Poezija - najlepsi stihovi

Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sjedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dvije ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htjela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nježnosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledaš! Izgledaš više djetinjasta.
I gledaš me.
I smiješiš mi se.
Što li tražiš kada me, pružajući ruke, nijema,
dotičeš?

Osjećam žar sjene, dima što živahan stiže.
Kakva ljepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti šutiš a ja osjećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u djevojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakašnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, djetinjastu, koja pjeva
slušana.
Ljubav kao cjelov. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.

Visente Alešandre (šp. Vicente Aleixandre) je španski pesnik, dobitnik Nobelove nagrade za celokupno delo 1977 godine. Nobelova nagrada za književnost se svake godine dodeljuje piscu koji je, prema rečima Alfreda Nobela, "proizveo najodličnije delo idealističkih tendencija".

Biti odan samom sebi je jedini način da budemo odani drugima.

Поету се спушта вечерта и твојата коса побелува.

Ја слушаш ли во своите осамени мисли пораката од другиот свет?

Вечер е, рече поетот, па наслушнувам. Зошто некој може да ме повика од селото, иако е доцна.

Бдеам за да насетам дали млади страсни срца се среќаваат, дали два чифта копнежливи очи бараат музика што може да го прекине нивниот молк и да може да зборува за нив.
Кој друг би ги исткал нивните пламени песни, доколку јас бев седнат на брегот на животот, загледан во смртта и во оној свет?

Се губи звездата Вечерница.Погребниот оган веќе тлее на немата река, полека умира.
Во дворот на опустената куќа, под бледата месечева светлина, шакалите уморно завиваат.

Ако некој човек би го напуштил својот дом и би дошол овде да ја пробдее ноќта, заслушан во жуборот на квечерината, кој друг би му ги шепотел тајните на животот доколку јас ја затворам својата врата, сакајќи да се ослободам од сите врски на оваа земја?

Што е важно што мојата коса побелува?!Јас секогаш сум толку млад и толку стар, колку најмладиот и најстариот жител на ова село.

Некои слатко и наивно се насмевнуваат, други итро поднамигнуваат со очите.

Некои имаат солзи што лесно потекуваат на светлината на денот, а други имаат солзи што се кријат во темнината.

Јас сум им потребен на сите. Затоа немам време да размислувам за она што допрва ќе дојде.

Јас сум подеднакво стар со сите. И што е важно тогаш што мојата коса побелува?

„Градинарот“ - Рибиндранат Тагоре

1. Frankejštanova žena piše En Landers

Draga En, mislim da gubim svog muža.
On me više ne vezuje za krevet
niti se ludira sa mojim delovima.
Metak nisam dobila nedeljama.
Ponekad mislim da on želi da me ubije.
Bilo je nekih nagoveštaja toga prošle nedelje
kada sam našla vodu u svojoj posudi za ulje.
Da li ludim?
Elektrika mi je loša i kompresija slaba,
a on ne želi ništa da sredi u vezi sa mojim telom.
Nedavno su se čudne ruke pojavile ispod kauča,
a noga ispod stola,
i zubi u mojoj šoljici za čaj.
Počela sam da povezujem stvari.
I konačno, prošle noći, on je opljačkao grob
Onog malog lupeža
Što je umro u komšiluku.
Šta da radim?
Treba li da raskinem tu vezu?
Želela bih da učinim da taj brak opet funkcioniše.
Ali, gde sam pogrešila? Pokušavam da ostanem uredna,
nebo zna da je to teško bez ikakve pomoći
u kuhinji, bez ičega da se obuče,
bez bilo kakve opipljive podrške.
Mislim da sam trudna, a on neće da plaća račune.
Šta ću raditi kada isključe svetla?

2. En Landers odgovara Frankenštajnovoj ženi

Slušaj, Tuts, dobijala sam gomilu pisama,
ali ovo je prava poslastica.
Ti si jedna od te vrste.
Da li si ikada prestala da misliš
da greška mora biti do tebe?
Nemaš ti tu mnogo šta da radiš
ali nema opravdanja da se bude pregažen.
Šokiraj ga novom nabranom spavaćicom,
pripremi lep ručak. To je mala stvar koja puno vredi.
Da li si skoro proveravala svoj dah?
Lična higijena je adut, i on će prestati
da se čepi sa tom nogom ispod stola.
Daj petlu da se nakukuriče
i on će poslati druge piliće kući,
to je moj moto. Zaista ne mislim
da on pokušava da te napusti.
Ako pokušava, poseti advokata. Ako ne pokušava,
poseti psihijatra. Možda ti je potrebna pomoć.

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji će neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne goniče stoke što u ravnici
požuruju krdo i zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhavtio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što očišćuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u Nortumbriji,
za mač i harfu saksonsku
za more, što je blistava pustinja
i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske,
za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za viskoe kule San Franciska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi i on želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe
koji pre španskg jezika napisaše
čitavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjaču i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost,
za naviku
koja nas ponavlja i potvrđuje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju,
za hrabrost i sreću drugih ljudi,
za otadžbinu, koja miriše u jasminu
ili maču starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Heslem koja je molila decu da joj oproste
što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt,
ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

Horhe Luis Borhes (1899-1986)
Preveo sa španskog Radivoje Konstantinović
Iz knjige Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1982

Ne trati na me mnogo vremena,
do pitanja mi tvojih nije.
Ocima dobrima i vjernima
ne trazi ruke koje krijem.

U proljece ne hodaj lokvama
za mojim tragom svako vece.
Ja znam, i kad bismo se sastali
taj susret nista donijet nece.

Ti mislis, znam, da ja zbog gordosti
ni pogledati necu u te.
To nije ponos, ja u zalosti
prolazim glave uzdignute.

Mi smo narušili božje zapovesti,
Jabuke smo pojeli u slast.
Pesnik nikoga ne može sresti
da ne završi u dvoboju, na čast.

Mi smo narušili kodeks ljudi
da smo jedno drugom meta do istrebljenja.
Naše savezništvo osudili su hudi
gore od rodoskravljenja.

Prekršiteljka se rodila-
beli glas u ponoćno vreme.
Čak ako je zemlja naša prljavština,
rođenje tvoje poneće njeno breme.

Moj stih je težak ko temelj, kao stena,
da bi ti bestežinska u zvuku bila.
Ja sam ti najlepšu izmađu žena
poklonio za drugaricu, jednog jutra, mila.

Bacao sam ti pod noge Pariz,
tog preuzvišenog odrpanca, slavujice !
Činilo mi se da je život, tada,
moja moć pesnika da pevam niz ulice.

I pobeda je bila da se plače od sreće.
I teško da će nas stići kazna.
Tamo gde smo mi jedno drugom bili
mesta su ostala prazna.

Meni je suđeno u životu grešiti,
Tek da se osmehnem, više na ištem na svetu,
Mene će, mila, uvek spasavati i tešiti
to što smo nekad pevali u duetu.

Smijesiti se dalje, da, to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kad pred nama stoje samo prazni sati
u tome zivotu glupome do bola.

Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sacuvati ponos, onaj sto preosta,
i usprkos svemu, prijatelji moji,
zauvijek otici,znati da je dosta.

Pred sudbinom svojom koja sve ti uze,
kad vec nista nemas, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.

No ja, srce moje, ja to nisam znao.

Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodusna lica skriti svoju bol,
zauvijek otici tiho kao sjena.

I usnama treba reci da se smiju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mrznje u tebi da gnjiju,
te posljednje rijeci onih koji ljube.

Treba znati mirno otici na kraju,
usutkati srce sto vec umrlo je,
sacuvati obraz ko neki sto znaju,
dok jos nije pao.

Trebalo je znati,
suvise te volim, ja to nisam znao.

(1924)

Ptica koja leti tako nečujno
Plica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako nečujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi.

Kao listovi iste knjige,
kao rijec istog jezika, gramatika u pokretu
koji se radja, raste i umire da bi uskrsnuo.
Neizreciva, slucena i utekla stvarnost
koju je pregazila lopta vremena dok je sudbina
zaustavlja drscuci. To nije bio
nas trenutak.

Kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...

Sto je bilo skriveno
otkriveno je

dajemo predstavu
za odrasle i decu
vojnike studente
za sluzavke

okolo stoje ljudi
zagledaju govore
smeju se klimaju glavama

Ti si sebi prikacio
rogove ocnjake i kandze
ja jezik dug i ostar
ti se lupas u grudi
gutas nozeve
kidas lance
lomis moje srce

dubimo na glavama
hodamo na rukama
zena sa zlatnim srcem
muskarac s ocima deteta
zena i muskarac
u jednoj osobi

ljudi ljudi
cuda u ovom satoru
u ovom satoru nasem
ljudi ljudi
smilujte se
bacite mrvicu ljubavi

Senka tiho mrzne, trulim kolenima,
Voštanica kaplje, nezarasle dane,
Grudi režu zapis, zrelim korenima,
Vrela krv sa dlana, diže se iz rane.

Ja bih, tvoje mleko, na hleb oslikao,
Kajanjem da gutam: Gde sam prosipao.

S druge strane vrata, bez carske odore,
Žeđ za cvetnim poljem, zaiskriti mora,
Usne s čela skidam, milujući zore,
Buđenje se, naše, zove Teodora.

Ja bih, tvoje oči, ispod sjajnih noći,
Dahom da umivam: U san ću ti doći.

Kada trošna krila, precima uzlete,
Na opelu prhne, moje golo ime,
Larve na obrazu, neka te podsete,
Čime se grejasmo, beogradske zime.

Ja bih, i pakao, gromom oplakao,
Samo za nas, nebom: Pesmu izatkao.

Neka zrno plavo, proklija u tebi,
Dok u snu ti, pitke, prinosim stihove,
Ko da nikad ne bih, krio te u sebi,
Željom presečenom, na ljudske plikove.

Ja bih, lavljom rikom, i kad srce boli,
Nežno da šapucem: Hej, hoće da voli.