Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih

— Dobro, dakle, ja sam tip.

— Tip, tip! Kakav tip? — uzvikne devojka i zahohoce tako kao da cele godine nije imala prilike da se smeje. — Ta s vama se covek zbilja moze odlicno zabaviti! Pazite: evo klupe; hajde da sednemo! Ovuda nitko ne hoda, nitko vas nece cuti, pa — zapocnite svoj zivotopis! Jer me ne mozete razuveriti, vi imate zivotopis, samo se krijete. Ponajpre, sta je to tip?

— Tip? Tip, to je original, to je smesan covek! — odgovorim te se i sam rashohocem za njenim detinjim smehom.

— To je karakter. Slusajte: znate li sta je sanjar?

— Sanjar! Pa molim vas, kako ne bih znala? I sama sam sanjarka! Ponekad sedim kraj bake i sve mi se nesto vrti po glavi. Uzmem, dakle, sanjariti i tako se zanesem u mislima — naprosto polazim za kitajskoga princa... A katkad je to i lepo — sanjariti! Ne, uostalom, Bog bi znao! Osobito kad i bez toga imas o cemu da mislis — dometne devojka sada prilicno ozbiljno.

— Divota! Kad ste se, dakle, vec i udavali za kitajskoga bogdihana, onda cete me posve razumeti. Eto, slusajte... Ali, molim vas: ta ja jos ne znam kako se zovete?

— Napokon! Rano ste se i setili!

— Ah, boze moj! Ta nije mi ni na pamet palo, bilo mi je i tako lepo...

— Zovem se Nastenjka.

— Nastenjka! Samo?

— Samo! A zar vam je premalo, nezasitnice!

— Je li mi malo? Mnogo, mnogo, naprotiv, vrlo mnogo, Nastenjka, dobra ste vi devojka, kad ste mi od prvoga casa postali Nastenjka.

— I jest! Dakle!

— Dakle, eto Nastenjko, ded slusajte, kakav ce to biti smesan zivotopis.

Seo sam do nje, zauzeo pedantski-ozbiljnu pozu i otpoceo, kao da citam s napisanoga:

— Ima, Nastenjko, ako to ne znate, ima u Petrogradu prilicno neobicnih zakutaka. Na ta mesta kao da i ne zaviruje ono isto sunce sto svetli svemu petrogradskomu svetu, nego zaviruje neko drugo, novo sunce, kao navlas naruceno za te zakutke, i svetli na sve drugacijom, osobitom svetloscu. U tim zakucima, mila Nastenjko, kao da se zivi sasvim drugacijim zivotom, ni nalik na zivot sto kraj nas bruji, nego onakav kakav moze da bude u sedmoj neznanoj carevini, a ne kod nas, u nase ozbiljno preozbiljno vreme. Taj je zivot dakle mesavina necega posve fantasticnoga, zarko idealnoga i u isti mah (zaliboze, Nastenjko!) mutno prozaicnoga i obicnoga, da ne kazem: neverovatno bljutavoga.

— Pi! Gospode Boze moj! Kakav je to predgovor! Sta li cu ja to cuti?

— Cut cete, Nastenjko (cini mi se nikada necu sustati da vas zovem Nastenjkom), cut cete da po tim zakucima zive neobicni ljudi — sanjari.

Sanjar — ako treba da se tacno utvrdi — nije covek, nego, znate, nekakvo bice srednjega roda. Nastanjuje se ponajvise gdegod u nepristupnu zakutku, kao da se krije u njemu cak i od danje svetlosti, pa kad se zavuce u svoj stan, tako ce prirasti uz svoj zakutak, kao puz, ili barem u tom pogledu jako nalikuje na onu zanimljivu zivotinju koja je u isti mah i zivotinja i kuca, a zove se kornjaca.

Sta mislite, zasto on tako voli svoja cetiri zida, obojena svakako zelenom bojom, zacadjena, tmurna i nedopustivo zadimljena? Zasto taj smesni gospodin, kad dodje da ga pohodi tkogod od njegovih malobrojnih znanaca (a on na kraju gubi sve znance), zasto ga taj smesni gospodin docekuje tako zbunjen, tako promijenjen u licu i tako smeten kao da je medju svoja cetiri zida upravo pocinio zlocinstvo, kao da je pravio lazne novcanice ili kakve pesmice, da ih posalje casopisu uz anonimno pismo, u kojem se javlja da je pravi pesnik vec umro te njegov prijatelj smatra za svoju svetu duznost da objavi te stihove?

Zasto, recite mi, Nastenjko, razgovor nikako ne tece toj dvojici koji se razgovaraju? Zasto, niti smeh niti ziva recca ne polecu s jezika prijatelju koji je iznenada usao i smeo se, a inace voli i smeh i zivu reccu, i razgovore o krasnom spolu, i druge vesele teme?

Zasto, napokon, taj prijatelj, po svoj prilici nedavni znanac, koji prvi put dolazi u poset — jer drugoga poseta u takvu slucaju nece vise biti, i prijatelj nece po drugi put dolaziti — zasto se i sam prijatelj tako buni, tako koci, unatoc svoj svojoj ostroumnosti (ako je samo ima), gledajuci preobrazeno lice domacina koji se vec i sam sasvim zbunio i posve smeo nakon silnoga ali uzaludnoga nastojanja da ugladi i iskiti razgovor, da i on pokaze kako poznaje otmeni ton, da i on zapodene razgovor o krasnom spolu te se makar takvom pokornoscu svidi jadnom coveku, koji nije dospeo na pravo mesto, nego zabasao njemu u goste?

Zasto se naposletku gost masi sesira i odlazi naglo, iznenada se setivsi vrlo potrebna posla, kojega nije nikada ni bilo, pa nekako oslobadja svoju ruku iz vatrenoga stiska domacinova, koji svakojako nastoji da pokaze svoje kajanje i da popravi sto je izgubljeno? Zasto prijatelj koji odlazi hohoce cim izidje na vrata, odmah se zarice sam sebi da nikada nece dolaziti k tomu cudaku, premda je taj cudak zapravo i divan covek, a u isti mah ne moze nikako da uskrati svojoj uobrazilji mali hir; da usporedi, makar i izdaleka, fizionomiju svojega malopredjasnjega sabesednika, za sve vreme sastanka, s likom onoga nesretnoga maceta koje su deca verolomno zarobila, izgnjecila, zaplasila, svakojako mu nazao ucinila i sasvim ga zbunila, te se mace naposletku zavuklo pod stolicu, u mrak i tamo po ceo sat dokono mora da se jezi, da frce i obadvema sapama mije svoju uvredjenu njuskicu i dugo jos nakon toga da neprijateljski gleda prirodu i zivot i cak poklon s gospodarova stola, sto mu ga je spremila milosrdna kljusarica.

— Poslusajte — utece mi u rec Nastenjka, koja me je za sve vreme slusala u cudu, te razrogacila oci i otvorila ustasca — poslusajte: nikako ne znam zasto se sve to dogodilo i radi cega bas meni postavljate takva smesna pitanja; ali zacelo znam to da su se sve te zgode zbile svakako vama, od reci do reci.

— Bez sumnje — odgovorim najozbiljnijega lica.

Ponekad nas obuzima osecanje neke tuge koje ne uspevamo da obuzdamo . Uvidjamo da je carobni trenutak toga dana prosao, a da nismo nista ucinili. Dakle, zivot skriva svoju caroliju i svoju umetnost.

Treba da slusamo ono dete koje smo nekada bili i koje i dalje postoji u nama. To dete se razume u carobne trenutke. Mozemo ugusiti njegov plac, ali ne mozemo ucutkati njegov glas.

To dete koje smo nekada bili ostaje i dalje prisutno. Blazeni malisani, jer njihovo je Carstvo Nebesko .

Ako se ne radjamo iznova, ako nismo kadri da posmatramo svet s onom istom blazenoscu i odusevljenjem kao u detinjstvu, onda zivot gubi svaki smisao.

Ima mnogo nacina da se izvrsi samoubistvo. Oni koji pokusaju da ubiju svoje telo, krse Bozji zakon. Oni koji se trude da ubiju svoju dusu, takodje krse Bozji zakon, iako je, ljudskim ocima, njihov zlocin manje ocigledan.

Obratimo paznju na ono sto nam govori dete koje smo sacuvali u svome srcu. Nemojmo se stideti zbog njega. Nemojmo dopustiti da to dete oseti strah, zato sto je napusteno i zato sto ga gotovo nikada ne slusamo.

Dozvolimo mu da makar i na kratko drzi u rukama uzde nase sudbine. To dete zna da su svi dani razliciti.

Ucinimo sve da to dete ponovo oseti ljubav. Ucinimo mu po volji - cak i ako to zahteva od nas da se ponasamo drugacije nego sto smo navikli, cak i ako drugima to bude izgledalo glupo.

Imajmo na umu da je ljudska mudrost samo ludost pred Bogom. Ako budemo slusali dete koje nosimo u dusi, nase oci ce povratiti sjaj. Ako ne izgubimo dodir s tim detetom, necemo izgubiti dodir sa zivotom.

Kada je izaslo sunce a monasi se proudili, Buda im pokaza na scenu u dolini, gde su grupe vojnika bile uskomesane oko svojih vatri. Neki su uzurbano jeli, ali vecina je brinula o svojim konjima, ostrila maceve, i popravljala pocepani oklop od koze.

- " Koliko njih ce umreti " uzdrzano upita Asadzi.

- " Svi, ako ne danas, onda jednog dana " brzo rece Buda.

Monasi nikada nisu culi bezdusnu primedbu od svog ucitelja, i ovo ih je zapanjilo. Njegov glas omeksa.

- " Rekoh vam da je prva cinjenica ovog sveta patnja. Mozemo okoncati patnju ali ne, govoreci o Bogu. " Budina ruka pokaza na citavo bojno polje.

- " Koji od ovih boraca ne veruje da je Bog na njihovoj strani ? "

- " Ali i Bog olaksava patnje, " rece Asadzi.

- " Nikada ne obecavaj tako nesto, " rece Buda odmahujuci glavom.

" Sva ta religiozna prica nema nista sa nama. Reci cu vam kako da se postavite prema svakoj osobi koju sretnete. Gledajte ih kao ljude cija se kuca zapalila. Da li ce takav covek vikati ' Ne odlazim dok mi neko ne kaze zbog cega je Bog ovo dozvolio' ? Ne. On istrcava iz kuce u plamenu sto brze moze. Isto vazi i za patnju. Moramo pokazati ljudima kako da pobegnu od nje sto brze mogu. Nema svrhe provesti godine diskutujuci o tome da li su nekoga Bogovi prokleli ili ga vole. "

Reci cesto lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu, kao rojevi sneznih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide, lake, bezazlene, zanosne u svojoj igri koja godi nasem oku i nasem duhu i odgovara nasoj potrebi za lepotom i promenom, a ne obavezuju nas niukoliko i ne trose nimalo. Tako nam bar izgleda.

Ali kada se desi, kao sto se i desava, pa bilo to samo i u snu, da se iz te vejavice reci, kojom smo stalno okruzeni i kojom volimo da lakomisleno obasipamo sebe i druge, jedna jedina izdvoji i zaustavi - nastaje nesto o cemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. Tada se ta nasa sitna i slucajna rec ispreci ispred nas, strasna i ogromna; iz nje se, kao iz visespratne rakete, odjednom isuce i razvije njena dotle skrivena mnogostruka i ubojita sadrzina, i preteci neumoljivo trazi od nas da izvrsimo ono na sta smo se ludo, i ne sluteci, obavezali kada smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili, jer je doslo vreme da ta rec postane, i da zaista bude, ono sto kazuje i oznacava: vecnost, ljubav, borba, poraz, velicina, lepota, smrt.

Tako nas sudbina ponekada "hvata za rec" i od coveka, slabog i lakomisleng bica, stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema, jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu, "pri reci", a ne pomaze mu nista da bezi.

Neki si je inženjer dao za cilj podići golemi zid od cigli kroz Petrograd. Misli on kako to izvesti, po cijele noći ne spava nego samo razmišlja.

Postupno se stvara kružok inžinjera mislilaca i razrađuje plan izgradnje zida. Odlučeno je da se zid podiže noću, tako da se za jednu noć sve napravi te to svima bude iznenađenje. Pozivaju se radnici. Daju se nalozi.

Gradske vlasti nisu upoznate s gradnjom i naposljetku dolazi noć kada se taj zid treba napraviti. Za gradnju zida znadu samo četiri čovjeka. Radnici i inžinjeri dobivaju točne naputke gdje tko treba biti i što treba raditi. Zahvaljujući preciznom proračunu zid se uspijeva podignuti za jednu noć.

A sutradan u Petrogradu panika. I sam izumitelj zida je u komi.

Čemu će taj zid služiti - ni sam nije znao.

Nailazili su na mesto sa kog se moglo nazreti svetlo na prozoru, kad ga ima, i nestrpljivo je zavirio preko bedema, ispod krošnje, a iznad jasmina, ne bi li ugledao svoju omiljenu scenu iz velike predstave pozorišta senki, koju je u nastavcima pratio tih dana...

Vasi se odavno nije desilo da se u toku jednog dana toliko puta oseti suvišnim...

Vasa: -I? Ima li tu šta novo?

Pričali su znači o tome? Ovog puta izgleda neće, pošto je Andrija samo slegao ramenima.

Ipak iskoristivši priliku što su kao i obično zastali, jer se pod tom svetiljkom njihovi putevi razilaze, mladi Tereček sramežljivo nasloni glavu na rame pod kojim je držao klarinet, i duboko uzdahnu...

Andrija: -Ne znam, Vaso... Da je ona neudata... Ni ja ne bih bio neoženjen... Ovako...

Iskradajući se iz oreola ulične lampe, Vasa slegnu ramenima, znao je da nije pametno savetovati raspamećene od ljubavi, ali ono patrijarhalno u njemu znalo je ponekad da se itekako nosi sa manguplukom...

Vasa: -Ne znam ni ja, Andi... Sećaš se kad se Žare Cigan ono već uhvatio za baronov prsluk na sicu fijakera, pa trgao ruku? Šta mi vredi da ga kradem, rekao je, kad ga nikad neću smeti proneti sokakom? Razmisli dobro... Ili nemoj... Jedno od ta dva...

Vasa se rasplinu u tami koja se zbijala u strahu od skore najezde svitanja, i Andrija osta nasamo sa još jednim savetom, prilično zabašurenim, ali u stvari neprijatno jasnim? No, to što od najboljeg drugara nije dobio malo više očekivane podrške i razumevanja, kad je već nije dobio ni od koga drugog, zauvek prestade da mu biva važno već sledećeg trena, kad se ponovo okrete letnjikovcu Šeferovih...

Silueta koja se ocrtala na prozoru tamnija nego inače, što je značilo da je prozirni žoržet zavese iza nje, privlačila ga je sebi lako, bez otpora, kao privezani čamac, i sve što je pokušalo da se odupre tom laganom motanju neraskidivog lanca čežnje, svi saveti, obziri, razum i predrasude, popadali su i isprevrtali se po stazi ismejano, kao gomila mlakonja razbacanih jednim jedinim cimajem u nadvlačenju konopca sa četom lokalnih vatrogasaca...

A nije ni slutio iz čega je sve iskoračio, zakoračivši ka bedemu vrta...

Pronašao je poznato mesto, spustio klarinet u travu, i pridržavši se za granu u skoku zajahao široki zid, opipavši na njemu svoje ime, odavno urezano neujednačenim dečijim rukopisom...

Ona se u tom času pojavi na vratima prostrane letnje terase, provirivši ka prozoru u suprotnom krilu, gde se, ovog puta zamagljena žoržetom, nazirala prilika Doktora Šefera udubljena nad raširenom knjigom...

Andrija se kroz nabujali, ako je to lepša reč za zapušteni vrt, probijao lako, znajući put, iako su se njegove dečačke prečice na neobjašnjiv način smanjile? Jasmin, nekad najsigurnije skrovište, odjednom je bio jedva dovoljan da ga pognutog skrije svojim gustišem...

Ona je utom došla do malenog ribnjaka sa fontanom, i obišla ga pazeći da ne napravi preveliku buku na stazici posutoj belim kamenčićima, unezvereno gledajući u pravcu iz kog ga je očekivala, a nije se pojavljivao.

Mladića su staze mimoilaska dovele do mesta na kom se ona spustila u baštu, i sad je on odmerio Doktorov udubljeni portret u ramu prozora, a onda se, povezavši njene sklopljene šalukatre sa otškrinutim vratima terase, okrenu ka vrtu, i ponovo nestao u njegovim tajanstvenim senama...

Ona se prošunjala iza jasmina, osmotrila pergolu, gotovo panično se provukla izmedju belih pletenih naslonjača, osvrćući se na sve strane, sad već posumnjavši u njega...

Andrija je znao taj vrt bolje nego oni kojima je pripadao, ali nije mu se činilo da u njemu ima toliko mesta za igru žmurke, pogotovo onda kad tu igru igraju dvoje koji se žele pronaći, a ne skriti...

Izleteo je na otkriveni prostor kod fontane samoubilački, ne vodeći više računa ni o Doktoru ni o njegovom graviranom karabinu s kojim ga je ponekad vidjao, a u istom trenutku i ona usplahireno banu iza puzavica na suprotnoj strani ribnjaka, najudaljenija što je mogla biti, kao devetka spram trojke na satu...

Njihovo traženje ubrzavalo se kako je odmicalo, i kad su, ugledavši se napokon, oboje krenuli na istu stranu, pa odmah na suprotnu, kao da se jure u krug, to se moglo učiniti čak i pomalo komičnim, ali samo nekom ko bi to posmatrao sa strane, njima dvoma sasvim izvesno ne...

Na njihovu sreću, niko to nije posmatrao sa strane, Doktorova senka ka kojoj su oboje s vremena na vreme pogledali, nije se pomerala...

Ona zastade i očajno odmahnu ručicama, što on brzo iskoristi da lagano podje ka njoj, što je bio najteži mogući način u tom trenutku...

Bila je u dugoj beloj spavaćici, ne tako jednostavnoj kao što zvuči, ali on nije imao vremena za uočavanje heklanih detaljčića na okovratniku i rukavima, niti golubica izveženih svilenim koncem na oblačićima njenih uzbudjenih grudi...

Ispružila je ruke ka njemu kao prema detetu, i on ih pažljivo prihvati, pokušavajući da obe poljubi jednim poljupcem...

Smišljao je milion reči za taj trenutak, ali kad su im se pogledi uvezali video je da ona sve te reči već zna, i samo je pomireno klimnuo glavom, kao da se izvinjava...

Andrija: -Šta da radim... Volim Vas...

Zagledala se u krstić na njegovom lančiću, pod kojim se ljuljuškao pozlaćeni groš sa njenog dlana, najlepši medaljon koji je ikad videla...

Pod varljivim svetlima praskozorja tetovirana ptičica mogla je ličiti na štošta, ali ono kitnjasto „O“ čitalo se kao „O“, čak i naopako...

Otilija pomilova tog šašavog dečaka izrazom koji se ne može krivotvoriti. Nije to bila laka žena, ni pokvarena, ni neverna žena, to je bila jednostavno Zaljubljena žena, ništa posebno...

Tila Šefer: -Pa... mislim da je to dovoljan razlog da predjemo na „ti“?

Odlomak iz Marijinog dnevnika :

Danas, dok smo hodali pored jezera, onim cudnim putem za Santjago, covek koji je isao sa mnom - jedan slikar, jedan zivot drugaciji od moga - bacio je kamencic u vodu. Na mestu gde je kamen pao, pojavili su se mali krugovi koji su se sirili, sve dok nisu dotakli jednog patka koji je tuda plivao, i nije imao nikakve veze sa bacenim kamenom. I umesto da se uplasi zbog pojave neocekivanog talasa, on je poceo da se igra s njim.

Nekoliko sati pre tog dogadjaja, usla sam u jedan kafe, zacula neki glas, i to je bilo kao da je Bog bacio kamencic na to mesto. Talasi energije zapljusnuli su i mene i coveka koji je sedeo u jednom uglu i slikao. On je osetio treperenje izazvano kamenom, ja takodje. I onda ?

Slikar ume da prepozna trenutak kad naidje na pravi model. Muzicar zna kad je njegov instrument nastimovan. Ja sam svesna da ovde, u ovom dnevniku, postoje recenice koje nisam napisala ja, vec neka druga zena koja u meni zivi i zraci " svetloscu " koju odbijam da prihvatim.

Mogu da nastavim po starom. Ali mogu, isto tako, kao onaj patak u jezeru, da se igram i zabavljam talasima koji su najednom naisli i uzburkali vodu.

Taj kamen o kome govorim ima svoje ime koje glasi " ljubav " . Ta ljubav moze da znaci lepotu iznenadnog susreta dve osobe, ali se ne ogranicava samo na to. Ljubav takodje podrazumeva uzbudjenje pred necim neocekivanim, produbljeni zar, veru u ostvarenje nekog sna. Ljubav nam salje signale koji upravljaju nasim zivotom - a na meni je da te signale odgonetnem.

Volela bih da verujem da sam zaljubljena u nekog koga ne poznajem, iako nisam to planirala. Svi ovi meseci samokontrole, upornog odbijanja ljubavi, doveli su do sasvim suprotnog ishoda : da se prepustim prvoj osobi koja mi je ukazala drugaciju paznju.

Sreca sto nemem njegov telefon, sto ne znam gde stanuje i mogu da ga izgubim ne kriveci sebe sto sam propustila jednu priliku.

Pa cak i da je tako, cak i da sam ga vec izgubila, zivot mi je darovao jedan srecan dan. A kad se ima u vidu kako je sazdan ovaj svet, jedan srecan dan gotovo da je ravan cudu .

Nikola: Emil je govorio da sreću moraš prevariti pa umreti pre nego što te napusti... Jer ako spadneš na to da je se sećaš, onda je to sve drugo samo sreća nije...

Vasa se složi s tim, ali ne potpuno, što mu je bilo veoma svojstveno...

Vasa: Pa, jes'... Mada mislim da je Emil to malo precenjivao... Kao i mi... Pomenuli smo je od juče stotinu puta... A sreća je ipak samo jedna od sluškinja sudbine...

U daljini se pojavi znak za skelu, i Nikola po navici pogleda na sat, što mu nije puno vredelo, jer Rade Skeledžija nije imao tu naviku...

Nikola: A sudbina je u rukama čovekovim...

Vasa na ovu primenjenu propoved odreagova rezervisano, pazeći da pred rastanak slučajno ne zazvuči svađalački ili bezbožnički...

Vasa: E, to ćemo se teško dogovoriti... Emil je, uostalom, svet posmatrao sa vode, ti ga posmatraš s neba, a ja sa zemlje... Nije ni čudo da iz mog ćoška to izgleda upravo suprotno...

Nikola to simultano prevede...

Nikola: Čovek je u rukama sudbine? O, to mi deluje nekako suviše... Sudbinski?

Nasmejaše se obojica, upravo u času kad Vasa zaustavi kamionet, istog časa ugasivši motor...

Vasa: Kako je onda nesretnog Rezančeva ubo stršljen u grudi kad se vratio kući, a onolika zrna ga promašila? Sačekalo ga celo selo, sačekala ga njegova Ruška, ali sačekao ga i stršljen... Pod kruškom, nad Ruškom... Sve se rimuje... Sem stršljena, proklet da je...

Nikola pokuša da to ublaži, ni sam ne znajući zašto, on je za Rezancem žalio barem koliko i Vasa, ako ne i više?

Nikola: Znam... Ali taj stršljen je mogao svakoga ubosti...

Vasa: Tačno... Samo, malo ko bi od toga umro... Ali Boriša Rezanac je na prsima imao taj kobni beleg... koji mu je ostavio neki rani mraz...

Izađoše iz kamioneta u toku poslednje rečenice, i Nikola se samo osvrnu ka skeli na suprotnoj obali, a onda upitno ka Vasi...

Nikola: Rani mraz?

Vasa se nasmeši lupivši vratima, i svirnu skeledžiji, pa tek onda progovori...

Vasa: Eto vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao...

Nikola prihvati svoju torbu, a Vasa ponese sanduk sa vinom ka sklepanom pristaništu...

Vasa: Rani mraz, moj prijatelju... Padne tako po mladim voćkama... Po tek niklom žitu... Po čokoću... Nežno, kao čipkani veo... U snu... Da ni ne primetiš... I odredi im sudbinu... Da cvetaju a ne rode... Uvenu... Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru... Nekom polen, nekom struk bosilja, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori... (...)

Vasa je bio korak ispred, kao i obično, i Nikola ga nenadano povuče za rame ne mogavši da čeka sledećih četvrt veka da bi saznao ono što ga muči...

Nikola: Vaso... Jesi li je video? Ikad?

Vasa ga pogleda, ne toliko iznenađeno koliko se moglo očekivati, odustavši posle kratkog razmišljanja od suvišnog potpitanja. Od nekog ko Njeno Ime nije izgovorio ni pred kim tolike godine, ni ovog puta to ne bi bilo lepo zahtevati.

Vasa: Ne... Njega sam sreo, jednom... Na trkama, u Šiofoku... Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja... Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli... On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski... Ali, ne... Video je nisam...

Nikola prisloni molitvenik na grudi, pokušavajući da prepozna da li mu je laknulo ili mu je još teže, ali i posle gotovo pola minuta mogao je jedino da odredi da mu je negde između... (...)

Nikola zahvalno klimnu skeledžiji, kao da ovaj nije i preplaćen za to što će učiniti, ali zastade rešivši da kocku zavrti još jednom na ovoj obali svog malog Rubikona...

Nikola: Vaka... Pa i ti si je voleo... Priznaj...

Za razliku od njega, Vasa je na tu pomisao mogao i da se osmehne...

Vasa: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova... Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator...

Nikola ga ja gledao nekako molećivo, očajno, kao da je to pitanje koje se sme postaviti samo jednom u životu, i Vasa se potrudi da svoj nonšalantni izraz donekle uravna u tu za njega preteranu ozbiljnost...

Vasa: Vidi... U nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš... Posebno kad si mlad...

Rade Skeledžija se upinjao da zaustavi skelu koju je već odgurnuo, ali u Nikolinim obrvama ocrta se veliki znak pitanja, i on kao da se izvini Vasi što ga je uhvatio u grešci...

Nikola: Zaljubiš se... Ali ga ne voliš? Zar to nije... Isto?

Vasa uzdahnu, kao profesor koji pokušavajući da objasni đaku teoremu otkriva da ovaj nije najbolje savladao ni tablicu množenja...

Vasa: Ne znam... Meni nije... Zaljubiš se, jer... Jer je to tebi potrebno... A voliš... Jer je to potrebno nekom drugom... Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko... A drugo je kad čezneš za nekim ko je kraj tebe... Tek onda je to...

Pokret koji je učinio mogao je svašta značiti, ali ponajpre se vrteo oko čarolije? Skela se utom ipak nekako ote svom krotitelju, što Nikola još jednom iskoristi za rastanak bez zagrljaja i poljupca, uskočivši na nju, i uzdržano mahnuvši rukom tek kad se bezbedno odvojila od obale...

Nikola: Pozdravi sve! Vidimo se uskoro!

Vasa podiže ruku i zadrža je u vazduhu, kako on to već čini...

Vasa: Važi... Vidimo se... Ili ne? Jedno od ta dva...
(...)

Na skeli -
Skeledžija: Jesi l' ga pitao za onu pesmu, Nikola? Šta veli?

Nikola odavno nije bio tako blizu da izgovori onu krunsku srpsku psovku koju je Rada neosporno zaslužio, ali dugogodišnji trening uzdržavanja od ljudskog pomogao mu je da se to skoro ni ne primeti...

Nikola: Nisam, a i ne treba... Nije to pesma o njemu, Radoslave... Vasa Ladački nije ime čoveka... To ti je pre... Ime sudbine...

Sigurno ste vec negde procitali ovaj tekst, ali lepo je podsetiti se s vremena na vreme ... Odbio je da cuva mrtve posede, kada su ga pozvali u vreme bombardovanja, ali je zato, znatno ranije, napisao "Deklaraciju o pravima coveka 1994". Znam neke mlade ljude koji su tu deklaraciju lepili iznad radnog stola, da ne zaborave da misle, zele... (kao na primer ja, pa cak i na radnom mestu).

U Deklaraciji o pravima coveka 1994. Dragan Babic je napisao:

"Tvoje doba je presudno. Tebi mozda nije.
Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje.
Tebi mozda, to nisu nikakva prava.
Tvoje obaveze su iste. Tebi mozda nisu.
Drugi su pakao. Ali, i ti si njima.
Znanje je dosadno i glupo. Tebi, mozda nije.
Neznanje je jos dosadnije i gluplje. Tebi mozda nije.
Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi zivot, druga prava.
Postoji samo ono stocinis sada.
Ti mozda mislis da postoji posle.
Drugi misle da posle ne postoji nista.

Niko nema prava da ti naplacuje zivot, da ti preti, da te muci, da te laze i da krije od tebe da moras da se branis verom u sebe i ono sto volis, onim sto je licno, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima.
Ti mozda misliz drugacije. Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, zivot je tupo tapkanje u mestu do smrti.
Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava."

Život je pun zagonetki, ali najzagonetnije je to, kako od prijatelja nastaje neprijatelj. Jeste li ikad pomišljali zašto je lakše steći neprijatelja, nego prijatelja? Cijeli sam život želio biti okružen dobrim, vrijednim ljudima, koje svi poštuju i vole. Sreća je bila na mojoj strani, barem do sada.

Ostao sam u ruševinama Vukovara, ali s ljudima uzdignuta čela. Mnoge od njih nisam ni poznavao, mnogi od njih još jučer nisu bili ni svjesni svojeg stanja. Vjerujte, najljepše što vam se sada u Vukovaru može dogoditi, jest da uđete u prostoriju punu ljudi i sa svima se pozdravite. Često i ne znate, ali događa se da vaši pozdravi, vaše iskrene i dobre želje ostanu u sjeni nečije mržnje. Jedino što možete, jest upitati se jeste li baš vi to zaslužili. To doduše neće smanjiti nastalo neprijateljstvo, ali će vam umanjiti tugu, a može se čak dogodi da se mržnja zanese u svojoj jarosti, pa da samu sebe pretvori u prah, u ništa, u samu sebe. A može se dogoditi da mrak zadavi svaku ružnu misao.

Ali, to se može dogoditi tek ako je u svijetu ostalo makar malo ljubavi. Zato, ako je u vama ima, ne štedite je, podijelite, dajte djelić svoje ljubavi prvome do sebe i bit će manje neprijatelja. Za početak, dovoljno je i to.

Triba bit onakva zakakvu oni misle da ne triba bit

Kad ga već nekako nađete, namamite, omamite i uvatite u mriže tek onda dolaze prave muke. Kako ga privezat da se ne iskoprca, ne sklizne i ne pobigne iz te mriže? Oni znaju bit vrlo ljigavi, ka ribe, lignje, samo se nekako izmigolje, puste crnilo i dok se ti osvjestiš više ih nema.

Osim šta smo već zaključili da su ka bebe kojima čili život triba minjat pelene, brisat nos, češkat ih i mazit ka male majmunčiće, pivat pismice, prat, peglat i glancat, turpijat in pete, stric nokte na nogama, šišat ih i sapunat leđa, kuvat spizu kakvu je kuvala njihova mater, mučat za vrime dnevnika i dok čita novine. To je samo mali djelić onoga šta žene rade da ih privežu. Tu je još masu pojedinosti i kombinacija koje triba uzet u obzir i o njima povest računa.

Muškarci o jednom tipu žena maštaju, a sa sasvim suprotnim tipovima se žene. Ono, maštaju o plavim, putenim, dugonogim, kosookim princezama koje ništa ne rade: ne peru, ne oru, ne kopaju, ne fregaju, samo lipo side, pjevuše, lakiraju noktiće, uzdišu onako mirisne i naravno čekaju njih, svoje prinčeve da ih oslobode, zagrle i odvedu u neki bajkoviti svit, ka staje Zlatokosa u zamku čekala i dočekala svog princa. O tima oni maštaju, za njima čeznu, a da im jedna takva dođe dva dana u kuću i zasidne, da recimo, umisto da kuva, po čili dan lakira nokte i uzdiše, treći dan bi dobila nogu u guzicu i odletila nazad u svoju bajku.

Zato se naši muški žene sa sasvim suprotnim tipovima žena za koje računaju da mogu dobro fizički i psihički potegnit i da, nakon što po čili dan skaču tamo-amo za mužem i dicom, uveče ne padnu mrtve od umora nego sačuvaju još snage za skakutanje i šaputanje u bračnom gnjezdašcu. Takve žene su za kuću, jer će svaki muški radije žrtvovat svoj ideal žene nego vlastiti komod.

On to razmišlja vrlo praktično i naravski podešava da mu život bude šta lakši, udobniji i ugodniji. Bolje je imat ženu malo kraćih nogu i jačih ruku, da nije neki manekenski tip pa da može radit, služit ga i dvorit, nego neku mirisnu dugonogu lipoticu koju on mora služit. To naš muški Dalmoš neće nikad napravit. Takve mirisne lipotice oni čuvaju za van kuće.

A nije ni čudo da kućne žene izgledaju nikako. Bidne moraju po čili dan trčat po kući, prat zahode, brisat dičiju guzicu i rigotinu, kuvat raznorazne šalše, kaše i sarme. I kako pored svega toga mogu još i lipo mirisat i izgledat? Ko će pored kupusa i kapule mirisat na Šanel? Lako je bilo Merlin Monro spavat sa tri kaplje Šanela 5 na kušinu kad ona ni kupusa ni sarme nije vidila. I to je nemoguće tražit od jedne normalne kućevne žene i domaćice, no to je ujedno i ono šta muške odbija od kuće. Pa od jedne takve bidne zaposlene i manje mirisne žene nerjetko pobignu u zagrljaj mirisne lipotice koja ih van kuće samo voli i čeka.

I sad šta učinit. Ništa, triba iz toga izvest zaključak da se žena nikad ne srni opustit. Nikad! Nije uzaludna ona: Da se od žene Dalmoša očekuje da u društvu bude pametna ka Ajnštajn, lipa ka Sofija Loren, u kužini vrhunska kuvarica, a u postelji kurva. Ozbiljno, i u hodniku, dnevnoj sobi, a naročito kužini i na balkonu žena mora bit sređena cakum-pakum. Izgledat ala kombinacija Sofije Loren i Ketrin Denev. Namazana, dotjerana, s frizurom, mora kuvat i servirat sa stilom, smješ-kom i šarmom bez ijednog znaka ljutnje i nezadovoljstva. Ka u najelitnijem restoranu. Ka japanska gejša.

Žene obično imaju običaj kad su po kući da obuku ono šta one nazivaju: nešto komodno. To su uglavnom neke indijske široke veste na koje se našim muškima diže kosa na glavi, barem mom bivšem, onda forkete i vikleri na glavi i još kojekakvi kućni znakovi.

Kad je mene moj upozna spadala san i ja u oni vanjski tip žena, lipa mirisna, i takvu me zavolija. Kad me utira u kuću i kad su zavladala ova druga pravila, ja ih budala prihvatila, jer san mislila da će mi učvrstit ljubav i brak. Dovatila se metle, a sebe zapustila. I tako tirala, rintačila sve dok mi jednog dana dragi, dok san ribala pod i tapete, nije reka: A, jebate Gabrijela, šta si se zapustila, pa našta to sličiš, pa nišan ja tija ženu sluškinju. To mi je reka i malo-pomalo iskliza iz kuće, a posli i iz mog života. Ka ona lignja iz mriže. Zato, drage moje, nemojte se zapustit, nikako.

~ II ~

Arijana Čulina rođena je u Splitu 20. listopada 1965. godine. U Splitu je privela kraju osnovnu i srednju upravnu školu, ali ne i glazbenu odsjek solo pjevanja. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je glumu 1989. godine, a danas je kao glumica zaposlena u splitskom Hrvatskome narodnom kazalištu. Meni je ostala zapamecena po ulozi u seriji "Cimmer fraj"
gde nastupa odlicna glumacka ekipa,a serija je prepoznatljiva po svom opustenom, neobaveznom humoru.

Ruka koja povlaci linije odslikava dusu onoga koji pise.

Prva lekcija i mozda najvaznija je strpljenje! Pisanje nije bilo samo cin izrazavanja misli, vec razmisljanje o znacenju svake pojedinacne reci. Zajedno smo poceli da radimo na spisima jednog arapskog pesnika. Ja sam diktirao slovo po slovo, i tako se ona usredsredjivala na ono sto radi, umesto da se povodi za znacenjem reci, recenice ili stiha.

- Jednom mi je neko rekao da je muziku stvorio Bog i da je brzo kretanje neophodno da bi osobe stupile u dodir sa samima sobom - rekla je Atena jednog od popodneva koje smo provodili zajedno. Godinama sam se uveravala da je to istina, a sada sam prinudjena na najtezu stvar na svetu - da usporim svoje korake. Zasto je strpljenje toliko vazno?

- Jer nam omogucava da obratimo paznju.

- Ali ja mogu da igram slusajuci samo svoju dusu koja me primorava da se usredsredim na nesto vece od mene same, i omogucava mi da stupim u dodir sa Bogom - ako mogu da upotrebim tu rec. To mi je vec pomoglo da promenim mnoge stvari, ukljucujuci i moj posao. Zar dusa nije najvaznija?

- Naravno. Medjutim, ako tvoja dusa uspe da se uskladi s tvojim umom, mocices jos mnoge stvari da promenis.

Objasnio sam joj da pre reci postoji misao, a pre misli, postoji bozanska iskra koja je tu misao posejala. Sve, apsolutno sve na ovoj zemlji ima smisla, a i najmanje sitnice moraju biti uzete u obzir.

- Vaspitala sam svoje telo da bude kadro da u potpunosti izrazi dozivljaje moje duse - govorila je.

- A sada izvezbaj samo svoje prste, tako da mogu u potpunosti da izraze dozivljaj tvog tela. Tako ce tvoja ogromna snaga biti usresredjena.

- Vi ste ucitelj.

- Sta je ucitelj? E, pa, odgovoricu ti: to nije onaj koji necemu poducava, vec onaj koji podstice ucenika da pruzi najbolje od sebe da bi otkrio ono sto vec zna.

Naslutio sam da je Atena to vec iskusila, iako je jos bila veoma mlada. Posto rukopis otkriva licnost, iz njenog rukopisa sam saznao da je bila svesna da je voljena. Otkrio sam takodje da je bila obdarena tajanstvenim sposobnostima, ali nikad to nisam ni pokusao da pokazem jer ta njena darovitost mogla je da joj omoguci da se sretne sa Bogom, ali i da je odvede u propast.

Nisam se ogranicio samo na tehnicke vestine, nastojao sam da joj prenesem i filozofiju kaligrafa.

- Pero kojim sada ispisujes ove stihove samo je jedno orudje. Ono nema svesti i prati volju onoga koji ga drzi. U tome je veoma slicno onome sto nazivamo "zivotom". Mnoge osobe na ovome svetu samo izvrsavaju neku ulogu, ne shvatajuci da postoji jedna nevidljiva ruka koja ih vodi.

U ovom casu, u tvojim rukama, u kicici koja iscrtava svako slovo, nalaze se teznje i namere tvoje duse. Pokusaj da shvatis vaznost svega toga.

- Shvatam, a vidim da je bitno postici izvesnu eleganciju. Jer vi zahtevate od mene da sedim u odredjenom polozaju, da ukazem postovanje materijalu koji cu da koristim, i da pocnem tek kad to uradim.

Naravno. Sve sto je vise postovala kicicu, sve vise je uvidjala da je neophodno imati vedrinu i eleganciju da bi mogla da nauci pisanje. A vedrina dolazi iz srca.

- Elegancija nije povrsna stvar, vec nacin koji je covek pronasao da bi zivot i rad ucinio dostojnim. Zato, kad ti se ucini da ti polozaj postaje nelagodan, nemoj da mislis da je lazan ili vestacki: on je pravi zato sto je tezak. Elegancija omogucava da se kako hartija tako i pero osete ponosnim zbog tvog napora. Hartija prestaje da bude samo ravna i bezbojna povrsina, i zadobija dubinu stvari koje se na nju smestaju.

Elegancija je najadekvatniji polozaj za savrseno pisanje. Tako je i sa zivotom: kad se odstrani ono sto je suvisno, ljudsko bice otkriva jednostavnost i koncentraciju: sto je polozaj jednostavniji i skromniji, to je lepse, iako u pocetku deluje neudobno.

- Postoje dve vrste slova - objasnjavao sam. - Prva, uradjena precizno, ali bez duse. U tom slucaju, iako kaligraf odlicno vlada tehnikom, on se usredsredio iskljucivo na zanat - i zato ne napreduje, ponavlja se, ne uspeva da se razvija, i jednog dana prestaje da vezba pisanje jer smatra da se sve pretvorilo u rutinu.

Druga vrsta su slova izvedena pomocu tehnike, ali i sa dusom. Da bi se to postiglo, potrebno je da namera onog koji pise bude u skladu sa znacenjem reci; u tom slucaju, i najtuzniji stihovi gube tragican prizvuk i postaju obicne cinjenice koje se nalaze na nasem putu.
...

Posle mnogo vezbanja, vise ne mislimo na sve neophodne pokrete: oni postaju deo nase egzistencije. Medjutim, dok se ne dostigne taj stupanj, treba vezbati, ponavljati. I kao da to nije dovoljno, stalno ponavljati, vezbati.
...

Dolazi jedan trenutak kada vise nije potrebno misliti na ono sto se radi. Ti postajes slovo, mastilo, hartija, rec.