Zen priče – budizam, umetnost, tao filozofija

Dosao jedan covek kod golemog ucitelja Bohudina i zamolio za pomoc u resavanju njegovih problema, kao i za put ucenju.

Bahudin je rekao da napusti duhovna ucenja i da odmah izagje iz njegove kuce.

Jedan dobrocudni posetitelj poceo je da protestira.

" Cekaj! Postoje stvari koje se nemogu objasniti. cekaj - i to ce ti se pokazati" - rekao je svetac.

U tom trenutku uleta u sobu ptica koja je letela tamo - vamo, neznajuci gde da leta za da pobegne.

Svetac sufi pocekao pticu da se smiri, pokraj jedino otvorenog prozora u prostoriji i nenadejno plesnuo rukama.

Preplasena ptica izletala pravo niz otvoreni prozor - na slobodi.

Bahudin je rekao: " Za nju ovaj zvuk je bio jedan vid sok, pa i navreda, zar ne?"

U jednoj fazi od duhovnog puta, potrebna su vam ucenja i treba da vas poducavaju za put, moraju vas uveravati u tom. Potrebno vam je mnogo vezbanja, al ce doci trenutak kad morate sve to nadminuti. Prvo morate mnogo nauciti, za da se posle oducite od toga.

Postoje stvari koje se ne mogu objasniti, jer oni postaju jasni samo u konkretnu zivotnu situaciji.

Cuvenog samuraja Musasija jedan ucenikzapita sta treba znati da bi moglo da se pobedi u dvoboju?

"To je jednostavno", rece Musasi. "Da li si sposoban da bez oklevanja i skretanja hodas linijom koja postoji izmedju dva tetamija (prostirke koje pokrivaju podove japanskih kuca)?

"Jesam, sposoban sam", odgovori ucenik.

"Mozes li bez greske da hodas linijom pored puta dugog nekoliko stotina metara?", pitao je dalje Musasi.

"Mogu i to!"

"Mozes li bez skretanja da hodas pravom linijom duz opopa velikog zamka, koja je duga nekoliko kilometara?"

Ucenik je cutao. Nesiguran mozeli, samo pognu glavu.

"Ti si sam dao odgovor na svoje pitanje. Ja ne mogu da se borim u dvoboju umesto tebe. Moras da se boris sam", rece mu Musasi.

Mladi i nadobudni učenik Zena priđe svom učitelju i upita: „Ako naporno i predano radim, koliko će mi trebati da pronađem Zen?“
Učitelj promisli i onda odgovori: „Deset godina.“

Tada učenik kaže: „Ali ako radim zaista, zaista naporno i stvarno se predam i trudim da naučim brzo, koliko dugo onda?“
Učitelj odgovori: „Onda dvadeset godina.“

„Ali ako zaista, zaista budem predan, koliko onda?“, pita opet učenik.

„Trideset godina“, odgovori učitelj.

„Ali ne razumijem“, kaže razočarani učenik. „Svaki put kada kažem da ću učiti još više i napornije, kažete da će mi trebati duže. Zašto to kažete?“

A učitelj kaže: „Kada uvijek držiš cilj na jednom oku, samo jedno oko možeš držati na Putu.“

Jedna mlada žena se ozbiljno razbolela.

- "Toliko te volim" - reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovacu ti beskrajne patnje."

Uskoro žena preminu. Muž poštovaše njenu poslednju želju prva tri meseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše. Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se dogadja izmedju njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živeo u blizini sela. Naposletku, u očajanju, jadnik otidje do njega da traži pomoć.

- "Tvoja bivša žena je poslala duha i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sledeći put kad se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti veridbu i ostati sam."

- "Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek.

Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da ti odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."

Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve.

- "Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena."

- "Pošto toliko znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci?"

Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.

Jednog hladnog zimskog jutra rabin i njegovi ucenici stisnuli su se oko vatre. Jedan ucenik, ponesen ucenjem svog ucitelja, uskliknuo je:

"Tacno znam sta bi radio u ovako ledenom danu!"

"Sta?" upitali su ga.

"Bio bi negde u toplom! A ukoliko to nije moguce, opet bi znao sta."

"Sta?"

"Zaledio bi se!"

Stvarnost koja nas okruzuje ne moze biti prihvacena ni odbacena. Pobeci od nje isto je kao pobeci od sopstvenih nogu. Prihvatiti je isto je kao poljubiti sopstvena usne. Mozemo samo da posmatramo, shvatimo i ostanemo spokojni.

Jedan dečak dodje do poznatog učitelja zena koji je važio za velikog mudraca. Dečak je držao ruke tajnstveno iza ledja. Nastojao je zauzeti što važniji stav.

I teško prikrivajući pogled u kom se krila želja da ga nadmudri, najzad upita učitelja zena:

- "Da li vrabac što ga držim u ruci mrtav ili živ?"

- "Mrtav je", posle kraćeg razmišljanja odgovori mudrac.

Dečak otvori ruku, i smejući se ispusti vrapca da odleti.

- "Vidiš… pogrešio si", reče dečak, samozadovoljno se smešeći.

- "Istina je. Pogrešio sam, odvrati mu učitelj; Ali, da sam rekao da je vrabac živ, ti bi stisnuo šaku i zadavio ga, što nisam želio da se desi. Odgovor je ipak bio u tvojim rukama.

Големиот јапонски воин Нобунага реши да го нападне непријателот, иако инаше десетпати помалку борци од противникот.Тој вeруваше во победата, но неговите борци беа сомничави. Патем застана кај светилиштето Шинто и им рече на луѓето:

"Ќе го посетам храмот, а потоа ќе фрлам паричка. Ако падне круна, ќе победиме, ако падне писмо ќе изгубиме. Судбината `не држи во своите раце."

Во светилиштето се помоли , потоа излезе и ја фрли паричката. Падна круна. Борците со жар се впуштија и мошне лесно ја добија борбата.

"Никој не може да ја измени раката на судбината" ,

му рече неговиот помошник по битката.

"Навистина не може",

рече Нобунага, покажувајќи ја паричката што на двете страни имаше круна.

Molitvata, ljubovta, duhovnosta, verata, pretstavuvaat osloboduvanje od iluziite. Koga ednas ke gi otfrlite iluziite, naseto srce e slobodno, ljubovta se siri. Togas ste srekni. Togas ste prosvetleni!

Na eden ostrov postoel hram, vo koj imalo iljada srebreni zvona. Koga i da duvnel veterot, zvonata zvonele i sirele prijaten ton, koj nosel mir i spokojstvo vo dusata na sekoj koj gi slusal.

No pominale vekovi, ostrovot, hramot i zvonata potonale vo moreto. Ostanala samo legendata za niv, vo koja se veli deka ovie zvona ponekogas zvonat i deka onoj sto moze da go slusne nivniot zvuk stanuval prosvetlen i stignuval kaj gospod.

Edno mlado momce, pominalo stotici kilometri da stigne na ova mesto, so zelba da gi slusne zvonata.

Sednal na bregot pokraj okeanot i ocekuval da gi slusne zvonata. Se napregal, no zaludno. Gi slusal samo branovite na okeanot, a toa go iritiralo, bidejki mislel deka od niv ne moze da gi slusne zvonata.

Popusto se obiduval polni tri meseci i resil da zamine. No edna vecer gi slusnal lugeto od bliskoto selo kako kazuvale za lica koi veke ja doziveale ovaa milost.

Negovoto srce povtorno se razbudilo, no naprazno. Po sedum meseci resilo da se vrati vo svojot kraj.

Se prostil so lugeto od seloto no sakal za posleden pat da pojde do okeanot i da se zboguva.

Dodeka taka sedel, na bregot, zadlabocen vo sumot na branovite, za prvpat pocuvstvuval kolku ovaa tisina mu godi. Go relaksira. Pocuvstvuval kako zvukot na branovite e prijaten.

I dodeka tisinata stanuvala se podlaboka i podlaboka, momceto slusnalo zvono. Se uplasilo i pomislilo deka zamisluva.

Povtorno potonalo vo sumot na branovite, se opustilo i vdlabocilo vo tisinata.

Vo toj moment zazvonilo zvono, ponego uste edno, za na kraj da zazvonat iljada zvona.

Momceto ja dozivealo milosta na spojuvanjeto so gospod.

" Se e vozmozno, za onoj koj veruva".

Како одговор на класичниот катрен

„Телото е дрвото на мудроста
Умот е сјајно огледало на постолје
Внимавај постојано да го бришеш
Не дозволувајќи прашината да се наталожи“,

некој од со-учениците на Хуи Ненг (638-713), кој лично не бил многу вешт во ракувањето со четката и мастилото, го запишал неговиот катрен:

„Телото на мудроста не постои
Ниту пак постолјето на огледалото
Бидејќи се` е празно од искона
Врз што би се нафатила прашината?“

Многу подоцна, запрашан во една прилика, зошто токму тој е поставен за патријарх, Хуи Ненг одговорил:

„Затоа што не знам ништо за зенот“.

Ednas odamna, site coveski cuvstva i kvaliteti se nasle na edno skrieno mesto na zemjata.

Koga zevala Dosadata, Ludosta taka luda predlozila:

"Ajde da igrame krienka! Koj najdobro ke se sokrie, toj e pobednik medju cuvstvata!"

Intrigata se slozila, a Ljubopitnosta ne mozela da premolci i prasala: "Krienka? Kakva e taa igra?"

"Toa e edna igra vo koja jas ke gi pokrijam ocite i ke brojam do sto, dodeka site vie ne se sokriete i koga ke zavrsam so broenjeto ke pojdam vo potraga i kogo posleden ke pronajdam, toj e pobednik." - rekla Ludosta."

Entuzijazmot zaigral, go sledelo voodusevuvanjeto, a Srekata sakala da gi nagovori na igra Somnitelnosta i Apatijata, bidejki niv nikogas nisto ne gi interesira.

No ne sakale site da igraat.

Vistinata bila protiv krienjeto, a i zosto bi se kriela? I taka site na krajot ja naodjaat. Gordosta mislela deka e toa glupava ideja, iako vistinski ja macelo toa sto ne se setila da predlozi igraVnimatelnosta ne sakala da rizikuva.

"Eden, dva, tri..." - pocnala da broi Ludosta.

Prva se sokrila Mrzlivosta, koja kako i sekogas samo se zadskrila zad prviot kamen. Verbata se iskacila na nebo, Zavista se skrila vo senkata na Uspehot, koj macejki se, se iskacil na vrvot na najvisokoto drvo.

Velikodusnosta nikako ne mozela da se odluci kade da se skrie, bidejki sekoe mesto i izgledalo sovrseno za nekoj od nejzinite prijateli. Ubavinata skoknala vo kristalno cisto ezero, a Sramezlivosta se protnala niz puknatinite na drvoto.

Mirot go nasol svoeto mesto vo letot na peperutkata, a Slobodata vo dvizenjeto na veterot. Sebicnosta nasla mesto za krienje, ama samo za sebe. Lagata se sokrila vo najdolgiot kraj (bila na dnoto na okeanot).

Lakomosta i Strasta vo kraterot na vulkanot, a Zaboravot zaboravil da se sokrie.

Koga Ludosta izbroila do sto, Ljubovta seuste nemala najdeno mesto za krienje, bidejki se bilo zafateno. Gi poglednala rozite, skoknala vo niv i se prekrila so prekrasnite latici.

"Sto!" - viknala Ludosta i ja zapocnala potragata.

Prvo ja pronasla Mrzlivosta zad prviot kamen. Nabrzo ja slusnala Verbata, kako se rasprava so Bog okolu teologijata, a Strasta i Lakomosta izlegle od kraterot od strav.

Tuka slucajno se nasla Zavista i sekako Uspehot, a Sebicnosta ne ni trebalo da ja bara. Sama izletala od svoeto sovrseno skrivaliste, koe vsusnost bilo osilo.

Od tolku baranje Ludosta ozednela i taka vo kristalnoto ezero ja nasla Ubavinata. So Somnevanjeto bilo polesno, zatoa sto toa ostanalo na kamenot, nemozejki da se odluci kade da se sokrie.

Taka Ludosta gi nasla skoro site.

Talentot vo zlatnite listovi pcenka. Teskotijata vo izgorenata treva, Lagata vo najdolgiot kraj, a Zaboravot zaboravil deka voopsto igrale igra.

Samo Ljubovta ne mozela nikade da ja najde. Ja prebarala sekoja grmuska i sekoj vrv na planinata i koga se razbesnela, gi zdogledala rozite. Vlegla medju niv, zemala suva granka i besna, iznemostena pocnala da udara vo prekrasnite rozi. Odednas slusnala izvik na bolka. Trnjata od rozite i gi izgrebala ocite na Ljubovta.

Ludosta ne znaela sto da pravi. Go nasla Prostuvanjeto, cuvstvo nad cuvstvata, no Ljubovta veke bila slepa. Placela i ja molela Ljubovta da i prosti, no na kraj odlucila zasekogas da ostane so nea i da i pomaga.

Taka Ljubovta stanala pobednik nad cuvstvata, no ostanala slepa, a Ludosta ja prati kade i da odi!

Posle edno golemo nevreme, na plazata kraj moreto, imalo isfrleno iljadnici morski zvezdi.

Lugeto doagale da gi gledaat nesreknite zvezdi, koi seuste bile zivi. Pominuvale pokraj niv, gledajki gi so tazen pogled.

Edinstveno edno malo devojce, probalo da gi spasi ovie nesrekni morski zvezdi. Gi stavalo vo svojata koficka, edna po edna i gi vrakalo vo moreto.

Site go odvrakale devojceto od ovaa namera:

- “Toa sto go rabotis e besmisleno. Tuka ima iljadnici morski zvezdi. Nema da uspees, zaludno se trudis. Na kogo mu e bitno, ako spasis nekolku?”

- “Na onie koi sum gi spasilo” – odgovorilo devojceto i prodolzilo da gi sobira zvezdite vo svojata koficka.

Da pomogneme na edno lice, isto e kako da sme pomognale na cel svet!

Vo edna gradina bile zasadeni dve seminja.

Prvoto seme razmisluvalo:

“Sakam da rastam! Mojte koreni da odat dlaboko vo zemjata, a moeto steblo da se razvie nagore, da pusti listovi i cvet. Ke ja najavam proletta i ke mu dozvolam na sonceto da mi razlee toplina i svetlina nad mojte cvetovi."

No drugoto seme si velelo:

“Me faka strav. Dlaboko pod zemjata e temnina od koja se plasam. A ako pojdam nagore, so sto li ke se sretnam. Mozebi nekoj insekt ke gi izede mojte livcinja ili nekoe palavo dete ke me otkorne od zemjata. Zatoa ke pricekam, mozebi malku pokasno ke bide posigurno?!!!"

I vtoroto seme ostanalo da ceka. No pominala edna mravka pokraj nego, go natovarila na svojot grb i go odnela vo svojata kukicka, za da i posluzi kako hrana vo dolgite zimski denovi.

Onoj koj ne teznee kon napredok i rast, zivotot go progoltuva.