Grofici Augusti Stolberg - J. V. Gete
Ofenbah, 3 avgusta 1775
Gusti! Gusti! Rec koja mi oslobadja srce, a onda samo stisak ruke. Ne mogu vam nista reci. Ovde! - Kako da Vam to nazovem ovde! Pred sarenim pisacim priborom ukrasenim slamom - trebalo bi samo divna pisamca da se pisu i ove suze i ova navala osecanja! Kakva zbrka! O, kad bih mogao sve da kazem. Ovde, u sobi devojke koja me cini nesrecnim, bez njene krivice, sa dusom angela, cije vedre dane ja mutim, ja. Gusti! Pre cetvrt casa uzimam Vase pismo iz dzepa, citam ga! - Od 2. juna! Vi molite, molite za odgovor, za jednu rec iz mog srca. A danas je 3. avgust. Gusti, a ja jos nisam pisao. - Pisao sam ja, zapoceto pismo lezi u gradu. Ah, moje srce! - Pa zar treba da ga otvorim i tebi Gusti, da tocim vino zamuceno vrenjem! - I kako da govorim o Fricu, pred tobom, kad sam u njegovoj nesreci cesto oplakivao svoju. Ostavi Gusti. Njemu je lakse nego meni.
Uzalud ja vec tri meseca lutam po cistom vazduhu, hiljadu novih predmeta upijam svim culima. Angele, evo me opet u Ofenbahu, bezazlen kao dete, ogranicen kao papagaj na stapu, Gusti, a Vi tako daleko. Tako cesto sam se okretao prema severu. Nocu na terasi na Majni, gledam preko i mislim na tebe! Tako daleko! Tako daleko! - A onda, ti i Fric, i ja! I sve to zaplice u neko zmijsko klupce! I nikako da predahnem i sednem da pisem. Ali sada necu prestati dok ne dodje na vrata i odvuce me.
- Pa ipak, angjele, ponekad, kad mi je u dusi najteze, ja uzvikujem, dovikujem tebi: Budi spokojna! Budi spokojna. Izdrzati i sve ce biti u redu. Naci ces radost u svojoj braci i mi u sebi samima. Ova strast je ono sto ce nas raspaliti do pozara, u ovoj nevolji mi cemo grabiti oko sebe i biti valjani i raditi i dobri biti i gonjeni onamo gde ne dopire spokojstvo. - Ne pati zbog nas! - Trpi nas! - Pusti suzu za nama, stisak ruke, trenutak pred tvojim kolenima. Obrisi svojom milom ruku ovo celo. I rec ohrabrenja i mi smo na svojim nogama.
Sto puta u toku dana mi se raspolozenje menja! O kako mi je lepo biti s tvojom bracom. Bio sam opusten, zao mi je bilo Frica, kome je bilo teze nego meni, moje muke su bile podnosljivije. A sad opet sam.
U njima sam imao Vas, najdraza Gusti, jer Vi ste jedno u ljubavi u bicu; Gusti je bila kod nas i mi kod nje! - Sad - samo njihova pisma! - Njihova pisma! - i samo uz njih. - A ipak me ona peku u dzepu - ipak me spopadaju kao sadasnjost kad ih u srecnom trenutku otvorim - a nekad - cesto su mi i potezi najdrazeg prijateljstva samo mrtva slova, kad mi je srce slepo i gluvo.
- Andjele, tupost cula i daha je strasno stanje. Pipanje u noci je nebo prema slepilu. - Oprostite mi svu ovu smetenost i sve to. - Kako mi je lepo sto mogu ovako da govorim s Vama, kako se prijatno osecam pri pomisli: Ona ce drzati ovaj list u ruci! Ovaj list! koji ja doticem, koji je ovde na ovom mestu jos prazan. Zlatno dete. Pa ja ipak nikad vise ne mogu biti sasvim nesrecan. Jos samo nekoliko reci.
- Dugo ovde ne mogu izdrzati, moram nekud odavde. - Kuda!
niko650
Dipak Copra - Buda, Prica o prosvetljenju
Ovaj dogadjaj se zbio onog jutra kada je Pradzapati pronasla Sidartu kako sedi na tlu pored paviljona, netremice zureci u prljavstinu. Niz crnih mrava termita sukobio se sa termitima strazarima na ulazu u malo naselje termita.
- Ko pobedjuje - pitala je, zaustavivsi se nekoliko koraka dalje.
- To nije vazno, nesto drugo je u pitanju.
Sidarta je zurio u jednog odredjenog mrava vojnika koji je nosio mrtvog termita u celjustima. Mrav je naisao na veliku prepreku na putu, veliki oblutak. Kamen je bio pet puta veci od mrava, a on je vec nosio teret dvostruko tezi od samoga sebe. Mrav je zastao na pola sekunde, a potom je poceo da se penje uz kamencic. Put je bio strm pa je pao unazad, ali to nije bilo zastrasujuce za njega. Mrav se popeo ponovo, zatim je ponovo pao, i popeo se treci put.
- Kako budalasto! Mogao bi samo da zaobidje - rece Pradzapati.
- Mocni ne obilaze.
- Da li je mrav tako mocan?
- On misli da jeste. To je ono sto je vazno - odgovori Sidarta ignorisuci njen zabavan ton.
- Ja mogu da ga zgazim. Koliko silan ce tada biti?
Tada decak rece nesto vrlo iznenadjujuce:
- Bog bi mogao da zgazi mog oca, ali on i dalje misli da je mocan.
- To nije isto - zbunjeno rece Pradzapati.
- Zasto ne?
Sidarta je podigao mrava rukom. Sva je njegova paznja bila usresredjena na mrava.
- Ako mislis da si mocna, to je jedino vazno. Niko stvarno nije mocan.
Dijete – Miladin Ćulafić
U ratu, u po zlu čuvenom logoru, jedan od onih što su tamo komandovali sažali se na dijete. Valjda tako krasno bilo to dijete... I onaj odluči, da mu pomogne da se izbavi. Uzme čuturicu, naredi da otvore kapiju i kaže: “Prođi i s one česme tamo donesi mi vode.”
A dijete otrči, i donese mu vodu.
Blago cara Radovana- Jovan Ducic
Veliki uspeh u zivotu imaju cutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u cutanju drugog vide i svoju sigurnost. Covek moze da naskodi drugom coveku ili promisljenim rdjavim delom ili nepromisljenom recju, a cutalica se smatra bar kao covek koji ne skodi svojom neopreznom recju. Zatim cutalica ne trazi ni od drugog coveka briljantnu konverzaciju, niti narocitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog cega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, skode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava zrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato sto su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i osamuceni, a treci se cak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i posece.
Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najvise otrovom licnih mrznja, vise nego i medom licnih ljubavi. Cutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamisljen, a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako cutalica ne kaze mudrosti, ne kaze ni gluposti ili ih bar ne kaze u velikom broju. Cutalica izgleda i covek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitoscu u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znaci, iznad svakidasnjih covekovih mislii briga, i izvan realnosti od kojih je zivot uglavnom sacinjen.
Zbog tog prosecnim ljudima takav covek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje coveka koji cuti, ali preziru coveka koji mnogo govori. Covek koji cuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali covek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I posto ljudi ne cene onog koga se boje, postovanje ide za cutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih cutanja koje vrede vise nego najmudrije reci. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa covekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa covekom koji lepo cuti. Proverite u svom zivotu dali su vam vise dobra donele vase najblistavije reci ili kad ste u izvesnom momentu pribegli cutanju.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle nepromisljene inpulsije. Covek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu izmedju pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji moze da razmisljeno kaze sta hoce. On je vec tim odmerio koliko jedna minuta moze da sadrzi pameti i gluposti, dobrote i zloce. Samo takav uzdrzljiv covek izbegne najveci broj nesreca, nesreca koje dolaze od nase nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.
I ucenici Pitagore su morali cutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoci istrazivanja, kojom su se sluzili ljudi iz Sparte. Katolicki red kaludjera karmelita imaju tako isto propis da govore samo cetvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer covek drugom coveku vise naskodi recima nego delom. Neke zivotinje kusaju jedno drugo samo tim sto priblize nozdrve, i sto se omirisu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U recima uvek ima vise lazi nego istine, i vise zloce nego ljubavi, jer ljudi najcesce neznaju ni sami sta kazu, ni zasto su nesto rekli. Rec dovodi do vise nesporazuma, nego sto bi bilo nesporazuma da reci ne postoje...
Jovan Ducic - knjiga o sudbini
virada
Tvrdjava - Meša Selimovic
Covjek zeli moc. Zato što zivi, što se krece, što se sudara s ljudima. A zeli da nešto ostavi iza sebe, da nešto stvori, da ne bi samo bitisao, kao drvo. I izgleda mu da je nešto postigao, da je snazan i vazan, da moze mnogo. Ali bog ucini da odjednom progleda i vidi, ne ovim ocima, vec onim drugim, vidovitijim, da je samo zrnce pijeska u nesagledljivoj pustinji ovoga svijeta, sitan i nevazan koliko i mrav u mravinjaku.
Da li mravi zele moc? Zele li da budu snazniji i znacajniji od drugih? Imaju li svojih briga, muka, nesanica, ocajanja? Ne znamo, i ne tice nas se, suviše su sitni za nas. Zar onda ne bi mogao da postoji neko veci i od nas, kome su beznacajne naše brige i nevolje? Mi ga ne vidimo, jer je neuhvatljiv za našu misao, osjetimo ga samo kad nam se u necemu pokaze njegova volja. Ni, mrav ne vidi covjeka cijelog, zbog svoje velicine covjek i ne postoji za mrava, vidjece samo prst, ili grancicu, ako mu preprijecimo put, osjetice potres ako rasturimo mravinjak. A covjek prema vasioni sitniji je nego mrav.
I zašto bi postojao samo covjek i njegov nacin mišljenja? Svijet je postojao i prije nas, postoji i mimo nas, postojace i bez nas. Hoce li svega nestati ako svi ljudi pomru? Nece. Sve ce ostati, i ono što znamo i što ne znamo, samo nas nece biti. Mnogo je tajni kojima se ne mozemo ni pribliziti, a kamoli ih razjasniti. A mozda je najveca tajna smrt, tajna i uzas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas.
Sacekuje nas na nekom cošku, uvijek nespremne, i sve što je bilo, više nije. Uzalud smo prošli ovim zemaljskim putem, uzalud se nadali, uzalud tugovali zbog gubitaka, uzalud se radovali zbog uspjeha, sve uzalud. Smrt cini besmislenim i zivot i ono što se u zivotu stvara. A iza te strašne kobi, nepoznata tama.
Znaš kraj, a ne znaš ništa o njemu. Pomiriti se s njim ne mozeš, a ništa ne mozeš izmijeniti. Po našoj volji to se ne dešava, jer bi malo ko htio da umre, vec po nekoj svemocnoj volji o kojoj ništa ne znamo, osim da je neumoljiva i do kraja dosljedna, mozda je neki sveopšti duh, nimalo slican našem, a nesaznatljiv, jer je van našeg iskustva. Ako ga ne mozemo saznati, ne znaci da ga nema. On ga ne zamišlja po ljudskoj slici, vec kao nadnaravnu snagu, i nadnaravni um, koji hladno ravna vidljivim i nevidljivim svijetom. Uzaludno ga je moliti, uzaludno preklinjati, jer njegove mjere i razlozi nisu ljudski, a kakvi su, ne mozemo cak ni naslutiti.
Eto, i sam kaze: on i njegov, jer ne znamo šta je, niti je naš jezik sposoban da izrazi ono što naša misao ne moze dokuciti. A ako je tako, a sigurno jest, nemoguce je zamisliti da taj svemirski duh igra nedostojnu igru s ljudima, puštajuci ih da protrce kroz zivot, dolazeci iz nicega i nepovratno odlazeci u ništa. Bilo bi to besmisleno tracenje tolike snage. Mnogo je vjerovatnije, i logicnije, i manje uvredljivo, da je tijelo smrtno a duša besmrtna, duša je djelic sveopšte svemirske energije, poklonjen nam, privremeno ustupljen, na rodjenju, koja ce zivjeti svojim nepoznatim zivotom i poslije smrti tijela, ili ce se useliti u novorodjence, da nastavi svoje vjecno kretanje.
Ni kap vode se ne gubi, samo se mijenja, kako se moze izgubiti sve covjekovo? Mora biti da zivot postoji po nekom višem nacelu, a ne samo po besmislu, po zlu, po ludilu!
majra
I zivot ide dalje - Djordje Balasevic
Uglavnom...
Dani kojima smo plasili svet prosli su mirno, kao pod sedativima. Oni koji su se nadali d ace se nesto promenuti kad potonemo do dna, porazeni su saznanjem da se i po dnu moze hodati...
Velika pobeda?
Pa ne znam za pobedu. Ali poraz je svakako velik... Istorija ovog naroda i nije nista drugo nego zbornik slavnih poraza, pa ce i mart devedeset i duge, verovatno, brzo zagubiti u fiokama i fasciklama. A ne bi trebalo... To je, ipak, jedan od najsvetlijih poraza koje smo do sada sami sebi naneli...
I ostale su nam jos samo „bebe“...
Kao poslednja generacija, i poslednja odbrana dostojanstva svojih roditelja, stotine malisana izgurano je u nedelju pred skupstinu, u svojim „bornim kolicima“.
Skup je zamisljen kao simbolicno davanje klinaca na usvajanje Predsedniku, jer niko nema love da kupuje stvari i hranu za bebe, no vlada je resila taj problem tako sto u prodavnicama uostalom i nema tih sitnica, pa niko ne treba da se nervira sto nema kome da ih kupi i svi su se zadovoljno razisli...
Ali...
Imam los predosecaj da ce biti jos parkiranih „kolica“ ispred skupstine ovoga proleca. Onakvih kolica kakava je Tom Kruz vozio u filmu „Rodjen cetvrtog jula“, secate se?
Cetvrtog jula? O cudne li podudarnosti...
Neko ce morati da usvoji decake oterane u osmisljeni besmisao. Da, mozda bi zaista najpostenije bilo da bas ta invalidska kolica konacno zatvore veliki crveni krug...
U redu, priznajem da sam opet u emotivnom minusu, ali prolece mi uvek uznemiri misli, kao odraz oblaka tamno ogledalo vode...
Prolece?
Jos kako. Tako se bar prica po carsiji. Doslo je u nasu zemlju inkognito, svi znaju da je tu, ali jos niko nije uspeo da ga prepozna...
majra
Igra zivota - Florens Skovel Sin
Beskonacni, otvori mi put za veliko obilje. Ja sam neodoljivi magnet koji povlaci sve sto mi pripada po bozanskom zakonu. Sada unistavam i zatirem (svojom izgovorenom recju), sve lazne zapise u svom podsvesnom umu. Oni se pretvaraju u prah, sopstvenog urodjenog nistavila, jer poticu od moje isprazne uobrazilje. Sada pravim savrsene zapise uz pomoc Hrista u meni, zapise zdravlja, bogatstva, ljubavi i savrsenog ostvarenja.
Dobra volja volja proizvodi veliku zastitnu auru oko onoga ko je salje i nijedno oruzje koje se usmeri protiv njega nece uspeti. Blagoslovi svog neprijatelja i oduzeces mu oruzje. Svaki covek je zlatna karika u lancu mog dobra, jer su svi ljudi Bog u ispoljenju, koji ceka na priliku koju mu daje sam covek, da sluzi bozanskom planu u svom zivotu.
Izjava za uspeh:
Imam odlican posao u odlicnim uslovima, odlicno radim za odlicnu platu.
Olaksaj se na Hrista u sebi, na nadsvest izjavom, "prebacujem ovo moje breme straha, nesigurnosti, neodlucnosti na Hrista u sebi i slobodno krecem da dobijem mnogo! Prebacujem ovo breme na Hrista u sebi i dem slobodna."
Sve dok ne budemo mogli da vidimo u mraku, a prebacivanje bremena nam omogucuje da vidimo u mraku, nema nam mira ni spokoja ni srece dok ne izbrisemo sav strah iz podsvesti. Isus Hrist je rekao: zbog cega strepite, o vi, malovjerni? Sve je moguce onome ko vjeruje! Kako da se oslobodim straha? Tako sto cu prici onome cega se bojim. Necu sluziti strahu nego veri!
Ni jedan covek nije tvoj neprijatelj, ni jedan covek nije tvoj prijatelj, svaki covek je tvoj ucitelj. Pozdravi bozansko u svakom coveku i posalji mu ljubav, nikakvo zlo te nece zadesiti, niti ce kakva napast prici. Savrsena ljubav razgoni strah! Trazi i dace ti se! Mi moramo da ucinimo prvi korak. Pridji Bogu i on ce prici tebi! Neodlucnost je kamen spoticanja na mnogim putevima. Da bi je prevazisli treba uvek ponavljati izjavu: uvek imam neposredno nadahnuce i brzo donosim ispravne odluke.
Beskonacni, otvori put da se u mom zivotu ostvari bozanski plan. Neka se genije skriven u meni sada oslobodi, daj da jasno vidim savrsen plan. Ja sam jedno sa beskonacnom mudroscu, znam sve sto treba da znam o tome.
Beskonacni, daj mi nedvosmisleni znak, otkrij nacin za moje savrseno samoostvarenje, pokazi mi koji od talenata treba sada da upotrebim. Savrseno sam obucen za bozanski plan mog zivota. I hrabro koristi sve prilike. Otvori mi put za moj pravi dom, mog pravog prijatelja.
U ovom odlomku, Florens Skovel smatra da bi trebali posmatrati sebe i ljude oko nas u potpuno pozitivnom smislu. Ona istice da je svaki covek zlatna karika u lancu dobra sviju nas i Bog u ispoljenju. Smatra da svaki covek poseduje u sebi tu moc, da moze da uspe u cemu pozeli i navodi nas na brisanje svih predrasuda i strahova koje nosimo u sebi. Jedino tako se moze postici uspeh u mnogo stvari koje zelimo ili imamo nameru da uradimo.
virada
Paulo Coelho - Priručnik za ratnika svetlosti
-Prolog-
"Na žalu istočno od sela, postoji jedno ostrvo, s ogromnim hramom, prepunim zvona", reče žena. Dečak primeti da je ona odevena u neobično ruho i da nosi veo koji joj pokriva kosu. Nikad je ranije nije sreo.
"Jesi li već video taj hram?", upita ona.
"Otiđi tamo pa mi posle reci kako ti izgleda."
Opčinjen ženinom lepotom, dečak ode na naznačeno mesto. Sede u pesak i zagleda se u horizont,ali nije ugledao ništa osim onog što je navikao da viđa: plavo nebo i okean. Razočaran, zaputi se u obližnje ribarsko naselje, da se raspita o ostrvu sa hramom.
"Aaa, to je bilo davno, još u doba kad su moji čukundedovi ovde živeli", reče mu jedan stari ribar.
"Onda je naišao zemljotres i ostrvo je potonulo u more. Međutim, iako više ne možemo da ga vidimo, i dalje uspevamo da čujemo zvona s hrama, kada ih more zanjiše, tamo na dnu."
Dečak se vrati na žalo i načulji uši, ne bi li začuo zvona. Proveo je tamo čitavo popodne, ali jedino što je uspeo da čuje bio je šum talasa i krici galebova. Kad se spustila noć, dečakovi roditelji dođoše po njega. Sutra izjutra vratio se na morsku obalu; nije mogao da veruje da bi onako lepa žena mogla da govori laži. Ako se jednoga dana vrati, moći će da joj kaže da nije video ostrvo, al' da je čuo zvona sa hrama, kako bruje uzljuljana gibanjem vode.
I prođoše tako mnogi meseci; žena se nije vraćala i dečak je već zaboravio na nju. Bio je ubeđen da mora otkriti bogatstva i blaga potopljenog hrama.
Ako začuje zvona, po njihovom zvuku utvrdiće gdese hram nalazi, a onda će moći i da se domogne skrivenoga blaga. Više se nije zanimao za školu, niti za staro društvo. Postao je meta podsmeha druge dece, koja su obično govorila: "On više nije kao mi. Više voli da bulji u more, jer se plaši da ne izgubi u igrama."
I svi bi se smejali, videvši dečaka kako uporno sedi na morskom žalu. Iako nije uspevao da čuje stara zvona sa hrama, dečak je vremenom naučio razne stvari. Primetio je, na primer, da ga šum talasa, kojeg se toliko naslušao, više ne uznemirava. Malo kasnije navikao se i na kreštanje galebova, zujanje pčela, šum vetra u palinovom lišću.
Šest meseci nakon svog prvog razgovora sa ženom, dečaka više nijedan zvuk nije uspevao da pomete - ali zvona sa potopljenog hrama nikako da se oglase.
S vremena na vreme, dolazili su ribari da popričaju s njime, i uporno tvrdili da čuju zvona. Ali dečak to nije uspevao.
Posle nekog vremena, ribari skrenuše razgovor na drugu temu: "Suviše si zaokupljen zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi opet da se igraš sa svojim drugarima. Možda je samo ribarima dopušteno da ih čuju."
Kad je prošlo skoro godinu dana, dečak pomisli: "Možda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da sačekam dok ne porastem i postanem ribar, pa da se svakoga dana vraćam na ovu plažu, jer sam je zavoleo." I još pomisli:"možda je sve to samo legenda, i možda su se u zemljotresu zvona polomila, i zauvek zamukla."
Te večeri, resio je da se vrati kući. Prišao je okeanu, da se oprosti. Još jedanput je pogledao prirodu - i kako više nije bio zaokupljen zvonima - mogao je slobodno da se smeši pred lepotom pesme galebova, hučanjem mora i vetrom što šumori u palmovom lišću. Začuo je, iz daleka, žagor svojih drugova u igri, i obradovao se pri pomisli da će se uskoro vratiti igrama svoga detinjstva.
Dečak je bio zadovoljan i - onako kako to samo deca umeju - zahvaljivao je što je živ. Bio je uveren da nije uludo straćio vreme, jer je naučio da posmatra i poštuje Prirodu.
I tada, dok je slušao more, galebove, vetar, šuštanje palmovog lišća, glasove svojih drugara u igri, začuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I sledeći.
I još jedan, sve dok ne zabrujaše sva zvona s potonulog hrama, na veliku dečakovu radost.
Posle više godina - već kao odrastao čovek - vratio se na žalo svoga detinjstva. Nije više nameravao da iskopava nikakvo blago sa dna mora; možda je sve to bilo samo plod njegove uobrazilje; možda nikad nije čuo bruj potopljenih zvona, jedne davne večeri u detinjstvu. No, ipak, resio je da se malo prošeta, da bi slušao hujanje vetra i pesmu galebova.
Kako se samo iznenadio kad je ugledao kako u pesku sedi ista ona žena s kojom je razgovarao o potonulom ostrvu s hramom i zvonima.
"Otkud vi ovde?", upita.
"Čekala sam te", odgovori ona.
Primetio je da se žena - uprkos tolikim godinama koje su prošle - nimalo nije promenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izbledeo od vremena.
Ona mu pruži jednu plavu svesku, s belim, praznim listovima. "Piši: ratnik svetlosti obraća pažnju na dečje poglede. Jer deca umeju da posmatraju svet bez gorčine. Kad hoće da sazna da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna poverenja, želi najpre da vidi kako neko dete na nju gleda."
"Šta je to ratnik svetlosti?"
"Ti znaš", odgovori ona, smešeći se.
"To je onaj ko je kadar da pronikne u čudo života, da se bori do kraja za nešto u šta veruje i - najzad - da čuje zvona koja bruje sa dna mora."
Mikica
Paulo Coelho - Zahir
-Koliko osoba poznate da cijeli život govore: »nisam postigao ono što sam želio, ali to je tako u stvarnosti«. Ako kažu da nisu postigli što su željeli, to znači da su znali što su željeli. Što se tiče stvarnosti, ona je tek priča što su je drugi ispripovijedali o svijetu i kako se ponašati u njemu.
A koliko njih govori još i gore: »zadovoljan sam jer žrtvujem svoj život za one koje volim«.
Mislite li da oni koji nas vole žele da patimo zbog njih? Mislite li da je ljubav izvor patnje?
-Iskreno rečeno, mislim da jest.
-A ne bi smjelo biti tako.
Zaboravim li priču koju su mi ispripovijedali, zaboravit ću i mnogo toga važnijeg čemu me život naučio. Zašto sam se trudila toliko toga naučiti? Zašto sam se trudila skupiti iskustvo, da bih se znala hrvati s karijerom, mužem i krizama?
-Stečeno iskustvo služi nam pri kuhanju, da ne trošimo više no što zarađujemo, da se zimi pokrijemo, poštujemo određena ograničenja, da saznamo kamo idu autobusne i vozne linije. Međutim, vjerujete li da su vas bivše ljubavi naučile voljeti bolje?
-Naučile su me kako da saznam što želim.
-Nisam vas to pitao. Jesu li vas bivše ljubavi naučile voljeti bolje svog muža?
-Upravo suprotno. Kako bih mu se potpuno predala, morala sam zaboraviti ožiljke koje su mi ostavili drugi muškarci. O tome govorite?
-Da bi vam istinska energija ljubavi mogla prožeti dušu, mora vas zateći kao da ste se upravo rodili. Zašto su ljudi nesretni? Zato što žele zarobiti tu energiju, a to je nemoguće. Da bi kanal bio čist, moramo potisnuti osobne priče i dopustiti energiji da se svakodnevno ukaže kako to ona sama želi. Moramo joj dopustiti da nas vodi.
-Vrlo romantično, ali teško izvodivo. Jer ta je energija uvijek nečiji rob: obaveza, djece, materijalnog stanja...
...a nakon nekog vremena, postaje robom očajanja, straha, samoće, pokušaja pokoravanja nepokorivoga. Po tradiciji stepe, zvanoj Tengri, da bismo živjeli punim plućima, moramo biti u neprestanom kretanju, tek tada svaki dan postaje drugačijim. Dok su nomadi prolazili gradovima, pomislili su: »jadni ljudi koji ovdje žive, njima je sve jednako«. Vjerojatno su i ljudi iz gradova promatrali nomade i mislili: »jadni, nemaju gdje živjeti«. Nomadi nisu imali prošlosti, samo sadašnjost, zato su uvijek bili sretni (...)
Danas više nitko ne može putovati cijeli svoj život.
-Ne mogu putovati tijelom, ali mogu putovati duhom. Svakim danom otići malo dalje, udaljiti se od vlastitog života, od onoga na što nas prisiljavaju.
-Što možemo učiniti da bismo utekli priči koju su nam ispripovijedali?
-Naglas je ponavljati, do najsitnijih pojedinosti. A kako je budemo pripovijedali, tako ćemo se opraštati od onoga što smo već bili. Odlučite li pokušati, vidjet ćete da ćete naći mjesta za novi, još nepoznati svijet. Tu ćemo staru priču toliko puta ponavljati dok nam ne postane nevažna.
-Samo to?
-Nedostaje jedna pojedinost: kako se prostori budu praznili, a da ipak ne dobijemo osjećaj praznine, moramo ih brzo popunjavati, makar i privremeno.
-Kako?
-Različitim pričama ili iskustvima što ih se ne usuđujemo steći ili koje ne želimo steći. Tako se mijenjamo. Tako ljubav raste. A kada raste ljubav, rastemo i mi s njom.
-To znači da možemo izgubiti nama važne stvari.
-To nikada. Važne stvari ostaju. Nestaju stvari koje smo smatrali važnima, a koje su, zapravo, beskorisne - poput lažne moći upravljanja energijom ljubavi.
Mikica
Antonie de Saint Exupéry - Mali Princ
I zbilja, na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, dobrog bilja i korova. Prema tome, i semena dobrog bilja, a i semena lošeg korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se ono isteže i tera najpre plašljivo prema suncu jedan čarobni mali bezazleni izdanak. Ako je u pitanju izdanak rotkvice ili ruže, možemo ga slobodno pustiti da raste.
Ali ako je u pitanju korov, moramo ga odmah iščupati, čim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strašnog semenja... to je bilo semenje baobaba. Tlo na njegovoj planeti bilo ga je prepuno. A ako baobaba ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, planeta će se rasprsnuti.
"To je pitanje reda, rekao mi je kasnije mali princ. Kada čovek završi svoje jutarnje uredjivanje, treba pažljivo da uredi i planetu. Treba redovno čupati baobabe čim se počnu razlikovati od ruža, a oni su jako slični kada su sasvim mali. To je vrlo dosadan posao ali i veoma lak."
majra
Paulo Koeljo - Jedanaest minuta
Ja nisam telo koje ima dusu, ja sam dusa koja ima svoje vidljivo odlicje zvano telo. Moram da pisem o ljubavi. Moram uporno da razmisljam, da pisem o ljubavi - inace moja dusa nece izdrzati.
Ako bi sad trebalo nekome da ispricam svoj zivot, mogla bih to da ucinim tako da ostavim utisak nezavisne, hrabre i srecne zene. Ali, to bi bilo daleko od istine, jer mi je zabranjeno da pomenem jednu rec koja je mnogo vaznija od onih jedanaest minuta - ljubav.
Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kad je prisutna i ljubav. Onaj ko se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem.
Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi, jer niko nikoga ne poseduje.
To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu, a ne posedovati je.
Ljubav nije u drugome, vec u svakome od nas i mi je sami u sebi budimo. Medjutim, da bismo je probudili, potreban nam je drugi. Univerzum ima smisao ukoliko imamo nekoga s kim cemo deliti svoja osecanja.
Ljubavna strast dovodi ljude u stanje kad prestaju da jedu, da spavaju da rade, kad gube svoj dusevni mir. Mnogi se uplase kad se ona pojavi, jer unistava sve sto su do tada postigli i stvorili.
Niko ne voli da vidi svoj svet u rusevinama. Zato mnogi ljudi uspevaju da se suprotstave toj pretnji, i da ocuvaju kucu ili bilo koju tvorevinu koja je vec trula iznutra. To su cuvari prezivelih stvari.
Drugi, pak, postupaju potpuno suprotno: predaju se bez razmisljanja, nadajuci se da ce im ljubav resiti sve probleme. Prepustaju drugoj osobi svu odgovornost za vlastitu srecu i pripisuju joj svu krivicu za eventualni neuspeh. Neprestano su u euforiji jer se dogodilo nesto cudesno, ili u depresiji, jer je nesto, sto nisu ocekivali, sve opustosilo.
Okrenuti ledja strasti ili joj se slepo prepustiti - koja je od te dve mogucnosti manje destruktivna?
Ne znam.
Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome. Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze, muskarac i zena ulaze u igru, ali ono sto se desi pre toga - privlacnost koja ih je spojila - to je nesto sto je nemoguce objasniti. To je nepatvorena zelja, u najcistijem obliku.
I dok je ta zelja jos u cistom obliku, muskarac i zena se zaljubljuju u zivot, prozivljavaju svaki trenutak, s punom predanoscu i svescu, iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.
Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu, ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima. Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno, da istina uvek pronadje nacin da se ispolji. A kad kucne cas, ne oklevaju, ne propustaju priliku, ne gube ni jedan carobni trenutak, jer postuju vrednost svake sekunde.
Srela sam jednog coveka, i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne ocekujem nista...
Pisem pricu za Ralfa Harta, to je njegovo ime. Nisam sigurna da ce se vratiti u nocni klub gde radim, ali prvi put u mom zivotu, to uopste nije vazno. Dovoljno je voleti ga, biti sa njim u mislima, i obojiti ovaj tako lep grad njegovim koracima, recima, neznoscu. Kada napustim ovu zemlju, on ce imati lice, ime, secanje na kamin. Sve sto sam ovde dozivela, sve teske situacije kroz koje sam prosla, nece biti nista prema ovom secanju.
Volela bih da za njega uradim ono sto je on uradio za mene. Mnogo sam razmisljala i otkrila da nisam usla u onaj kafe slucajno; najvaznije susrete duse dogovaraju mnogo pre nego sto su se tela videla.
Uopste, ti susreti desavaju se kada stignemo do nasih granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas cekaju - ali mi u najvecem broju slucajeva izbegavamo da se oni dese. Medjutim, kada smo ocajni i nista vise ne mozemo izgubiti, ili kada smo odusevljeni zivotom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje naseg univerzuma menja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali vecina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi - bez izuzetka - imaju potrebu da gore u vatri svojih prozivljenih emocija, da ozive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta, da, tamo postoji jedna nit.
I, dakle, tela uce jezik duse, i to se zove seks, i to je ono sto mogu dati coveku koji mi je vratio dusu, iako je njemu samom potpuno nepoznat njegov znacaj u mom zivotu. Zelim da bude vrlo srecan.
Sofijin svet - Justejn Gorder
Dovde si mozda uspela da me pratis, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti?
On to nije smatrao bas tako bukvalno tokom celog svog zivota, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokusajmo da pratimo njegove argumente.
Kao sto sam rekao, jedan filozof pokusava da odredi nesto sto je vecno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo bas nesto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog odredjenog mehura od sapunice. Za pocetak nebi niko uspeo da ga dobro prouci pre nego sto bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo tesko prodati jednu filozofsku raspravu o necemu sto niko nije video i sto je, osim toga, postojalo samo pet sekundi.
Platon je smatrao da se sve sto vidimo u prirodi oko nas, da, sve sto mozemo da dodirnemo i osetimo, moze uporediti sa mehurom od sapunice. Jer nista od onoga sto postoji u svetu cula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve zivotinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali cak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas rusevina, Sofija! Skandal, ako mene pitas. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemozemo steci pouzdano znanje o necemu sto se stalno menja. O onome sto pripada svetu cula- i sto mozemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje mozemo imati samo o onome sto sto vidimo razumom.
Da, da, Sofija, objasnicu ovo blize: Jedan pojedinacan kolacic sa zacinima moze biti toliko obezoblicen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pecenja da nije lako reci kakvu figuru predstavlja. Ali posto sam video 20-30 takvih kolacica - koji mogu biti manje vise perfektni - mogu s velikom pouzdanoscu reci kako modla za kolace izgleda. Do tog zakljucka mogu doci mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemozemo pouzdati u nasa cula. Uostalom, culo vida se moze razlikovati od coveka do coveka.
Medjutim, mozemo se pouzdati u ono sto nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sedis u ucionici zajedno sa drugih 30 ucenika i nastavnik vas upita koja je najlepsa boja duge - sigurno ce dobiti mnogo razlicitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dodje do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki nacin nesto potpuno suprotno od stavova i osecaja. Mi mozemo reci da je razum vecan i univerzalan upravo zato sto govori samo o vecnim i univerzalnim odnosima.
Platona je inace veoma zanimala matematika. Razlog je taj sto se matematicki odnosi nikada ne menjaju. Zato i mozemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nadjes jednu okruglu sisarku. Mozda ces reci da ti "smatras" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljostena s jedne strane i onda se posvadjate. Medjutim, vi nemozete biti sigurne u ono sto vidite svijim ocima, ali zauzvrat mozete s punom sigurnoscu da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slucaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav mozda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, mozete sasvim jasno videti u sebi.
Kratak sazetak: Mi mozemo imati samo nesigurna primanja onoga sto primamo culima. Ali zato mozemo postici pouzdano znanje o onome sto uvidjamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu vecnost. Tako ce i "ideja" konja imati cetiri noge cak i ako svi konji u svetu cula budu hromi.
virada