Pricam ti pricu

Dugo cekana ljubav i male neznosti. Citavo to jutro uzivali su u malim neznostima. Svi poljupci i dodiri o kojima su mastali stopili su se sada, ovde. U - stvarnu ljubav. Mogle su se skoro cuti misli dvaju dusa, koje se bez zadrski i predrasuda spajaju u - jednu.

Poljupci su se nizali. Jedan po jedan, jedan pa drugi... treci... nizali su se kao perle...

I svaki sljedeci je bio uvijek ljepsi i ljepsi, strastveniji, zadivljujuci. Polako su poljupci klizili s njenih usana na obnazena ramena. Ali, kako je otvorila oci, nastavila su se pitanja "Gdje sam... sta ja to radim, sta se desava sa mnom?"

Nije mogla da razmislja, nekako je tupo zurila u sliku na njegovom zidu, dok je on idalje ljubio, njezno, polako, diveci se njenoj mekoj kozi, njenom divnom tijelu. Polako je postajala svjesna da se nalazi u stanu neznanca, ali tijelo joj je govorio da su se oni vec poznavali. Cudno... kako je to moguce... Zasto uvijek razum ima svoje razloge, a srce se obavezno protivi tim razlozima i naziva ih smjesnim. I glupim.

Pa naravno da on nije obicni neznanac... ne moze biti, kako neko koga ne poznajes moze tako dobro da poznaje tvoje tijelo, tvoje slabe tacke, stvari koje tako volis, a da nisi nikad dozivjela da ih uradi neko... Boze... ne moze biti...

Ovo mora da je neko koga dobro znam, mora da ga znam. Zasto tijelo tako strastveno odgovara na njegove dodire, na njegove poljupce. Ne moze biti neznanac. Ne, i ne smije biti... To je neko koga ovo tijelo prepoznaje i voli snagom neceg nedorecenog, uznemirujuceg, a ipak tako slatkog i lijepog, da ne zelim da prestane, ne zelim da ovaj trenutak ikad dozivi kraj. Zelim da dozivi samo vjecnost.

Da, ovo je Neko koga volim... koga sam sanjala i cekala. Ne, naravno da ne moze biti stranac, ako ga ovoliko volim. I naravno da to sto radis nije greska! Smjesna si, samoj sebi prije svega. Ha, ha... Samo sto je to pomislila, ponovo je sklopila oci, i predala se Njemu, u potpunosti, do kraja...

Znala je da cini pravu stvar.

Sve je bilo kao u snu. Satima je trajala ta njihova intimna igra. Posle toliko uzbudjenja oboje su se opustili. Sigurna u njegovom zagrljaju zaspala je, a on je nastavio da je miluje.

U jednom trenutku trgnula se i probudila. Zvonio je njegov mobilni telefon. On je ustao, pogledao u displej telefona i otisao u hodnik pa se tek tada javio. Pricao je tiho i nerazumljivo. Nju nije interesovalo sa kim razgovara ali joj je bilo cudno sto tako razgovara, kao da nesto krije. Pomislila je...

Sve je bilo kao u snu do tog trenutka. Pomislila je - neka druga postoji u njegovom zivotu. Osecala se ako uljez i otrcala u kupatilo da se istusira, da spere tragove njegovih poljubaca. Kad je zavrsio razgovor, ona je vec bila na vratima da podje u svoj stan. I ma u kakvom stanju bio njen stan, zelela je da sto pre ode i bude malo sama sa svojim mislima.

Zatecen njenom iznenadnom zeljom da ode nije stigao da nadje prave reci da je zaustavi. S telefonom u ruci gledao je kako zurno trci niz stepenice. Brzo je otisao do prozora i video je kako trci preko ulice i nestaje iza tamnih vrata njene zgrade. Zavesa je izgorela na njenom prozoru i on je cekao da opet ugleda njen lik. Znao je sta je pomislila i znao da je bila u pravu. Jedino nije znao kako da joj objasni da je ona odjednom postala ceo njegov svet.

Usla je u zgradu i polako se penjala prema stanu. Uzasan miris paljevine bio je sve jaci. Dosla je do stana i zatekla razvaljena vrata, potamnele zidove u hodniku, razbacane i polomljene stvari... Jedan deo stana je ostao gotovo netaknut, ali su zato dnevna soba i trpezarija gotovo kompletno izgorele.

Ocajna, stala je pored prozora i pocela da place.

On je to gledao iz svog stana i razmisljao da li da ode do nje i sta da joj kaze. Znao je sta ona sada misli ali zeleo je da joj objasni sve. Za to vreme ona se pribrala i pocela da sredjuje stan. Skupila je sve neupotrebljivo i krenula da to baci u kontejner. On je ipak odlucio da saceka i da joj sve objasni kasnije. Posle nekog vremena odlucio je da proseta. Video je da ona vise ne izlazi i ocekivao je da je nece sresti.

Pocistila je stan koliko je to bilo moguce i sedela u polumraku svoje sobe razmisljajuci opet o Njemu.

Nije dosao da joj pomogne, nije ga bilo ni na prozoru. A onda, videla ga kako izlazi iz ulaza i zurno krece niz ulicu. Nikad se tako bedno i ocajno nije osecala. A tog jutra osetila je svoje bice probudjeno kao nikad pre i mislila da je dotakla nebo. Jutro i sve lepo u tom jutru progutala je noc. Umorna i ocajna otisla je u spavacu sobu i legla zagledana u plafon. Jos jednom je u misima prizivala sve trenutke srece koje je na kratko prozivela s njim. Tiha patnja uvukla se u njeno srce i dusu, patnja bez jecaja. Brzo je zaspala umorna od svega a najvise od misli na Njega.

Novo jutro i Ona u novom jutru.

Nista vise nije bilo kao pre i znala je da nece biti. Njen zivot krenuce nekim novim tokom ciji prvac jos nije znala. Jedno je znala - Njega vise ne zeli ni viditi ni cuti. U sred tih misli zazvonio je telefon, ali nije podigla slusalicu. Posle nekog vremena culo se zvono na vratima. Prisla je lagano, na prstima i kroz spijunku ugledala Njega. Sav smusen stajao je pred njenim vratima. Zvonio je i zvonio, mogla je da vidi nervozu na njegovom licu, graske znoja i ocaj. Nesto u njoj je ucutalo, nesto u njoj on je zgazio i ona nije mogla da se izbori s tim a nije ni zelela.

Naslonila je glavu na vrata i kao da je osecala da je i on uradio isto. Onda je neka slatka jeza prosla kroz njeno telo. Ipak je to jutro provedeno s njim ostavilo traga. Tesko je disala... mogla je osetiti njegove nezne ruke prilepljene uz vrata.

Zamolio je da ga pusti unutra, u glavi kosmar... Nepoznati muskarac s kojim je provela tako divne trenutke stvorio je u njenoj dusi vulkan osecanja, ljubav, ljubomoru, bes i - neznost.

Bilo je to sasvim novo iskustvo za nju. Pitala se sta da radi.

Sta zelis - upitala je ne otvarajuci vrata.

Samo da razgovaramo - odgovorio je tiho.

Ne zelim da razgovaram, odgovorila je kratko. Dozvoli mi da ti objasnim - doslo je do nesporazuma, zelim da ti objasnim, ne zelim da ovako zavrsi, ne mogu pricati vratima, pusti me unutra - glupo je.

Spustila je svoju ruku na vrata, skinula rezu i lagano ih otvorila. Podizuci pogled susrela se sa njegovim prodornim ocima i odmah sklonila pogled u stranu.

Sta zelis jos? Dobio si sta si zeleo!

Nerazumes... ne nisi u pravu... nisam zeleo da te povredim... vec dugo zelim da ti pridjem i bolje te upoznam alinisam imao hrabosti.

Ne lazi me, nisam ti ja za te igre. Zasto jednostavno ne kazes da imas vezu i gotovo?! Ovo je bila avantura i tu je kraj. Ne zelim da te vidim vise, jer ja nisam devojka za avanture.

Krenula je da zatvori vrata, ali joj nije dozvolio. Stani, ne razumes, nisi mi avantura, zelim ozbiljnu vezu i zato sam morao da rascistim sa predjasnjim zivotom, nelazem te, pogledaj me.

Podigla je pogled i...

I vrlo naglim pokretom okrenula mu je ledja. Jedino sto je u tom trenutku znala jeste da ga ne smije pogledati u oci... ne, nikako.

Posla je usporenim koracima prema prozoru sobe iz koje je mogla vidjeti njegov stan. Posao je za njom polako, kao da se boji, ali, nastavio je da govori, stalno je pricao, njegov glas je odzvanjao u njenoj glavi kao jeka, strasna jeka, cula bi samo djelice njegovih rijeci, sve joj je bilo nepovezano. Blijedo je zurila u prozore njegovog stana, koliko je zeljela da ga upozna, mislila je... koliko je snova sanjala o njemu... zamisljala je u nekim svojim filmovima kakav je zaista, kako bi se ponasao u nekim stvarnim situacijama.

Nista od onoga sto je vidjela u svojim dubokim mastanjima nije sada mogla povezati sa njim. Misli su navirale u nekakvom sumanutom nizu, smjenjivali su se da i ne, mijesali se cak, sve je postajalo isto - i pozitivno i negativno su imali isti predznak. Ne zelim, ne smijem, ne volim, ne moram... zelim, smijem, volim, moram...

Sve je postajalo jedno. Imala je osjecaj da se negdje duboko u sebi kida, i kida, i to zastrasujuce sporo. Kao da neko zeli da sto vise pati, da je sto vise boli ova situacija. On je idalje pricao, slagao svoju pricu nekom nevidljivom bicu, neznajuci u tom trenu, da to sigurno nije ona. Ni ne sluteci da ga uopce ne cuje, ma sta da je rekao.

Njegove rijeci su postajale sve tise i tise...

A ona se odjednom sjetila jedne vrlo slicne situacije od prije mnogo, mnogo godina, pa skoro da je bila samo klinka. Prisjecala se da je skoro pa ovako izgledala jedna prepirka sa njenim tadasnjim deckom, ali su tada uloge bilo obrnuto postavljene. Ona je u tom vremenu bila neko ko je trebalo da se pravda, i to bas sa razlogom da se pravda, ali jednostavno nije htjela, prekinula je to i ne pokusavsi da da bilo kakvo objasnjenje i bez ikakve grize savjesti nastavile dalje.

Nije se opravdala i nije joj bilo stalo do tog muskarca. Bljesnulo joj je pred ocima, postala je svjesna da On stalno prica, On ju slijedi, On objasnjava... Je li to znak da je njemu ipak stalo do nje? Ne, sto mi sad treba ovo sjecanje, mislila je. Ne, ne...

Boze, je li se to poigravas sa mnom? Pitala se sto je bas sad pomislila na to. Pa poslije te veze nikad nije mislila o toj neugodnoj situaciji. Zasto se to zivot tako surovo igra s nama, je li me to stizu neki stari grijehovi? Je li mi to dolaze duhovi proslosti, iz nekih proslih zivota

Misleci o tome, osjecala je da je srce pocelo sve jace i jace da tuce, kao da je odlucilo po svaku cijenu izaci van. Osjecala je da se On priblizava. To nije zeljela, ne niposto. Znala je ako joj dodje suvise blizu da ce sve sumnje nestati.

Rukama je obuhvatio njena ramena, stresla se sva. Drhtala je. Okrenuo ju je prema sebi. Opet je zatrazio da ga pogleda.

Ovaj put, ucinila je to. I svi razlozi koji su joj govorili da ne treba da mu da drugu priliku – pali su u vodu. Mogao je tada reci bilo sto, mogao je uciniti bilo sto, mogao je lagati, mogao je govoriti istinu - nista od svega toga ne bi promijenilo onaj sjaj u njegovim ocima.

Spustio je, njezan kao cvijet, jedan dugi poljubac na njene prkosne usne.

I sve su se sumnje povukle sa bojnog polja gubeci bitku. Ali nemir nije u cjelosti prestao. Znala je negdje duboko u svom srcu, da drugi put preko takvih stvari nece moci preci, prosto - nece moci.

Crvic nekog davnasnjeg nemira nasao je sada svoje nove puteve kroz njenu dusu.

Ako i nije poznavala njega dovoljno dobro, poznavala je sebe i svoj instinkt puno bolje. Znala je da taj tajnoviti telefonski poziv nije jedini problem koji se isprijecio izmedju njih.

Nesto je u njoj govorilo da postoji jos nedorecenih stvari u vezi s njim.

Znala je jedino da ga opet zeli i ta zelja je u tom trenutku bila tako jaka da je bacila u senu sve ostalo.

Sva pitanja i svi odgovori nisu bili toliko bitni - jedino je bilo bitno da je on pored, da bar jos jednom oseti njegove snazne ruke oko njenog struka, da oseti vatru u njegovim poljupcima, njegova milovanja i miris njegovog tela. Privukao je lagano sebi i naslonio svoje usne na njene osetivsi vrelinu njenih usana shvatio je da ga zeli jednako kao sto i on zeli nju.

Istina se ne radja iz cista mira vec iz sumnje ili neverice, istina se spoznaje i pronalazi. Ona je sada bila sigurna, sada nema sumnje - to je to, ovaj covek i ovo prolece pripadaju njoj. Sva ona proleca do sada su dosla i prosla - da bi ovo sada moglo da se dogodii.

Brzo je otljucavao vrata da bi se javio na telefon. Ne znam zasto prave telefone koji ovako panicno zvone.

Molim.

Ivane?...

Molim, Jelena?...

Pa mislim stvarno... Sta radis covece? Njen tupavi burazer samo sto nije potpisao ini ugovor!

Zaboga, Jelena...

Odmah da si pokupio njene konktakte! Jel me cujes, Ivane? Necu da pricam vise o tome. Ti znas sta je za tebe najbolje i molim te nemoj da ja izigravam dadilju.

Zaboga...

Nemoj mi zabogavati, Ivane!!! Uzmi ono sto ti treba i daj mi adresar i za ovaj ugovor podatke veceras hocu da imam i lepo idemo dalje, nemoj da se majmunises. O kakvom obziru si mi juce pisao? Sta pricas? Jel bi neko imao obzira prema tebi? Ako je naivna sta to tebe briga, budalo jedna! Pa ako neces ti, prejebace je neko drugi!!! Ionako nije ni za onu stvar...

Spustio je slusalicu. Ne volim kad mi se nesto namece. Nije mu bilo zao Marije. Razmisljao je o tome da li da promeni frizuru. Dosadilo mu je ovo, uvek isto i uvek ima neki grozan osecaj monotonije kad se gleda u ogledalo.

Ma da. Satiracu se. Izvuci cu par pramenova i - resen problem.

Nedeljno popodne. Lep dan. Stiskala je papiric u ruci i nadala se da ce se brzo preseliti u drugi stan. Tog popodneva Dule je stajao na stanici i cekao bus. Malo dalje divljala je jedna grupa hiperaktivnih momaka. Toliko nisu znali sta ce sa sobom, da su za pet minuta zapalili kantu za djubre, isprepadali jednu stariju gospodju, gadjali kamenjem i praznom flasom neko kuce. Oci su ga zabolele gledajuci taj prizor. A onda se pojavila Ona. Ukusno obucena, inteligentnog izgleda, ali ocigledno ne iz Beograda. Drzala je u ruci neku cedulju i osvrtala se unaokolo da vidi koga da pita gde se nesto nalazi. Preptostavljajuci da nema dileme kome ce se obratiti, uspravio se i malo procistio grlo, da mu glas cudno ne zazvuci kad bude progovorio. Pogledala je prvo u Njega, pa onda u onu grupu mladica, koji nisu prestajali sa svojim aktivnostima. Pa onda, opet u Njega. Kao pesma, odvazanjalo je pitanje: "Izvinite, da li znate gde je...." Verovatno bi cuo i ostatak Njene recenice da mu krv nije jurnula u glavu.