Poezija - najlepsi stihovi

1
2
3

međuvladar je naglo
postao povijesni fakt
koji se otkriva nag
mršav krvav i sakat

žedan je međuvladar
cijedio krv rvača
i svaki povratak miru
gledao kao stratište

on stručno smišlja juriše
u shemu rata
on ih uriše
obustavlja se
strpljivi rad
riječ mora da se uništi

da se uništi oblik
da se uništi bolest sticanja milosti
kupca čovjekoljupca
rubac veronike
i druga kobna roba

da se uništi doktor
da se uništi ang
koji nas prati i pazi
i sluša svevišnji gnarrr

gnarrr ..... romb usne šupljine
gnarrr ..... geometrijsko nebo kvadrat
gnarrr ..... pakleni krug

i dođe mu ista priča
i ista zagonetka
al gdje mu dođe kraj

međuvladar je idejno krasan
idejno je kršan
idejno je vruć
uspravan
i lijepo idejno praksa

međuvladar je za to
da se uništi klica
koja te pohlepno ždere
i vraća u početke

ždere te prokleta klica
i tvoja vlastita krv
a međuvladar pazi
da se ne preždere kruh

i sluša svevišnji gnarrr
koji mu hoda po mozgu
i zato padaju glave
svakog narednog slučaja

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je

A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.

Danas su izdale
glasnice
Michaela Jacksona.

Vrisnule su zvijezde
u milijunima zjenica.

Pod žestokim olujama
eksplodiraju trafostanice.

On je jedan
od onih što
ne prestaju
isporučivati
struju svjetiljkama srca.

Izdaleka najdraži ljudi
skrivaju svoju sjenu
napuštajući pozornice;

U životu samotni poput psa
u nebo se ušuljaju na prstima
ikone neoštećene korozijom smrti.

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma
Odakle meni ti?

Pojavljuje se odnekud iza močvare
S muškarcima popuši u dvorištu crkve
Izvlači iz vreće popravljene cipele
Dijeli ljudima grabi novac
Ponekad psuje vlast i vrijeme

O djevojkama bi pričao svaki put
Češće više i veselije
Počinjao bi tapkati nogama
Mrštiti se kašljucati zavezao bi jezik
Ne izdržavši
Prasnuo bi
Jurio pravo na ugao zalogajnice
Pjena bi bivala gusta kao u pastuha

Covjece pazi
da ne ides malen
ispod zvijezda!

Pusti
da cijelog tebe prodje
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za cim ne zalis
kad se budes zadnjim pogledima
rastajo od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijedji sav u zvijezde!

NIŠTA
ponad voda
u trepetu oka već stoji
labudasta geometrija
ukorijenjena u vodu
uzdignuta u vriježe
pa opet nagnuta
gutajući prah
uzimljući zrakom mjeru
svijeta -

Ispruži ruku i što dotičeš?
reče malo srce velikom srcu.

Ništa, ne dotičem ništa,
ako je ovo sve što ostaje,
reče veliko srce.

Modrine treba, i zelenila,
jarbol i zastava. A ti, što imaš?
reče malo srce velikom srcu.

Samo želju da imam, samo to,
i ruke da podignu zastavu,
reče veliko srce.

Toliko si blizu, ali ja te ne vidim,
reče malo srce velikom srcu.

Stani na moje mjesto, odavde vidim
kako se zatvaraju velika vrata neba
i ruka koja ih zatvara,
reče veliko srce.

Što to u tebi još kuca toliko glasno?
upita malo srce veliko srce.

Ništa, ne kuca ništa,
reče veliko srce.
Žuna udara kljunom o koru drveta.

Moja je kutija za tebe odviše mala,
reče malo srce velikom srcu.
Na dno studene vode lezi i spavaj.

Tamo već leži netko pokriven lišćem.
Uđi u mene budno i zatvori oči,
reče veliko srce malom srcu.

Ima još dovoljno mjesta između kamenja.

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.

Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano,
Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.

Nemam snage da se borim sa vremenom
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.

Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noći, lebde, kruže
I prilaze u obliku uspomena.

Al' kad mis'o i sećanje budu stali,
Onda kud će i kome oni poći?
Onda kud će da iščeznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivše noći?

Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:
Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.

pri odlasku na počinak
ostavim otvorena vrata
svašta može da se desi
ujutru
prva će stići muzika
pa zvuk električnog mlina
miris kafe
i vriska komšijske djece
u snu su me već posjetile
nemani iz bajki

i jedem salatu
pričam telefonom
kaži mi šta da uradim
nacrtaj mi
pa još jednom
pa opet
ne ljuti se što ne pamtim ništa
ponovi
nasmej se iz stomaka onako
uzimaj pola moje cigarete
jer sam dosta pušila
i sutra
i opet
i nemoj da voliš moje prijatelje
uzimaj mi knjige
donosi mi knjige
samo ti idi težim putem
samo ti budi takav
izvuci mi uši
naljuti se
viči
ne javljaj se neko vreme
pa onda objasni što nisi
samo nikad nikad
molim te
molim te
nikad nikad
nemoj ljubavi
nemoj da digneš ruke
od mene

Bilo je neceg tajanstvenog
u tom plamenu vasih pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih rijeci
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmjesano u casama
muzika poslije ponocnih vijesti na uzglavlju
u toplini vaseg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih naranci

i bilo je neceg

znam da je bilo malo ljubavnog
u toj kratkoj epizodi
koja je zivjela na vasim usnama

predivna gospodjo
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili
a meni su se otvarali vidici
meni su u ocima planule zore lomeci mi srce
na beskrajnim zvucima
vasa lomna bojazljivost u velovima snova
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost svaki vlak
koji donosi mirise juga
u ovu mirnu sliku davnine
i nema vise toga kao nekad
ovo je druga mladost
ovo vise nisu hrabri vulkani
i ne govori se kao nekad
predivna jasnoca mojih retrospektivnih lutanja
ocajnickih pokusaja bjekstva
noc
i eine kleine nacht musik
kao zvono nad celom
kao luna nabrekla nad povrsinom oceana koji umiru
i jos ima neotvorenih strana
i tajanstvenosti u pogledima
kao da nismo oboje porazeni
u tom malom ratu ljubavi
izmedju dvije tuge