Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Momo Kapor - Beleške jedne Ane

Srećom, tog dana stiže i drugi odgovor na moj oglas. Nisam ni sanjala da su šetači pasa traženi u tolikim količinama! Obećah Mišelinu da ću ćutati kao mutava, i sutradan posetih drugog tipa, ovoga puta u centru grada, na prvom spratu kuće koja je ličila na tapacirana dečja kolica, gledana iznutra. Tako nekako.

Vrata se bešumno otvoriše, uz zunzaranje Mocartove Eine kleine Nachtmusik i ja utonuh pravo u zelena tepihana polja i poluraspakovane kofere s nalep'nicama svih svetskih aerodroma. Oko nogu poče da mi se umiljava jedno preslatko kuče.

Dočekao me je Predstavnik lično, ogrnut škotskim pledom, iščezao u dubini monstruozno prostrane fotelje. Već na samom početku, posle »dobar dan i sedite«, primećivalo se da je veoma dugo živeo u inostranstvu: teško je pronalazio naše reci. Zaboravio čovek! To i nije tako čudno ako se zna da se moj budući poslodavac do odlaska iz otadžbine služio sa svega tridesetak reči svog materinjeg jezika. A šta je to tridesetak reči, pitam ja vas? Pa to se zaboravi dok kažeš — britva!
—Jel ova kuca u pitanju? — upitah, manja od makovog zrna, poučena iskustvom prethodnog dana.
—To ti je jedan irski pseter — reče Predstavnik prelazeći odmah na ti. — Kupio sam ga kad sam bijo u Londonu. Pre toga smo imali španskog kvekera, al' je lipso u Ameriku... Da ti pravo kažem, dete, nemam ti ja vremena za ti džukci. Ovde sam ti samo u prolazu, da pokupim kiriju od kuće...
A čime se bavite tamo napolju? — upitah, van sebe od straha da ponovo ne uletim u neko...
—Petljam ti nešto oko kulture...
Istog dana, počeh da šetam irskog psetera za trideset komada mesečno. Usput sam se pomalo, kao, raspitivala o Predstavniku. Najviše podataka o njemu dao mi je njegov šofer, inače doktor čiste filozofije. (Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!)

Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive! — i da stvarno petlja nešto oko kulture, ni on sam ne zna šta, ali da to radi uspešno, jer uglavnom ćuti i gleda pred sebe, kao da bogzna šta misli, što je najvažnije, nikom ništa ne veruje i sve stvari proverava po dva puta. Tako, na primer, kada neko u društvu spomene Lava Tolstoja, on se neće istrčati i početi da priča bez veze o njemu pre nego što sve pažljivo ne ispita. Najpre lepo potraži Lava u »Bremu«, a tek onda uzme reč. Rođeni diplomata, kad ti kažem, Anči!

Druga stvar, reče mi njegov šofer, zašto u inostranstvo slati, na primer, poliglote, kada oni uvek nešto zabrljaju? U redu, možda znaju strane jezike i te fazone, ali upravo to može i da bude kobno! Njegov šef govori neprestano „You are" i "I am", i ni reči više ni reči manje! Ne brblja čovek bez potrebe. Zahvaljujući tome, ni jedna strana špijunska služba na svetu ne bi iz njega mogla da izvuče ni najmanju tajnu. On je, inače, jedini čovek koji govori francuski ijekavskim izgovorom — za kuću kaže „la mjezon“, a za gospođicu — „madamoazjel!“
—Ali niko nije savršen — kazao mi je još njegov šofer. Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: »Zastavljaj avuto!« i izbacuje me napolje.
—Ali zašto? — zapanjih se.
Pa zbog toga — odgovori mi doktor čiste filozofije — što je to jače od njega! Mislim, to kolo... Izlazimo iz »merdže« i hvatamo se za ruke, pa dok to prokleto kolo drnda i trešti, mi igramo »dvojac«. Možeš zamisliti, Anči, na nekom potpuno pustom polju dva čoveka igraju kao šašavi pokraj automobila koji stoji parkiran u jarku! Sumanuto, a? A ja, znaš Anči — reče mi šofer izvinjavajući se — ne podnosim ništa sem baroka! Za mene, znaš, muzika prestaje sa barokom, a pozorište sa — Luj Barokom! Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: »Brale 'ajde da opalimo dvojac!« — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle nastavljamo put kao da ništa nije bilo. Posle toga je miran kao jagnje, jedno dve nedelje...
To su bili dani...

Sofijin svet - Justejn Gorder

Kako razum gusi mastu

To je jasno svim umetnicima. Ali se onda iznenada desi kao da su sva vrata otvorena i sve fijoke otvorene. Sve navre samo od sebe - i mi mozemo da uzmemo upravo one reci i one slike koje su nam potrebne. To se dogadja kada malo" podignemo" poklopac nesvesnog. To je Sofija ono sto mozemo nazvati nadahnucem.

Izgleda nam kao da ono sto slikamo ili pisemo ne dolazi od nas samih.
To mora biti cudesno osecanje. Ti si to sigurno i sama dozivela. Takvo stanje nadahnuca se lako moze proucavati, na recimo, preumornoj deci. Dogadja se da deca budu toliko umorna da deluju kao da su potpuno budna. Iznenada pocinju da pricaju - izgleda kao da koriste reci koje jos uvek nisu naucili. Ali oni ih jesu naucili, reci i misli su bile" latentne" u svesti, ali tek tada kada su popustili sva obazrivost i sva cenzura, one naviru.

I za jednog umetnika moze biti vazno da razum i naknadno promisljanje ne dobiju pravo da kontrolisu jedno manje ili vise nesvesno stvaranje.
Da ti ispricam jednu kratku pricu koja to ilustruje?
- Rado!
- To je istovremeno i jedna veoma ozbiljna i veoma tuzna basna.
- Samo ti kreni.

Bila jednom jedna stonoga koja je fantasticno plesala svojim nogama. Kada bi plesala, skupile bi se sve sumske zivotinje da je gledaju. I sve su bile zadivljene njenim izuzetnim plesom. Ali postojala je i jedna zivotinja kojoj se nije svidelo sto stonoga plese. To je bila jedna zaba krastaca. Valjda joj je samo zavidela.

Kako da navedem stonogu da prestane da plese? Razmisljala je krastaca. Nije mogla tek tako da kaze kako joj se ples ne dopada. Nije mogla ni da kaze da sama bolje plese, jer bi to bilo smesno vec i kao iskaz. Ali je onda smislila jedan djavolski plan.
- Da ga cujem!
Sela je i napisala stonogi pismo.

"O, ti neuporediva stonogo!" Napisala je. " Ja sam odani obozavalac tvog izuzetnog umeca u plesu. I jako bih volela da znam sta ti cinis kada pleses. Da li ti prvo podignes levu nogu broj 28 a, zatim desnu nogu broj 59? Ili pocinjes ples podizuci desnu nogu broj 26 pre nego sto podignes desnu nogu broj 99? Ocekujem odgovor. Pozdrav od krastace."- Ogavno!

Kada je stonoga primila pismo, odmah je pocela da razmislja o tome sta stvarno cini kada plese? Koju nogu prvo pomeri?
Sta mislis, sta se dogodilo? Mislim da stonoga nije nikad vise zaplesala.
Tako se zavrsilo.
I tako se to dogadja kada naknadno razmisljanje razuma ugusi mastu.

[b]Kratak sazetak -
Dragi prijatelji, ovom pricom sam htela samo da ukazem na to , da trebamo biti ponekada obazrivi po ptanju svoje maste i stvaralstva. Da se nebi dogodilo da dozvolimo da citavog zivota neciji razum gusi nasu mastu. Masta je veoma vazna u nasim zivotima jer potstice ono dobro i lepo u svima nama. Nazalost desava se da i sami to sebi radimo ali nehotice i bezazleno. Imam tu srecu da sam okruzena prijateljima koji mi daju inspiraciju, i kada sama svojim razumom po nekada ugusim mastu, tu su divni ljudi koji mi budu inspiracija, a koji me nisu nikada pitali ono a," kako"?
[/b]
;)

Cipele za dodjelu Oscara- Melina Kamerić

Dok filuje tikvice, sjeća se kako ga je ostavila. Ostavila. Nije ona njega ostavila. Ona ga je odjebala. Na tramvajskoj stanici na Marijin Dvoru. U petak, u pola deset navečer.

Sad filuje tikvice. Morala je proći pola grada, pola jebenog Las Vegasa da pronađe tikvice za filovanje, pavlaku i faširano meso. Za večeru će filovati tikvice. Doći će Eso i Sajma. Oni su iz Bužima. Ona nema pojma gdje je Bužim. Ni oni nemaju pojma gdje je Sarajevu Marijin Dvor. Ali to baš i nema veze. Oni su sad prijatelji. Zemljaci. Ovdje u Las Vegasu.

Večerat će filovane tikvice i gledati dodjelu Oskara. Njih četvoro. Ujutro će zajedno na posao. U Casino. Njih dvojica da održavaju mašine, ona za šank, a Sajma u kuhinju.

Šest mjeseci nakon što ga je odjebala upoznala je Bracu. Jos šest i počeo je rat.

Tu noć kad ga je ostavila nad Sarajevom je bio pun mjesec. Ona je vikala da joj je dosta njegovog mijenjanja fakulteta. Da hoće da zna šta on to misli da uradi sa svojim životom. Ona je vikala. A on je šutio. I ostao stajati na tramvajskoj na Marijin Dvoru.

Danas je kupila i cipele od 300 dolara. Sav štek koji je imala dala je za cipele. Špicaste cipele s tankom štiklom. Cipele koje nema kamo obući. Cipele za dodjelu Oskara. Zna ona da će ih obući samo večeras. Za dodjelu Oskara. Ona zna da mora imati bjesne cipele za dodjelu Oskara.

Ponekad je mislila na njega. Uvijek ga se sjećala onako sjebanog na tramvajskoj na Marijin Dvoru. Nikada i nikako drugačije. Samo je gleda. Njoj se čini da su mu oči pune suza. A možda i nisu. Nije sigurna. Jer tramvaj kreće. A on saginje glavu. Nije ni važno, zar ne? Ona je odjebla luzera.
Nema pojma kako da sve objasni Braci. U biti i nema mu šta objašnjavati. Ona ima nove cipele od 300$. Pa šta i ako malo zaplače. I šta briga Esu i Sajmu što ona sjedi u štiklama na nogama? Niko od njih troje neće znati da je ona njega odjebala. Na tramvajskoj stanici.

Nek je gledaju. Sve troje. U vražiju mater i oni i filovane tikvice. Ona će večeras obući svoje nove cipele. I jesti filovane tikvice. U prizemnoj kući od 70 m2. U Las Vegasu. Na TV-u će biti prijenos dodjele Oskara. On će izaći iz limuzine. Smješkat će se reporterima. Izgledat će isto kao one noći kad ga je ostavila. Samo će biti sretniji. I neće gledati za njom. Tužno i sjebano. Ona će plakati. Pomalo. A pomalo gledati u svoje cipele i zamišljati bil' te štikle propadale u onaj crveni tepih na kome on sada stoji.

Malo kasnije kad on izađe da primi Oskara, i kad se bude zahvaljivao svima koji su sve ove godine bili uz njega, koji su ga podržavali i voljeli, ona će tako očajno pokušavati da se sjeti. Da se sjeti zašto ga je ostavila. One večeri na tramvajskoj. U Sarajevu. Na Marijin Dvoru.

Predeo slikan čajem - M. Pavić

Videći da ga ne prepoznajem, on se ne okrete od mene, nego sedosmo jedan uz drugog i on nastavi sa istom srdačnošću da priča, pri čemu je po stolu neprestano svirao, kao na klaviru, neku polku, ostavljajući noktima na prekrivaču tragove kao note.

— Nemoj se sekirati — dodade on kao da me skroz vidi — naše uspomene, misli i osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer, više liče (ma kakve da su) misli dva razna čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rodjena misao medjusobno.

U to vreme bila mu je umrla mati i on mi te večeri ispriča neobičnu priču, očigledno misleći na svoju nesreću, ali se iz priče videla neka izokrenutost, kao da je on umro, a mati ostala u životu.

— Umre, dakle, — pričao je on — nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekoše neslane. Tako, plačući, jedne večeri ona zaspi i usni neki predeo, pola u sunci i cveću, i šeta veselo neki svet, a pola u blatu, kiši i mraku. I u tom blatu — gleda — njen sin.

— Vidiš, majko, — reče joj on — oni tamo šetaju u osmesima i radosti živih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza.

Mati kud će, šta će, prestade da plače za sinom.

A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo leži u suncu, ali u njemu ništa ne raste, ništa se ne može oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cveće i voće zato što se živi ovde plode.

Mati razumede priču, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog dečka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku.

Eto, ta prosta pričica — zaključivaše moj nepoznati sabesednik — ne bi zasluživala pažnje da nema mogućnosti da se ona prevede na jedan posebni smisao. Ne valja je doslovno shvatiti. Taj drugi svet i vrtovi u kojima živi njen sin, to je svet u kojem žive naše misli, uspomene i osećanja. Zar se to ne vidi već na prvi pogled, toliko su to nezemaljske stvari i strane nama samima, koji smo samo njihova kotva na ovom svetu. I njen sin iz priče i nije drugo do njena neka misao, ljubav ili uspomena, jer šta su naše uspomene i ljubavi do naša deca na nekom drugom svetu? Sve to, rekoh, i zavisi i ne zavisi od nas. Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši...

Možda ja ne umem ni da iščitam sve što se iz te pričice može iščitati, ali...

Blago cara Radovana - Jovan Ducic

O pesniku

Samo pesnik stvara, jer samo on misli da bi izmislio. Ko je god nesto stvorio on je bio pesnik. Jer, sve novo sto je poniklo, poniklo je iz pomenute nedokucne tajne stvaranja: iz neceg nerealnog koje je izvor sveg realnog. Pesnik je svagda i nepomirljivo idealist, jer sve gleda kroz ideal, to jest kroz prizmu savrsenstva. To ne znaci da pesnik nema osecanja stvarnosti, mogucnosti i nemogucnosti, pesnici su naprotiv jedini ljudi koji gledaju na stvarnost pomicuci je uvek do njenih krajnih granica usavrsenja.

On je super realan, onaj koji medju ljudima vidi realnost jasnije nego iko drugi, jer je jedino on vidi u njenoj nepotpunosti i nedovrsenosti. On najtacnije zna odakle treba de se doveze konac kojim se ide od danasnje nepotpune stvarnosti do njenog sutrasnjeg usavrsenja.
Samo obicni ljudi vide onoliko koliko postoji, tvorci vide i ono sto ne postoji danas, a sto moze postojati sutra jer, inace nebi bili tvorci. Realisti nisu nista stvorili, nego su samo primenjivali tudje stvaranje, a kad god su se odmakli od tudjeg uzora, oni su samo kvarili.

U paradoksu receno utopisti vise vrede nego realisti, jer je mnogo puta jedna utopija samo zacetak jedne istine: utopija, to je jedna ideja u njenom prvom zametku. Pesnik misli podsvesno: on je jedini sasvim intuitivan, i nije izmislica kad se kaze kako on ima jedno culo vise nego drugi ljudi. Jer stvarno, i ono sto ne postoji, oni vide u obliku kao da pistoji. Za sve druge ljude jedan komad belog mramora, jeste samo jedan komad belog kamena, a za njega je u tom hladnom predmetu zatvorena jedna boginja ili jedan sotona, koji trazi samo ruku skulptora da te zamisli pusti iz njihovog kamenog zatocenja u zivot i obozavanje.

Na belom listu hartije, na kojem za ceo svet nema niceg zapisanog, za coveka koji se zove Dante ili Sekspir, na tom praznom prostoru, zatrepere istog casa reci najlepse koje su recene posle reci bozijih.

Halil Džubran -Mirisni plodovi duše

Poput orijaškoga debla prekrivena jabukovim cvijetom golemi je čovjek u vama. On vas može saviti k zemlji, njegov vas miomiris diže u prostor, u njegovoj ste izdržljivosti besmrtni.

Rečeno vam je: poput lanca, vi ste slabi kao njegov najslabiji biočug. Ali, to je samo polovica istine. Vi ste, takodjer, snažni kao njegov najsnažniji biočug. Mjeriti vas najmanjim od vaših djela jest računati snagu oceana po slaboći njegove pjene. Suditi vam po vašim propustima jest blatiti godišnja doba zbog njihove promjenjivosti.

Da, vi ste kao ocean.

I premda teški brodovi čekaju plimu na vašim žalima, ipak, poput oceana, ni vi ne možete ubrzati svoje plime. Isto ste i kao godišnja doba, i premda u svojoj zimi poričete svoje proljeće ipak proljeće, odmarajući se u vama, smije se u svojoj pospanosti, i ne vrijedja se.

Odista, često se veselite i neznajući.

Ja vam dadoh manje od obećanja, a ipak darežljiviji bijaste prema meni. Dadoste mi dublju žedj za životom. Zacijelo nema većeg dara čovjeku od onoga koji preobraća sve njegove ciljeve u goruće usne i sav život u vrelo.

I u tome je moja čast i moja nagrada – kamo god dodjem na vrelo da se napijem, otkrivam da je i sama živa voda žedna; i ona mene pije dok ja pijem nju. Neki me od vas smatraju ponosnim i odveć stidljivim da bih primao darove. Odviše sam ponosan, doista, da bih primao plaće, ali ne i darove. I premda sam jeo jagode medju brdima, kad biste me pozivali za trpezu, i spavao u trijemu hramskom, kad biste mi radosno nudili noćište, nije li vaša ljupka brižnost zasladjivala hranu mojim ustima i omatala snom moje vizije?

Za ovo vas moram blagosloviti:
Mnogo ste davali i ne znajući da uopće dajete.

Postavljanje ciljeva - Dejl Karnegi

Kada sam imao dvadest tri godine, bio sam jedan od najnesrecnijih mladica u Njujorku. Zaradjivao sam za zivot tako sto sam prodavao kamione, a nisam znao ni sta pokrece kamion da ide napred. Sta vise, nisam ni hteo da znam. Prezirao sam svoj posao. Prezirao sam stanovanje u jeftinoj namestenoj sobici na zapadnoj 56-toj ulici - gde je bilo puno bubasvaba.

Pamtim da sam imao mnogo kravata okacenih po zidovima; ujutro, kad se odlucim za jednu kravatu i pruzim ruku da je uzmem, bubasvabe se razbeze na sve strane. Prezirao sam jeftine prljave restorane, u kojima sam morao jesti, a koji su bili verovatno podjednako puni bubasvaba.

Svake noci vracao sam se u moju usamljenu sobicu sa glavoboljom i sa mucninom u stomaku- zbog razocaranja, brige, gorcine i pobune. Bunio sam se zato sto su snovi, koje sam negovao u studenskim danima, u mome koledzu, preobraceni u kosmare. Zar je ovo zivot? Zar su to one avanture koje sam toliko zeljno ocekivao?

Zar ce se moje postojanje svesti samo na to da obavljam posao koji prezirem i u kome nema nikakve nade za buducnost? Ceznuo sam za slobodnim vremenom u kome bih mogao citati. Ceznuo sam da pisem knjige, sto je bio moj studentski san. Znao sam da samo mogu biti na dobitku, a nikako na gubitku, ako napustim taj mizerni posao.

Nije me interesovalo da zaradim obilje para, ali sam hteo da dozivim obilje zivota. Ukratko, dosao sam do Rubikona - do onog trenutka odluke sa kojom se vecina mladih ljudi susretne na pocetku samostalnog zivota. Tada sam doneo svoju odluku, ali takvu kojom je moja buducnost kompletno promenjena. Zahvaljujuci tome, sav moj kasniji zivot bio je srecan i uspesan, vise nego sto sam se smeo nadati cak i u svojim najpoznatijim projekcijama.

Odluka je bila ova: dacu ostavku na to radno mesto meni odvratno, pa posto sam vec proveo cetiri godine na Drzavnom nastavnickom koledzu u Vorensburgu, Misuri, pripremajuci se da budem profesor, pocecu da drzim nastavu, ali odraslima, u vecernjim skolama. Tako cu preko dana biti slobodan da citam knjige, pripremam predavanja, pisem romane i kratke price. Zeleo sam" zivot za pisanje i pisanje za zivot".

Hermann Hesse - Umijeće dokolice

Besane noći

U sitne sate ležiš u postelji, a san ne ide na oči. Ulica je tiha, u vrtovima s vremena na vrijeme povjetarac dotakne stabla. Negdje laje pas; ulicom u daljini prolaze kola. Čuješ ih jasno, po lelujavu zvuku prepoznaješ da su na oprugama, u mislima ih slijediš, zakrenu za ugao, najednom ubrzaju, a užurbano se kotrljanje uskoro raspline u veliku tišinu. A onda, kasni prolaznik. Hoda brzo, korak mu čudno odjekuje u pustoj ulici. Zastane, otključa vrata, zatvori ih za sobom, a onda opet zavlada muk. Ponovno i još jednom u sobu dopru zvuči mrvice života, sve rjeđe, sve tiše, a onda nastupe sati kada je sve umorno, a svaki i najtiši povjetarac i najsitnije zrnce žbuke što se kruni ispod tapete biva glasno i moćno i u tebi budi čula. I nemaš sna. Samo ti umor na oči i misli spusti tanak veo, u uhu slušaš šum neprekidna kolanja krvi, u bolnoj glavi slušaš sićušni, grozničavi život, a u žilama osjećaš ravnomjeran, a ipak zbunjujuć ritam bila.

Ništa ti ne pomaže prevrtanje s boka na bok, ustajanje i ponovno lijeganje. To je jedan od onih sati kada nikako ne možeš od sebe pobjeći. Tobom sad gospodare misli i pokreti tvoje ćudi i tvoga sjećanja, a nemaš društva da ih, kao obično, razgovorom odagnaš. Tko živi u tuđini, u sjećanje mu dolaze kuća i vrt iz njegova zavičaja i djetinjstvo i šume u kojima je proživio svoje
najslobodnije i najnezaboravnije dječačke dane, sobe i stubišta u kojima su odjekivale njegove dječačke igre, i slike roditelja, nekako stranih, ozbiljnih i ostarjelih, s ljubavlju, brigom i tihim prijekorom u očima. On pruža ruku uzalud tražeći uzvraćenu desnicu, no preplavi ga plima tuge i samoće, a neki drugi likovi što izranjaju u zbunjenosti i ozbiljnosti toga časa gotovo nas sve rastužuju. Tko nije u mladim danima svojim najbližima katkad zagorčao život, odbio ljubav i prezreo njihovu dobrohotnost? Tko nije prkosno i oholo propustio neku sreću koja mu se nudila, tko nije bar jednom povrijedio tuđe ili svoje dostojanstvo ili uvrijedio prijatelje nepromišljenom riječju, neispunjenim obećanjem, ružnim i uvredljivim pokretom? Oni sad pred tobom stoje i mirnim te očima u tišini čudno promatraju, a tebe je sram pred njima i sram te je pred sobom.

Pada ti na pamet koliko si samo noći u tom istom krevetu bezbrižno prospavao između dana punih pokreta, buke i razonode, i kako si nezamislivo davno, kao danas, bio sam svoj šutljivi, nenašminkani zabavljač. Živio si intenzivno, u to si vrijeme neizmjerno mnogo vidio, razgovarao, slušao, smijao se, a sada, kao da se nikada nije dogodilo, sve ti je to strano i od tebe se otuđuje, a plavi su ti nebeski svodovi tvoga djetinjstva, davno zaboravljene slike tvoga zavičaja i glasovi davno pokojnih strahovito bliski i prisutni.

San je jedan od najdivnijih darova prirode, prijatelj i utočište, čarobnjak i tihi tješitelj, i žao mi je iz dubine duše svakoga tko se, pateći od dugih nesanica, naučio zadovoljiti s pola sata grozničava drijemeža. Ne bih, ipak, mogao voljeti čovjeka za kog znam da u životu nije imao neprospavanih noći; to bi morala biti neka dječji čista, neiskvarena duša.

U ovom našem užurbanom, opojnom životu zastrašujuće je malo trenutaka kada duša postaje svjesna sebe same, kada se život čula i život duha povlači, a duša raskriljena stoji pred zrcalom sjećanja i savjesti. To se zbiva, možda, kada doživimo veliku bol, možda uz majčin odar, uz bolesničku postelju možda, ili na kraju dužega usamljenog putovanja u prvim satima povratka, no uvijek je praćeno smetnjama i sjetama. U tom je vrijednost probdjevenih noći. Samo se tada bez silnih vanjskih potresa duša može izraziti, bilo kroz čuđenje ili strah, osudu ili tugu. Duševni život koji vodimo tijekom dana nikada nije toliko čist; naša čula u njem snažno sudjeluju, razum se nameće pridodajući osjećajima i trunku glasa osude, finu draž usporedbe i finu, razornu draž šale. No duša utonula u snohvaticu ne opire se, pa u toj ovisnosti i potlačenosti koje traju danima i mjesecima, proživi pola života sve dok ne kucne njezin čas i u jednoj tjeskobnoj, besanoj noći ne zbaci okove i svekolikom nas puninom svoga samovoljnoga života iznenadi ili užasne. Dobro nam je s vremena na vrijeme primijetiti da naš život nije samo oblik, da u sebi nosimo moć otpornu na sve vanjske utjecaje i nepotkupljivu, da u nama progovaraju glasovi nad kojima nemamo vlast. Tko doista nešto jest i posjeduje neku vrstu vjere, rado se pokorava tim glasovima i iz takvih trenutaka izlazi produbljena pogleda. (...)

Svaka bolest i nužnost čekanja učitelj je kojeg treba pravilno shvatiti. No škola svih živčanih tegoba osobito je prodorna. "Sigurno je puno propatio", kaže se za ljude koji u pokretima i govoru očituju neobičnu mjeru suzdržane profinjenosti i nježne obazrivosti. Ovladavanju vlastitim tijelom i mislima ne uči nas nijedna škola tako dobro kao škola nesanice. Nježno doticati i obazrivo postupati može samo netko komu je i samome potreban nježan dodir. S blagošću promatrati i stvari s ljubavlju ocjenjivati, sagledavati duševne razloge i sve ljudske slabosti, dobrohotno razumjeti može samo onaj koji je često u neumoljivoj tišini samotnih sati bio izručen na milost i nemilost vlastitim nesputanim mislima. U životu nije teško prepoznati ljude koji su mnoge noći preležali budna oka.

Htio bih navesti još i odgojnu vrijednost nesanice koja svakako zaslužuje da se podrobno razmotri u nekom drugom kontekstu. Nesanica je škola strahopoštovanja - strahopoštovanja sviju stvari, onoga strahopoštovanja koje i najskromniji život može poškropiti mirisom trajno uzvišena raspoloženja, onog istog strahopoštovanja koje je prvi i najvažniji uvjet pjesničke i umjetničke veličine.

Zamislimo besana čovjeka dok leži u postelji. Sati teku tiho i užasno sporo, između dvaju otkucaja sata zjapi široka, crna provalija nepodnošljiva beskraja. - Koliko smo često čuli trčkaranje miša, kotrljanje kola, kucanje sata, žubor zdenca, huk vjetra, škripu namještaja! Čujemo ih ne mareći za njih. No, sada se u toj samoći i grobnoj tišini čeznutljivo hvatamo za svaki dašak života koji nas okrzne. Kola u prolazu živahno nas zaposle, procjenjujemo im težinu i model, umor ili snagu konja, pokušavamo pogoditi kojom se ulicom kreću i kamo će skrenuti. Ili pak vodoskok! Slušamo ga zahvalno kao nježnu glazbu, kao što bolesnik sluša riječi prijatelja koji mu dolazi u posjet unoseći u njegovu samoću miris zdravlja i dašak vanjskoga života. Slušamo pad vodenoga mlaza u pun zdenac, zatim blaže i neujednačeno otjecanje. U neprestanom šumu nastojimo čuti neki ritam, tiho pjevušimo u taktu glazbe, a zatim zašutimo slušajući ga kako sam nastavlja svoj poj.

Sanjareći, u mislima pratimo vodu što otječe kao potok i rijeka natrag u more i kolijevku vječnoga postanka, htijenja i obnove. Tu počinje tkivo duše, polovičnih misli, naš se život pred nama prostire, odnosi i zakoni najednom bivaju jasni u doživljaju koji nam se dosad činio nerazjašnjenim i zbrkanim. Taj put od osluškivanja zdenca do divljenja dosljednosti svega zbivanja te strahopoštovanja pred skrivenom zadnjom tajnom života nećemo prijeći nikada tako strpljivo, pažljivo i ozbiljno kao u tim noćnim satima.

Na taj su način, zasigurno, već svi besani ljudi svoju nevolju pretvorili u vrlinu. U njihovoj im patnji želim strpljenje i, ako je moguće, ozdravljenje. Svima lakomislenima, a navlastito onima vitalnima što se hvastaju zdravljem, želim gdjekad pokoju besanu noć u kojoj će šutke morati zastati pred prijekornom pojavom vlastita unutrašnjeg života.

Put kojim se redje ide - Skot Pek

Priroda moci

Dosli smo do tacke gde mozemo razumeti prirodu moci. To je predmet u vezi sa kojim postoje mnogi nesporazumi. Jedan razlog za nesporazum je cinjenica da postoje dve vrste moci - politicka i duhovna moc.
Religiozna mitologija je definisala razlike medju njima. Pre nego sto se Buda rodio, proroci su informisali njegovog oca da ce Buda, kada poraste, postati najmocniji kralj na svetu ili ce biti siromasan covek i najveci duhovni vodja koji je ikad postojao. Ili jedno ili drugo, ali ne oboje.

I Hristu je satana ponudio sva zemaljska carstva i slavu, ali on je odbio i umro na krstu, naizgled nemocan.
Politicka moc je sposobnost da se nateraju drugi, otvoreno ili prikriveno, da rade po nasoj zelji. Ova sposobnost se nalazi u polozaju, kao sto je kraljevski presto ili predsednicka pozicija, ili o novcu. Ona nije u osobi koja zauzima taj polozaj ili ima novac. Prema tome, politicka moc nije u vezi sa dobrotom ni sa mudroscu. Vrlo glupi i vrlo zli ljudi su bili kraljevi na zemlji. Medjutim duhovna moc se nalazi iskljucivo u induvidui i nema nikakve veze sa sposobnoscu da se drugi podjarme.

Ljudi velike duhovne moci mogu biti bogati i mogu zauzimati vazne politicke polozaje ili biti vodje, ali je verovatnije da ce biti siromasni i da nece imati politicku moc. Sta je osobina duhovne moci, ako to nije sposobnost da se drugi potcine? To je sposobnost da se donose odluke sa maksimumom svesnosti. To je svest.
Vecina ljudi uglavnom donosi odluke, a da nije ni svesna sta radi. Oni preduzimaju akciju slabo razumevajuci svoje sopstvene motive. Da li zaista znamo sta radimo, kada prihvatamo ili odbijamo potencijalnog klijenta? Znamo li sta radimo kada udarimo dete, unapredimo podredjenog ili flertujemo sa poznanicima?

Svako ko je ranije radio u politickoj areni, zna da se akcije pokrenute sa najboljim namerama cesto izjalove i na kraju pokazu cesto kao skodljive. Ljudi nepostenih motiva mogu da amoralan cin preokrenu u konstruktivan.
To se isto desava kod podizanja dece. Da li je bolje uraditi pravu stvar iz pogresnih pobuda ili pogresnu stvar iz pravih pobuda ?
Cesto smo u velikom neznanju onda kada se osecamo potpuno sigurni, a cini nam se da smo prosvetljeni kada smo najkonfuzniji.
Sta da radimo? Da li da otplovimo u more neznanja? Neki su nihilisti i kazu :" nista".

Oni predlazu da nastavimo sa plovidbom, jer se nijedan pravac nemoze ucrtati u to ogromno more koje ce nas odneti istinskoj jasnoci ili svrhovitom cilju.
Ali drugi, jednako svesni cinjenice da su izgubljeni, usudjuju se da se nadaju da oni mogu da se izdignu iznad neznanja, razvijajuci jos vecu svesnost. Oni su u pravu. To je moguce. Ali ta povecana svesnost im ne dolazi u jednom zaslepljujucem momentu prosvetljenja. Ona dolazi polako, deo po deo, i za svaki delic se mora strpljivo raditi, proucavati, promatrati, posmatrati sve, ukljucujuci i nas.

Oni su pokorni ucenici. Staza duhovnog sazrevanja je staza dozivotnog ucenja.
Ako se ova staza sledi dugo i ozbiljno, komadici znanja dolaze na svoje mesto. Postepeno sve dobija smisao. Postoje corsokaci razocarenja, koncepti koji se odbacuju. Ali, postopene postaje moguce da dodjemo do sve dubljeg razumevanja nase egzistencije i postepeno dolazimo do toga da znamo sta radimo. Mi mozemo postati mocni. Dozivljaj duhovne moci je u osnovi radostan dozivljaj. To je radost koja dolazi nakon ovladavanja sobom. Zaista ne postoji vece zadovoljstvo nego biti ekspert, stvarno znati sta raditi. Oni koji su duhovno najvise sazreli su oni koji su majstori zivljenja.

Fridrih Nice - Tako je govorio Zaratustra

Nije vis: vec provalija je ono sto je strasno!
Provalija gde pogled pada sunovrat u bezdan a ruka poseze u vis. Tu zadrhce srce pred svojom dvostrukom voljom.

Ah, prijatelji, da li Vi pogadjate dvostruku volju i moga srca?
U tome je eto, za mene provalija, i opasnost sto moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drzi i oslanja - na dubinu!

Moja se volja grcevito hvata za coveka, vezujem se lancima za coveka, jer me nesto nosi silno u vis ka natcoveku: onamo hoce moja druga volja. I toga radi zivim medju ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono sto je postojano.

Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrcina, i uteha, cesto su se vec sirile oko mene. Svaka varalica moze me naci kraj kapije i na drumu, i ja pitam: da li hoce da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, sto pustam da me varaju da se ne bih morao cuvati od varalica.

Ah, kad bih se cuvao od coveka: kako bi onda mogao covek biti kotva za moje uze! I suvise lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je prividjenje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti.

Ko nece da ugine medju ljudima, mora da nauci da pije iz svih casa; a ko hoce da medju ljudima ostane cist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi.

Zaboravljeni miris - Slavko Celap

U potrazi za bicem svog zivota

Ni K- sal ni Rea nisu mogli znati da ce u potrazi za drugom polovinom svog bica prolaziti, samovoljno, izabranim krugovima ziveci zivote koje, razdvojeni, nisu zeleli da zive.

Osecali su medjusobno prisustvo, ali se nisu prepoznavali. Osecali su medjusobnu blizinu i nesebicnu pripadnost jedno drugom.

Osecali su ceznju za medjusobnim poljupcima, dodirima i pogledima.

Usamljenost i praznina koju su osjecali nije se mogla ispuniti, knjigu njihovih zivota ispisivao je neko drugi. Vladari pogresnih verovanja su ga sve vise udaljavali od visevekovnog sna, sna koji se sve vise pretvarao u uspomenu zaustavljenu u vremenu.

Uporno mu je izmicala krecuci se prostranstvima, na koja njena noga nikada ranije nije krocila. Ona je bila njegovo vecito iskusenje. Stavio je sve na kocku i posao u potragu sa ubedjenjem da ce konacno pronaci trag koji se bezbroj puta pojavljivao i isto toliko puta gubio.

Magle iz praiskona terale su je sve cesce i sve bolje skrivale u svojim njedrima. Glas sa kojim ju je dozivao bivao je sve jaci i sve vise je licio na urlike gladnih vukova, urlike prepune nemoci.

Nemusto izgovorene vapaje niko nije mogao utisati. Ni ljubav nosena ceznjom nije mogla biti zaustavljena, kao sto se s proleca nabujale reke ne mogu zaustaviti.

Trazice je do sudnjeg dana, preplavljen bujicom najcistijih osecanja. Intezivno prezivljavajuci svaki tren, bio je spreman da se izbori za ono sto je toliko zeleo. Trazice je i pored toga sto je potraga stvarala razdirucu bol u grudima i tugu nosenu kroz vekove.

Iako je pripadala svetu koji je on odavno napustio, svetu izvan vremena i prostora, svi putevi su ga vodili ka njoj i od nje. Svakog dana, meseca, godine, veka, ljubav jasno usmerena sve je vise rasla. Znao je da je Rea njegova sudbina i zato nije gubio nadu. Pruzice joj toliko potrebnu sigurnost, kada je pronadje, ako je uopste postojalo mesto na kome bi oni mogli biti sigurni…

O prorocima - Jovan Ducic

U covekovom zivotu je izvesna samo proslost, jer sadasnjost ne postoji, a buducnost ce tek postojati. Zbog takve neizvesnosti svog zivota covek nije prestajao da razbija vrata cutanja na velikoj i tamnoj tvrdjavi sudbine. Uznemirenje i strah na zemlji dolazi samo od neceg sto covek sluti, a uvek sluti samo ono sto je strasno. Zbog toga su i sujevere bile jace nego vere. Vere kao sto je hriscanska, pocivaju na nacelima bozanske pravde, a sujevere se osnivaju samo na osecanjima straha od fatalnosti. Zato su samo najsavrsenije vere s nesto uspeha suzbijale mracnu i neobuzdanu moc sujevere.

Za hriscane je verovaeja u cuda znacilo verovanje u cudesa Bozija, ili je za pagansko verovanje znacilo samo verovanje u mracna i fatalna cuda u prirodi, posto je stvarno, priroda za paganski materijalisticki svet ostala do njegovog kraja uvek u stanju haosa. Zato je svaki covek prorok, jer po ceo dan prorice ili sebi ili drugom. On prorice malo i veliko, dobro i zlo, pravo i nepravo. Ovo ce se dogoditi, a to nece! U ovom cete uspeti, a u tom necete! Tako sapuce, svaki covek na kojeg naidjem putem, ili kojeg sretnem na stepenicama.

Ko zna da ovaj nagon za proricanjem nije mozda nas najblizi dodir sa Bogom. Pola covekovih razmisljanja su nacinjena od ovakvih zidanja ni na cemu, i ono sto ljudi zovu svojim idejama, nisu u velikom broju nista drugo nego osecanja i takve prorocke opsesije. Najzad, dobra polovina cele ljudske energije ide na pregnuca koja su ponikla samo iz himera ove vrste. Ljudi cesto svoja sopstvena proricanja vise nego i tudja, uzimaju za gotove istine. Uostalom, avantura je urodjeno pijanstvo svih inspirisanih ljudi, ljudi snaznih po karakteru ili po duhu.

Svet ima prirodnu potrebu da uvek ide za necim sto je samo naslutio, jer nikada obicne stvarnosti nisu bile smatrane za potpune srece. Sva vatra, to je plamen koji osvetljava samo puteve onih koji stvarno ne gledaju kud idu, ali dobro znaju kamo odlaze. Niko se ne moze osloboditi potrebe da veruje u cudesa. Kad ljudi ne bi verovali u cudesa, ne bi bilo velikih dela, niti bi zivot bio izvorom neprestanih ljudskih stvaranja. Najbolji dokaz sto je verovanje u cudesa cak i vise osobina mocnih ljudi nego slabih. Zato veliki ljudi uvek izgledaju drugim ljudima manijaci. Oni odista ne veruju u nemogucno, i nikad se ne osecaju slabijim od onoga sto hoce da postignu.

Proricuci sebi neku mogucnost, covek zaboravi sve drugo oko sebe i svom silinom instikta ide ka tom cilju, skoro zatvorenih ociju, i pravo kao koplje baceno u prostor. Pronaci sebi cilj, to je pronaci svoj put u zivotu i odmeriti svoje mesto medju ljudima: to je istovremeno jedna covekova duhovna moc i njegova moralna duznost, jer ko ne pronadje svoj cilj taj luta kao slepac bez ociju, ili kao zlocinac bez moralnog smisla. Medjutim, ljudi sve u svom zivotu ostvaruju slucajno, najmanje je onih koji znaju kud idu, i da li idu putem svoje prirode i svog talenta.