Samoca - uzrok ili posledica? Izbor ili nesmotrenost?

Svi smo mi sami. I niko ne voli nikog. Nema stida, nema obzira ni donje granice. Upoznavanje, ljubav, brak sve je svedeno na nivo animalnog instinkta.

Naravno, znam da to i nije tema o kojoj se rado razgovara pa čak misim da na forumu zbog foruma nije ni poželjna. I neka je, ne mora da se razgovara, ali neka postoji zbog onih koji sanjaju budni i bude se ipak uz osmeh, zbog onih koji nisu izgubili nadu, zbog onih kojima vredi pričati i čija reč ima težinu.

Neka postoji za slučaj, ako i kada, neko smatra da oseća ili misli i želi da sapošti nešto na ovu temu što može pomoći nekom.

Govorim o pomoći, jer samoća je uvek bolna. Bilo da je uzrok, posledica, bilo da je stigla kao izbor ili nesmotrenost, uvek je bolna na kraju. Uvek se nerado govori o njoj, i uvek se zapetljamo u zavrzlamu - kako ne misliti o onome o čemu ne bi trebalo. Uvek se pati zbog nekoga ko to ne zavredjuje.

foto: www.inter.rs

Dopada mi se ova tema.

U nasem drustvu ne govori se cesto o samoci a nje danas sve vise ima. Sve je vise razvedenih i samih, sve manje razgovaramo i jedne druge slusamo, sve manje se razumemo.

Mozda se zbog udaraca zivota sve vise povlacimo u sebi, postajemo sebicni ne dajuci nikom vise da pristupi, da nas ne bi povredili. Onda jednog dana shvatimo da nemamo roditelja na kome se mozemo osloniti, nemamo bracnog partnera koji bi sa nama jednako delio lepote i nedace zivota, nemamo decu koja nas slusaju ili su oni vec dovoljno odraslipa su krenuli svojim putem i vise nismo broj 1 u njihivim zivotima.

Uopsteno gledajuci razlozi za samocu mogu biti razliciti:

- neslaganje s drustvom, porodicom
- nerazumevanje na poslu, skoli
- siroce pa nema nikog na svetu
- stav samo sam ja u pravu i niko drugi, a vi ostali nista neznate i sl.

Bez obzira koji je razlog samoce, ne ume svako da se s njom nosi. Neko se zatvori u svoje svetove, neko na razne nacina pokusava da je prevazidje - knjige, skola za ples, sport, muzika, slike, setnje prirodom, kucni ljubimci, itd. Sama po sebi samoca je jako teska. To najbolje znaju oni koji je prozivljavaju.

Posledice mogu biti vise ili manje ocite, i ponekad te zna odvesti krivim putem. Skolski primer bi mozda bio kad deca uskoli trude se, da ne bi bili sami vec prihvaceni u drustvu, i rade stvari da bi se dopali ostalima (pice, droga, kradje, seks itd). Iza toga se uvek krije potreba za paznjom, za ljubavlju, za prihvatanjem i sl. Mozda su najekstremniji primeri kada su ljudi silom prilika bili van civilizacije pa onda (gotovo) polude, ogrube, zaborave na ljudskost i toplinu itd.

U svojoj svakodnevici, u okolini u kojoj zivite sigurno poznajete ljude koji su usamljeni i nemaju nikog. Sigurno ste culi o nekim starim ljudima koji su ostali sami jer ih sin, ili cerka ne posecuju ili obrnuto - otac se posvadjao sa sinom jer sin nije uradio kako je otac zelio. Ovi usamljenici po nekad se skroz povuku iz sveta ziveci medju svoja cetiri zida. Ne prilaze nikom da se druze, niti pak im ljudi prilaze da se druze.

Ponekad cini mi se da je dovoljno imati dobre volje, malo ljubavi i odlucnost, da ucinimo prvi korak da bi takvim ljudima bar na tren promenili dosadnu sliku usamljenog zivota.

Vrlo cesto, samoca je kao tisina - glasnija od svakog zvuka.

Samoca je uvek licni izbor, ali se maskira izgovorima da se nema vremena, da nas ne vole, da nas ne razume niko, ali to je jedna samoobmana, jer niko ne moze biti usamljen, ako to sam ne odabere.

Sećate se “Oficira i džentlmena”? Posle zajedno provedene noći, Ričard Gir se poverava Debri Vinger: “Kad mi je umrla majka, tad sam shvatio da je čovek sam na svetu.”

Samoća je, donekle, priodno stanje čovekovo. Ona je, naime, potreba da se bude sam sa sobom i ostane u kontaktu sa svojim bićem. Granica koju povlačimo je individualna. Nekome je potrebno da provodi više vremena u sopstvenom društvu, nekom manje. Problem nastaje kad se poremeti ravnoteža i kad ste joj izloženi više nego što možete da podnesete. Ljudi koji su sposobni da budu sami karakterišu se kao jake ličnosti i oni su sposobni za komunikaciju i uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima.

Osobe koje teško podnose čak i najmanji dodir samoće najčešće bivaju žrtve ovog problema. Bila sam često u prilici da čujem da ljudi nisu u stanju da budu sami u prostoriji, te da, stoga, uključuju televizor. U strahu od samoće, oni završavaju sami. Teško je definisati samoću. Uobičajeno je da se smatra da su same osobe koje nemaju ljubavnog ili bračnog partnera. Svi vi, koji ste izgubili roditelje, složićete se sa mnom da je preovlađujuće osećanje u tom trenutku da ste ostali sami. Protiv tog bola od gubitka može se boriti samo na jedan način: životom.

Što se tiče ovog blažeg oblika samoće, stvari stoje malo drugačije. Čarobnog štapića nema i mora se mnogo raditi na sebi. I mora se ići svojim putem. Nekome će, možda, odgovarati agencija za upoznavanje, a nekome Internet. Mnoštvo je sajtova koji nude priliku da nadjete sebi partnera. Poznajem osobe koje su sklopile brakove zahvaljujući četu. Jedan moj poznanik kaže da mu forumi pomažu u upoznavanju osoba suprotnog pola. I mogu vam reći da njegova priča ima smisla. Ali vam je ne mogu ispričati. I ako je već ta vrsta samoće, ipak ćete se složiti sa mnom, proizvod novog vremena, onda u tom novom vremenu potražimo i rešenje.

Čovek koji vam kaže da pati zbog ljubavi je, u neku ruku, srećan čovek. Ako on nema nikakve druge probleme, ovaj će lako rešiti. Iskustvo nas uči da patnja ima dublje korene, te je ljubavna patnja samo posledica. Situacija je tada znatno složenija i mora se uložiti veliki trud da se prevaziđu životne nedaće.

Humanizam našeg administratora je za svaku pohvalu. Ako neko traži pomoć, on će je i naći. Možda baš na ovom forumu.

Odlichan post. Kao da je moj

Jako je bitno napraviti i shvatiti razliku unutar samo jedne reci, pa bila to samoca, usamljenost ili neki treci naziv za istu stvar.

Stivena King ::

"To transform the emptiness of lonelyness to the fullness of aloneness. Ah, that is the secret of life."

Samoća i jest izbor i jest slučajna slučajnost... Što god smo više društveno eksponirani pa ako smo i uspješni, javlja se paradoksalna situacija; vrlo često smo usamljeni.

Ima se dojam ponekad, da ljudi zaziru od uspješnosti pojedinca i to a priori, shvaćajući sebe unaprijed, kao osobu koja malo zna, pa će zbog toga biti odbačena. I tako se zapravo stvaraju izmišljeni i nevidljivi zidovi medju ljudima: oni neuspješni, skromnih mogućnosti odbijaju ove uspješne!

Koliko uspješnih mladih žene, njegovanih s kulturom odijevanja i izgleda, na uspješnim radnim mjestima, poslije radnog vremena odlaze u svoju usamljenost.

Sve mi se čini, poznavajući neke životne situacije, da muškarci doslovno bježe od "moćnih" i uspješnih žena. Je li ih strah ženske pameti? Stručnosti? Spoja ljepote i obrazovanja?

Što god da jest, nije ugodno ni jednoj ni drugoj strani, ali je istinito. Svatko pati na svoj način: uspješni muškarac i uspješna žena, a zajednički nazivnik je SAMOĆA, ali zaista samoća kao slučajnost, kao nesporazum, a ne kao stvarna želja pojedinca, da najljepše dane života provede sam U i ZBOG posla kojega radi.

A šta je to, u stvari, uspešnost? Mislim, da bismo znali odrediti koja je žena uspešna, moramo prethodno znati šta je to uspešnost. Kao opšti pojam.

Koji su to primarni ciljevi koje težimo zadovoljiti da bismo svoj život nazvali "uspešnim"?

Da li se ti ciljevi razlikuju "od osobe do osobe" ili su, kao kliše, imanentni svima podjednako? Čemu, vi, baš vi, osobno težite, bez da su na formiranje tih ciljeva uticali vaši roditelji ili masovni mediji?

Kom idealu sreće i zadovoljstva?

Ne mogu elaborirati pojam uspješnosti onako, kao bi ti možda želio ili očekivao. Vrlo plastično sam naglasila mlade, uspješne ljude u različitim sferama društva - ekonomiji, medicini, politici - gdje god hoćeš ima ih.

Ali, očito ti mene pitaš za pojam uspješnosti iz "drugog ugla" pa nisam sigurna, da si zadovoljan mojim stavom, makar sasvim sigurno mislimo isto.

Jer - i ti i ja znamo, kako izgleda uspješnost u najpozitivnijem smislu riječi, ali to ne bi smio biti razlog, da se ljudi otudjuju i ulaze u vlastitu samoću.

Mislim da nam nudis jednu idilicnu sliku usamljenosti, kakvu cak zapravo dosta ljudi prizeljkuje. Biti smeran, vredan, prihvacen i uspesan toliko da autoritetom ili vec cime odbijas ljude. Teoretski da, i kao neki nastup, ali u praksi nisam siguran da ovo funkcionise.

Samoca potice iz neuspeha, ne iz uspeha. Iz zlih namera sitnih dusa i nedovrsenih ljudi, a ne iz divljenja i postovanja prema liku, delu i uspehu.

Sto se tice pitanja da li je izbor ili ne - da, jeste izbor. Nastaje onda kada se odlucim da cu radije da propadnem nego da budem kao onaj ko nije trebao da me razocara. Jeste izbor, ali kakav? Kosarkas izadje na teren, neko ga skrsi i on zavrsi u invalidskim kolicima. Ok, to je dakle bila stvar njegovog izbora sto se bavio kosarkom, ali nije njegova krivica i on se nije samoobmanuo da je povredjen.

Što je od sebe udaljeniji, to je izgubljeniji, to slabiji. Da bi ojačao, neophodno je da se vrati sebi. Da bi se vratio sebi, neophodno je da sledi svoje unutrašnje putokaze.

Tako dolazimo do onog od čega mnogi zaziru. Unutrašnji putokazi, naime, nisu ništa tajanstveno i mistično. Naprotiv, oni su deo našeg svakodnevnog iskustva. Previđamo ih jer ne želimo da ih vidimo. Prolazimo kraj njih, ne uočivši ih, jer okrećemo glavu.

Stvar je u tome da su ti putokazi načinjeni od straha, stida i bola. Naši strahovi, naši bolovi, naš stid nepogrešivo nas vode natrag, k nama samima.

Sebe se nismo odrekli dragovoljno. Sebe smo odbacili u nadi da ćemo se tako izbaviti straha, bola i stida. Pokušali smo da pronađemo spas u jednoj veštačkoj ličnosti. Bezuspešno.

Neophodno je da prođemo upravo kroz ono od čega bežimo kako bismo se vratili sebi, uspostavili ono izgubljeno unutrašnje jedinstvo koje nam daje pouzdanje, smisao i snagu.

Nije lako, ali vredi. Lek ume da bude gorak, ali leči.

Kada se govori o uspešnosti, obično se imaju u vidu prihvaćenost i priznanje u društvenoj zajednici. Dakle, osoba je uspešna onoliko koliko je priznata u društvu. Mada, s vremenom, cela se slika malo izopačila, te se uspešnim smatra i onaj ko je poznat u društvu, ko je deo nekih krugova, kao i ko je deo mašinerije zaradjivanja velikog novca. Uzmimo umetnost, na primer. Književnici su priznati i relativno popularni, slikari, takodje, svet pozorišta, takodje. Ali pare se zarađuju u svetu filma i muzike. Zašto bi jedan dramski pisac, čija se dela izvode na scenama širom sveta, bio manje uspešan od glumca koji je poznat diljem planete? Zato što dramskog pisca znaju samo u umetničkim krugovima i zato što ne zarađuje novac koji industrija filma podrazumeva. Pitajte nekoga ko nije Srbin (a pretpostavljam i Madjar) i ko nije iz sveta vaterpola, ko je uspešniji Dejvid Bekam ili Aleksandar Šapić. Bićete suočeni sa pitanjem: “A ko je Šapić?” Da li je zbog toga Aca manje uspešan? Naravno da ne. Ovo, doduše, jesu dve vrste uspešnosti, jedna zasnovana na ličnom radu i trudiu, druga na društvenoj okolnosti ili pravilu, kako hoćete, no nema ničeg lošeg u tome što ćete to iskoristiti. Obe ove vrste uspešnosti podrazumevaju određeni vid samoće.

Suštinski, medjutim, čovek je uspeo u životu kad živi iskustvo ljubavi. U ljubavi nikada ne možete biti sami. Tu su, pre svega, porodica koju imamo dolaskom na svet i porodica koju sami stvaramo. Tu su prijatelji, ljudi sa kojima radimo, ljudi koje samo srećemo. Uspešna ličnost je ona koja je emocionalno ostvarena i kao takva stupa u zdrave odnose sa ljudima. Da biste ostvarili uspeh, isprečiće vam se mnoge prepreke. Ljubav nije data kategorija. No, nagrada je življenje suštine života. Per aspera ad astra.