čiji je hod šetnja paprati.

Nazivao sam je
vidrom i lasicom,
rijekom i pašnjakom,
srnom
i janjetom.

Jer se svlačila kao zora,
jer se podavala kao svijeća
i otimala
kao živica.

Volio sam je kao ženu,
ko dijete,
ko brata,
volio sam je kao mir
i kao povratak
Nju, vodu divljeg jezera,
dijete u povoju,
vitku i brzu jegulju.

Reci: znaš li šta je želja za odlaskom?
Ne znaš.
Da sam ptica, uletela bih u jato,
da i ja krenem na zimovanje.
Svi tragovi se brišu,
samo čežnja divlje ujeda.

Da sam misao,
obišla bih sav zemljin prah.
Da sam rabadžija,
pio bih vode iz svih bunara.
Da sam stih,
ne bi postojala pesma neispevana.
Da sam jarbol,
mora bih hteo da razbijam.

A šta sam? Ne znam.
U meni sve čeka da budem.

Hteo bih da bežim
Da nestanem i da sam sebe tražim.
Idem stopama tvojim
I za trepavicama tragova tvojih kroz vazduh.

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

Velike promene u društvu, u životu, u kulturi ogledale su se kroz povlačenje srednjovekovne književnosti pred književnošću renesanse. Renesansna književnost stvarana je na narodnom jeziku, bila je svima razumljiva, prikazivala je običan život i čoveka u njemu; gradjansku kuću, ulicu, trg, trgovce, krčmare, sveštenike, žene iz naroda, kurtizane i iskazivala neskrivene čovekove emocije i raspoloženja. Velika individualna figura čija su dela činila osnov ovog preporoda bio je Frančesko Petraka (umetničko Petrarka). Stvarao je na latinskom i na narodnom jeziku, verovao da će mu ime zauvek sačuvati dela napisana na latinskom a desilo se upravo suprotno: Petrarki su tokom svih vekova slavu sačuvale pesme ispevane na italijanskom jeziku. Svojom učenošću, poznavanjem antike i pesničkom blistavošću, svojim elegantnim i prefinjenim stihovima je plenio auditorijum i lako zadobijao naklonost u moćnim italijanskim krugovima. Sveukupnim svojim delom napisanim na latinskom jeziku, poezijom i prozom, filozoskim tumačenjem doba sa nekoliko svojih savremenika postavio je temelje preporoda, do čega mu je kao pesniku najviše bilo stalo. U Avinjonu je aprila 1327. godine video Lauru. Osećanja koja je gajio prema njoj su predmet najpoznatijeg zbornika ljubavne poezije – Kanconjera, ujedno i najvrednijeg priloga literaturi.

Zbirka od trista i šezdeset šest pesama bez naslova obeležena samo brojevima nije imala od početka naziv po kome je postala poznata. Prema pesnikovom prvom obraćanju, u prvom stihu prvog soneta onima koji slišaju "rime sparse" ("rasute rime") uobičajio se taj naziv. U završnoj redakciji rukopisa koji se čuva u Vatikanu, stajao je naziv "Regum vulgarium fragmenta", ali je postala poznata kao Kanconjer. Sadržina Kanconjera sa izuzetkom malog broja pesama pratila je istoriju Petrarkine ljubavi prema Lauri. Zbirka se prirodno delila na dva dela: za života gospodje Laure (veći deo Kanconjera) i posle smrti gospodje Laure. Drugi deo je intoniran rečima: "Gospa je mrtva, s njom i srce moje" i željom da joj se pridruži (Kanconjer je završen molbom Bogorodici da ga Bog primi u vecni mir). Pored pesama posvećenih ljubavi, kao osnovnog osećanja u zbirku su ušle pesme i sa drugim temama. Bili su to autorovi odzivi na zbivanja, izrazi dvoumljenja i nemira, raspinjanja izmedju telesnog i čulnog, na jednoj i duhovnog i asketskog na drugoj strani. Sve ih je na okupu držalo autobiografsko stanovište.

Mladjahnu ženu pod svežim lovorom

(Giovene donna sotto un verde lauro)

Sveže slatke vode u bistrome toku,
Gde je udove lepe
Kupala ona što mi se jednina gospom čini
Sećam se toga uz uzdahe slepe
Stub svom lepom boku;
Trave i cveće koje suknjom širokom,
Ljupkom je pokrila,
I nedrom koje andjeoski svetli;
Vazduše vedri i sveti,
Gde Amor mi srce otvori lepim okom:
Svo slušajte, sluhom duše jedne,
Ove moje reči, bolne i poslednje.

Ako takvu sudbu svi za mene ištu,
I ako nebo s tom namerom dela,
Da mi Amor sklopi oči u suzama,
Nekakva milost nek mi ostatke tela
Sahrani medj’ vama,
A duša gola nek ide nebeskom boravištu;
Manje će surova biti smrti tama,
Ako tu nadu puku
Nosim u ovom opasnom koraku;
Jer duh na izmaku
Ne bi nikad mogo u mirniju luku
Niti u grobnicu mirniju
Pobeći od izmučenog tela i kostiju.

Možda će opet vreme da se otka
Kad će na mesta već znana
Vratiti zverka pitoma i krotka;
I tamo, ona gde me je videla
Blagoslovenog dana,
Pogledom punim radosti i želja
Tražeći mene; i, o, neveselja!
Ko zemlju da već me skriva kamen goli

Kad vidi, nek Ljubav nadahne jako,
Da uzdahne, tako
Nezno da milost za mene izmoli
I uzdhom nebo da savlada celo,
Brišući sebi oči lepšim velom.

Sa lepih grana je letela
(Slatka sred uspomena)
Kiša cveća na bedra njena;
A ona je sedela
Skromna u tihoj slavi, tu
Oblakom ljubavi već pokrivena;
Neki cvet joj pado na haljina rub,
Neki na letenice plave što je krase,
Što kao biser i ko zlatna vatra
Behu onog dana kada je posmatrah;
Neki je pado na zemlju, neki u talase,
Neki je nastavljao zrakom da krstari
Kao da kaže: Tu Ljubav gospodari!.

Ko zna po koji put, i tada
Uzviknuh prestravljeno
Ona se u raju rodila, verujem!
Zaboravom tako me ispuni i savlada
Ponašanje božansko njeno
I lice i osmeh i glas koji čujem,
Od stvarnog me sveta
Odvojiše tako
Da rekoh, s uzdahom koji me potresa:
Kada sam ovamo dospeo i kako?
Misleći da sam u nebu, a ne tamo gde jesam.
I tako volim, od onih vremena,
Livadu tu, da drugde mira nemam.

Da imaš pesmo, lepote koliko žudiš
Mogla bi hrabro
Izaći iz šume i živeti izmedju ljudi.

Selendra.
Vlak stao na ravnici.
U svakoj lokvi
sniju gluhe zvijezde,
a voda drhti.
Zavjese na vjetru,
noć visi na stablima.
U procvalom zvoniku
živo kapanje
krvlju oblijeva zvijezde.
S vremena na vrijeme
zreli časovi
padaju na život.

Kakva si da si, dodji, ne oklevaj pri oblacenju.
Neka ti je kosa raspletena, i razdeljak zamrsen,
i jelek otpucen, sta to mari.
Kakva si da si dodji, ne oklevaj pri oblacenju.

Dodji hitrim koracima po travi.
Ako rumenila s tvojih nogu nestane, jer je
rosa pala, ako se prstenovi oko tvojih nogu rasire,
ako biser poispada iz tvoje grivne, sta to mari.

Dodji hitrim koracima po travi.

Gle, oblaci se na nebu gomilaju.
Jata zdralova dolecu sa dalekih obala, i
vetar duse na mahove preko pustinje.

Preplasena marva bezi pojatama u selu.
Gle, oblaci se na nebu gomilaju.

Zalud uzizes zizak na stolu radi svoga
gizdanja - drsce i gasi se na vetru.
Ko vidi da na kapcima tvojim nema crnila?
Oci su tvoje tamnije od tmurnih oblaka.

Zalud uzizes zizak na stolu radi svoga
gizdanja - drsce i gasi se na vetru.
Kakva si da si, dodji, ne oklevaj
pri oblacenju.
Ako venac za kosu tvoju nije jos ispleten,
sta mari, ako lancic oko tvoga lakta nije
zapucen, neka ga.
Nebo je pokriveno oblacima - pozno je.
Kakva si da si, dodji, ne oklevaj pri oblacenju.

Ne vidim te. Ali znam
da se nalaziš tu,
iza tankog zida
od kreča i opeke, i čula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali neću te zvati.
Zvat ću te sutra,
kad te ne budem vidio,
kad budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jučer uskratio.
Sutra... kad budeš
gore, iza tankog
zida vjetra,
nebesa i godina.

Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.

Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.

Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.

Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.

Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.

On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.

Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.

Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.

Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.

Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.

Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.

Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos cekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.

Pored njega, znam, bicu usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana."

To je moj život, onaj odozgo,
onaj čistog povjetarca,
onaj posljednje ptice,
život zlatnih vrhova u tami!

To je moja sloboda, mirisati ružu,
sjeći hladnu vodu ludom rukom,
ogoliti drvored,
uzimati suncu njegovu vječnu svjetlost!