IBOGAIN u borbi protiv droge

Pre nekoliko dana sam video dokumentarnu reportažu o Britancu koji je proveo izvesno vreme živeći medju članovima Gabonskog plemena Bviti i u njihovo članstvo bio iniciran kroz tradicionalni ritual koji uključuje uzimanje korena biljke “Iboga”. Navodno, substance iz tog korena utiču da se osoba duhovno “pročisti” i, na taj način oslobodjena, stupi u svet odraslih. Zainteresovan, pronjuškao sam po netu i evo šta sam našao:
Iboga (Tabernanthe iboga – familija Apocynaceae), žbunasta biljka lepih žutih i roze cvetova, nastala je, po predanju, još kada je i svet stvoren a Bogovi su njen koren podarili ljudima da služi kao medijum za razgovor sa mrtvima, tj. drugim, nevidljivim nivoima postojanja. Aktivna, halucinogena substanca Iboge se nalazi u smeđoj kožici korena. Jedan istraživač je delovanje ovog korena opisao: “...Kako droga počinje delovati, čovek ima viziju putovanja izvan vremena, kroz simboličnu smrt i ponovo rođenje. To podrazumijeva susret s Tačkom Suštine, starcima, precima, duhovima, Suncem i Mesecom. Kroz to ga putovanje vode i podržavaju njegovi saplemenici, naročito kroz fizičke aspekte njegovog umiranja i novog rađanja. Posle toga, njegov se život zauvek menja i on postaje ravnopravan sa ostalim muškarcima iz plemena.”
Kada se koristi u manjim dozama, koren Iboge izoštrava čula, te ga još i zbog toga koriste pripadnici pomenutog plemena, pred odlazak u lov. Kolonijalni osvajači Afrike, podsticali su upotrebu Iboge kod lokalnog stanovništva jer je delovala stimulativno i ljude činila izdržljivijim, naročito u vremenu kada je gradjena prva železnica u Africi, uz masovnu upotrebu lokalne radne snage. Farmaceuti su potvrdili ovo delovanje i do 1966. godine, ekstrakt Iboge je prodavan kao efikasno sredstvo protiv depresije i hroničnog umora. Takodje, rado su ga koristili i atletičari, kao i oni koji su tragali za adekvatnim afrodizijakom. Analizom ekstrata, u laboratoriji je izdvojen jedan indolski alkalod, nazvan “Ibogain”, koji, uzet u većoj dozi, može izazvati i vizije. Zbog te svoje osobine, stavljen je na listu zabranjenih substanci u SAD, ali je, u zadnjih 30 godina, policija uspela da zapleni samo tri grama ove, po mnogima, veoma interesantne i korisne substance.
Lek za teške droge
Istraživači renomirane farmaceutske kompanije CIBA-Geigy su još 1956. godine utvrdili da ova substanca ublažava tegobe izazvane apstinentskom krizom kod morfijumskih zavisnika. Ovaj, veoma značajan podatak se nekim čudom zagubio, ali je jasno da je opasnost od ibogaina, po njihove poslove, uočili trgovci narkoticima. Neko je pravilno zaključio da bi odvikavanje od kokaina i heroina jednom drugom drogom moglo gadno pokvariti biznis, pa onda i nije čudno da je ibogain, do sada, zaplenjen u zapanjujuće malim količinama. Dakle, praktično ga ni nema.
Usprkos skeptičnom odmahivanju glavom nekih eksperata za borbu protiv zavisnosti, 1962. godina će ući u istoriju kao prekretna tačka u razumevanju delovanja i popularizaciji Iboge. Naime, tada je heroinski zavisnik i filmadžija iz Nju Jorka, Hauard Lotsof, slučajno nabasao na retku afričku biljku, od koje je očekivao nova, uzbudljiva iskustva. Ono što je dobio posle 36 sati delovanja ekstrakta Iboge, bila je neka vrsta ekspres psihoterapije. Šta više, kako je to sam opisao, primetio je da mu i više dana nakon slučajne terapije s Ibogainom heroin više ne nedostaje. Bilo je to pravo čudo za teškog zavisnika i Lotsof je odlučio da istom eksperimentu podvrgne još šest teških heroinskih ili kokainskih narkomana. Navodno, čak petoro od njih je, bez ikakve apstinencijske krize, na više meseci, čak godina, ostavilo drogu. Ovakve anegdote su bacile sasvim novo svetlo na Ibogain.
Džordž Buči, 1966. godine, razvija prvu laboratorijsku sintezu ibogaina, koja je, međutim, prilično složena, pa svi oni koji su na sebi isprobali isceljujuće delovanje ovog alkaloida, kojim se pokušavaju suzbiti ostale droge, zapravo govore o upotrebi ekstrakta dobijenog iz gabonske biljke. Hauard Lotsof, pionir primene Ibogaina u lečenju zavisnosti od heroina, kokaina, morfijuma, amfetamina, alkohola i nikotina, odlazi iz SAD i počinje sprovoditi, na svoju ruku, ovu terapiju u Panami, a kasnije i u Holandiji, gde mu lokalne vlasti ne prave probleme. Ekstraktom se snabdevao iz pogona instaliranog u Belgiji. Tako je bilo do nedavno, kada su od njegove terapije umrla dva teška zavisnika, pa se Lotsof ponovo vraća u Panamu. Navodno, smrt dvoje lečenih zavisnika je nastupila zato što su oboje, na svoju ruku, za vreme delovanja Ibogaina uzeli i heroin. U Holandskom gradu, Leidenu, svojevremeno su započeta ozbiljna medicinska ispitivanja, uz učešće tridesetak teških zavisnika i državno finansiranje, a rezultati do kojih se došlo su ohrabrujući, tako da se njihov nastavak očekuje uskoro. Istraživanja vode ugledni neurolozi iz Holandije i SAD-a.
I drugde se sprovode istraživanja, naročito na laboratorijskim životinjama, i ona daju veoma ohrabrjujuće rezultate. Ova se istraživanja baziraju na uticaju Ibogaina na neurotransmitere u mozgu, naročito dopamina i serotonina.
Erik Taub, jedan od najglasnijih zagovornika upotrebe Ibogaina u lečenju bolesti zavisnosti, ukazuje na jedno neobično svojstvo ove afričke ritualne droge: “... Uzmete li Ibogain, on će izazvati vizije, ne halucinacije, osim ako zaista nemate ozbiljne psihičke probleme. Ova substanca je proglašena halucinogenom, iako za vreme njenog djelovanja nećete, kao kod LSD-a, u ćošku sobe videti ružičastog slona kojem tu nije, ni u kom slučaju, mesto. Ono šta će se destiti je to da ćete se vratiti, u sećanju, na već potisnute i zaboravljene doživljaje koji utiču na vaše današnje psihičko stanje. Upravo su potisnute emocionalne traume mnoge dovele do zavisnosti od narkotika. Kada u sećanje prizovete “kosture iz svog ormana”, moći ćete ih se rešiti i tako suzbiti i zavisnost. Ništa vam u tome ne može pomoći kao Iboga. Ne kažem da je u pitanju “magični štapić” kojim iz ponora teške zavisnosti možete izbaviti svakog, ali mislim da je upravo čudesna činjenica da Ibogain, ako ste kroz seanse s njime razrešili svoje nesvesne konflikte ili neku zavisnost, više na vas uopšte ne deluje! Ja smatram da psihička nestabilnost podrazumeva i određene promene u hemiji mozga, koje Ibogain koriguje. Kada je biohemija mozga normalna, droga više ne deluje...”.
Ibogain se najlakše dobija izolacijom iz korena Iboge, a za jednu srednju dozu od 650-750 miligrama, potrebno je oko devet kilograma korenske mase..
Taub tvrdi da Ibogain nikada ne odvodi na loš, neugodan “trip” a vizije prošlosti mogu biti trodimenzionalne i sasvim realne. Šta ćete proživljavati pod uticajem ove droge, u znatnoj meri zavisi od količine uzetog alkaloida. Niskom dozom se smatra 5-6,5 miligrama po kilogramu telesne težine, i ta će količina čoveku omogućiti uvid u mehanizme koji su doveli do njegovog, današnjeg, ponašanja a koje želi promeniti. Niska doza usporava reku unutrašnjih slika koje, kod veće koncentracije droge, navire mnogo brže. Uz prisustvo obučenog psihoterapeuta, ovaj doživljaj može biti izuzetno koristan a ako osoba želi aktivnije učestvovati u istraživanju sopstvene podsvesti i u svoje probleme zaviriti dublje, preporučuje se srednja doza koja varira od 8-11 miligrama po kilogramu telesne težine. Visokom dozom se smatra količina od 10-20 miligrama i ona se primenjuje u lečenju od zavisnosti od opojnih droga. Taub napominje da neki istraživači koriste i dva puta veću dozu kada su u pitanju narkomani, no to je tako u slučaju primene sintetičkog ibogaina čije djelovanje, kako se čini, nije tako dramatično kao ono pri upotrebi ekstrakta iz prirodnog materijala.

Izvesni Frank Roše opisuje svoju seansu s Ibogainom kao “eksperiment sa sopstvenom svešću”: “Ibogain me zaintrigirao u vreme kada sam uvežbavao lucidno, svesno sanjanje. Ono što sam o njemu pročitao, uklapalo se u ono čime sam se bavio. Privuklo me isto što i domoroce koje je droga vodila natrag do Izvora i pomogla im da postanu majstori sanjanja.
Imao sam problema s pićem, uglavnom pivom. Otkada sam uzeo Ibogain, više nemam želju za pićem. Taj impuls se sasvim izgubio. Veći sam optimista u pogledu svojih životnih akcija. Moj je život ispunjen sa više samopouzdanja.
Uzeo sam srednju dozu Ibogaina u 11,30 sati. Nisam osećao mučninu ili bilo kakvu drugu nelagodu. Droga je počela delovati nakon dvadesetak minuta i terapeut mi je preporučio da legnem. Delovanje Ibogaina u prvih sat vremena je bilo vrlo jako. Video sam kako zraci plavo-belog svetla prodiru u različite delove mog mozga. Ti bi delovi svetleli poput iskri, paleći se i gaseći.. U tom bih trenutku mogao primati informacije od dela mozga koji je svjetlio. Sve se odvijalo tako brzo da sam mogao hvatati samo deliće celine koje su strujale mojim umom. Na primer: kada sam pogledao terapeutkinju, istovremeno sam vidio njeno sadašnje lice i lice iz njena dva prethodna života. Tako sam ih bar ja doživljavao. Kasnije mi je potvrdila da je bila svesna tih svojih, ranijih, života. Ono što sam video, ličilo je na ogromni dosije kojem sam imao pristup. I druga sam bića u tom dosijeu video na isti način–njihova lica onako kako ih poznajem, a zatim i lica kakva su imali nekada.
Ovakve i slične sekvence, odvijale su se za vreme vrhunca iskustva, otprilike četiri sata.
Pre seanse, razgovarao sam s terapeutom o unutrašnjoj podeljenosti. Osećao sam da imam dr. Jekylla i Mr Hydea u sebi, da se povremeno pretvaram od vrlo drage osobe u najhladniju ličnost na planeti.
Želim da nešto pojasnm: ono što ovde nazivam snovima, bila su apsolutno realna iskustva i nisam osećao nikakav strah. Doživljavao sam sebe kao malu, nevinu bebu, umotanu u ćebence. Iz ćebenca je, izlazeći iz mog dečjeg tela, izbauljala prikrivena kreatura, za koju sam znao da je Mr. Hyde mog bića. Moj je terapet zahtevao da zagrlim tu kreaturu. Iz svog dečjeg tijela, ja sam se protegao i zagrlio taj odvojeni deo sebe, taj deo demonskog izgleda. Nisam bio prestravljen. Kako sam odvojeni deo svog bića privukao ka sebi, mi smo se stopili. Posledica je bilo povezivanje tih ranije strogo odvojenih delova. Osećao sam da su sada ti delovi povezani i isprepleteni. Otkada sam uzeo Ibogain, osećam se bližim Izvoru i drugim ljudima...”.
Erik Taub svedoči o drugom, vrlo zanimljivom, slučaju jedne psihoterapeutkinje koja se svojevoljno podvrgla seansi s Ibogainom. Motiv joj je bio razrešavanje emocionalnog odnosa prema biološkoj majci koja ju je, kao sasvim malo dete, dala na usvojenje jednoj bogatoj porodici. Iboga ju je odvela daleko u prošlost, kako tvrdi, u vreme kada je bila stara svega dva dana. Taj kratki blesak sećanja, koje je teško racionalno protumačiti, trenutno ju je rešio traume, jer je osetila ljubav kojom ju je njena prava majka nosila i hranila. Nestala je svaka mržnja i ogorčenje napuštenog deteta, saznala je da nedostatak ljubavi nije bio razlog za takav majčin postupak.
Taub je i sam eksperimentisao s Ibogainom, iako nije nikada bio zavisnik. Njegova motivacija je bilo mistično iskustvo, ono što Afrikanci zovu “razgovorom sa Duhom Iboge”. Više seansi, u periodu od pola godine, pružilo je ovom istraživaču dublje razumevanje koristi koje pripadnici plemena Bwiti imaju od uzimanja korijena Iboge. Spiritualni uvidi, ako izuzmemo teške narkomane, jedini je podsticaj za uzimanje ove, malo poznate droge. Ipak, domoroci Ibogi pripisuju i lekovita svojstva, pa je koriste u tretmanu neplodnosti kod žena. Tvde da Ibogain stimuliše apetit i varenje, kao i da snižava visok krvni pritisak.
U organizaciji Jellinek Clinic iz Amsterdama, 1996. godine je održan međunarodni skup “ICAA 1996 Amsterdam”, koji se bavio bolestima zavisnosti, a pet istraživačkih radova je bilo posvećeno delovanju Ibogaina na zavisnike od alkohola i opojnih droga. Ovaj podatak je značajan jer su svi referenti s ovog skupa već poznati i priznati stručnjaci u svojim oblastima. Više nema sumnje da Ibogain sigurno sebi utire put ka naučnim ustanovama. Koristan prilog razumevanju tretmana Ibogainom, dala je dr. Barbara E. Judd, u svom radu na konferenciji o bolesti zavisnosti, održanoj 1994. godine u Washingtonu. Ona je pratila lečenje Ibogainom trojice teških zavisnika od heroina i kokaina u Panami, a sretala se i sa zavisnicima koji su pokušali sa istom terapijom u SAD. Njeno je mišljenje da ovaj metod ima perspektive zbog ublažavanja apstinentske krize, ali upozorava da se terapeut sreće s problemima, kao što su npr. strah pacijenta od detoksikacije, nedovoljnog razumijevanja onoga šta Ibogain treba da omogući i sklonosti pacijenta da se vrate drogama i nakon što inicijalna kriza prodje. Iz svega proizlazi da Ibogain, posle jedne primljene doze i četiri dana boravka u bolnici, kod prilično velikog broja zavisnika, povećava prijemčivost na psihoterapiju a time i šanse za oporavak rastu. Suština tretmana se ogleda u tome da pacijent, kroz sećanje na potisnute ali presudne konflikte iz svog života, shvati šta ga je to dovelo na put narkomanije. Slike koje naviru, pod uticajem Ibogaina, često su doživljaji iz ranog detinjstva a za psihoterapeuta mogu biti presudno značajne u svrhu pomaka napred, u cilju izlečenju.
Nije samo Ibogain ono što, kao alternativna metoda, pomaže kod lečenja bolesti zavisnosti. I ne samo njih, već i mnogih drugih. Samo oveštalost i inertnost postojećeg sistema zdravstvene i socijalne zaštite, eutanazirani interesima kapitala i negativnom selekcijom humanih resursa, zadržava čovečanstvo u stanju latentne zavisnosti, prvenstveno od tog istog sistema “zdravstvene i socijalne zaštite”. Protokoli zvanične medicine nisu, bar koliko ja znam, izlečili niti jednog narkomana, ali ta poražavajuća činjenica nije bila dovoljan razlog da se ofanzivno krene u primenu alternativnih metoda koji garantuju visoku delotvornost. Kako li se oseća lekar koji provede ceo radni vek pokušavajući da izleči osobe obolele od zavisnositi od npr. heroina i, u tome, ne uspe niti jednom?! Da li takva osoba sebe stvarno smatra lekarom?! Za šta misli da je 35 godina primala platu?! Kao i u svakoj drugoj prilici, i ovde se vraćamo na pitanje svrsishodnosti našeg života, kao i misije koju preuzimamo, npr. postajući lekari.