Kreativan pristup zivotu - dela ingenioznih naucnika

Vilhelm Rajh je tvrdio da prisilnu monogamiju treba zameniti ljubavnom vezom zasnovanom na seksualnom zadovoljstvu. Suprotstavljao se ekonomskoj zavisnosti žena.

Vilhelm Rajh, apsolutna ikona seksualne revolucije šezdesetih godina, istraživač na koga su se podjednako pozivali i ideolozi hipi pokreta, feminizma i situacionizma, ostaje enigma i trn u oku oficijelnoj nauci! Rajh je otkrio i dokazao orgonsku energiju, napravivši totalnu revoluciju u konceptu našeg shvatanja kosmosa.

Orgonsku energiju stari mistici su nazivali Bogom, Franc Anton Mesmer ju je nazivao "animalnim magnetizmom", Frojd "libidom", a Anri Bergson "elan vital" - vitalnom energijom koja stvara kosmos. Rajh je tvrdio da su sve ljudske bolesti izazvane i transmitovane kulturom i socijalnom hijerarhijom. Zauzvrat, proglašen je za državnog neprijatelja!

Razvijajući Frojdov koncept libidozne energije u vrlo konkretni koncept "bioelektriciteta", Rajh je tvrdio ista energija izaziva ljudsku seksualnost i kreira materiju na svim skalama - od atoma, atmosferskog elektriciteta do planeta, zvezda i galaksija. Orgonska energija nema masu, inerciju niti težinu.

Sveprisutni je medijum za elektromagnetske i gravitacione fenomene. Ova energija je u konstantnom pokretu i direktno se suprotstavlja zakonu entropije. Nije čudo da Rajh uživa kultni status kontrakulture kraja veka. On važi za mistika koji je otkrio "kosmičku istinu"!

Rajhov analitički rad na čovekovom mišićnom oklopu - hroničnim mišićnim spazmima koji predstavljaju somatizaciju karakteroloških rigidnosti snažno je uticao na bioenergetiku Aleksandra Levena, geštalt terapiju Frica Perlsa, primalnu terapiju Artura Džanova. Sve do 1934. njegova puna pažnja usmerena je na razvoj tipologije neurotskih crta karaktera, razlike između genitalnog i neurotskog karaktera i problem mazohizma.

Najvažnije Rajhovo naučno otkriće je kosmička orgonska energija, koju je uz pomoć orgonskog akumulatora primenjivao u prevenciji različitih bolesti kao što su neuroze i rak. Jedna od konstantnih glasina o akumulatoru je da je on neka vrsta "seksualne kutije" koja izaziva orgazme, što je Rajh uvek energično poricao.

Optuživali su ga za šarlatana koji promoviše "lek za rak". Lekari nisu prihvatali lečenje pomoću orgonskog akumulatora. Bez obzira na očigledne rezultate koje je postigao, konzervativna javnost je Rajha žigosala kao prevaranta koji zarađuje na ljudskoj nesreći. Američka administracija za za hranu i lekove sprovodi istragu protiv Rajha 1947. On odbija da se pojavi na sudu i državna zabrana primene orgonskog akumulatora je potvrđena. Sve njegove knjige u kojima se opisuje orgonski akumulator su spaljene!

Iza njega su ostale fantastične knjige kao što su "Funkcija orgazma" , "Masovna psihologija fašizma" "Analiza karaktera" , "Čuj, Mali čoveče!" i mnoge druge.

(Aleksandra Arizanović)

Ovo je tek kratak novinarski foršpan o dr. Vilhelmu Rajhu i njegovom zemaljskom delu.

Rajh, jedini fertilni Frojdov učenik (Junga ne mogu tako nazvati), dozvolio je da se njegova naučna ostavština (zamašan fond pisanih i snimljenih radova i eksperimenata) objavi tek 50 godina po njegovoj smrti. To se desilo ove, 2008. godine. Tada se ponadao da će «naučnoj» javnost trebati samo pola veka da iz malograđanske kaljuge napravi prve korake ka kupatilu. Nisam siguran da je bio dovoljno pesimističan.

Rajhove knjige su, u Srbiji, nedostupne. Zadnja je objavljena 1990. godine a njeni se primerci teško nalaze i u antikvarnicama.

U Srbiji, svršeni studenti Medicine (čak ni oni koji su Psihijatriju položili sa desetkom) ne znaju ko je dr. Vilhelm Rajh, jer njihovi profesori, možda, smatraju da je Rajh isuviše avangardan i da je za studente već dovoljan šok to što im je otkrivena «velika tajna» da zemlja nije ravna ploča. Ili ga (Rajha) ti profesori ni sami ne razumeju. Ili ga razumeju ali su nečasni kao što je i poznata nemačka automobilska kompanija nečasna kada 70-tih godina prošlog veka izradi efikasan automobilski motor na vodonik ali ga ne ugradi u svoje modele jer «ima još nafte da se iscedi».

Naime, još se može novca uzeti od neobrazovanog stada tandrljanjem klasičnih psihoanalitičarskih priča, priča radi priče (i radi «masnih» honorara, naravno), da bi se uvodili efikasni (npr. Rajhovi) metodi lečenja (uceljenja), metodi koji će trajno izlečiti (uceliti) ljude (i trajno oduzeti mušterije).

Izgleda da su posledice negativne selekcije najvidljivije (jer su fatalne) u «medicinarskoj» branši. Valjda je to tako i prirodno: belo odelo zahteva hromatski kontrapunkt u ličnosti u belo odevenog.

Rajh se medju srbijanskim pukom našao i 2000. godine, u obliku manifesta «Čuj mali čoveče». Ovaj Rajhov rad je publikovan (i besplatno deljen demonstantima protiv Miloševićevog režima) zarad trenutnih političkih ciljeva. Kada su ti cilijevi ostvareni, Rajha su svi zaboravili. Ni jedna se institucija (rođena «demokratskom» revolucijom) nije potrudila da prevede i objavi barem neka, ako ne sva, dela ovog delatnog humaniste. Možda se nova elita rukovodi saznanjem da svi u Srbiji govore i čitaju engleski te im prevodi nisu potrebni.

Vilhelm Rajh je vesnik Apokalipse. Apokalipse jednog društvenog (idejnog) sistema koji je čovečanstvo doveo do izvesno skore propasti. Fizičke propasti. Ja ne mislim da je taj proces reverzibilan, ali mislim da je čovečanstvo dostojno bar časne propasti. Mislim da je budućim, malobrojnim, generacijama, koje će živeti na ovoj planeti, potrebno reći punu istinu, bar onoliko punu kolikom smo je već spoznali.

Čovek nije komplikovan sklop. Krajnje je jednostavan. Valjda i zbog toga što je nalik Bogu koji je jedan (jednostavan). Čitajući Rajha, začudićete se koliko su svi vaši problemi jednostavni i lako i prirodno rešivi. Začudićete se koliko su razno-razni «advokati» nepotrebni. Začudićete se koliko je radost lako i jeftino dostupna. Začudićete se... I tako, čudeći se, možda i dosegnete to dugo očekivano i vazda željeno čudo: Ljubav!

Wilhelm Reich - Man's Right to Know

Citala sam i slusala o Vilhelmu Rajhu, ali sada cu dati svoje videnje na njegov rad. Mozda ce ovo biti Lide teorija i mozda ce i o meni pisati u wikipediji, salim se naravno, zelim reci da su me oduvek zanimale teme koje su imale ono veliko tabu ispred sebe, a bas naprotiv zelela sam da otkrijem sto je to tako zabranjeno i nedostupno - sto ljudi oznace sa skoro vristece crvenim slovima i kazu: ne pricaj, ne diraj, zabranjeno je.

Rajh je dao svoj pogled na ono sto je smatrao da je normalno i naravno da je normalno, jer ljudska seksualnost je deo coveka kao i njegove ruke, oci nos i ostalo. Ipak, sve potice i od samih roditelja, jer ako roditelji razmenjuju neznost, zagrle se i pred decom sebi upute znake neznosti i deca ce to prihvatiti kao nesto sasvim normalno u zivotu.

Secam se jedne knjige vigurae veneris ili slicno koja nam je bila pravi izazov,
i cesto puta smo kao deca trazili gde je sakrivena, kada su to roditelji videli pozvali su nas i ostavili knjigu na sto i rekli: " Hajde, sada pitajte sve sto vas interesuje." Cilj je bio postignut.

Knjiga je mogla stajati na polici mi je vise nismo trazili, jer smo dobili one odgovore koje smo trazili. Kada je rec o seksu i seksualnosti, podele su da ima ljudi koje svoje frustracije lece kroz seks na stetu partnera, to je ona grupa koja kroz sado-mazo, silovanja, povredjivanja dozivljava svoju seksualnost na iskrivljen nacin, a to je sve posledica onog vristeceg tabua;
i grupa ljudi koja kroz seks i seksualne igre razmenjujuci neznost i ljubav, oslobodi se svojih frustracija i postaje jedna zdrava i uspesna licnost u zivotu, jer se uci da daje i da pruza, da voli i naravno zauzvrat biva voljen, a sve se to odrazava i na zdravlje, svoju sliku u zivotu, sve to se odrazava veoma pozitivno.

Bilo je zanimljivo jedno istrazivanje gde su naucnici na jednom ostrvu naisli na dve grupe primata, jedna je grupa bila izrazito agresivna i netrpeljiva izmedju sebe dok je druga grupa neprestano izmedju sebe razmenjivala neznosti i jednostavno su bili tako opusteni i srecni izmedju sebe, posmatranjem su naucnici utvrdili da u agresivnoj grupi seks koristio samo kad se trebala produziti vrsta a u onoj drugoj grupi se seks upraznjavao svakodnevno pa sad vi prosudite. Toliko od mene

Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) psihijatar, psihoanaliticar pripadao je Freudovom uzem krugu ucenika i ozenio se sa clanicom istog, psihoanaliticarkom Annie Pink; imali su dvoje dece i razveli su se 1933 god. Kao protivnik fasizma, Rajh je napustio Austriju 1939.g. i presao u USA, gde je najvise radio na proucavanju orgona, godine 1945. ozenio se sa Ilse Ollendorff, u braku su imali jedno dete i on je potrajao do 1951. god. Umro je u zatvoru, navodno od infarkta. Medju delima ovog naucnika obicno se izdvajaju :

• Funkcija orgazma (Die Funktion des Orgasmus, 1927)
• Dijalekticki materijalizam i psihoanaliza (Dialektischer Materialismus und Psychoanalyse, 1929)
• Pad seksualnog morala (Der Einbruch der Sexualmoral, 1932)
• Masovna psihologija fasizma (Die Massenpsychologie des Faschismus, 1933)
• Seksualna revolucija (Die Sexualität im Kulturkampf 1936, Die sexuelle Revolution 1966)
• Bion (Bione, 1938)
• Biopatologija raka (The Cancer Biopathy, 1948)
• Slusaj, mali covece! (Listen, Little Man!, 1948)
• Eter, Bog i djavo (Ether, God, and Devil, 1949)
• ORANUR eksperiment - prvi izvestaj (The ORANUR Experiment – First Report, 1951)
• Ljudi u nevolji (People in Trouble, 1953)
• Kontakt sa svemirom, ORANUR eksperiment - drugi izvestaj (Contact with Space, The ORANUR Experiment – Second Report, 1957)

Poznat je po svojim doprinosima seksologiji i psihoanalitickoj terapiji, seksualnoj emancipaciji i istrazivanjima energije (orgona). U karijeri psihologa i psihijatra orijentisao se na strukturu karaktera licnosti, pre nego na individualne neurotske simptome. Promovisao je adolescentnu seksualnost, upotrebu kontracepcije, abortus i zensku ekonomsku nezavisnost. Smatrao je da je orgazmicka potencija najvazniji kriterijum za psihofizicko zdravlje.

Dr Wilelm Reich u svojoj praksi opservirao veliki broj ljudi i spoznaje do kojih je dosao danas predstavljaju baznu osnovu u pristupu u orgonskoj terapiji. Ono sto je za razumevanje pshihodinamike licnosti postavio kao elementaran pristup je analiza karatera i uspostavljanje korelativnog odnosa sa fizickim stanjem coveka. Fizicki status je manifestacija psihickih stavova pojedinca.

Reklo bi se na prvi pogled sustinski nista novo prana, chi, brahma, fluoroplazmicna energija, dige, manitu, bio-kosmicka energija, neutralna sila, skalarna energija, zivotna energija ili orgon kako je naziva Rajh, je nesto sto je oduvek bilo prisutno u ovom univerzumu

Vec vekovima se ljudsko bice shvata kao energetski sistem. Yoga, Tradicionalna Kineska medicina, grcka medicina, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protocnog energetskog sistema. Chi energija u CTM koja putuje duz meridijana je danas i od oficijene medicine prihvacen pristup pomocne dijagnostike i lecenja.

Alopatska medicina, zbog mehanicisticke orijentacije odbija da prizna zivotnu silu koja je sustinski element holistickog pristupa coveku, iako je znanje o mehanizmima tela, strukturalno i biohemijski, omogucilo lekarima da mnoge entitete tretiraju na vrlo efikasan nacin, ipak mnogi ostaju u domenu simptomatskog lecenja sto ukazuje na nerazumevanje i nepoznavanje sustinskog poremecaja, pa iako razumevanje ne mora apriori da znaci i izlečenja, ali bez razumevanja je nemoguce dovesti osobu do stvarnog zdravlja.

Po Rajhovom pristupu, na zdravlje se gleda kao na stanje ravnoteze ili harmonije izmedju pojedinca i univerzuma. Cesto se kaze da nas zivotno iskustvo oblikuje, nasa tela su odraz naseg iskustva sto se podudara sa Rajhovim spoznajama u radu na covekovom misicnom oklopu - hronicnim misicnim spazmima jer kada god postoje hronicne misicne tenzije u telu prirodni impulsi su nesvesno blokirani.

Najcesci primer koji se navodi je potiskivanje impulsa placa tj. ono sto se dogadja sa detetom kome se govori da ne treba da place. Impuls za plakanjem ostaje u telu jer dete mora nekako da se uzdrzi od izrazavanja a da bi se taj impuls kontrolisao, misici koji ucestvuju u plakanju moraju se kontrahovati i ostati stegnuti dok impuls ne utihne u intenzitetu – u ovom slucaju misici usta, vilica i vrata – bice u stanju hronicne tenzije.

Ali, taj impuls ne umire. Umesto toga, povlaci se ka unutrasnjosti tela (setite se gutanja “knedle”, teskobe iza grudne kosti…) i perzistira u nesvesnom. Nema te kolicine meditacije koja moze omoguciti osobi da place, ukoliko je impuls za plakanjem potisnut.

Ovakav pristup je integrisan u orgonskom pristupu lecenja, ali ako bismo zeleli vratiti se korenu mislim da orgon i orgonska komora koju je Rajh koristio moze biti ako ne odgovor, sigurno jedan od puteva ka definisanju nacina da se mobilise telesna energija da bi se trajno eliminisale tenzije. Sto na neki nacin potvdjuje da istina opstaje uprkos svim nastojanjima da se ona porekne a ja bih rekla – i u najdobronamernjim saznajnim lutanjima ako covek na tom putovanju ima istinsku zelju da je spozna iskrsne pred njega. Cini mi se da se isto desava i sa ponovnim obracanjem pozornosti na Rajhov rad i dela.

Akumulator orgonske energije (ORRACCU) - naprava za odvijanje i potenciranje ljudske energije putem kosmicke radijacije izgradjena od matala, drveta, pamuka i celicne vune.

Izvodi

Orgazam – ta Pepeljuga savremene nauke dovela nas je do uznemiravajućih tajni prirode. Proučavanje žive materije daleko je prevazišlo granice psihologije i fiziologije... «Seksualnost» se izjednačila sa životom. Otvoren je novi pristup biogenezi. Psihologija je... prerasla u eksperimentalnu prirodnu nauku. Suština joj ostaje neizmenjena: zagonetka ljubavi kojoj svi dugujemo svoje postojanje.

Uvod

Ova knjiga sažeto prikazuje moj naučni i medicinski rad sa živim organizmima tokom poslednjih dvadeset godina. Najpre nisam nameravao da je objavim. Pisao sam je samo zato da bih ostavio traga o stvarima koje nisam smeo javno da pomenem, vođen brigom za sopstvenu egzistenciju, «ugled», ali i da bih od zaborava sačuvao mnoge svoje nepotpune i nedovršene misli. Odluku da je ipak predočim javnosti doneo sam podstaknut činjenicom da se mojim saradnicima – a naročito onima koji naš rad prate sa izvesne udaljenosti – napuštanje psihologije i ulazak u široku oblast biologije učinio prenagljenim. Nadam se da će im prikaz celokupnog razvoja moga delovanja pomoći da lakše premoste taj jaz.

Gotovo niko ne može da poveruje kako sam u stanju da istovremeno radim u okviru tako raznorodnih oblasti kao što su psihologija, sociologija, fiziologija i, odnedavno, biologija. Pojedini psihoanalitičari bi me rado ponovo videli u svojim redovima.

Problem seksualnosti samom svojom suštinom prožima svaku oblast naučnog istraživanja. Njegova središnja tačka, orgazam, jeste žarište problema psihologije ali i fiziologije, biologije i sociologije. Verovatno ne postoji polje naučnog istraživanja koje bi u toj meri bilo podesno da izrazi jedinstvo funkcionisanja života ili da nas zaštiti od sužavanja vidika, tako često prisutnog u misaonim sistemima specijalizovanih stručnjaka. Seksualna ekonomija je nova, nezavisna naučna grana sa sopstvnim istraživačkim metodaima i otkrićima. Radi se o naučnoj teoriji seksualnosti utemeljenoj na eksperimentalnim otkrićima. Danas se nameće potreba opisivanja njenog nastanka i razvoja. U nastojanju da to učinim, posebno ću istaći ono što smatram svojim, ukazaću na istorijske veze sa drugim oblastima istraživanja i, konačno, otkriću šta se, u stvari, nalazi iza praznih glasina koje prate moje delovanje.

Seksualna ekonomija nastaje u krilu Frojdove psihoanalize, u razdoblju između 1919. i 1923. godine. Stvarno otcepljenje od matice dogodiće se 1928. godine, iako do prekida sa organizacijom psihoanalitičara dolazi tek 1934. godine.

Knjigu koju imate pred sobom smatrajte pripovešću, a nikako udžbenikom. Sistematsko iznošenje činjenica lišilo bi čitaoca mogućnosti da uistinu shvati na koji način je, tokom proteklih dvadeset godina, rađanje problema i traganje za njegovim rešenjem uvek vodilo novom problemu; a ne bi bilo u stanju da pokaže kako se ovde ne radi o pukoj naučničkoj mašti već da svaki, i najmanji, delić celine svoje postojanje duguje čudesnim putevima naučne logike. Nije lažna skromnost kada tvrdim da samog sebe smatram tek izvršnim organom pomenute logike. Funkcionalni metod istraživanja ima ulogu kompasa u neistraženom predelu. Ne pada mi na pamet valjaniji dokaz temeljne ispravnosti teorije seksualne ekonomije od činjenice da je otkriće prave prirode orgastičke moći, najznačajnijeg dela teorije seksualne ekonomije (1922. godine), dovelo do otkrića orgastičkog refleksa (1935. godine), a potom do otkrića orgonskog zračenja (1939. godine) koje, samo po sebi, predstavlja eksperimentalni dokaz ranijih kliničkih otkrića. Unutrašnja logika razvoja seksualne ekonomije predstavlja čvrsto uporište u lavirintu različitih mišljenja, u borbi protiv pogrešnih tumačenja i u prevazilaženju teških sumnji u času kada pometenost ugrožava jasnost naših prestava.

Mislim da je vrlo dobra zamisao napisati sopstvenu naučnu biografiju u mlađim godinama, u dobu dok još postoje iluzije o spremnosti bližnjih da prihvate revolucionarne novine. Tada je čovek još uvek u stanju da se čvrsto drži osnovnih istina, da se odupire svim iskušenjima da podlegne kompromisu ili žrtvuje očigledne istine i prepusti se lenjosti duha ili potrebi za mirom u duši. Istraživač seksualne ekonomije izložen je, znatno snažnije nego psihoanalitičar, iskušenju da ospori seksualnu uslovljenost brojnih bolesti. Svoje sam saradnike tek uz mnogo poteškoća ubedio da prihvate termin «seksualna ekonomija» koji je skovan sa ciljem da obuhvati novu oblast naučnog pregnuća: istraživanje biopsihičke energije. «Seksualnost» je, prema danas vladajućem stavu, uvredljiva reč. Otuda je sasvim lako njen značaj za ljudski život gurnuti u potpunu tamu. Po svemu sudeći, još će mnogo pokoljenja ulagati velike napore pre nego što nauka, ali i običan svet, priđu seksualnosti ozbiljno i bez zaziranja. Prići će mu ozbiljno verovatno tek kada problemi života i smrti budu prisilili samo društvo da , po sopstvenoj volji, shvati seksualne procese, njima ovlada i pruži zaštitu svima koji se njima bave. Takvi problemi su, na primer, kancerozne bolesti; ili teški psihički poremećaj koji otvara put uspostavljanju diktature.
Seksualna ekonomija je prirodna nauka. Kao takva, ne stidi se teme seksualnosti i kao svoga predstavnika ne prihvata nikoga ko nije naučio da savladava društveni strah proistekao iz klevete ličnosti na seksualnoj osnovi, što je i deo obuke stručnjaka iz ove oblasti. Termin «vegetoterapija» - koji označava terapijsku tehniku seksualne ekonomije – u stvari je ustupak ljudskoj gadljivosti prema problemima seksualnosti. Želeo sam, a bilo bi i tačnije, da terapijsku tehniku nazovem «orgazmoterapijom» jer vegetoterapija u osnovi upravo to i jeste. Međutim, bio sam prisiljen da uzmem u obzir činjenicu da bi takav naziv predstavljao prevelik društveni teret za mlade stručnjake seksualne ekonomije. Ljudi su, na žalost, takvi: zbunjeno ili podrugljivo se smeju na pomen svojih najdubljih želja ili verskih osećaja.

Bojim se da će se, tokom narednih dvadesetak godina, škola seksualne ekonomije pocepati na dva, međusobno oštro suprostavljena pravca. Jedna će grupa zastupati tvrdnju da je suksualna funkcija podređena opštijoj, životnoj funkciji i da je, shodno tome, moguće potpuno je odbaciti. Druga grupa seksualnih ekonomista će se odlučno suprostaviti takvom stavu i pokušaće da očuva čast naučnog istraživanja seksualnosti. Vrlo je verovatno da će u međusobnom razračunavanju sasvim zaboraviti na osnovnu i potpunu jednakost koja vlada između seksualnog i životnog procesa. Možda ću i ja posustati i poreći sve ono što je tokom mladih godina borbe predstavljalo moje iskreno naučno uverenje. Možda će fašistima i ovde, kao i u Evropi, poći za rukom da, uz pomoć partijskih vođa i moralistički usmerenih pripadnika nasledne psihijatrijske škole, pretvore naš ogroman trud u ništavilo. Svima koji su pratili skandaloznu fašističku novinsku kampanju protiv seksualne ekonomije u Norveškoj jasno je o čemu govorim. Stoga je nužno da na vreme zabeležim šta podrazumevam pod seksualnom ekonomijom, pre nego što i sam, pritisnut društvenim prilikama, promenim mišljenje i počnem sopstvenim autoritetom da ometam dolazeća pokoljenja tragalaca za istinom.

Teorija seksualne ekonomije se može izložiti u svega nekoliko rečenica.

Psihičko zdravlje zavisi od orgastičke moći, drugim rečima, od sposobnosti prepuštanja na vrhuncu seksualnog uzbuđenja za vreme seksualnog čina. Temelj takve sposobnosti jeste sposobnost za ljubav koja je, sama po sebi, oslobođena svih primesa neurotičnosti. Duševna bolest je posledica poremećaja prirodne sposobnosti za ljubav. U slučajevima orgastičke nemoći, od koje pati ogromna većina ljudskih bića, radi se o zajaženoj biološkoj energiji koja, na taj način, postaje izvor svekolikog iracionalnog ponašanja. Lečenje psihičkih poremećaja zahteva, pre svega, uspostavljanje prirodne sposobnosti za ljubav, što zavisi od psihičkih ali, jednako tako, i od društvenih preduslova.

Psihički poremećaji jesu posledica seksualnog haosa izazvanog samom prirodom našeg društva. Taj haos već hiljadama godina služi podjarmljivanju ljudi postojećim okolnostima, drugim rečima, interiorizaciji spoljašnjeg procesa mehanizovanja života. Lišavajući ljude samopouzdanja, seksualni haos u njihovu psihu čvrsto usađuje mehanizovanu i autoritarnu civilizaciju.

U prirodnim uslovima, tokovi životne energije poseduju svojstvo samouređenja i oslobođeni su svake moralne ili neke druge prinude. Prisusvo prinude siguran je pokazatelj postojanja protivdruštvenih težnji. Protivdruštveno ponašanje proističe iz sekundarnih nagona koji nastaju usled suzbijanja prirodne seksualnosti.

Čovek odgajan u atmosferi osporavanja života i seksualnosti stiče tzv. strah od zadovoljstva (strah od prijatnog nadražaja) koji se fiziološki iskazuje kao hronično grčenje mišića. Anksioznost ove vrste je plodno tlo na kome pojedinac obnavlja ideološke stavove osporavanja života koji su, sa svoje strane, temelj svake diktature, odnosno, osnov straha od slobodnog, nezavisnog života. To je najmoćniji izvor snage svakog reakcionarnog političkog delovanja i vladavine pojedinaca ili grupa pojedinaca nad većinskim radničkim stanovništvom. U pitanju je biopsihološki strah koji predstavlja središnji problem psihosomatskih istraživanja. On jeste i najveća prepreka proučavanju prisilnih životnih funkcija, a neurotična osoba ga doživljava isključivo kao nešto neprirodno i zastrašujuće.

Strukturi ličnosti današnjeg čoveka – koji je samo produžetak četiri do šest hiljada godina stare patrijarhalne, autoritarne kulture – svojstveno je stvaranje oklopa protiv prirode unutar sebe i protiv društvene bede izvan sebe. Građenje oklopa oko ličnosti temelj je usamljenosti, beznađa, žudnje za podređivanju autoritetu, straha od odgovornosti, bekstva u mitsko, seksualne bede, nemoćnog bunta kao i neprirodnog i patološkog prepuštanja sudbini. Ljudska bića zauzimaju neprijateljski stav prema svemu što je u njima životno – jednostavno se od toga otuđuju. Poreklo tog otuđenja nije biološko već društveno i ekonomsko; u ljudsku istoriju ulazi tek sa razvojem patrijarhalnog društvenog poretka. Od tada, dužnost zauzima mesto prirodnog uživanja u radu i opštem delovanju. Prosečna građa čovekovog karaktera menja se u pravcu nemoći i straha od života, što autoritarnim diktaturama otvara put ka preuzimanju vlasti ali im omogućava i da se opravdaju ukazujući na rasprostranjenost takvih obeležja ljudske ličnosti kao što su infantilizam ili nedostatak odgovornosti. Međunarodna katastrofa koju upravo doživljavamo krajnja je posledica otuđenja od života.

Središnja tačka razvoja ličnosti u autoritarnom kalupu nije roditeljska ljubav već autoritarna porodica. Najznačajniji instrument tog procesa jeste suzbijanje seksualnosti kod dece i mladih pred zrelošću.

Usled cepanja građe karaktera savremenog čoveka, danas se priroda i kultura, nagon i moral, suksualnost i pregalaštvo smatraju međusobno nespojivim pojavama. Jedinstvo kulture i prirode, rada i ljubavi, moralnosti i seksualnosti, za kojim čovečanstvo oduvek žudi ostaće neostvareni san sve dok se čovek ne otvori prema zadovoljavanju biloških zahteva prirodnog (orgastičkog) seksualnog zadovoljstva. Do tada će istinska demokratija i odgovorna sloboda ostati iluzije a ljudsku egzistenciju će obeležavati beznadežno potčinjavanje postojećim društvenim uslovima. Do tada će preovoladavati stanje ukidanja ljudskog života, bilo kroz prisilno obrazovanje, bilo kroz prisilne društvene institucije, bilo kroz ratove.

Na polju psihoterapije, razradio sam tehniku vegetoterapije sa stanovišta analize karaktera. Njen osnovni princip je obnavljanje biopsihičke pokretljivosti metodom razbijanja krutosti («oklopa») karaktera i mišića. Takva tehnika psihoterapije dobila je eksperimentalnu potvrdu kroz otkriće bioelektrične prirode seksualnosti i straha. Seksualnost i strah predstavljaju dva suprotna smera uzbuđenja biološkog organizma: prijatno širenje i teskobno skupljanje.

Orgastički obrazac na osnovu koga se sprovode istraživanja u seksualnoj ekonomiji, glasi: MEHANIČKA NAPETOST – BIOELEKTRIČNO PUNJENJE – BIOELEKTRIČNO PRAŽNJENJE – MEHANIČKO OPUŠTANJE. Pokazalo se da je to, istovremeno, i opšti obrazac funkcionisanja života. Njegovo otkriće odvelo nas je u istraživanje organizovanja žive materije iz nežive materije, odnosno, u eksperimente sa bionima, a nedavno nas je navelo i na trag orgonskom zračenju. Eksperimenti sa bionima otvorili su novi pristup problemu kanceroznih bolesti i još nekih poremećaja vegetativnog života.

Činjenica da čovek predstavlja jedinu vrstu koja se ne pridržava prirodnog zakona seksualnosti neposredan je uzrok niza raznoraznih nedaća. Spoljašnje društveno osporavanje života ima za posledicu masovno umiranje – u obliku ratova – kao i brojne psihičke i somatske poremećaje životnih funkcija.

Seksualni proces, odnosno, ekspanzivni biološki proces zadovoljstva jeste, sam po sebi, proizvođač života. Definicija je, očigledno, veoma sažeta i može se učiniti gotovo isuviše jednostavnom. «Jednostavnost» je, prema mnogobrojnim tvrdnjama, tajanstveno svojstvo koje obeležava moj rad. U knjizi koja je pred vama pokušaću da opišem način i postupak koji su me doveli do rešenja problema donedavno potpuno skrivenih od pogleda sviju nas. Nadam se da će mi poći za rukom da čitaoce uverim kako se ne bavim nikakvim vradžbinama već da se moja teorija svodi na otkrivanje opštih, iako nepoznatih, činjenica o živom svetu i njegovom funkcionisanju. Upravo su zbog sveprisutnog otuđenja od života pomenute činjenice i odnosi ostali toliko dugo nezapaženi i prikriveni.

Istorija seksualne ekonomije ostaće nepotpuna ukoliko ne pomenemo i ulogu koju su u razvoju ove nauke imali njeni prijatelji. Ipak, moji prijatelji i saradnici će shvatiti razloge zbog kojih na ovom mestu nisam u mogućnosti da im izrazim dužnu zahvalnost: sve one koji su se borili za seksualnu ekonomiju, a često i trpeli zbog nje, uveravam da bez njihovg doprinosa naš rad ne bi odmakao od početnih koraka. Istovremeno, želim da se zahvalim doktoru Volfu koji je ovu knjigu najpre sastavio iz mojih beležaka, a zatim i preveo na engleski jezik. Tako brižljiv prevod mogao je načiniti samo neko ko je dobro upoznat sa seksualnom ekonomijom i problemima psihosomatskih istraživanja.

Slika seksualne ekonomije koju će steći čitalac ove knjige u celini se temelji na prilikama koje su, u vreme njenog nastanka, dakle, pre tridesetak godina, vladale u Evropi i koje su dovoele do današnjih katastrofa. Oboleli mentalitet evrpskih društava otvorio je put uspostavljanju diktatorskih režima koje demokratija nije u stanju ekonomski, društveno i psihološki da nadvlada. Nisam dovoljno dugo žitelj Sjedinjenih Američkih Država da bih mogao da ocenim u kojoj meri se to odnosi i na američko društvo. Pri tome ne mislim isključivo na spoljašnje odnose među ljudima i vladajuće društvene uslove već na dubinsku građu Amerikanca i njegovog društva. Potrebno je mnogo vremena da se čovek sa tim upozna.

Pojava ove knjige će, po svemu sudeći, u Americi izazvati različite oblike neslaganja. Što se Evrope tiče, na temelju dugogodišnjeg iskustva u stanju sam da predvidim značenje gotovo svakog napada, kritike ili pohvale. Kako će reakcije određenih krugova sa obe strane okeana verovatno biti veoma slične, želeo bih unapred da odgovorim na njihove pokude.

Seksualna ekonomija nije način povezivanja sa bilo kojom postojećom političkom organizacijom ili ideologijom. Političke ideje koje razdvajaju društvene slojeve i klase nikako se ne mogu primenjivati u okviru seksualne ekonomije. Pogrešno tumačenje prirodnog ljubavnog života i osporavanje prava na taj život deci i mladima pred zrelošću obeležje je svih ljudskih društava i prevazilazi granice država i grupa.

Seksualna ekonomija je izložena napadima iz tabora svih političkih boja. Moja su dela zabranjivali kako komunisti tako i fašisti; napadali su ih i osuđivali policajci ali i socijalisti i liberali. S druge strane, uživaju izvestan ugled među pripadnicima svih društvenih klasa i grupa. Naročito je razjašnjavanje funkcije orgazma naišlo na odobravanje naučnika i kulturnih poslenika svih opredeljenja.

Seksualna represija, biološka krutost, moralizam i puritanizam nisu ograničeni na pojedine klase ili grupe stanovništva. Ima ih svuda. Poznati su mi sveštenici koji pozdravljaju otkrivanje razlike između prirodnog i neprirodnog seksualnog života i spremno prihvataju naučno izjednačavanje pojma Boga sa prirodnim zakonom; ali, poznati su mi i klerici koji u objašnjavanju i praktičnom sprovođenju seksualnog života dece i adolescenata vide opasnost po crkvu te osećaju obavezu da preduzmu oštre protivmere. Odobravanje i neodobravanje opravdavaju se potpuno istom ideologijom. Ugroženima se osećaju kako liberalizam tako i diktatura proletarijata, kako socijalistiko osećanje časti tako i čast nemačke žene. U stvari, osvetljavanje načina funkcionisanja života predstavlja opasnost samo za jedan društveni stav, samo za jednu vrstu društvenog i moralnog poretka: za autoritarne, diktatorske režime svih boja koji, uz pomoć prisilnog morala i prisilnog odnosa prema radu, nastoje da unište spontanu pristojnost i prirodno samousklađivanje životnih sila.

Došao je trenutak da se otvoreno kaže: sistem autoritarne diktature ne postoji samo u totalitarnim državama. Nalazimo ga u crkvenim i akademskim organizacijama, među komunistima i u parlamentarnim demokratijama. Predstavlja težnju svojstvnu čovečanstvu u celini koja svoje postojanje duguje suzbijanju životnih funkcija; jeste svuda prisutni psihološki temelj masovnog mirenja sa diktaturom. Osnovni činioci pomenutog sistema su mistifikacija životnog procesa; istinska, materijalna i društvena bespomoćnost; strah od odgovornosti pred uobličavanjem sopstvnog života; i, otuda, žudnja za varljivom sigurnošću i pasivnim ili aktivnim autoritetom. Drevna, prirodna, želja za demokratizacijom društvenog života zasniva se na samoodređivanju, na prirodnoj društvenosti i moralnosti, na zadovoljstvu u radu i ovozemaljskoj sreći u ljubavi. Ljudi obdareni tom željom smatraju svako zavaravanje opasnim; stoga, ne samo da neće ustuknuti pred naučnim objašnjenjima funkcionisanja života već će ga iskoristiti za razrešavanje ključnih problema razvoja strukture ljudske ličnosti; pri tome će problemima ovladati na praktičan i naučni način, prevazilazeći sva rešenja utemeljena na zavaravanju. Svuda u svetu postoji želja da se formalna demokratija preobrazi u istinsku demokratiju svih koji se bave proizvodnim radom, dakle u demokratiju rada, demokratiju zasnovanu na prirodnom načinu organizovanja radnog procesa.

Na polju mentalne higijene, pred nama je ogroman zadatak da seksualni haos, prostituciju, pornografsku literaturu i seksualno iznuđivanje zamenimo prirodnom srećom u ljubavi za koju će jamčiti društvo. Naravno, nije u pitanju pokušaj «razaranja porodice» ili «podrivanje morala». Porodica i moral su, u stvari, već duboko podriveni prisilnom porodicom i prisilnim moralom. U profesionalnom smislu, suočavamo se sa obavezom da popravimo štetu prouzrokovanu seksualnim i porodičnim haosom, a koja se javlja u obliku duševne bolesti. Želimo li da savladamo tu psihičku pošast moramo da napravimo jasnu razliku između prirodne ljubavi roditelja i dece, s jedne strane, i porodične prisile, s druge. Univerzalna bolest zvana «familitis» uništava sve ono što čevek, ulažući časne napore, pokušava da stvori.

Iako ne pripadam ni jednoj političkoj niti verskoj organizaciji, imam sasvim određeno shvatanje društvenog života. Ono je – nasuprot raznoraznim političkim, čisto ideološkim ili mističnim filozofijama – naučno racionalno.
U skladu sa njim, smatram da na zemlji neće biti trajnog mira i da će svi pokušaji socijalizacije ljudskih bića biti uzaludni sve dok političari i diktatori svih vrsta, potpuno neupućeni u stvarni tok životnog procesa, predvode mase endemski neurotičnih i seksualno obolelih ljudi. Prirodna uloga socijalizacije čoveka jeste da mu zajamči rad i ispunjenje prirodne svrhe kroz ljubav. Navedene dve biološke aktivnosti ljudske jedinke oduvek su se temeljile na rezultatima naučnih istraživanja i razmišljanja. Znanje, rad i prirodna ljubav jesu izvor života. Istovremeno, trebalo bi da budu i sile koje vladaju životom a za koje punu odgovornost snose oni koji se bave proizvodnim radom.

Postavi li se pitanje jesmo li za ili protiv demokratije, naš je odgovor: čvrsto i beskompromisno se zalažemo za demokratiju. Ali, pristalice smo izvorne demokratije, stvarne demokratije, a nikako demokratije na papiru. Zalažemo se za korenitu primenu svih demokratskih ideala, bilo da se radi o «vladavini naroda, od strane naroda i za narod» ili o «slobodi, jednakosti i bratstvu». Srušimo sve prepreke na putu ostvarivanja demokratije! Udahnimo demokratiji život! Prestanimo da se bavimo lažnom demokratijom! U suprotnom, fašizam neminovno odnosi pobedu!

Masovno sprovođenje mentalne higijene zahteva primenu sile znanja protiv sile neznanja; sile životvornog rada protiv parazitizma svake vrste, bio on ekonomske, intelektualne ili filozofske prirode. Priđe li nauka samoj sebi dovoljno ozbiljno, u stanju je da se izbori protiv moćnika čiji je cilj uništenje života, gde god i na koji god način oni delovali. Naravno, ne postoji pojedinac koji bi, sam po sebi, mogao da stekne znanje neophodno za očuvanje prirodne funkcije života. Naučni, racionalni pogled na život isključuje diktaturu i podrazumeva uvođenje demokratije rada.

Društvena moć koju vrši narod, uz pomoć naroda i za narod, zasnovana na prirodnom osećanju života i poštovanju rezultata rada, jeste nepobediva. Ipak, ta će moć izbiti na videlo i steći istinsku efikasnost tek u času kada radne i proizvodne narodne mase postanu psihički nezavinse i sposobne da preuzmu punu odgovornost za sopstenu društvenu egzistenciju, te sposobne da racionalno upravljaju sopstvenim životima. Danas ih u tome sprečava masovna neuroza, materijalizovana u diktaturama različitih boja i političkim igrama. Želimo li da se oslobodimo masovne neuroze i iracionalizma društvenog života, odnosno, želimo li zaista da sprovedemo mentalnu higijenu, potreban nam je društveni okvir koji će najpre zadovoljiti materijalne potrebe pojedinca a, zatim, i jamčiti slobodan razvoj njegovih životnih sila. Jedini takav društveni okvir je istinska demokratija.

Istinska demokratija, međutim, nije statična pojava, ne predstavlja stanje slobode koje organi vlasti dodeljuju, poklanjaju ili jamče narodu koji ih je izabrao ili kome su se silom nametnuli. Istinska demokratije je, u stvari, tegoban, spor proces u okviru koga narodne mase, računajući na zaštitu društva i zakona, poseduju – a nikako «dobijaju» - mogućnost obučavanja za upravljanje životom – kako svakog pojedinca tako i društva u celini – koji je stvaran i usmeren ka sve boljim oblicima življenja. Razvoj okrenut budućnosti biće postojan i skladan samo ukolko sve što je staro i prevaziđeno, nakon što ispuni svoju ulogu na određenom stupnju demokratskog razvoja, bude dovoljno mudro da ustupi mesto novom i savremenom, dovoljno mudro da stečene položaje ne brani uporno i tvrdoglavo isključivo formalnim razlozima.

Tradicija jeste značajna. Sasvim je u skladu sa principom demokratije da tradicija izvršava svoju prirodnu funkciju prenošenja dobrih i loših iskustava prošlosti nastupajućim pokoljenjima, omogućavajući im da uče na greškama i izbegnu ponavljanje istih grešaka u budućnosti. S druge strane, tradicija razara demokratiju ukoliko nastupajuća pokoljenja lišava mogućnosti samostalnog izbora, ukoliko i dalje nameće sopstveno viđenje – u promenjenim uslovima – «dobra» i «zla». Tradicija ima običaj da zaboravi kako ona sama nije sposobna da procenjuje šta ne pripada tradiciji. Mikroskop je, na primer, usavršen na temelju prvobitnog modela koji je prilagođavan i razvijan – dakle, nije uništen – u skladu sa sve višim stupnjem ljudskog saznanja. Mikroskop iz vremena Luja Pastera ne omogućava nam da vidimo pojedinosti nužne današnjim istraživačima virusa; zamislite, međutim, šta bi se dogodilo da je Pasterov mikroskop imao vlast i želje da zabrani pojavu elektronskog mikroskopa!

Verujem da bi baština prošlosti uživala veće poštovanje i bila oslobođena svake senke mržnje ukoliko bi mladost mogla slobodno i bez opasnosti da kaže: «Ovo preuzimamo od vas jer je snažno, pošteno, još uvek značajno za naše vreme i sposobno za dalji razvoj. Ostalo, međutim, ne preuzimamo: bilo je korisno i istinito u veše vreme ali nama je beskorisno.» Ta ista mladež trebalo bi da bude spremna iste reči da čuje i od sopstvene dece.

Razvoj predratnih demokratija u potpunu i istinsku demokratiju rada znači da su svi pripadnici društva, umesto dosadašnjeg formalnog, delimičnog i nepotpunog, stekli sposobnost punog upravljanja sopstvenom egzistencijom; znači da su agresivni politički nagoni masa ustupili mesto racionalnom ovladavanju društvenim procesom. U tom smislu, nužno je uvođenje stalne obuke ljudi za odgovornu slobodu umesto detinjastog očekivanja da se sloboda može dobiti na srebnom poslužavniku, odnosno da će je jamčiti neko drugi. Želi li demokratija da iskoreni ljudsku sklonost ka diktaturi, moraće da dokaže kako je sposobna da se izbori sa siromaštvom i ljudima donese racionalnu nezavisnost. Takav i samo takav proces zaslužuje naziv organskog društvenog razvoja.

Ubeđen sam da su evropske demokratije izgubile bitku protiv diktature zato što je u njihovim demokratskim sistemima bilo previše formalnog a premalo stvarno i praktično demokratskog. Strah od života svojstven je svim vidovima obrazovanja. Demokratija se ne smatra procesom razvijanja odgovornosti masa već stanjem zajamčene slobode. Čak i u najotvorenijim demokratijama, ljudi su se ranije, ali i danas, vaspitavali u smislu podređivanja autoritetu. Iz jezivih savremenih događaja izvukli smo lekciju: vaspitani kao mehanički poslušne jedinke, ljudi kradu slobodu od samih sebe; ubijaju one koji im slobodu daju u beže sa diktatorima.

Nisam političar i u politiku se ne razumem ali jesam društveno svestan naučnik. Kao takav, imam pravo da kažem šta je, po mojim otkrićima, istinito. Ukoliko moje naučno izlaganje doprinosi unapređivanju uslova ljudskog života, svrha moga rada je ispunjena. Nakon propasti diktatura, ljudskom drušvu će biti potrebna istina, posebno nepopularna istina. Takva će istina – koja zadire u nepriznate uzroke današnjeg društvenog haosa – pre ili kasnije odneti prevagu, želeli to ljudi ili ne. Takva je istina i činjenica da diktatura izrasta iz iracionalnog straha od života, od čega pati veliki deo čovečanstva. Zastupnik takve istine izložen je velikoj opasnosti ali ima mogućnosti da pobedi: njemu nije potrebno da se bori za moć kako bi nametnuo svoju istinu. Njegova se moć sastoji u poznavanju činjenica koje važe za čitavo čovečanstvo. Ma kako pomenute činjenice bile nepopularne, u času krajnje društvene nužde, volja društva za životom otvoriće put za njihovo prihvatanje.

Naučnik je po dužnosti obavezan da brani pravo slobode izražavanja sopstvenog mišljenja u svim društvenim prilikama i ne sme da se odrekne te povlastice u korist pristalica gušenja života. Mnogo se govori o dužnosti vojnika da svoj život položi na odar otadžbine. Gotovo se, međutim, i ne pominje dužnost naučnika da u svim uslovima i po svaku cenu brani priznatu istinu.

Lekar ili učitelj ima samo jedan zadatak: da obavlja svoj posao bez ustupaka, ne obazirući se na snage koje pokušavaju da uguše život i da na umu ima samo dobrobit onih koje leči ili podučava. Pri tome ne sme da zastupa ideologije koje su u suprotnosti sa dužnošću lekara ili učitelja.

Svako ko osporava navedeno pravo naučnika, lekara, učitelja, tehničara ili pisca a, istovremeno, sebe naziva demokratom, u stvari je licemer ili barem žrtva pošasti iracionalizma. Borba protiv bolesti diktature beznadežna je ukoliko nema odlučnosti i ozbiljnog udubljivanja u probleme životnog procesa. Čovek je bespomoćan svugde gde mu nedostaje znanja; bespomoćnost rođena iz neznanja plodno je tlo za bujanje diktature. Društveni poredak ne može nositi naziv demokratski ukoliko se plaši da postavi ključna pitanja, da se suoči sa neočekivnim odgovorima ili da podrži sukob mišljenja u vezi sa njima. Postoji li takav strah, poredak će popustiti i pred najslabijim napadom budućih diktatora na njegove institucije. Upravo se to dogodilo u Evropi.

«Sloboda bespogovornog obožavanja» će biti diktatura sve dok je ne bude pratila sloboda nauke i, shodno tome, slobodna konkurencija tumačenja životnog procesa. Moraćemo jednom zauvek da odlučimo je li «Bog» svemogući, bradati starac ili kosmički zakon prirode koji upravlja i nama samima. Nauka i vera će se pomiriti samo ukoliko se uspostavi jednakost između Boga i prirodnog zakona. Samo jedan korak razdvaja diktaturu božjih predstavnika na zemlji od diktature onih koji bi želeli da zauzmu njegovo mesto na zemlji.

Moral takođe postaje diktatura ukoliko za posledicu ima poistovećivanje ljudi obdarenih prirodnim osećanjem za život sa pornografijom; na taj način, unapređuje skaredno a razara prirodnu sreću u ljubavi. Potrebno je energično se suprostaviti pokušajima da se nemoralnim proglašava svako ko svoje društveno ponašaje ne znsniva na spoljašnjim, prisilnim formama već na unutrašnjim zakonima. Ljudi nisu muškarci i žene zato što su poškropljeni svetom vodicom već zato što se osećaju muškarcima i ženama. Unutrašnji a nikako spoljašnji zakon predstavlja merilo izvorne slobode. Moralističko licemerje jeste najopasniji neprijatelj prirodnog morala. Nije moguće moralističkom licemerju suprostaviti se nekom drugom vrstom prisilnog morala već isključivo poznavanjem prirodnog zakona seksualnog procesa. Prirodno moralno ponašanje za pretpostavku ima slobodu prirodnog seksualnog procesa. Slično, postoji neposredna veza između prisilnog morala i patološke seksualnosti.

Tok prisile poklapa se sa tokom najmanjeg otpora. Znatno je lakše zahtevati disciplinu i nametati je uz pomoć vlasti nego vaspitavati decu u pravcu radosnije inicijative u radu i prirodnog seksualnog ponašanja. Znatno je lakše proglasiti se sveznajućim, od Boga poslatim firerom i propisati šta milioni ljudi smeju da misle i rade nego se izložiti borbi između racionalnog i iracionalnog u sukobu mišljenja. Znato je lakše poštovanje i ljubav urediti zakonskim merama nego osvajati prijateljstvo sopstvenim prirodno časnim ponašanjem. Znato je lakše prodati sopstvenu nezavisnost u zamenu za ekonomsku sigurnost nego voditi nezavisan, odgovoran život i biti sopstveni gospodar. Znato je lakše naređivati potčinjenima nego ih usmeravati uz poštovanje njihove ličnosti. Zbog svega toga, uvek je znatno lakše zavesti diktaturu nego razviti istinsku demokratiju. Zbog toga, nejaki demokratski vođa zavidi diktatoru i pokušava, na pogrešan način, da ga oponaša. Lako je biti predstavnik beznačajnog ali je teško biti zastupnik istine.

Čovek koji nema vere u ono što je živo – ili je tu veru izgubio – lako postaje plen podzemnog straha od života, što je tlo iz koga se rađa diktatura. Ono što je živo, samo po sebi je racionalno; postaje karikatura ukoliko mu se ne dozvoli da živi. Ukoliko postane karikatura, život stvara isključivo strah. Otuda samo poznavanje onoga što je živo može da nas sačuva od straha.

Bez obzira na ishod krvavih borbi koje se vode u našem iskidanom svetu i nihove posledice po budućnost, ostaje činjenica da je nauka o životu moćnija od svih snaga i tiranija koje život osporavaju. Upravo su Galilej a nikako Neron, Paster a nikako Napoleon, Frojd a nikako Šiklgruber, postavili temelje savremnoj tehnici, pobedili epidemije, istražili ljudsku dušu ili, drugim rečima, postavili čvrstu osnovu našeg postojanja. Ovi drugi su samo zloupotrebljavali dostignuća velikana u nameri da unište život. Utešna je, međutim, činjenica da koreni nauke dosežu neizmerno dublje od savremene fašističke pošasti.

Njujork, novembra, 1940. godine

V.R.

FUNKCIJA ORGAZMA

Vilhelm Rajh

Glava I

BIOLOGIJA I SEKSOLOGIJA PRE FROJDA

Kao što se vidi iz uvodnog izlaganja, koreni mog današnjeg položaja u nauci nastaju na bečkom seminaru o seksologiji (1919. – 1922.). Upravo tada se rađaju ideje koje će odrediti razvoj mojih stavova. Nikako ne bih želeo da čitalac stekne utisak kako su me neobični životni događaji odvojili od «ispravnog društva», usadili mi komplekse i naveli da svima unaokolo uporno namećem svoje fantazije o životu. Istina je, međutim, da sam, zahvaljujući žestokom i iskustvima bogatom životu, u stanju da opazim, iskoristim i branim pojedinosti i rezultate istraživanja nedostupne ostalima.

Znatno pre no što ću se pridružiti Bečkom psihoanalitičkom društvu (1920. godine), stekao sam mnogostruka saznanja kako iz seksologije i psihologije tako i iz prirodnih nauka i filozofije prirode. To možda zvuči neskromno ali neumesna skromnost nije vrlina. Gladan znanja posle četiri besposlene ratne godine i obdaren sposobnošću brzog, temeljnog i sistematičnog učenja gotovo sam skakao na svaku činjenicu vrednu pažnje sa kojom bih se susreo. Vrlo malo vremena sam provodio u kafeima i na sedeljkama.

Psihoanalizu sam upoznao sasvim slučajno. Za vreme jednog predavanja, januara 1919. godine, tajanstveni papirić kradom je prenošen od klupe do klupe. U njemu se pominjala potreba hitnog uspostavljanja seksološkog seminara. Probuđenog zanimanja, otišao sam na sastanak. Bilo nas je, čini mi se, ukupno osmorica studenata medicine. Pomenuto je kako je seminar iz seksologije neophodan studentima medicine; kako univerzitet zanemaruje taj važan nastavni predmet. Tečaj koji je usledio redovno sam pohađao ali nisam učestvovao u raspravama. Način vođenja razgovora o seksualnosti tokom prvih predavanja bio je, po mome mišljenju, čudan, neprirodan: u meni se probudilo negodovanje. Beleška iz mog dnevnika, od 1. marta, 1919. godine, glasi: «Možda se i moj sopstveni moral buni. Ipak, na osnovu vlastitog iskustva i posmatranja sebe i drugih, stekao sam čvrsto uverenje da seksualnost predstavlja središte oko koga se okreće celokupan društveni život ali i unutrašnji život pojedinca.»

Uzroke sopstvenog protivljenja sam shvatio tek deset godina posle toga. Moje iskustvo seksualnosti potpuno se razlikovalo od teme njihovih rasprava. Seksualnost je na prvim predavanjima kojima sam prisustvovao predstavljana kao nešto nastrano i čudnovato: kao da ne postoji prirodna seksualnost. Nesvesnom je pripisivano mnoštvo izopačenih podsticaja. Psihoanalitička doktrina je, na primer, osporavala postojanje primarnog vaginalnog erotizma kod devojčica dok je o ženskoj seksualnosti razmišljala kao o nečemu što se razvija kroz složeno prožimanje nekih drugih energija.

Predloženo je da pozovemo iskusnog psihoanalitičara koji će nam govoriti o seksualnosti. Njegova su izlaganja bila zanimljiva ali sam osetio nagonsku nesklonost prema načinu na koji je pristupao temi, i to uprkos činjenici što sam naučio mnogo novoga. Nekako mi se činilo da predavač ne odgovara predmetu o kome govori ali svoje osećanje nisam umeo da objasnim.

Nabavio sam nekoliko knjiga o seksologiji, kao što su Blohov «Seksualni život našeg vremena», Forelovo «Seksualno pitanje», Bakove «Seksualne stranputice» i Tarufijev «Hermafroditizam i sposobnost oplodnje»; čitao sam i Junga o libidu i, najzad, Frojda. Mnoge knjige sam čitao po dva ili tri puta, brzo i temeljno. Frojdove «Tri rasprave o seksualnoj teoriji» i «Nova predavanja» konačno su me opredelile u izboru zanimanja. Seksološka literatura se već na prvi pogled mogla svrstati u dve kategorije: ozbiljnu i «moralističko-pohotljivu». Bloh, Forel i Frojd su u meni pobudili veliko uzbuđenje; posebno je Frojd predstavljao značajno iskustvo.

Nisam se odmah vezao isključivo za Frojda. Njegova sam otkrića upijao postepeno, zajedno sa mislima i otkrićima ostalih velikana. Pre nego što sam prišao psihoanalitičarima, stekao sam opšta znanja iz prirodnih nauka i filozofije prirode, budući da su me zanimali sami temelji seksualnosti. Zato sam brižljivo pročitao Molov «Seksološki priručnik». Hteo sam da čujem šta i ostali kažu o nagonima. Mol me je odveo do Semona: njegova teorija «mnemičkih senzacija» osnovna je hrana svakog razmišljanja o problemu pamćenja i nagona. Semon tvrdi da se svaki nevoljni čin sastoji iz «engrama», tj. istorijski utisnutih doživljaja. Protoplazma, obdarena svojstvom da samu sebe večito reprodukuje, neprekidno prima utiske koji će se, kao odgovor na određeni podsticaj, vratiti u svest kroz proces «ekforije». Ova se biološka teorija sjajno uklapala u Frojdovo shvatanje nesvesnog pamćenja, u njegove «tragove pamćenja».

Iza svega što sam saznavao stajalo je pitanje: «Šta je život?». Činilo mi se da osnovno obeležje života predstavlja na čudnovat način razumno i svrsishodno nagonsko nevoljno delovanje. Forelova istraživanja razumne organizacije mrava skrenula su mi pažnju na problem vitalizma. Između 1919. i 1921. godine upoznao sam Drajšova dela, «Filozofija organskog» i «Učenje o redu»; prvo sam shvatio ali ne i drugo. U stvari, postalo je očigledno da mehanističko shvatanje života koje je prožimalo naše studije medicine više nikako ne zadovoljava. Nema spora sa Drajšovom tvrdnjom da, dok se kod živih organizama celina može načiniti od jednog njenog dela, od jednog zavrtnja nije moguće sklopiti celu mašinu. Međutim, pojam «entelehije» koji uvodi u cilju objašnjavanja funkcionisanja života sasvim je neuverljiv. Osećao sam kao da mnoštvom reči zataškava džinovski problem.

Dakle, na vrlo primitivan način sam naučio da pravim strogu raliku između činjenica i teorija o činjenicama. Veoma sam mnogo razmišljao o Drajšova tri dokaza specifične razlike između organskog i neorganskog. Izgledali su mi sasvim čvrsti ali se nisam slagao sa metafizičkim osobenostima principa života. Sedamnaest godina kasnije, pošlo mi je za rukom da, na temelju obrasca energetske funkcije, rešim tu protivrečnost. Razmišljajući o vitalizmu, uvek sam na umu imao Drajšovo shvatanje. Pokazalo se da je nepoverenje koje sam imao prema iracionalnosti njegovih pretpostavki sasvim opravdano: na kraju je završio među spiritistima.

Više sreće sam imao sa Bergsonom. Proučavao sam ga vrlo temeljno, naročito «Eseje o neposrednim činjenicama svesti», «Stvaralačku evoluciju» i «Materiju i pamćenje». Nagonski sam osećao vrednost njegovih napora da odbaci kako mehanicistički materijalizam tako i finalizam. Njegovo objašnjenje opažanja trajanja u mentalnom životu i jedinstvenosti bića potvrdilo je moje unutrašnje opažanje nemehanicističke prirode organizma. Tada sam se još uvek kretao u tami, raspolagao osećanjima a ne stvarnim saznanjima. Moja današnja teorija psihofizičkog identiteta i jedinstva rodila se upravo iz Bergsonovih misli iako, sama po sebi, predstavlja novu funkcionalnu psihosomatsku teoriju. Neko vreme su me smatrali «ludim bergsonovcem» jer sam se sa njime slagao u principu, iako tada još nisam bio u stanju da otkrijem stvarne nedostatke u njegovoj teoriji. Bergsonov «elan vital» gotovo je jednak Drajšovoj «entelehiji». Ni jedan od njih dvojice ne osporava postojanje stvaralačke sile koja vlada životom; ona, međutim, mora postati opipljiva, mora se opisati ili se njome mora praktično ovladati; jer, nije li to najviši cilj prirodnih nauka. Izgledalo je da su vitalisti bliži razumevanju principa života od mehanicista koji su život podvrgavali seciranju pre nego što će i pokušati da ga shvate. S druge strane, pristup organimu kao mašini prihvatljiviji je za čovekov um; najzad, lakše je razmišljati u kategorijama naučenim iz fizike.

Kao student medicine bio sam mehanicist, dok sam u razmišljanjima bio isuviše sistematičan. Slušajući preklinička predavanja, najviše zanimanja sam pokazivao za sistematsku i topografsku anatomiju. Poznavao sam do najsitnijih pojedinosti mozak i nervni sistem; složenost snopova nervnih vlakana i genijalni raspored ganglija dovodili su me do ushićenja. Istovremeno, međutim, očaravala me je i metafizika. Dopala mi se Langeova «Istorija materijalizma» jer jasno pokazuje neophodnost idealističke filozofije životnog procesa. Među brojnim mojim kolegama se sa gnušanjem govorilo o «odustvu metoda» i «nedostatku logike misli» u mojim izlaganjima. Pomenutu misaonu «zbrku» shvatio sam tek posle sedamnaest godina, kada mi je pošlo za rukom da – eksperimentalno – razrešim protivrečnost između mehanicizma i vitalizma. Kada se razmišlja u okviru poznate oblasti, nije teško biti u pravu. Ukoliko se, međutim, pipajući pristupa nepoznatom, vrlo je teško izbeći paničan strah od moguće zbrke pojmova. Srećom, veoma rano sam u sebi otkrio sposobnost da bez predrasuda zaronim u složene misaone eksperimente i, na taj način, dođem do praktičnih rezultata. Organoskop, uređaj koji se nalazi u mojoj laboratoriji i u kome biološka energija postaje vidljiva, svoje postojanje duguje upravo toj nepopularnoj osobini.

Činjenica da sam prema velikom broju naučnika gajio izvesnu naklonost kasnije me je dovela do principa da je «svako na svoj način u pravu»; potrebno je samo otkriti koji je to način. Proučio sam nekoliko knjiga posvećenih istoriji filozofije i upoznao se sa večitom raspravom oko toga šta je primarno, duh ili telo.

Početno razdoblje mog naučnog razvoja značajno je zato što me je pripremilo za pravilno poimanje Frojdovog učenja. U udžbenicima biologije otkrio sam bogati materijal za nauku utemeljenu na proverenom dokazu ali i za idealistiko maštanje. Kasnije su me sopstveni istraživački problemi nagnali da načinim jasnu razliku između činjenice i pretpostavke. Hertvigove «Opšta biologija» i «Postanak organizama» sadrže čvrsto zasnovanu nauku ali im nedostaje opšta spona između različitih grana biološkog istraživanja. Tada nisam bio u stanju tako jasno da izrazim nezadovoljstvo koje sam osećao u vezi sa tim knjigama. U biologiji me je posebno uznemiravala primena teleološkog principa. Pretpostavljalo se da ćelija poseduje membranu kako bi se bolje zaštitila od spoljašnjih podsticaja; spermatozoid je veoma pokretljiv kako bi uspešnije dosegao jajnu ćeliju. Mužjaci su krupniji i snažniji ili lepših boja od ženki kako bi ih privukli; ili imaju rogove kako bi potukli suparnike. Mravlji radnici lišeni su pola kako bi bolje obavljali svoj posao; laste svijaju gnezdo kako bi zaštitili mlade; a priroda je ovo ili ono uredila na takav i takav način kako bi postigla ovaj ili onaj cilj. Ukratko, u biologiji je vladala mešavina vitalističkih mehanizama i kauzalnih mehanizama. Slušao sam najzanimljivija Kamererova predavanja o nasleđivanju stečenih osobina. Na njega je snažan uticaj izvršio Štajnah koji se upravo tada pojavio sa svojom knjigom o intersticijalnim tkivima polnih žlezda. Na mene su snažan utisak ostavili eksperimenti sa implantacijama i njihove posledice po pol i sekundarna polna obeležja, kao i Kamererov uspešan pokušaj da mehaničku teoriju nasleđivanja svede na njene prave okvire. On je bio ubeđeni pristalica teorije prirodnog procesa organizovanja žive materije iz neorganske materije i postojanja naročite biološke energije. Takvi naučni stavovi su mi se dopali iako, prirodno, još uvek nisam bio u stanju da stvorim čvrsto mišljenje o njima. Unosili su život u sadržaje koje su nam na univerzitetu predavali nadasve suvoparno; Štajnah i Kamerer su nailazili na žestok otpor. Jednom prilikom sam otišao Štajnahu i zatekao umornog i istrošenog starca. Tek kasnije ću i sam shvatiti šta sve čeka naučnika koji pošteno obavlja svoj posao. Kamerer će čak izvršiti samoubistvo.

Biološki princip «kako bi» otkrio sam i u brojnim filozofijama religije. Dok sam čitao Grimovog «Budu», duboko me je zadivila unutrašnja logika ovog učenja koja odbacuje čak i sreću jer je izvor patnje. Učenje o seobi duša učinilo mi se besmislenim ali zašto su mu, onda, milioni ljudi već vekovima toliko privrženi? Strah od smrti ne može biti jedini razlog. Nikada nisam čitao Rudolfa Štajnera ali sam upoznao mnoštvo teozofa i antropozofa; svi su uglavnom čudaci ali znatno ljudskiji od suvoparnih materijalista. I oni, zacelo, u nečemu imaju pravo.

Tokom letnjeg semestra 1919. godine, napisao sam seminarski rad iz seksologije na temu razvoja pojma libida od Forela do Junga. Pripremajući svoje izlaganje, utvrdio sam da se Forel, Mol, Blog, Frojd i Jung upadljivo razlikuju po shvatanju pojma seksualnosti. Svi, osim Frojda, stoje na stanovištu da seksualnost jednostavno pada s neba na ljudsku jedinku u vreme puberteta. Kažu, «seksualnost se budi»; niko nema pojma gde se do tog časa nalazila. Seksualnst i razmnožavanje se poistovećuju. Koliko je samo ogromna planina psiholoških i socioloških zabluda koja leži iza tog jednog jedinog pogrešnog shvatanja! Mol, istina, pominje nagon «oticanja» i «splašnjavanja» ali ne objašnjava osnove njegovog funkcionisanja. U to vreme nisam zapazio da on, u stvari, seksualnu napetost i seksualno opuštanje pripisuje različitim nagonima. Tadašnja seksologija i psihijatrijska psihologija nudile su onoliki broj nagona koliko je i vrsta ljudskih delovanja: nagon gladi, nagon za razmnožavanje, nagon za prikazivanje, nagon za moć, nagon za sticanje ugleda, nagon za negovanje bližnjeg, materinski nagon, nagon za višim oblicima razvoja, kulturni nagon, nagon stada, zatim društveni nagon, egoistički nagon, altruistički nagon, naročiti nagon za algolagniju (nagon za trpljenje bola), mazohistički nagon, sadistički nagon, nagon za travestiju, itd. Itd. Ukratko, sve je izgledalo krajnje jednostavno ali, s druge strane, i užasno složeno: nigde na vidiku nije bilo izlaza. Najveće muke zadavao je «moralni nagon». Danas je gotovo zaboravljeno da je moralnost ranije smatrana filogenetskom pojavom ili, čak, nagonom kojim upravlja neka natprirodna sila. To je bilo u vreme vladavine dostojanstva i istinske etike. Smatralo se da seksualne nastranosti dolaze od đavola i da predstavljaju pojavne oblike moralne «degenerisanosti»: slično je važilo i za duševne bolesti. Depresivni ili neurastenični bolesnici, bili su «zli». Vladalo je uverenje da su kriminalnci i umno poremećeni jednako nakazni, biološki nesposobni za život, da im nema pomoći i, otuda, za njih nema milosti. Ljudi od duha svrstavani su u isti koš sa kriminalcima, svet se prema njima odnosio kao prema hiru prirode; zaboravljano je da oni predstavljaju ljudska bića koja su se potpuno povukla iz kulturnog nazovi života svojih bližnjih kako bi ostali u tesnoj vezi sa prirodom. Dovoljno je baciti pogled na Vulfenovu knjigu o kriminalu ili psihijatrijske tekstove Pilca ili bilo kog njegovog savremenika i uveriti se da nije u pitanju nauka već teologija morala. U to vreme se ništa nije znalo o duševnim i seksualnim poremećajima; njihova pojava pobuđivala je moralni bunt dok su praznine u nauci ispunjavane saosećajnim moralisanjem. Nauka tog doba čvrsto je verovala da je svaka pojava nasledna i biološki unapred određena. Takav bespomoćan i intelektualno kukavički stav će, nešto kasnije, ovladati celokupnim nemačkim narodom uprkos značajnim u međuvremenu postignutim naučnim rezultatima, što je posledica ravnodušnosti naučnih krugova prema problemima društvenog života. Gotovo nagonski sam odbacio takvu metafiziku i filozofiju morala. Pošteno sam tragao za činjenicama koje bi opravdale navedena učenja ali ih jednostavno nisam pronašao. Nasuprot tome, u Mendelovim biološkim delima posvećenim zakonima nasleđivanja otkrio sam više dokaza za promenljivost naslednog procesa nego za njegovu pretpostavljenu okamenjenu krutost. Tada još nisam ni sanjao da je celih 95 posto teorije nasleđivanja samo izgovor, magla kojom se prikriva neznanje. S druge strane, dopadali su mi se de Vrijesova teorija mutacija, Štajnahovi i Kamererovi eksperimenti kao i tzv. učenje o periodima Flisa i Svobode. Nadalje, i Darvinova teorija prirodne selekcije ne suprostavlja se razumnom očekivanju da iako životom upravlja nekoliko osnovnih zakonitosti, u njemu ima dovoljno prostora za uticaj činilaca životne sredine: ništa nije zauvek nepromenljivo, ništa se ne objašnjava nevidljivim naslednim činiocima, svaka pojava je sposobna da se razvija.

Tada sam još bio daleko od uspostavljanja bilo kakve veze između seksualnog nagona i navedenih bioloških teorija. Nisam se odavao špekulativnim razmišljanjima; nauka je seksualni nagon smatrala pojavom sui generis.

Samo će poznavalac prilika u seksologiji i psihijatriji pre Frojda biti u stanju da shvati osećanje oduševljenja i olakšanja koje me je obuzelo u času kada sam susreo Frojda koji je već tada otvorio širok pristup kliničkom shvatanju seksualnosti. Seksualnost odraslog čoveka nastaje, po njemu, razvojem iz seksualnosti deteta. Na temelju tog otkrića postalo je jasno da seksualnost i razmnožavanje nisu ista pojava. Otuda se izrazi «seksualno» i «genitalno» ne mogu koristiti kao sinonimi, pri čemu je seksualnost znatno obuhvatnija od genitalnosti: kada to ne bi važilo, nastranost poput koprofagije, fetišizma ili sadizma ne bi se mogle smatrati seksualnim pojavama. Frojd je ukazao na protivrečnosti i u način razmišljanja uneo red i logiku.

Kod pisaca pre Frojda, libido označava prosto svesnu želju za seksualnim delovanjem. Libido je, u stvari, izraz preuzet iz psihologije svesnog. S druge strane, niko nije uistinu znao šta predstavlja ili šta bi trebalo da predstavlja. Frojd je tvrdio: «Nagon je nemoguće neposredno opaziti. Našem iskustvu su poznate samo pojave izvedene iz nagona: seksualne ideje i afekti. Sam nagon je duboko usađen u biološku osnovu organizma; čovek ga ne može osetiti kao nagon već kao snažnu pobudu za olakšanjem napetosti». Ova duboka misao promakla je kako prijateljima tako i protivnicima psihoanalize, iako se radi o prirodno naučnim temeljima na kojima je moguće sagraditi bezbednu građevinu.

Moje tumačenje Frojdove tvrdnje ogledalo se u sledećem: sasvim je logično da nagon ne može biti svestan jer upravo on vlada čovekom koji je njegov objekat. Uzmimo za primer elektricitet: ne znamo šta predstavlja, već samo prepoznajemo njegove pojavne oblike kao što su svetlost ili strujni udar. Iako smo u stanju da merimo električnu struju, u pitanju je samo pojavni oblik onoga što nazivamo elektricitetom i što, u suštini, ne poznajemo. Jednako kao što elektricitet postaje merljiv kroz pojavne oblike sopstvene energije, tako su i nagoni prepoznatljivi isključivo kroz sopstvene emocionalne pojavne oblike. Zaključio sam da se Frojdov «libido» razlikuje od «libida» iz prefrojdovskog razdoblja. Ranije je libido smatran svesnom seksualnom željom; Frojdov libido može biti samo energija seksualnog nagona koja će, jednog dana, možda, postati i merljiva. Analogiji sa elektricitetom pribegao sam potpuno nesvesno, i ne sanjajući da ću šesnaest godina kasnije biti u stanju da pokažem istovetnost seksualne i bioelektrične energije. Očarala me je Frojdova doslednost u primeni energetskog principa: zaključci su mu bili realistični i nedvosmisleni.

Slušaoci seksološkog seminara burno su pozdravili moje tumačenje. Frojd je za njih, do tada, bio samo tumač snova, simbola i sličnih pomerenih stvari. Pošlo mi je za rukom da povežem Frojdovo učenje i postojeće seksualne teorije. Kao izabrani vođa seminara za jesenji semestar 1919. godine, naučio sam kako se unosi red u naučni rad. Obrazovali smo grupe za proučavanje različitih grana seksologije: endokrinologije, biologije, fiziologije i psihologije seksualnosti kao i psihoanalize kojoj smo posvećivali najveću pažnju. Seksualnu sociologiju smo, u početku, učili uglavnom iz knjiga Miler-Lira. Jedan student medicine govorio nam je o socijalnoj higijeni po Tandleru, a slušali smo i predavanja iz embriologije. Od trideset polaznika na početku seminara, preostalo nas je svega osam ali smo se svi ozbiljno predali naučnom radu. Preselili smo smo se u prizemlje Klinike Hajek. Sam Hajek nas je, sa čudnim prizvukom u glasu, upitao nameravamo li da se bavimo i «praktičnom seksologijom». Oslobodio sam ga tih sumnji. Vrlo dobro smo znali kakav je stav univerzitetskih profesora prema seksualnosti i sa njime smo se odavno pomirili. Bili smo ubeđeni da izostavljanje seksologije iz nastavnog programa prestavlja ozbiljan nedostatak i davali smo sve od sebe da ga nadoknadimo. Mnogo sam naučio držeći predavanja iz anatomije i fiziologije polnih organa. Koristio sam nekoliko udžbenika čiji su pisci smatrali da polni organi služe isključivo za razmnožavanje. Znatno je poraznija činjenica da su potpuno previđali njihovu vezu sa autonomnim nervnim sistemom, dok su polnim hormonima pristupali pogrešno i nepotpuno. Uvode se određene «supstance» koje određuju sekundarna polna obeležja i vode ka polnoj zrelosti u pubertetu. Smatralo se da pomenute «supstance» prouzrokuju i seksualno uzbuđenje. Naučničkoj pažnji je promakla protivrečnost koja leži u činjenici da pojedinci uškropljeni pre puberteta pokazuju smanjenu seksualnost, dok oni koji su uškropljeni posle puberteta nisu lišeni mogućnosti doživljavanja seksualnog uzbuđenja i sposobni su za snošaj. Istraživači se nikada nisu upitali zašto je evnusima svojstven snažan sadizam. Navedene pojave sam shvatio mnogo godina kasnije – tek kada sam počeo da prodirem u mehanizme seksualne energije. Nakon puberteta, seksualnost je potpuno razvijena i škropljenje ostavlja nevelike posledice. Seksualna energija ne deluje iskjučivo u intersticijalnim tkivima žlezda već u čitavom ljudskom telu. Sadizam primećen kod evnuha predstavlja seksualnu energiju koja se, lišena svoje normalne genitalne funkcije, ispoljava kroz telesne mišiće. Shvatanje seksualnosti ondašnje seksualne fiziologije ograničavalo se na opise pojedinih polnih organa, poput intersticijalnih tkiva, ili na opise sekundarnih polnih obeležja. Otuda je Frojdovo objašnjenje seksualne funkcije predstavljalo istinsko olakšanje. U svojim «Trima raspravama o seksualnoj teoriji» on još uvek pominje izvesne «hemijske supstance» koje verovatno prouzrokuju seksualno uzbuđenje, govori o «organskom libidu» i svakoj pojedinoj ćeliji pripisuje sićušnu i čudnovatu osobenost koja toliko utiče na naše živote. Kasnije sam bio u mogućnosti da eksperimentalno dokažem ispravnost njegovih intuitivnih razmišljanja.

Psihoanaliza je postepeno sticala prednost u odnosu na ostale pravce naučne misli. Svoju prvu analizu obavljao sam sa mladićem čiji je osnovni simptom bio prisilni brzi hod; nije bio sposoban da korača lagano. Simbolizam njegovih snova nije mi se učinio posebno neobičnim; češće sam bio iznenađen njihovom unutrašnjom logikom. Frojdovski pristup simbolima za mnoge je tada bio vrlo čudan. Analiza se pokazala uspešnom; bolje rečeno, preterano upsešnom, što je pravilo kada se radi o početnicima koji još uvek nisu u stanju da dosegnu nedokučivo i, uglavnom, ne shvataju mnogostranost problema. Osetio sam neizmeran ponos kada sam uspeo da otkrijem značenje prisilne radnje. Bolesnik je kao dečak izvršio krađu u samoposluzi; uplašen da će ga slediti, u besomučnom trku pobegao je iz radnje. Događaj je kasnije potisnut i pojavio se kao prisilni ubrzani hod. U vezi sa time, bilo je vrlo lako doći i do njegovog infantilnog straha da će biti uhvaćen u masturbaciji: bolesnik je i na tom planu načinio napredak.

U tehnici sam se strogo pridržavao pravila iznetih u Frojdovom delu. Analiza se odvijala na sledeći način: bolesnik je opružen na ležaju, psihoanalitičar sedi iza njega. Bolesniku se ne dozvoljava da slobodno okreće glavu: takvi pokreti se smatraju pružanjem «otpora». Pozivam ga se prepusti «slobodnim asocijacijama»; ne bi trebalo da potiskuje ništa od onoga što mu padne na um. Potrebno je da sve kaže ali mu nije dozvoljeno da bilo šta čini. Moj osnovni zadatak je da ga sprečim da «glumi» i navedem ga da se «seća». Snove smo posebno tumačili i raščlanjivali i tumačili svaki deo zasebno; bolesnik je iznosio svoje asocijacije sa svakim pojedinim isečkom. Takav postupak se temelji na čvrstoj logici. Simptom neuroze jeste pojavni oblik potisnutog nagona koji je uspeo da se, prerušen, probije kroz postavljenu branu. Ukoliko je postupak analize ispravan, pokazaće se da simptom sadrži nesvesnu seksualnu želju kao i moralnu odbranu od nje. Na primer, strah histerične devojke od napada muškarca s nožem jeste želja za snošajem osujećena važećim moralnim normama koja, potiskivanjem, prelazi u nesvesno. Njen simptom se i javlja zahvaljujući činjenici da je zabranjeni podsticaj – želja za masturbacijom ili snošajem – postao deo nesvesnog. Muškarac koji je progoni predstavlja svesni strah koji onemogućuje neposredno ispoljavanje nagona. Otuda nagon traga za prikrivenim oblicima ispoljavanja, kao što su izvršavanje krađe ili strah od napada. Teorijski, do izlečenja dolazi na taj način što nagon dospeva u svest te ga, na taj način, zrela ličnost prepoznaje i odbacuje. Budući da je osnovni uzročnik pojave simptoma činjenica da je želja potisnuta u nesvesno, njeno prevođenje u svesno, tvrdi se, nužno dovodi do izlečenja. Sve dok, nešto kasnije, i sam Frojd nije doveo pod sumnju ovakav obrazac, smatralo se da izlečenje zavisi isključivo od prevođenja u svesno potisnute nagonske želje i njenog odbacivanja ili sublimacije.

Na ovom mestu bih želeo da se nešto duže zadržim. U vreme kada sam počeo da razvijam svoju genitalnu teoriju terapije, moja nastojanja su bila pripisivana Frojdu ili potpuno odbacivana. Kako bi se shvatilo moje kasnije razilaženje sa Frojdom, potrebno je uočiti razlike koje nas dele već u ranim stupnjevima moga rada. Još na samom početku psihoanalitičkog delovanja bio sam u stanju da kod pacijenata ostvarim poboljšanje ili čak izlečenje simptoma. Moj se postupak sastojao u dovođenju potisnutih podsticaja u predeo svesnog. Tada, 1920. godine, nismo ni pomišljali na «karakter» odnosno «karakternu neurozu». Naprotiv: pojedinačne neurotske simptome izričito smo smatrali stranim telom u inače zdravom psihičkom organizmu. To je ključna tačka. Deo ličnosti, govorilo se, nije učestvovao u razvoju do zrelosti već je zaostao na nekom od početnih, infantilnih stupnjeva seksualnog razvoja. Potom dolazi do fiksiranja: pomenuti deo ličnosti dolazi u sukob sa ostatkom ega koji ga, stoga, potiskuje. Nasuprot tome, karakterologija koju sam kasnije razvio tvrdi da nema neurotskih simptoma bez poremećaja celokupne ličnosti. Neurotski simptomi su samo vrhovi ledenog brega koji predstavlja neurotičnu ličnost. Do takvog viđenja sam došao polazeći od teorije psihoanalize. Međutim, odmah se ukazala potreba za razvijanjem novih tehnika što je, na kraju, dovelo do rešenja koja su se razilazila sa psihoanalitičkom teorijom.

Kao vođa seksološkog seminara, imao sam zadatak da obezbedim literaturu. Posetio sam Kamerera, Štajnaha, Štekela, Bukuru (profesora biologije), Adlera i Frojda. Najsnažniji i najtrajniji utisak na mene je ostavila Frojdova ličnost. Kamerer je delovao pametno i ljubazno ali ne preterano zanimljivo. Štajnah se žalio na sopstvene teškoće. Štekel je pokušavao da mi izađe u susret. Adler je predstavljao razočarenje; okomio se na Frojda. On, Adler, ima pravo rešenje. Edipov kompleks, rekao je, čista je besmislica; kompleks škropljenja je puko maštanje a, osim toga, već se nalazi potpuno sadržan u njegovoj teoriji muškog protesta. Adlerova finalistička «nauka» kasnije će postati temelj reformizma srednje klase.

Frojd je bio drugačiji: jednostavnog i neposrednog držanja. Svi ostali su svojim držanjem izražavali neku ulogu; ulogu profesora, velikog poznavaoca ljudi (Menschenkenner) ili uvaženog naučnika. Frojd mi se obratio kao obično ljudsko biće. Imao je pronicljiv, misaoni, pogled; nije pokušavao da se nametne kao vizionar već je jednostavno, otvoreno i pošteno posmatrao svet oko sebe. Raspitivao se za naš rad na seminaru i zaključio da postupamo veoma razumno. Rekao je kako smo u pravu i zažalio što ne postoji zanimanje za temu seksualnosti, odnosno, što je ono, i ukoliko se javi, uvek lažno. Rado će nam pomoći oko literature. Spustio se na kolena pred policom sa knjigama i izvukao nekoliko knjiga i brošura: pružio mi je primerke «Tumačenja snova», «Nesvesnog», «Psihopatologije svakodnevnog života» itd. Govorio je brzo, živo i bez uvijanja; kretnje su mu bile sasvim prirodne. Reči i pokrete bojio je tananim prelivima ironije. U njegov dom sam ušao obuzet strepnjom a napustio sam ga sa osećanjem zadovoljstva i prijateljstva. Upravo je tada započelo razdoblje mog četrnaestogodišnjeg napornog rada u psihoanalizi i za nju. Na kraju naše saradnje iskusio sam gorko razočaranje u Frojda koje, srećan sam što to mogu da kažem, nije dovelo do mržnje ili potpunog odbacivanja. Naprotiv, danas Frojdov doprinos cenim potpunije i više nego u vreme kada sam bio njegov odani sledbenik. Srećan sam što sam toliko dugo, neopterećen preteranim kritizerstvom i potpuno odano radio za zajedničku stvar.

Bezgranično predavanje ideji najbolji je preduslov misaone nezavisnoti. Tokom godina teške borbe za Frojdovu teoriju, dočekivao sam i ispraćao mnoštvo likova psihoanalitičke pozornice. Neki su zablistali poput komete, mnogo obećavali a za sobom ostavili neznatan trag. Drugi su kao krtice probijali put kroz teškoće nesvesnog, ni jednog trenutka ne dosegavši Frojdovu viziju. Neki su pokušavali da se nadmeću sa Frojdom, zaboravljajući da Frojda od ortodoksne akademske nauke razlikuje upravo čvrsta privrženost temi «seksualnosti». Konačno, neki su hitro usvojili delić psihoalaitičke teorije i na tome izgradili svoje karijere.

Naravno, suština je u nečem sasvim drugom: bilo je potrebno dopuniti otkriće od ogromnog značaja, drugim rečima, ne samo poznatim činjenicama dodati nove pojedinosti već, pre svega, kroz biološke eksperimente izgraditi temelje teorije libida. Bilo je potrebno preuzeti odgovornost za delić veoma značajnog znanja; i, oboružan tim znanjem, suočiti se sa svetom otrcanih i formalizovanih vrednosti. Bilo je nužno umeti ostati sam i ne popustiti ni prijateljima. Većina onih koji su upoznati sa novom, biopsihološkom granom medicine, danas shvata činjenicu da je strukturna teorija analize karaktera jedini pravi naslednik teorije nesvesnog. Ključna posledica dosledne primene teorije libida jeste otvaranje novog pristupa problemu biogeneze.

Istorija nauke predstavlja dugačak lanac dopuna i razrada, uobličavanja i promena, stvaralaštva i kritikovanja, ponovnog uobličavanja i unošenja novina, novog stvaralaštva. Radi se o teškom, dugom putovanju koje smo tek započeli: uključujući mnogobrojne praznine, traje tek nešto preko 2000 godina. Ipak, staza nas uvek vodi napred. Ritam života je sve brži, sve složeniji. Vodeću ulogu u životu uvek je imao i imaće častan pionirski naučni rad: sve ostalo jeste neprijatelj života. Otuda je naša obaveza ogromna.

Odvojila sam ovaj deo,jer sam shvatila da po meni dosta ljudi misli da kad se kaze libido, koliko je visok njegov libido odmah pomisle na svoju uspesnost u seksualnom zivotu, koliko sam ja za sve ove godine tumacila i citala, razmisljala, dobila sam svoj stav o tome da je to ustvari nas ID, kao matican broj na licnoj karti, nesto sto nas identificira, jer po meni se nas libido gradi jos od detinjstva, recimo najcesci slucaj je kad se mali decak nesvesno igra sa svojim polovim organom, ne sa ciljem da to njemu stvara erotske misli ili bilo sta jer psiha jos nije zrela za to, nego jednostavno njemu to pruza osecaj prijatnosti, isto tako je i kod malih devojcica, e sad, reakcija njegovih roditelja ce biti ono plodno ili jalovo tlo gde pocinje izgradnja libida.

Ako je reakciuja izrazena recima - ne diraj, kako te nije stid, to je bezobrazno, kakav je to nacin, da vise nikada nisi to ucinio ili ucinila, naravno da ce ponavljanje tih reci ostaviti trag na decjoj psihi da je taj deo zabranjen, sraman, da se to ne sme ni dirati, a kamoli o tome pricati, a to veoma utice na izgradnju pravilnog stava o sebi, svome telu, i naravno svojoj licnosti.

Jer hteli mi to priznati ili ne, sve je to usko povezano, jer covek je nedeljiva celina, ne mogu sad ja koristiti deo za razmisljanje, a da sve ostalo iskljucim, jer nas mozak je savrsen, memorira, skladira, pamti i gradi nas. Sa pravilnim razvojem, covek se uci da pravilno, i korisno upotrebi a da nepotrebno i ono sto mu steti odbaci, kako mi rastemo tako sa nama se razvija i nas libido, zato je tu da nas podrzi, da nam da samopouzdanje, jednostavno to je nase drugo Ja koje nam je i najbolji drug i savetnik.

Funkcija orgazma

Vilhelm Rajh

Glava II

PER GINT

Pojava psihoanalize izazvala je velike potrese. Za prosečnog čoveka predstavljala je gotovo šamar. Zanosite li se mišlju da ste u stanju svojim delovanjem da upravljate uz pomoć slobodne volje?! To je moguće! Svesno čovekovo delovanje samo je kap na površini okeana nesvenih procesa koje je nemoguće spoznati, odnosno, čija bi spoznaja čoveku ulila strah u kosti. Ponosni smo zbog «individualnosti sopstvene ličnosti» i «širine pogleda»?! Kakva naivnost! Čovek je, u stvari, samo igračka u rukama svojih nagona koji se sa njime poigravaju po sopstvenom nahođenju. Naravno, ljudska taština je tim saznanjem povređena ali, nije li bila jednako povređena činjenicom da se čovek razvio iz majmuna ili da zemlja po kojoj hoda nije, kako je nekada verovao, središte svemira. Još uvek vlada čvrsto uverenje da je zemlja jedina naseljena među milijardama planeta. Ukratko, čovek je uslovljen procesima koje ne kontroliše i koje čak ne poznaje, kojih se plaši i koje pogrešno tumači. Psihička stvarnost se proteže znatno dalje od svesnog. Nesvesno je nalik na Kantovu «stvar po sebi» (Ding an sich): ne može se shvatiti već samo prepoznati po svojim pojavnim oblicima. Ibzenov Per Gint to vrlo dobro oseća kada kaže:

Napred il' nazad, razlike nema;
Unutra il' izvana, zar nije isto!
Tu je, i tamo, i odmah za uglom!
Tek što umaknem, već me je stigao.
Ime mi reci svoje! Pokaži se, ko si!

Mnogo puta sam čitao Per Ginta kao i brojna tumačenja tog dela.

Strasno odbacivanje Frojdove teorije nesvesnog ne može se objasniti samo na temelju tradicionalne netrpeljivosti prema novim i velikim mislima. Čovek mora da postoji, materijalno i psihički, u društvu koje se kreće unapred propisanim stazama. To je zahtev svakodnevnog života. Skretanje sa poznatog, uobičajenog, naviknutog verovatno donosi haos i propast. Čovekov strah od neizvesnog, od nepreglednog, od kosmosa, sasvim je opravdan ili, barem, shvatljiv. Pojedinac koji skrene sa utabane staze lako postaje Per Gint, sanjalica, umobolnik. Činilo mi se da Per Gint želi da mi otkrije veliku tajnu, a da za to nema dovoljno snage. Radi se o sudbini pojedinca koji, iako nedovoljno sposoban, istupa iz ljudskog krda. Nailazi na nerazumevanje; smeju mu se kada pokaže slabost; pokušavaju da ga skrhaju kada pokaže snagu. Ukoliko ne shvati beskraj čiji su njegove misli i dela samo sićušni delići, čeka ga neumitna propast.

U vreme kada sam pročito i shvatio Per Ginta i kada sam sreo Frojda i razumeo njegove misli, moj svet se nalazio u stanju neizvesnosti i promene. Osećao sam se odbačenim, poput Per Ginta. Njegovu sudbinu sam smatrao nejverovatnijom posledicom nastojanja da se iskorači iz zvanične nauke i tradicionalnog načina razmišljanja. Ukoliko je Frojdova teorija nesvesnog ispravna – u šta nisam sumnao - čovek je u stanju da spozna unutrašnju, psihičku beskonačnost. Čovek je, dakle, sićušni crv u struji sopstvenih osećanja. Navedena saznanja još su mi uvek bila maglovita, nimalo «naučna». Naučna teorija, posmatrana sa stanovišta života koji se živi, nudi veštački oslonac u haosu empirijskih pojava. Dakle, služi kao psihička zaštita. Ukoliko izvrši tačnu podelu, precizno zabeleži i opiše pojavne oblike haosa te poveruje kako ih je shvatio, čovek umanjuje opasnost da se nađe u čeljustima tog haosa. Uz pomoć navedenog postupka, čovek će čak, u izvesnoj meri, ovladati haosom. To je, međutim, nedovoljna uteha. Tokom proteklih dvadeset godina, neprekidno me prati nelagodna slika mog sopstvenog, konačnog, strogo ograničenog naučnog rada naspram beskonačnosti života. U pozadini mog celokupnog, brižljivog i podrobno planiranog delovanja leži osećanje da sam tek sićušni crv u ogromnom univerzumu. Iz aviona, sa visine od nekoliko hiljada metara, čak i automobil izgleda kao neznatna tačka na putu.

Tokom narednih nekoliko godina, bavio sam se astronomijom, elektronikom, Plankovom teorijom kvanta i Ajnštajnovom teorijom relativiteta. Hajzenberg i Bor su prerasli u žive pojmove. Dodirne tačke između zakonitosti koje upravljaju svetom elektrona i zakonitosti koje vladaju planetarnim sistemima učinile su da ih smatramo daleko značajnijim od običnih naučnih teorija. Neprekidno nam je pred očima slika nepriglednosti univerzuma. San o usamljenosti čoveka u vasioni prevazilazi njegov san o majčinskoj utrobi. Sićušni automobili kao i visokoparne studije o elektronima postaju zaprepašćujuće benačajne. U jednom trenutku sam shvatio da se doživljaj ludila nalazi zapravo u okviru takvih tokova. Psihoanalitička teorija tvrdi da se ludilo sastoji u prodiranju nesvesnog u svesno. Na taj način, pacijent ostaje lišen ograde koja ga brani od haosa njegovog sopstvenog nesvesnog kao i sposobnosti da proverava stvarnost sveta izvan sebe. Kada je u ptianju šizofrenija, duhovnoj propasti prethodi u uobrazilji stvoreno uverenje – koje poprima različite oblike – da se svet primiče svome kraju.

Duboko me je dirnula iskrenost sa kojom je Frojd nastojao da shvati poremećenost uma. Poput planine nadvijao se nad uobraženim i konvencionalnim mišljenjima psihijatara stare škole o duševnim bolestima. Čovek je lud, bile su njihove reči, i gotovo. Kada mi je, kao studentu medicine, u ruke dospeo upitnik za umno poremećene bolesnike, obuzeo me je stid. Napisao sam kratki komad u kome opisujem umnog bolesnika koji nije u stanju da savlada podivljale životne sile u sebi i vapije za pomoć i prosvetljenje. Pokazuje uobičaje simptome katatoničara: neprekidno stavlja prst na čelo kao da duboko razmišlja ili pogledom bludi u daljinu. Psihijatar ga pita: «Koliko imate godina?», «Kako se zovete?», «Koliko je 3 x 3?», «Kakva je razlika između deteta i patuljka?». Zaključuje da se radi o gubitku orijentacije, cepanju svesti, pojavi bolesnih ideja i tu stavlja tačku. U bečkom «Štajnhofu» obitava gotovo 20.000 takvih bolesnika. Svaki od njih ima utisak da mu se svet ruši i, kako bi našao bilo kakav oslonac, stvara izmišljeni svet u kome on kao takav može da postoji. Otuda mi je sasvim shvatljivo da Frojdov pojam bolesnih ideja predstavlja pokušaj obnavljanja izgubljenog ega. Ipak, njegovi stavovi su mi se činili nedovršenim: kao da je izgubio jasno usmerenje svodeći šizofreniju na autoerotsku regresiju. Smatrao je da fiksacija na razdoblje primarne narcisoidnosti u detinjstvu, predstavlja put ka šizofreniji. To je tačno ali nepotpuno ili, bolje rečeno, neopipljivo. Moje je mišljenje da dete opsednuto sobom i odrasli šizoreničar dele zajednički način doživljavanja sveta. Spoljašnji svet, sa svojim bezbrojnim nedražajima, novorođenčetu može izgledati samo kao haos čiji su nerazvdojivi deo i opažaji proistekli iz njegovog vlastitog tela. Ego i spoljašnji svet se doživljavaju kao jedinstvena celina. U to vreme sam verovao da psihički aparat najpre razlikuje prijatne od neprijatnih nadražaja. Sve što je prijatno pripada proširenom egu, dok ono što je neprijatno pripada ne-egu. Vremenom, dolazi do promene. Deo oseta vezanih za ego koji su u početku smatrani spoljašnjim sada se propoznaju kao sastavni činioci ega. Slično, delovi spoljašnjeg sveta koji su doživljavani kao prijatni, poput majčinske dojke, prepoznaju se i smeštaju u spoljašnji svet. Na taj način, iz haosa unutrašnjih i spoljašnjih opažaja postepeno izrasta ego kao čvrsta celina: postaje svestan granice između sebe i spoljašnjeg sveta. Ukoliko, međutim, tokom pomenutog razdoblja određivanja sopstvenog položaja dete doživi ozbiljniji potres, granica će se izgubiti, zamagliti, ostati nejasna. Tada se draži iz spoljašnjeg sveta opažaju kao unutrašnji doživljaji, odnosno, unutrašnji opažaji se doživljavaju kao da dolaze iz spoljašnjosti. U prvom slučaju se, na primer, radi o melanholičnom samoprekorevanju koje je prethodno doživljavano kao upozorenje iz spoljašnjeg sveta. U drugom slučaju, može se dogoditi da je pacijent uveren kako ga nepoznati neprijatelj progoni elektricitetom, pri čemu u stvarnosti on samo opaža sopstvene bioelektrične struje. U to vreme, međutim, nisam ništa znao o telesnim osetima umno poremećenih pacijenata; moja su se nastojanja svodila na utvrđiovanje odnosa između onoga što se doživljava kao ego i onoga što se doživljava kao spoljašnji svet. Ipak, to će biti jezgro mog kasnijeg uverenja da početak gubitka osnove za proveravanje stvarnosti kod šizofreničara leži u pogrešnom tumačenju oseta koji vode poreklo iz pacijentovog sopstvenog tela. Ukratko, svako od nas predstavlja složenu električnu mašinu osobene građe koja se nalazi u neprekidnom odnosu prožimanja sa energijom univerzuma. Dakle, moja polazna pretpostavka je da postoji sklad između spoljašnjeg sveta i ega; to je, po mome mišljenju, i jedini mogući polazni stav. Danas znamo da umno poremećeni pacijent ovaj sklad doživljava kao nepostojanje bilo kakve granice između ega i spoljašnjosti; a da prosečni žitelj naše planete nema ni pojma o postojanju tog sklada i svoj voljeni, dobro branjeni i od ostatka sveta odeljeni ego smatra središtem univerzuma. Pojedinim umno poremećenim pacijentima svojstvena je duboka ljudskost, što ih čini znatno vrednijim od brojnih, usko nacionalistički usmerenih malograđana! Ovi prvi barem naziru pravi lik univerzuma; kompleks veličine ovih drugih ne prevazilazi problem tvrde stolice i polne nemoći.

Usred takvih razmišljanja, ponovo sam se vratio Peru Gintu. Kroz njegov lik je veliki pesnik iskazao sopstveno osećanje sveta i života. Mnogo godina kasnije, shvatio sam da Ibzen jednostavno slika bedu pojedinca koji raskida sa konvencijama. U početku pušta mašti na volju, prožima ga osećanje sopstvene snage: predstavlja izuzetak, bilo da je sanjalica bilo da je besposličar. Ostali idu u školu ili rade kao dobra deca i ismevaju sanjalicu: predstavljaju negativ Pera Ginta. Per Gint oseća damare života na svoj snažan i nedisciplinovan način. Svakodnevica je isuviše uska i zahteva strogo pridržavanje pravila. S jedne strane se nalazi Per Gintova uobrazilja, a s druge praktični svet. Plašeći se beskraja, praktični čovek se usamljuje na sopstvenom komadiću zemlje, praveći bedem između sebe i ostatka sveta. Naučnik provodi čitav svoj život radeći na skromnom problemu; obućar vodi skroman posao. Čovek se, po pravilu, ne bavi preteranim umovanjem o životu već odlazi u ordinaciju, na polje, u fabriku, u školu: vrši svoju dužnost i ćuti. Pera Ginta u sebi je odavno ubio jer bi mu, u protivnom, život bio isuviše težak i opasan. Per Gint je, naime, opasnost za spokoj duše; previše je sklon iskušenjima. Dakle, čovek je ućutkan ali poseduje «kritičku», iako neproduktivnu misao, poseduje ideologiju ili fašističku samouverenost. On je rob i najobičniji crv ali pripada narodu «najčistije ili nordijske rase»; «duh» vlada njegovim telom a generali mu brane «čast».

Per Gint je prepun snage i životne radosti. Podseća na bebu slona iz Kiplingove priče «Slonče». Nekada davno, slonovi nisu imali surlu već samo veliki nos nalik na čizmu. Jednom se rodilo slonče obdareno neutaživom radoznalošću; neprekidno je postavljalo svakojaka pitanja o stvarima koje ugleda, začuje, oseti, namiriše ili dodirne. Svima je dosađivalo i neprekidno dobijalo batine. Ipak, i dalje je ostajalo neutaživo radoznalo. Htede, jednom, da sazna šta krokodil jede za večeru. Ne dobivši odgovora, uputi se na reku da se uveri na licu mesta. Krokodil ga, međutim, ščepa za nos. Slonče stade da beži unatrag, da vuče i vuče, dok mu nos postajaše sve duži i duži. Na kraju se istrže i reče kroz nos koji mu je sada bio preko metar i po dug: «Šta će mi ovoliki nos, predugačak je!». «Neki», reče mu zmija, utešno, «i ne znaju šta je za njih dobro».

Per Gint može biti siguran da će slomiti vrat zbog svoje radoznalosti. «Rekli smo ti», «Pamet u glavu». Svet je prepun zlobe; u suprotnom, ne bi bilo Pera Ginta. U stvari, svi se pomalo trude da on ne izvuče živu glavu. Per Gint je u početku žustar i hrabar, nalik na borbenog petla. Napušta majku i devojku kojom je trebalo da se oženi. Ipak, za njih ga vezuju čvrsta osećećanja koja nije u stanju da prekine. Muči ga griža savesti, u dušu mu se uvlači đavo. Pretvara se u životinju, izrasta mu rep. Još jednom mu, međutim, polazi za rukom da umakne. Ostaje veran svojim idealima. S druge strane, svet zna samo za posao; sve ostalo smatra nepotrebnom hirovitošću. Per Gint želi da osvoji svet ali svet ne dozvoljava da bude osvojen. U tu svrhu, potrebno je proizvesti buru, što je isuviše složeno, isuviše grubo. Osvajanje sveta burnim prevratom zahteva znanje, ogromno i podrobno znanje. Per Gint je, međutim, sanjalica; nikada se nije bavio naukom niti učenjem. Želi da promeni svet ali ne shvata da isti takav svet poseduje unutar sebe. Sanja o velikoj ljubavi prema svojoj ženi, svojoj devojci koja mu je majka, ljubavnica i drug ali i rađa njegovu decu. Ali, Solvejg ostaje neuhvatljiva kao žena dok mu se majka obraća samo prekorima: previše je nalik na svoga ludog oca. Anitra, druga devojka, obična je kurva. Postoji li žena kojoj bi muškarac poklonio istinsku ljubav, žena iz snova? Čovek mora biti kao Brand ukoliko želi da ostvari Per Gintove želje. Brand, međutim, nema dovoljno mašte: on jeste jak ali samo Per Gint oseća unutrašnje damare života. Šteta, izgleda da rešenja nema. Per Gint ulazi u svet kapitalista. Gubi novac na uobičajen način: on je sanjalica, nema praktičnog duha; ostali vrlo dobro znaju svoj posao i koriste njegovu neupućenost. U starosti, umoran i slomljen se vraća u svoju seljačku kolibu, Solvejgi koja zauzima mesto njegove majke. Izlečio se od svojih priviđenja: naučio je kako život plaća onima koji se usude da ga osete. Deli sudbinu većine onih koji ne žele da ćute. Ostali se nikada i ne izlažu opasnosti da ispadnu budale: uživaju u svojoj mudrosti i nadmoći.

To je, dakle, Ibzenov Per Gint. Ta drama će biti aktuelna sve dok ne dođe dan kada će se pokazati da je Per Gint ipak, na kraju, u pravu. Do tog časa, poslednji će se smejati «poslušni» i «ispravni».

Napisao sam dug i učen rad na temu «Sukob libida i sumanutih ideja kod Per Ginta» i, leta 1920. godine, postao gostujući član Bečkog psihoanalitičarskog društva. Ubrzo potom, održava se Međunarodni kongrs u Hagu, sa Frojdom kao predsedavajućim. Izlaganja su se uglavnom bavila kliničkim temama, rasprave su bile dobre i objektivne. Frojd bi uvek ukratko podvukao najnačajnija pitanja i, na kraju, u svega nekoliko rečenica izneo i sopstveno mišljenje. Uživali smo slušajući ga. Bio je veliki govornik, oslobođen preteranih osećanja ali pronicljiv i, često, krajnje ironičan. Konačno je uživao u uspehu kome je prehodio niz teških godina. Tada u društvu još uvek nije bilo ortodoksnih psihijatara. Tausk, vrlo nadaren i jedini aktivni psihijatar, neposredno pred kongres je izvršio samoubistvo. Njegov članak, «O uticajnom aparatu kod šizofrenije», naišao je na snažan odjek; pokazao je kako je kod šizofreničara od odlučujućeg uticaja projekcija pacijentovog sopstvenog tela, naročito genitalija. Ovu tvrdnju sam pravilno shvatio tek otkrivši da se vegetativni opažaji temelje na bioelektričnim strujama. Tausk je bio u pravu: šizofreničar kao svog progonitelja, u stvari, oseća samog sebe. Danas mogu da dodam: jer nije u stanju da obuzda svoje vegetativne struje koje se probijaju napolje. Oseća ih kao nešto tuđe, kao deo spoljašnjeg sveta, kao nešto što mu radi o glavi. Dakle, šizofrenija samo pokazuje do krajnosti dovedenu osobenost gotovo svakog savremenog čoveka: prosečno ljudsko biće današnjice izgubilo je svaku vezu sa svojom pravom prirodom, sa svojom biološkom suštinom i oseća je kao neprijatelja i tuđinca. Otuda nužno mrzi svakoga ko pokuša da ga sa njom ponovo dovede u dodir.

Psihoanalitičarsko društvo je nalikovalo zajednici ljudi prisiljenih da se ujedine u front protiv neprijateljskog sveta. Njihova nauka je ulivala poštovanje. Bio sam jedini mladi medicinar među «odraslim» ljudima, deset ili čak dvadeset godina starijim od mene. U svojstvu kandidata za člana Društva, pročitao sam svoj rad, 13. oktobra, 1920. godine. Frojd nije voleo kada se izlaganje čita iz rukopisa. Smatrao je da se, u takvoj prilici, slušalac oseća kao da juri za brzim automobilom za čijim se upravljačem udobno smestio govornik. Naravno, imao je pravo. Stoga sam se brižljivo pripremio da govorim bez rukopisa ali mudro ga ni jednog trenutka ne ispuštajući iz ruku. Tek što sam započeo, odjednom sam potpuno izgubio nit izlaganja. Srećom, odmah sam pronašao potrebno mesto u rukopisu. Sve se dobro okončalo, iako se nisam poneo prema Frojdovoj želji. Takve pojedinosti su veoma značajne. Da autoritarni strah od izlaganja bez rukopisa nije predstavljao snažnu kočnicu, još bi mnogo ljudi izreklo mnogo pametnih misli i mnogo bi manje besmislica sišlo sa govornice. Svakome ko dovoljno dobro vlada sadržajem trebalo bi omogućiti da govori napamet. Čovek, međutim, često želi da ostavi naročit utisak, želi da bude siguran kako neće ispasti smešan, oseća svaki pogled na sebi – i radije gleda u rukopis. Kasnije sam održao na stotine predavanja bez pomoći rukopisa i stekao ugled govornika; sve zahvaljujući tada donetoj čvrstoj odluca da više nikad ne nosim rukopis sa sobom već da se «snalazim». Moj rad je prihvaćen sa odobravanjem i na sledećem sastanku sam primljen u članstvo.

Frojd je vrlo uspešno držao ljude podalje od sebe i gradio sopstveni ugled. Nikada, međutim, nije dozvoljavao da ga obuzme taština; naprotiv, po pravilu je bio ljubazan. Ipak, često je iz toga probijala hladnoća. U veoma retkim prilikama, krutost bi popustila. Bio je sjajan kad ironično preslišava nekog neiskusnog sveznalicu ili napada psihijatre koji su prema njemu postupili zaista nedostojno. Bio je nepopustljiv kada bovori o nekom gorućem pitanju psihoanalitičke teorije. Vrlo se malo pažnje poklanjalo raspravi o psihoanalitičkim tehnikama koje su mi veoma nedostajale za rad sa pacijentima. Nije postojala ni bilo kakva škola za obuku, nigde nije bilo nastave te vrste. Saveti koje smo mogli dobiti od starijih kolega bili su više nego oskudni. «Samo strpljivo analiziraj», govorili bi, «već će se nešto ukazati». Šta i kako će se ukazati niko od nas nije znao. Najteži problem predstavljao je rad sa pacijentima koji su uvučeni u sebe ili se odluče za potpuno ćutanje. Potonji psihoanalitičari nisu nikada iskusili očajanje potpunog neznanja u vezi sa tehnikom. Ukoliko pacijent ne bi uspeo da dobije asocijacije, ukoliko bi «odbio» da sanja ili o snovima ne bi imao šta da kaže, analiza bi se pretvarala u sate beznadežnog mučenja. Analizu otpora, iako teorijski već uobličenu, niko još nije vršio. Naravno, znalo se da inhibicije predstavljaju otpore protiv otkrivanja nesvesnih seksualnih sadržaja; znalo se i da ih je potrebno ukloniti – ali, kako? Kažete pacijentu, «Pružate otpor», pogledaće vas, ništa ne shvatajući. Kažete li mu da «se brani protiv nesvesnog», ni time nećete ništa naročito postići. Nešto je pametnije, iako ne i korisnije, ukolko pokušavate da ga uverite u besmislenost ćutanja ili otpora. Starije kolege su, međutim, neprekidno ponavljale, «Samo srpljivo analiziraj».

Upravo od rečenice «Samo strpljivo analiziraj» počeće da se razvijaju moja zamisao i tehnika analize karaktera. Te, 1920. godine, međutim, o tome nisam imao ni pojma. Otišao sam Frojdu. On je imao čudesnu sposobnost da teorijski reši i najsloženiju situaciju. Sa tehničkog stanovišta, međutim, njegova su se rešenja obično pokazivala kao nezadovoljavajuća. Vršiti psihoanalizu, rekao mi je, najpre znači biti srpljiv. Nesvesno je bezvremeno. Nije potrebno gajiti preterane terapijske ambicije. Sledećom prilikom mi je preporučio brži postupak. Na kraju sam zaključio da će terapijski napor dati rezultat samo ako terapeut ima dovoljno strpljenja da nauči da razume sam proces lečenja. Još uvek smo premalo poznavali duševne bolesti. Navedene pojedinosti se mogu učiniti nevažnim u trenutku kada nastojim da obrazložim «funkcionisanje žive materije». Naprotiv, njihov je značaj ogroman. Pitanje kako i otkuda krutosti i okoštavanja u emotivnom životu čoveka bila su putokazi koji su me doveli do bioenergije.

Tokom jednog od sledećih skupova, Frojd je donekle izmenio prvobitni terapijski obrazac. Najpre je govorio kako simptom mora da iščezne u času kad se njegovo nesvesno značenje dovede u svest. Sada je rekao: «Moram da se ispravim. Simptom će možda, ali ne nužno, nestati kada se otkrije njegovo nesvesno značenje». Izmena mi se učinila veoma važnom. Šta je uslovilo promenu od mora do možda? Ukoliko proces pretvaranja nesvesnog u svesno neće nužno ukloniti simptom, šta bi još bilo potrebno preduzeti kako bi smptom nestao? Niko nije znao odgovor. Frojdova ispravka terapijskog obrasca čak nije ostavila naročit utisak. Nastavili smo da tumačimo snove, omaške i asocijacije, ne zamarajući se traganjem za mehanizmima izlečenja. Ni jednog trenutka se nije postavljalo pitanje, «Zbog čega ne uspevamo da izlečimo?» Ta činjenica je razumljiva setimo li se na kom stupnju se psihoterapija u to vreme nalazila. Uobičajeni neurološki terapijski metodi kao što su pilule bromida ili «Nije vam ništa, samo ste malo nervozni», pacijentima su u toj meri dozlogrdili da ime je veoma prijalo da se, za promenu, opruže na ležaj i puste mašti na volju; čak i više od toga, naložili bismo im da «kažu sve što im padne na pamet». Tek će znatno kasnije Ferenci otvoreno izjaviti da niko nije poštovao to pravilo jer se ono i ne može poštovati. Danas se to više i ne očekuje.

Početkom dvadesetih godina, vladalo je uverenje da se prosečna neuroza može «izlečiti» za najviše tri do šest meseci. Frojd mi je poslao više pacijenata sa napomenom, «za psihoanalizu, impotencija, tri meseca». Vrlo sam mnogo radio. Brojni psihoterapeuti i psihijatri izvan Društva osuđivali su «izopačenost» psihoanalize. Mi smo, međutim, bili duboko uvereni u njenu ispravnost; svaki pojedini slučaj pokazivao je kolko je neverovatno Frojd u pravu. A starije kolege su neprekidno ponavljale, «Samo strpljivo analiziraj».

U svojim prvim člancima se nisam bavio tehnikom već kliničkim i teorijskim pitanjima. Bio sam ubeđen da će se moji rezultati poboljšati tek nakon što zaista prodrem u još mnogo problema pred sobom. Otuda sam sa velikim nadahnućem ulagao ogromne napore da razumem. Pripadao sam eliti naučnih boraca i nepokolebljivom frontu protiv šarlatanstva u terapiji neuroze. Možda će ove istorijske činjenice omogućiti današnjim vegetoterapeutima da sa više strpljenja iščekuju dolazak «orgastičke moći».

Funkcija orgazma

Vilhelm Rajh

Glava III

PRAZNINE U SEKSUALNOJ TEORIJI I PSIHOLOGIJI

1. «Zadovoljstvo» i «nagon»

Polazeći od sopstvnih znanja iz biologije i Frojdove definicije nagona, latio sam se rešavanja izvesnih teškoća u teoriji principa zadovoljstva. Prema Frojdu, seksualna napetost – za razliku od napetosti uopšte – poseduje svojstvo zbog kojeg izaziva zadovoljstvo. Obično se smatra da je napetost isključivo neprijatna i da samo oslobađanje od napetosti donosi zadovoljstvo. Moje tumačenje izgleda ovako: tokom seksualne predigre rađa se napetost koja se doživljava kao neprijatnost ukoliko nakon nje ne usledi nagrada. Očekivanje zadovoljstva od nagrade, međutim, ne samo da stvara napetost već i izaziva pražnjenje male količine seksualne energije. Dakle, takvo delimično zadovoljenje, uz očekivanje velikog krajnjeg zadovoljstva, predstavlja protivtežu neprijatnoj početnoj napetosti. Navedeno tumačenje jeste početak moje kasnije fukcionalne teorije seksualnog delovanja. Zaključio sam da nagon predstavlja samo «motorni vid zadovoljstva». Savremena psihološka nauka napustila je shvatanje da opažaji predstavljaju tek pasivne doživljaje i zamenila ga ispravnijim stavom da se svaki opažaj zasniva na aktivnom odnosu ega prema draži, odnosno, osetu (Wahrenehmungsintention, Wahrenehmungsakt). Time je načinjen korak napred jer je sada moguće objasniti zašto pojedine draži ponekad izazivaju osećanje zadovoljstva a ponekad – pri drugačijem subjektivnom stavu – prođu sasvim neopaženo. U seksološkom smislu, to znači da nežno lupkanje po erogenoj zoni kod nekoga izaziva osećanje zadovoljstva, dok će kod drugoga proći samo kao dodirivanje ili trljanje. Upravo na tom mestu počinje da se nazire razlika između punog orgastičkog zadovoljstva i čisto taktilnih oseta ili, što je još značajnije, u toj se tački razdvajaju orgastička moć i orgastička nemoć. Čitalac koji je upoznat sa mojim elektrobiološkim istraživanjima zaključiće da je «aktivni odnos ega prema opažanju» potpuno jednak kretanju električnog punjenja organizma u pravcu periferije.

Dakle, zadovoljstvo poseduje dva, međusobno spojena činioca: aktivni-motorni i pasivni-čulni. Motorni činilac zadovoljstva doživljava se pasivno, a u isto vreme se čulni činilac doživljava aktivno. U vreme kada su se rađali ovi stavovi, naučna misao je bila preterano složena ali se nalazila na pravom putu. Kasnije sam otkrio znatno jednostavniju definiciju: nagon nije nešto što postoji na jednom mestu a zadovoljstvo traži na dugom već prestavlja samo motorno zadovoljstvo.

Evo gde se pojavila praznina: kako objasniti potrebu za ponavljanjem zadovoljstva koje je već jednom doživljeno? Imajući na umu Semonovu teoriju engrama, došao sam do sledećeg zaključka: Polni nagon jeste motorno pamćenje prethodno doživljenog zadovoljstva. Dakle, pojam nagona sveden je na pojam zadovoljstva.

Preostalo je pitanje prirode zadovoljstva. Povodeći se za tada veoma modernom lažnom skromnošću, zadovoljio sam se stavom «semper ignorabimus». Ipak, nastavio sam da se borim sa problemom odnosa između kvantitativnog pojma «nagona» i kvalitativnog pojma «zadovoljstva». Po Frojdu, nagon je određen kvantitetom nadražaja, dakle, količinom libida. S druge strane, utvrdio sam da zadovoljstvo čini temelj prirode nagona, a ono je psihički kvalitet. Nadalje, prema teorijama koje sam u to vreme i sam prihvatao, kvantitet i kvalitet su dva suprostavljena, međusobno potpuno razdvojena pojma. Drugim rečima, istinski ćorsokak. Sasvim nesvesno, međutim, razvio sam početne stavove teorije koja će kasnije prerasti u funkcionalno objedinjavanje kvantitativnog pojma nadražaja i kvalitativnog pojma zadovoljstva. Sledeći sopstveno, kliničko-teorijsko objašnjenje nagona, dosegao sam krajnje granice mehanicističkog načina razmišljanja koje glasi: suprotnosti su suprotnosti i samo suprotnosti; međusobno su nespojive. Kasnije sam slično iskustvo imao i sa pojmovima «nauke» i «svakodnevice» ili sa navodnom nespojivošću utvrđivanja činjenica i njihovog vrednovanja.

Pregled događaja iz prošlosti još jednom me je uverio da ispravna klinička zapažanja nikoga ne mogu odvesti na krivi trag, čak i ukoliko je filozofska osnova pograšna. Tačna zapažanja nužno vode funkcionalnim zaključcima u okviru šireg shvatanja energije – osim, naravno, ako se ne radi o preuranjenom zaključku. Velika je zagonetka zašto se toliki broj dobrih naučnika plaši funkcionalnog načina razmišljanja.

Svoje stavove sam, 1921. godine, izneo pred Bečkim psihoanalitičarskim društvom, pod naslovom «O energiji nagona». Sećam se da sam naišao na nerazumevanje. Od tada sam se uzdržavao od teorijskih rasprava i iznosio isključivo klinički materijal.

2. Genitalna seksualnost i negenitalna seksualnost

Na sledećem dijagramu prikaza je istovetnost nagona i zadovoljstva:

Dijagram nam omogućava da razlikujemo negenitalni mehanizam od genitalnog mehanizma. Spoljašnji krug prati opadanje nadražaja pre vrhunca. Unutrašnji krug prikazuje kako pražnjenje u potpunosti razrešava nagomilanu napetost i nadražaj svodi na nulu. Dijagram se može predstaviti i na drugi način:

Slika 1. pokazuje da je kod prrtehodnog zadovoljstva nagrada uvek manja od napetosti, tj. da čak i uvećava napetost. Tako će kod krajnjeg zadovoljstva energetsko pražnjenje biti jednako napetosti (Slika 2.).

U svim svojim razmišljanjima i delima posvećenim seksualnoj ekonomiji, rukovodio sam se upravo takvim shvatanjem. Slika 1. prikazuje i seksualni zastoj kao posledicu izostajanja nagrade, što prouzrokuje sve vrste poremećaja psihičke i vegetativne ravnoteže. Slika 2. je prikaz orgastičke moći koja jemči uspostavljanje energetske ravnoteže.

Teorijski stavovi razvijali su se na temelju kliničkih otkrića. Lečio sam, na primer, mladog konobara koji je patio od potpune nesposobnosti za erekciju; drugim rečima, nikada u životu nije imao erekciju. Fizički pregled nije dao nikakav rezultat. U to vreme su se fizičke bolesti strogo odvajale od psihičkih. Ukoliko je postojao bilo kakav fizički pokazatelj oboljenja, psihoterapija je automatski isključivana. Sa stanovišta današnjih saznanja to je, naravno, bilo pogrešno ali je bilo sasvim ispravno na temelju pretpostavke da fizičke bolesti imaju psihičke uzroke. Među terapeutima je postojalo veoma mnogo pogrešnih tumačenja odnosa između psihičkog i somatskog.

Mladića sam bezuspešno lečio od januara, 1921. godine do oktobra, 1923. godine, šest sati sedmično. Potpuno odsustvo genitalne uobrazilje kod ovog pacijenta usmerio mi je pažnju prema različitim oblicima masturbacije kod ostalih pacijenata. Začudo, način masturbacije kod mnogih je neposredno zavisio od izvesnih patoloških vidova uobrazilje. Čin masturbacije ni kod jednog pacijenta nije bio praćen maštanjem o doživljavanju zadovoljstva u normalnom polnom činu. U najboljem slučaju, uobrazilja je stvarala «sliku snošaja». Tokom podrobnijeg istraživanja pokazalo se da uobrazilja, u stvari, ne sadrži nikakvu konktretnu sliku niti osećanje. Izraz «slika snošaja» upotrebljavan je sasvim mehanički; najčešće je prikrivao želju za «dokazivanjem muškosti», počivanjem u naručju žene (obično, starije žene) ili «prodiranjem u ženu». Ukratko, značio je sve osim genitalnog seksualnog zadovoljstva. Za mene je to bila novost. Nisam ni sanjao da postoji takav poremećaj. I pored velikog prostora posvećenog poremećajima potentnosti, psihoanalitička literatura nigde nije pominjala ovu činjenicu. Od tada sam značajnu pažnju posvećivao uobrazilji koja prati masturbaciju kao i tipu samog čina masturbacije. Otkrio sam beskrajni niz raznovrsnih i neobičnih primera. Opšti, bezlični izrazi kao što su «juče sam masturbirao» ili «spavao sam sa tom i tom» obuhvataju najčudnovatije postupke.

Ubrzo su se izvdvojile dve glavne grupe. U prvoj, penis je i u uobrazilji očuvao svoju funkciju. Prisutna je i ejakulacija ali nije u službi genitalnog zadovoljstva. Penis je smrtonosno oružje ili sredstvo za «dokazivanje» potentnosti. Pacijent postiže eljakulaciju pritiskajući polni organ o dušek, dok mu je telo «kao mrtvo»; ili steže penis peškirom ili ga stiska među nogama ili trlja o butine. Tek maštanje o silovanju izaziva ejakulaciju; najčešće se ejakulacija sprečava ili do nje dolazi nakon više prekida. U svakom slučaju, ovoj grupi je svojstven krut i delatan penis.

U drugoj grupi, međutim, nema ni ponašanja ni uobazilje koje bi se mogle nazvati genitalnim. Pacijent stiska mlitav penis; prstima nadražuje čmar; čak pokušava da stavi penis u sopstvna usta; ili ga trlja o butine. Javlja se uobrazilja u kojoj je pacijent podvrgnut mučenju, bičevanju ili jede izmet; ili pacijent zamišlja kako mu neko sisa polni ud koji, u tom slučaju, predstavlja materinsku dojku. Ukratko, iako se u uobrazilji ponekad pojavljuju genitalije, radi se o uobrazilji sa negenitalnim ciljem.

Zapažanja do kojih sam došao pokazala su da oblik koji čin masturbacije poprima, kako u uobrazilji tako i u stvarnosti, otvara put ka protivrečnostima u nesvesnom. Istovremeno, ukazuje na ulogu genitalnosti u terapiji neuroze.

U to vreme me je zaokupljao i problem granice pacijentovog pamćenja tokom analize. Smatralo se da je osnovni zadatak terapije prizivanje potisnutih doživljaja iz najranijeg detinjstva. Sam Frojd je, međutim, tvrdio da je mogućnost pojavljivanja misli iz najranijeg detinjstva – kao i osećanja da su ikada doživljena – vrlo ograničena. Moramo se zadovoljiti, govorio je, činjenicom da se prvobitna sećanja javljaju u obliku uobrazilje iz koje se «rekonstruiše» izvorna situacija. Prizivanje, odnosno rekonstrukcija situacija iz najranijeg detinjstva zaista je od ključnog značaja. Godine mukotrpnog rada na tom polju pokazale su da odojče ima veoma veliki broj nesvesnih stavova. Da nije bilo dugogodišnjeg istraživanja nesvesnih uobrazilja kao temelja, ni jedna od mojih današnjih teorija biološkog funkcionisanja psihičkog života ne bi mogla da se razvije. Osnovni cilj moga delovanja i danas je isti kao pre dvadeset godina: buđenje najranijih detinjih doživljaja. S druge strane, metod koji vodi tom cilju u toj meri se promenio da se više ne može nazivati psihoanalizom.

Zapažanja u vezi sa odnosom pacijenta prema polnom udu izvršila su presudni uticaj na moj klinički rad i otvorila mi put ka novim saznanjima o psihičkom životu. Još uvek sam se, međutim, kretao u opštim okvirima psihoanalitičkog iskustva, čak i kada se radi o funkciji pamćenja. Nakon tri godine kliničkog rada, zaključio sam da su sećanja mojih pacijenata veoma oskudna i nedovoljna. Izgledalo je kao da između pacijenta i njegovih uspomena stoji neprelazna prepreka. Izneo sam problem pred Psihoanalitičkarsko društvo, septembra, 1922. godine. Kolege su pokazale veće zanimanje za moje teorijsko razmatranje pitanja «već viđenog» - što je bila samo polazna tačka – nego za tehničke terapijske teškoće. U tom času nisam imao nikakvo praktično rešenje i pokazalo se da je, kao i uvek, znatno lakše postaviti pitanje nego naći pravi odgovor.

Osnivanje «Bečkog seminara za psihoanalitičku terapiju»:

Septembra, 1922. godine, u Berlinu je održan Međunarodni psihoanalitičarski kongres. Nemački analitičari, ne čelu sa Karlom Abrahamom, učinili su sve da skup bude uspešan. Prisustvovalo je i nekoliko Amerikanaca. Ratne rane su polako zaceljivale. Jedina organizacija koja je tokom rata održavala, koliko je to moguće, međunarodne veze bilo je Međunarodno psihoanalitičarsko udruženje. Frojd je govorio na temu «Ego i Id»; posle objavljivanja dela «S one strane principa zadovoljstva» (1921. godine), ovoga puta se radilo o kliničkom sadržaju. Osnovna misao tekla je na sledeći način: do sada se pažnja poklanjala isključivo potisnutim nagonima. Lakše im je prići nego egu, što je, samo po sebi, veoma čudno ako se zna da je ego bliži svesnom. Dakle, paradokslano je ali tačno da je egu teže prići nego potisnutoj seksualnosti. Jedino moguće objašnjenje leži u činjenici da je suštinski, ključni deo ega nesvestan, dakle, potisnut. Ne samo da zabranjena seksualna želja pripada nesvesnom već je isti slučaj i sa odbrambenim snagama ega. Odatle je Frojd izveo postojanje «nesvesnog osećanja krivice» koje tada još uvek nije izjednačavao sa nesvesnom potrebom za kaznom; to će učiniti Aleksander i, naročito, Rajk. Frojd je govorio i o neobičnoj pojavi zvanoj «negativna terapijska reakcija». Začudo, veliki broj pacijenata je na analitičareva tumačenja, umesto poboljšanjem, reagovao pogoršanjem stanja. U nesvesnom delu ega, zaključio je Frojd, postoje sila koje se protive poboljšanju. Proći će punih osam godina dok ne shvatim da je ta sila, u stvari, strah od prijatnog nadražaja (teskoba pred zadovoljstvom) i organska nesposobnost za zadovoljstvo (Lustunfaehigkeit).

Na istom kongresu, Frojd je kao nagradnu temu za razmatranje predložio odnos između teorije i terapije: Koliko teorija unapređuje terapiju? I, obratno, u kojoj meri unapređivanje tehnike vodi savršenijim teorijskim stavovima? Frojda je, očigledno, brinulo nezavidno stanje terapije; svim snagama je tragao za rešenjem. Njegovo je izlaganje već tada sadržavalo brojne nagoveštaje potonje teorije nagona smrti kao središnje kliničke činjenice; te vrlo značajne teorije potisnute odbrambene funkcije ega; kao i jedinstva teorije i prakse.

Frojdovi stavovi u vezi sa teorijsko-tehničkim problemima odredili su moj rad tokom narednih pet godina; bili su jednostavni, jasni i odgovarali su kliničkim potrebama. Već na sledećem kongesu, održanom u Salcburgu, 1924. godine, trojica poznatih psihoanalitičara izložili su sopstvena rešenja problema za koji je Frojd ponudio nagradu. Nisu, međutim, pošli od praktičnih pitanja već su se gubili u metafizičkim špekulacijama. Problem nije rešen i niko nije dobio nagradu. Iako me je stvar izuzetno zanimala, nisam ušao u nadmetanje. Ipak, započeo sam nekoliko poduhvata u cilju otkrivanja konačnog rešenja. Vegetoterapijska analiza karaktera iz 1940. godine predstavlja pravi odgovor na problem koji je Frojd izneo još 1922. godine. Rešenje je zahtevalo ulaganje desetogodišnjeg sistematskog napora; obuhvatilo je mnogo šire polje nego što sam mogao i da sanjam. Činjenica da me je, na kraju, stajalo članstva u Psihoanalitičarskom udruženju nije prijatna ali je ogromno naučno priznanje sasvim dovoljna nadoknada.

Na povratku iz Berlina u Beč, predložio sam nekolicini mlađih kolega koji još nisu bili punopravni članovi ali su obavljali psihoanalizu, da osnujemo «tehnički seminar». Kao osnovni cilj, imao bi usavršavanje tehnike kroz sistematsko proučavanje slučajeva. Predložio sam i stvaranje «seminara mladih», odnosno održavanje redovnih sastanaka mlađih psihoanalitičara – i to bez prisustva «staraca» - gde bi se otvoreno iznosile sumnje i nedaće i, što je najvažnije, gde bi bilo moguće govoriti sasvim slobodno. Oba predloga smo sproveli u delo. Moj zvanični predlog Udruženja u vezi sa seminarom naišao je na Frojdovo oduševljeno odobravanje. Vođstvo seminara je preuzeo na sebe Hičman, direktor Psihoanalitičkog dispanzera, osnovanog 22. maja, 1922. godine. Shvatajući da još uvek nemam dovoljno iskustva, nisam želeo tu ulogu za sebe. Godinu dana kasnije preuzima je Nunberg da bi, od 1924. do 1930. godine, kada prelazim u Berlin, ja rukovodio seminarom. Vremenom je postao kolevka sistematske psihoanalitičke terapije. Nešto kasnije će i berlinska grupa pokrenuti tehnički seminar po ugledu na naš rad u Beču. Iz bečkog seminara izašlo je pokoljenje mladih analitičara koji su imali značajnog udela u početnom razvoju analize karaktera, koristeći je u svom radu sa pacijentima ali i napustivši je u kasnijim stupnjevima njenog rasta. Kako je vreme prolazilo, prema njoj su zauzimali otvoreno neprijateljski stav. Nadam se da ću imati prilike da opišem bezbrojne kliničke izvore iz kojih je, kasnije veoma čuven, tehnički seminar crpeo svoju snagu. U njegovim okvirima došlo je do psiholoških otkrića koja će otvoriti put ka funkcionisanju života.

3. Psihijatrijske i psihoanalitičke teškoće u razumevanju duševne bolesti

Leta 1922. godine, diplomirao sam na Bečkom univerzitetu. Za sobom sam imao već tri godine bavljenja psihoanalizom, bio sam član Psihoanalitičarskog društva i vodio sam nekoliko kliničkih istraživanja. Posebno me je zanimala šizofrenija. Psihijatrija se, u to vreme, svodila na opisivanje i svrstavanje pacijenata po grupama. Nije postojala nikakva terapija. Pacijentima je bilo suđeno da se bilo sami oporave bilo da budu prebačeni u Štajnhof, instituciju za hronične slučajeve. U Beču se nisu primenjivali ni nešto savremeniji metodi koje je na ciriškoj klinici razvijao Bleler. Vladala je kruta disciplina. Bolničari su imali pune ruke posla, naročito u «krilu za poremećene». Moj šef, Vagner-Jaureg, upravo je radio na svojoj čuvenoj malarijskoj terapiji za opštu parezu, za šta će kasnije dobiti i Nobelovu nagradu. Bio je veoma dobar prema pacijentima, čudesan neurolog dijagnostičar ali nije imao pojma o psihologiji i to je, bez ustezanja, priznavao. Njegova gruba, prosta iskrenost delovala je nekako privlačno. Šef klinike za psihoterapiju u kojoj su pacijenti lečeni bromidima i ubeđivanjem, tvrdio je kako je 90 posto njegovih pacijenata «izlečeno». Znajući da on nije izlečio niti jednoga od njih i da se njegovi rezltati kreću u okviru doskočice «svakoga dana u svakom pogledu napredujemo», upitao sam se šta za psihoterapeuta znači «izlečen» pacijent.

Na taj način je problem teorije psihoterapije dospeo na dnevni red seminara iz psihoanalitčke tehnike, što je meni veoma odgovaralo, s obzirom na tehničke teškoće sa kojima sam se susretao. Smatralo se da je pacijent «izlečen» ukoliko izjavi da se oseća bolje ili ukoliko nestane simptom na koji se žalio. Još uvek nije postojao psihoanalitički pristup izlečenju.

Od utisaka koje sam stekao radeći u psihijatrijskoj bolnici pomenuću samo one koji su trajno uticali na razvoj seksualne ekonomije. U to vreme nisam umeo da ih sistematizujem; kasnije su se, međutim, vrlo dobro uklopili u osnovne stavove moje psihosomatske teorije. U psihijatrijskoj bolnici sam radio upravo u vreme kada je Blelerova savremena teorija šizofrenije, utemeljena na Frojdu, počela da prodire u psihijatrijsku misao; kada je Ekonomo objavio svoje značajno delo o postencefalitisu; i kada su se u javnosti pojavili sjajni Šilderovi rezultati istraživanja depersonalizacije, refleksa i psihologije opšte pareze. U stvari, Šilder je upravo prikupljao građu za svoje delo o telesnom liku. Pokazao je da telo poseduje psihičku predstavu samoga sebe koja grubo odgovara stvarnim funkcijama organa. Pokušao je i da ustanovi vezu između pojedinih ideja čovekovog ega i odgovarajućih poremećaja kao što su afazija i opšta pareza. Slično je radio i Pecl ali sa tumorima na mozgu. Šilder je verovao da se frojdovsko nesvesno može opaziti u krajnje nejasnom obliku, «negde u pozadini svesti». Psihoanalitičari se sa time nisu slagali. Lekari filozofskog usmerenja, poput Frešelsa, takođe su dovodili u pitanje postojanje potpuno nesvesnih ideja. Razvili su se teorijski sukobi koji su opasno ugrozili teoriju nesvesnog. Bilo je nužno ustati u njenu odbranu, posebno imajući u vidu dodatne teškoće nastale usled osporavanje uloge seksualnosti od strane velikog broja naučnih radnika. Pomenute razlike u mišljenjima su veoma značajne; istraživanja u okviru seksualne ekonomije pokazaće da frojdovsko nesvesno jeste opipljivo u obliku vegetativnih impulsa i telesnih oseta.

Sledeći događaj iz tog vremena je unekoliko najavio moje današnje shvatanje protivrečno-funkcionalne istovetnosti psihičkog i somatskog: u bolnici je primljena devojka sa potpunom paralizom i mišićnom atrofijom obe ruke. Neurološki pregled nije otkrio uzrok bolesti; psihološki pregled se tada nije obavljao. Od pacijentkinje sam saznao da je paraliza nastupila nakon šoka. Verenik je pokušao da je zagrli: uplašila se i ispružila ruke «kao da su paralizovane». Posle toga više nije bila u stanju da da ih pomera i, postepeno, nastupila je atrofija. Ukoliko se dobro sećam, taj podatak nisam uneo u istoriju bolesti: samo bih izazvao podsmeh ili bes kod pretpostavljenih; Vagner-Jaureg nije propuštao ni jednu priliku da se naruga pri pomenu seksualnog simbolizma. Navedeni slučaj me je učvrstio u uverenju da psihički doživljaj može da izazove trajnu promenu u nekom organu. Tu pojavu sam kasnije nazvao čvrstim psihološkim usađivanjem psihičkog doživljaja; od histerične konverzije se razlikuje utoliko što ne dozvoljava nikakv psihološki uticaj. Tokom kliničkog rada se pokazalo da je pomenuti pristup primenjiv kod bolesti kao što su čir na želucu, bronhijalna astma, pilorospazmija, reumatizam i razna kožna oboljenja. Proučavanje kanceroznih bolesti sa stanovišta seksualne ekonomje takođe se zasniva na pomenutom shvatanju čvrstog usađivanja u psihu protivrečnosti unutar libida.

Jednom prilikom me je pacijent oboleo od katatonije zaprepastio iznenadnim preobražajem iz najdubljeg stupora u snažno uzbuđenje. Doživeo je burno pražnjenje besa i agresivnosti. Oporaviviši se od napada, vratila mu se bistrina uma i ponovo je bio pristupačan. Uveravao me je kako je napad za njega predstavljao prijatan doživljaj, gotovo stanje sreće. Nije se sećao prethodnog stadijum stupora. Poznato je da oboleli od katatonog stupora kod kojih se bolest javlja u iznenadnim naletima i koji, ponekad, doživljavaju izlive snažnog besa, sa velikom verovatnoćom mogu očekivati izlečenje; nasuprot tome, spori oblici šizofrenije, poput hebefrenije, lagano se ali uvek nepoljno razvijaju. Udžbenici psihijatrije ne objašnjavaju ove pojave čije sam uzroke tek kasnije počeo da razumevam. Od trenutka kada sam naučio kako da neurotičarima sa emocionalnim blokovima i mišićnom hipertonijom pomognem da dožive izlive gneva, takvi pacijenti su uvek beležili značajan napredak opšte slike bolesti. Kod katatonog stupora, proces ukrućivanja mišića zahvata celokupan sistem dok je energetsko pražnjenje sve slabije. Prilikom napada, snažan podsticaj iz vegetativnog središta probija kruti oklop i, na taj način, oslobađa vezanu mišićnu energiju. Oslobađanje je, samo po sebi, prijatan doživljaj i nikako se ne može objasniti psihoanalitičkom teorijom katatonije. Fizička reakcija kod pomenutog pacijenta bila je toliko snažna da obrazloženje u vidu «potpunog povlačenja u matericu i autoerotizam» nije dovoljno. Psihički sadržaj katatonične uobrazilje ne može biti uzrok somatskog procesa. Moguće je pretpostaviti da je neobaičan tok opšteg procesa aktivirao psihički sadržaj koji se, zauzvrat, učvrstio unutar fizičkog stanja pacijenta.

Psihoanalitička teorija se borila sa nizom protivrečnosti. Frojd je za svoju psihologiju nesvesnog postavio samo fiziološki temelj koji je vapio za učvršćenjem. Njegova se teorija nagona još uvek nalazila u povojima. Tragalo se i za mogućim vezama sa postojećom medicinskom patologijom. U psihoanalitičku literaturu se sve više probijala struja koju će, desetak godina kasnije, kritički nezvati «psihologizacija somatskog». Vrhunac dostiže nenaučnim psihologističkim tumačenjem telesnih procesa uz pomoć teorije nesvesnog. Ukoliko, na primer, kod žene ne postoji graviditet a izostane menstrualni period, ta se činjenica objašnjavala kao izraz njene averzije prema suprugu ili detetu. Prema takvom shvatanju, praktično sve fizičke bolesti posledica su nesvesnih želja ili strahova. Otuda se tuberkuloza dobija zbog nesvesne želje za ...; rak dobija zbog straha od ... itd. Začuđujeće je što su psihoanalitičari raspolagali brojnim zapažanjima iz prakse koja su potvrđivala ovakav stav. Zapažanja su bila neosporna; ali, mnoge kritike su upozoravale na neodrživost zaključka. Na koji način nesvesna želja izaziva rak? O raku se veoma malo znalo ali se još manje znalo o pravoj prirodi te čudnovate, iako vrlo stvarne, pojave zvane nesvesno! Grodekova «Knjiga o tome», prepuna je takvih primera. U pitanju je obična metafizika; međutim, čak je i misticizam «na neki način u pravu». Drugim rečima, tvrdnja je mistično samo dok se ne utvrdi na koji način je u pravu, odnosno, na kojim mestima su ispravna zapažanja netačno izneta. Istina je da nikakva «želja» - u smislu u kome je tada shvatana – nije u stanju da izazove dublje organske promene. «Želju» je potrebno shvatiti dublje nego što je to moguće u okvirima psihoanalitičke psihologije. Sve su činjenice ukazivele na duboke unutrašnje biološke procese čija je «nesvesna želja» samo jedan od mnogih oblika ispoljavanja.

Jednako žustar bio je i sukob između psihoanalitičkog objašnjenja psihičkih poremećaja, s jedne strane, i neuroloških i fizioloških obrazloženja, s druge strane. «Psihogeno» i «somatogeno» predstavljali su pravu antitezu. Mladi psihoanalitičari, opčinjeni svojim poslom, morali su da se snalaze u pravom lavirintu misli i stavova. Problem je mogao da se izbegne i usvajanjem pretpostavke o «mnogostrukim» uzročnicima psihičkih bolesti.

Unutar istih okvira teorijskih i praktičnih sukoba nalazili su se i postencefalitis i epilepsija. Beč je, 1918. godine, zahvatila ozbiljna epidemija gripa. Kod mnogih pacijenata koji su preživeli najteži oblik bolesti javio se sindrom obeležen opštom paralizom ključnih aktivnosti. Pokreti su postajali usporeni, lice ukočeno i nalik na masku, sposobnost govora je slabila; izgledalo je kao da svaki nadražaj nailazi na prepreku, kočnicu. Istovremeno, unutrašnja psihička aktivnost ostala je nedirnuta. Bolest je nazvana postencefalitis lethargica i smatrana neizlečivom. Odeljenja su nam bila prepuna takvih bolesnika koji su predstavljali sumoran prizor. U opštem beznađu, pala mi je na pamet zamisao o mišićnim vežbama kao načinu prevazilaženja izražene ekstrapiramidalne krutosti. Iako je vladalo uverenje da se radi o oštećenju kičmene moždine i vegetativnih središta u mozgu, dok je Ekonomo čak bio ubeđen u učešće «centra za san», Vagner-Jauregu se moj plan učinio razumnim. Dobio sam nekoliko pomagala sa kojima su pacijenti vežbali u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Posmatrajući ih, veoma sam se iznenadio njihovim izrazima lica. Jedan od pacijenata je, na primer, dobio naglašeni izraz «kriminalca»; njegovo ponašanje sa pomagalima potpuno je odgovaralo takvom izrazu. Nastavnik je pokazivao pravo «učiteljsko lice»; čak je i vežbe izvodio nekako «profesorski». Zapazio sam da bolesnici koji se nalaze u godinama puberteta pokazuju prenaglašenu pokretljivost. Uopšte, tok bolesti kod mlađih pacijenata omogućavao je blažu prognozu dok je u poznijim godinama oboljenje uzimalo teže oblike. Rezlutate posmatranja nisam objavio ali su utisci trajno ostali. U to vreme se smatralo da do poremećaja vegetativnih funkcija dolazi na isti način kao i u okviru voljnog nervnog sistema. Verovalo se da se radi o oštećenju određenih nervnih centara; dolazi do premećaja toka nadražaja ili stvaranja sasvim novih nadražaja; osnovni uzročnik je povreda nerva. Niko nije ni pomišljao na mogućnost opšteg poremećaja vegetativnog sistema. Koliko mi je poznato, pitanje ni do danas nije razrešeno. Kod postencefalitisa se, verovanto, radi o o premećaju funkcije svih telesnih nadražaja, pri čemu nervni putevi imaju samo ulogu posrednika. Nema sumnje da postoji čvrsta veza između građe vegetativnog sistema i njegvoih inhibicija, jednako kao što se ne postavlja pitanje infektivnog nastanka bolesti. Dakle, klinička iskustva u obliku «ukupnih telesnih nadražaja» i «opšteg zastoja vegetativnih funkcija» izvršiće snažan i trajan uticaj na moj kasniji rad. Nadražaji unutar vegetativnog sistema ostali su još uvek velika nepoznanica.

Pojava seksualnih poremećaja kod šizofrenije i njoj srodnih poremećaja učvrstila je moje duboko uverenje u ispravnost Frojdovog shvatanja seksualne etiologije neuroza i psihoza. Ukoliko je kod prisilne neuroze otkrivanje porekla oboljenja zahtevalo brižljivo tumačenje, kod psihotičara sve je bilo više nego očigledno. Znatno je čudniji bio stav psihijatara koji su prelazili preko očiglednih činjenica i prosto se utrkivali u upućivanju podsmeha Frojdu. Svaki slučaj šizofrenije, bez izuzetka, iskazaće, čak i posle najpovršnijeg pregleda, seksualni sukob. Sadržaji su veoma raznoliki ali je seksualni činilac uvek u pozadini. Zvanična psihijatrija se bavi isključivo razvrstavanjem, dok sadržaj sukoba smatra neprijanom komplikacijom; značaj pridaje utvrđivanju postojanja gubitka orijentacije samo u prostoru ili vremenu. U stvari, dešava se da je svest psihotičnog pacijenta zagušena seksualnim idejama koje, pod normalnim uslovima, predstavljaju deo nesvesnog, odnosno, sasvim maglovito prodiru u svest. Predstave snošaja – čak i sa majkom ili ocem – te svih vrsta nastranosti (trljanje lica o genitalije, sisanje polnog uda itd.) jednostavno preplavljuju svest. Bolesnik na takve doživljaje reaguje gubitnkom unutrašnje orijentacije; neobično unutrašnje stanje prozurokuje unutrašnju teskobu.

Dozvoli li čovek svojoj potisnutoj seksualnosti pristup u svesno, zadržavajući, istovremeno, odbranu od nje, spoljašnji svet će mu se nužno učiniti veoma čudnim. Najzad, svet će takvog čoveka i odbaciti, smatrajući ga otpadnikom. Psihotičaru svet seksualnih osećanja postaje veoma prisan i on se odvaja od uobičajenog načina života i mišljenja. Po pravilu, veoma pronicljivo prozire seksualno licemerje svoje sredine; lekaru ili nekom iz najbliže okoline pripisuje sve svoje doživljaje. On ne doživljava uobraziljom izmenjenu stvarnost već istinsku stvarnost. Ljudi jesu «mnogostruko nastrani», jednako kao i njihove institucije i moral. Podigli su moćne brane protiv navale prljavštine i protivdruštvenih ponašanja: u sebi neguju moralističke stavove i inhibicije; spolja se bore protiv poroka i stvaraju javno mnenje. Čovek da bi postojao mora osporavati samoga sebe, mora usvojiti izveštačene stavove i oblike života koje je sam stvorio i učinio nužnim! Ono što mu je zaista tuđe i što predstavlja ogroman teret na njegovim plećima smatra sebi svojstvenim, «večnom moralnom suštinom ljudskog bića», «istinski ljudskom osobinom» koja ga odvaja od «životinje». Navedena protivrečnost objašnjava sadržaje brojnih psihotičnih uobrazilja u kojima se stvarna situacija izvrće naopako: psihotičari često žele da pregledaju doktore i bolničare kao pacijente ili smatraju kako su oni u pravu dok čitav ostali svet greši. Ta pomisao nije mnogo daleko od istine. O tome su pisali veliki ljudi, poput Ibzena u «Per Gintu», na primer. Svako je na neki način u pravu. Psihotičari, takođe, u izvesnom smislu imaju pravo. U kom? Naravno, ne u smislu u kome oni sami tvrde. Uspostavili se, međutim, dodir sa psihotičarem, pokazuje se da je takav bolesnik u stanju veoma ozbiljno i razumno da razgovara o mnogim stvarima.

Pažljivi čitalac će, na ovom mestu, zastati u nedoumici. Postaviće pitanje predstavlaju li nastrana, perverzna seksualna ispoljavanja psihotičara prodor «prirodnog»? Jesu li koprofagija, homoseksualna maštanja, sadizam, itd. prirodni oblici ispoljavanja života? Primedba je sasvim opravdana. Kod šizofrenije, na površinu izbijaju nastrana stremljenja. U pozadini šizofreničarevog sveta, međutim, nalaze se druge pojave prikrivene nastranostima. Šizofreničar doživljava svoje telesne osete, svoje vegetativne struje u obliku ideja i stavova koje jednim delom pozajmljuje iz okoline, a drugim stiče braneći se od svoje prirodne seksualnosti. Čak i prosečan «normalan» čovek o seksualnosti razmišlja kao o nečem neprirodnom, nastranom, što je očigledno imamo li u vidu izraze kao što je «tucanje», «povaliti ženu», «dokazati muškost», «zabavljati se posle večere», «pokazaću ti nekoliko sitnica», itd. Ljudsko biće je, zajedno sa svojim prirodnim seksualnim osećanjima, izgubilo i odgovarajuće reči i predstave. Kada bi se kod šizofreničara u spoljašnji svet probijale isključivo nastranosti, bolesnik ne bi doživljavao i kosmičke uobrazilje kraja sveta već samo i isključivo nastrane sadržaje. Osnovno obeležje šizofrenije jeste doživljavanje vitalnih činilaca – vegetativnog – u telu; problem je što organizam za to nije spreman te su doživljaji zbrkani i odvijaju se u obliku nastrane seksualnosti. Neurotičar i nastran čovek su za šizofreničara, što se tiče osećanja života, isto što i sitni lopov prema obijaču banaka velikog stila.

Dakle, iskustva stečena lečenjem postencefalitisa dodao sam saznanjima o šizofreniji. Ključna tačka mog potonjeg istraživanja postaće shvatanje o (postepenom ili brzom) vegetativnom sušenju i cepanju jedinstvene, organizovne vegetativne funkcije. Neuravnoteženost i bespomoćnost, zbrkanost i nedostatak orijentacije, hebefreno ponašanje i katatonični blokovi kod šizofreničara samo su različtiti pojavni oblici istog procesa, drugim rečima, progresivno cepanje normalnog jedinstvenog funkcionisanja vitalnog aparata. Proći će još dvanaest godina pre nego što jedinstvenost funkcionisanja života postane klinički opipljiva u vidu orgastičkog refleksa.

Dovedemo li u sumnju stav da svet u kome živimo počiva na apsolutnom razumu znatno ćemo olakšati pristup samoj prirodi psihotičara. Posmatrao sam devojku koja je provela godine u bolničkom krevetu potpuno nepomična, sa izuzetkom laganih pokreta karlicom i prevlačenja prstima preko genitalne zone. Bila je potpuno zatvorena; ponekad bi joj licem prešao ćutljivi osmeh. Samo smo povremeno bili u stanju da s njom uspostavimo dodir. Nije odgovarala na pitanja ali bi joj, ponekad, lice steklo izraz koji smo shvatali. Stručnacima kojima su zaista poznate neverovatne patnje sasvim male dece kojima je zabranjeno da masturbiraju potpuno je razumljivo takvo držanje psihotičara. Odriču se spoljašnjeg sveta i u nekom svom svetu dobijaju ono što im je bilo uskraćeno u svetu iracionalnog. Nikada ne pomišljaju na osvetu, na kažnjavanje krivaca, na nanošenje bola. Jednostavno se povuku u postelju i samima sebi obezbeđuju poslednje ostatke patološki osujećenog zadovoljstva.

Psihijatrija u to vreme još nije dosezala do navedenih saznanja; drugim rečima, nije se usuđivala da ih dosegne jer bi, u protivnom, morala da pretrpi korenite promene. Frojd je otvorio širok pristup problemu ali su njegova «tumačenja» izazivala smeh. Prodirući postepeno u srž psihotičnog stanja, zahvaljujući teoriji infantilne seksualnosti i potiskivanju nagona, postajao sam odani Frojdov sledbenik i počinjao da shvatam kako zvanična psihijatrija ima samo jednu ulogu – da odvraća pažnju od istinskog razotkrivanja značenja i značaja seksualnosti. Prisiljavali su me da svim mogućim sredstvima «dokazujem» da psihoze nastaju naslednim putem ili su posledica poremećaja funkcionisanja mozga ili žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Psihijatri su sa prezirom gledali na činjenicu da opšta pareza pokazuje simptome slične šizofreniji ili melanholiji. «Eto, kakve su posledice nemorala», bio je i još uvek jeste najčešći stav. Niko nije ni pomišljao da bi poremećaj telesnih funkcija mogao biti i posledica opšteg poremećaja funkcionisanja vegetativnog sistema.

- nastaviće se -

- nastavak -

Javljala su se tri osnovna shvatanja odnosa između psihičkog i somatskog:

1. Svaki psihički poremećaj ili njegov pojavni oblik ima svoj fizički uzrok. To je obrazac svojstven mehanicističkom materijalizmu.

2. Svaki psihički poremećaj ili njegov pojavni oblik ima isključivo psihički uzrok (što se, prema religioznom načinu razmišljanja, odnosi i na fizička oboljenja). Radi se o obrascu metafizičkog idealizma koji je jednak shvatanju da se «duh stvara iz materije», a ne obratno.

3. Psihičko i somatsko jesu dva paralelna procesa koji se međusobno prožimaju; ovo je psihofizički paralelizam.

U to vreme nije bilo jedinstvenog shvatanja funkcionalne međuzavisnosti psihičkog i somatskog. Filozofska pitanja nisu imala nikakvog značaja u mom kliničkom radu. Jasno je da do terapije nisam došao preko filozofije već sam preko terapije razvijao metod koji sam, u početku, primenjivao sasvim nesvesno, a koji je zahtevao čvrst stav u vezi sa međusobnim prožimanjem psihičkog i somatskog.

Mnogi naučnici su iznosili slične, sasvim tačne primedbe. S druge strane, često su se u svome radu suprostavljali jedni drugima; poznat je, na primer, sukob Adlerove teorije inferiornog karaktera i Frojdove teorije seksualne etiologije neuroze. Gotovo je neverovatno da je psihoanalitička misao smatrala «karakter» i «seksualnost» međusobno nespojivim, suprostavljenim krajnostima.

U psihoanalitičarskom društvu «karakter» je predstavljao nepoželjnu temu. U stvari, malo je predmeta o kojima je bilo toliko raznolikih mišljenja i razgovora kao o «karakteru». Međutim, nigde se nije pravila jasna razlika između moralnog vrednovanja karaktera (kao «dobrog» i «lošeg») i naučnog proučavanja karaktera. Karakterologija i etika su bile – i do danas ostale – praktično identične. Čak ni psihoanaliza nije bila oslobođena takvog pristupa: «analni» tip je neprijatan dok je «oralni» tip svrstavan u nedorasle karaktere.

Frojd je pokazao na koji način rani detinji nagoni utiču na stvaranje pojedinih karakternih crta dok je Abraham obavio sjajno istraživanje karakternih obeležja kod melanholije i manijakalne depresije. Otuda je još veću zabunu stvaralo mešanje moralnog vrednovanja i činjeničkog opisivanja.

Iako se stalno govorilo kako je dužnost nauke da postupa «objektivno» i bez neobrazloženih «ocena», praktično svaka izjava u vezi sa razvojem karaktera predstavljala je vrednosni sud i to ne u smislu «zdrav» ili «bolestan» - što bi bilo ispravno – već «dobar» ili «loš».

Važilo je stanovište o postojanju izvesnih «loših karaktera» koji nisu pogodni za psihoanalizu. U stvari, smatralo se da psihoanalitička terapija zahteva određen stupanj psihičke organizacije bolesnika te da mnogi pacijenti nisu vredni analitičarevog truda. Pored toga, vladalo je uverenje da je veliki broj bolesnika u toj meri obuzet «narcisoidnošću» da psihoanalitička terapija nije u stanju da probije tako snažnu prepreku; teškoće je zadavo i nizak stupanj inteligencije. Dakle, psihoanaliza je ograničavana na strogo određeni broj neurotskih simptoma kod inteligentnih ljudi, «pravilno razvijenog» karaktera i sposobnih za slobodne asocijacije.

Feudalno, krajnje svedeno shvatanje psihoterapije ubrzo, tačnije već maja, 1922. godine, kada se otvara Bečki dispanzer za psihoanalizu, dolazi u sukob sa praktičnim zahtevima medicine. Na kongresu u Budimpešti, održanom 1918. godine, Frojd je ukazao na potrebu stvaranja slobodnih klinika. S druge strane, dodao je, usled masovnog lečanja će «bakar sugestivne terapije» morati da se pomeša sa čistim zlatom psihoanalize.

Abraham je, još od 1920. godine, vodio psihoanalitičku kliniku u Berlinu. Bečke zdravstvene vlasti, potpomognute nekolicinom vodećih lekara, neprestano su stvarale teškoće. Psihijatri su pronalazili najrazličtije razloge za protivljenje osnivanju klinike dok su se pripadnici zvanične medicinske organizacije pobojali za svoje visoke zarade.

Ukratko, javno mnenje je kliniku smatralo sasvim nepotrebnom. Na kraju smo je, ipak, dobili – uselili smo se u nekoliko soba odeljenja za bolesti srca. Šest meseci kasnije su nam zabranili dalji rad. Predstavnici zvanične medicine jednostavno nisu znali šta će sa nama. Nismo se uklapali u okvire njihovog načina mišljenja. Hičman, šef Klinike za psihoanalizu, opisivao je naše teškoće u knjižici objavljenoj povodom desete godišnjice rada klinike. Vratićemo se, međutim, osnovnoj, temi.

Osam godina rada u svojstvu prvog asistenta i asistenta Klinke za psihoanalizu obezbedilo mi je podroban uvid u neuroze velikog broja siromašnih ljudi. Klinika je uvek bila prepuna. Bolesnici su bili industrijski radnici, službenici, zanatlije, studenti ili seljaci. Svaki psihoanalitičar je spremno prihvatao obavezu da jedan sat dnevno radi besplatno. To, međutim, nije bilo dovoljno.

Ubrzo smo bili prisiljeni da odvajamo pogodnije od nepogodnijih slučajeva, što znači da se javila potreba za prognostičkim merilima. Analitička terapija, po definiciji, zahteva jedan sat dnevno tokom šest meseci. Odmah nam je postalo jasno da psihoanaliza nije terapija za široku primenu. Problem prevencije neuroze još uvek nije postojao, a čak i da je izbio na videlo, nismo raspolagali nikakvim rešenjima. Nedugo nakon početka rada na klinici, uvideo sam sledeće činjenice:

Neuroza je široko, gotovo epidemijski, rasprostranjena bolest; za nju se nikako ne može reći da prestavlja zabavu razmaženih usedelica, kao što su dugo tvrdili protivnici psihoanalize.

Poremećaji genitalne funkcije po broju su daleko premašivali sve ostale oblike poremećaja zbog kojih su bolesnici tražili pomoć na klinici.

Svaki dealji napredak nužno je zahtevao od nas da utvrdimo prognostička merila u lečenju različitih slučajeva. Ranije je ovo značajno pitanje sasvim zapostavljano.

Jednako važno bilo je razjašnjenje zbog čega smo u jednom slučaju imali uspeha a u drugom ne. Time bismo stekli merila za bolji izbor pacijenata. U to vreme još uvek nismo raspolagali teorijom terapije.

Psihijatri i psihoanalitičari nisu imali običaj da se raspituju za životne prilike svojih pacijenata. Znalo se da preovladavaju siromaštvo i nemaština ali je izgledalo da ta činjenica nije od značaja. S druge strane, na klinici smo se neprekidno suočavali sa stvarnošću. Vrlo često je socijalna pomoć predstavljala najhitniji i najpotrebniji vid pomoći. Odjednom je na videlo izbila temeljna razlika između privatne prakse i kliničke prakse.

Nakon svega dve godine rada na klinici, shvatio sam da pojednična psihoterapija ima sasvim ograničen domet. Vrlo mali broj duševno obolelih na taj se način podvrgava lečenju. Radeći sa njima, terapeut gubi stotine sati i beleži neuspehe zbog nerazrešenih tehničkih problema. Tek maleni postotak uspeha samo donekle ublažava nevolju. Psihoanaliza nikada nije prikrivala nezadovoljavajuće rezultate svoje terapije.

Na klinici sam se susreo sa nekoliko, u privatnoj praksi nezabeleženih, slučajeva nesposobnosti društvenog prilagođavanja prouzrokovane duševnim poremećajem. Psihijatrijska dijagnoza nejčešće je glasila «psihopatija», «moralna imbecilnost» ili «šizoidna degeneracija»; jedini etiološki činilac koji se navodio, glasio je «nasledno oboljenje».

Simptomi se nisu uklapali u uobičajene kategorije; nevoljno ponašanje, histerična polusvesna stanja, opsednutost ubistvom, ubilački podsticaji onemogućavali su takvim bolesnicima normalan život i rad. Činjenica je da kod dobrostojećih pacijenata navedeni simptomi nemaju težih posledica, dok su kod siromašnijih pogubni.

Kao posledica materijalne bede, moralne inhibicije su svedene na najmanju meru što omogućava nastranim i kriminalnim podsticajima da u najoštrijem obliku prodru u ponašanje. Pune tri godine sam se na klinici bavio uglavnom takvim slučajevima. Psihijatri su ih se otresali po kratkom postupku: slali su ih u odeljenje za najteže bolesnike sve dok se potpuno ne smire. Zatim bi ih otpuštali ili, ukoliko dobiju psihozu, prebacivali u duševnu bolnicu. Po pravilu su dolazili iz redova radničke klase:

«Jednog dana je na kliniku došla mlada radnica, vodeći sa sobom dva dečaka i bebu. Nije bila u stanju da govori. Na komadu papira je napisala kako je nekoliko dana pre toga odjednom izgubila moć govora. Dakle, analiza nije dolazila u obzir te sam pokušao da uklonim poremećaj sugestijom. Posle nekoliko terapija hipnozom, počela je govori dubokim, promuklim, uplašenim glasom.

Godinama je progoni želja da ubije sopstvenu decu. Otac dece ih je napustio i žive na ivici gladi. Pokušavala je da zaradi baveći se šivenjem kod kuće. Iznenada je osetila kako je zahvata pomisao na ubistvo. U trenutku kada je umalo gurnula decu u reku, obuzela je snažna teskoba. Od tog časa je progoni da se prijavi policiji i zaštiti decu od same sebe. Taj novi nagon takođe je pobudio žestoku teskobu. Uplašila se da će završiti na vešalima. Na samu pomisao stezalo joj se grlo. Zastrašena sopstvenim nagonom, zaštitila se ćutanjem. Mutizam je predstavljao krajnju posledicu grča glasnih žica.

Nije bilo teško otkriti koja se situacija iz njenog najranijeg detinjstva odražava u poremećaju. Kao siroče, rasla je u kući nepoznatih ljudi gde su bili smešteni po šestoro u sobi. Bila je neprestano izložena seksualnim zlostavljanjima odraslih muškaraca. Žudela je za majkom koja bi je zaštitila. U svojoj uobrazilji, bila je zaštićena beba na materinskim grudima.

Grlo je oduvek predstavljalo stecište njenih teskoba i žudnji. Posmatrajući sopstvenu decu u situaciji sličnoj svojoj, osetila je da nemaju razloga za život. Pored toga, mržnju prema odbeglom suprugu, prenela je na njegovu decu. Ukratko, neverovatno složena i gotovo nerazmrsiva situacija. Iako potpuno frigidna i opterećena ozbiljnim genitalnim teskobama, odlazila je u krevet sa mnogim muškarcima.

Pomagao sam joj da ovlada pojedinim teškoćama. Dečaci su prebačeni u odgovarajući dom; vratila se poslu; čak smo i prikupljali novac za nju. U stvarnosti, međutim, beda joj je samo neznatno olakšana. Bespomoćnost često navodi ljude na nepredvidljive stvari. Imala je običaj da usred noći zakuca na moja kućna vrata i zapreti samoubistvom ili ubistvom bebe ukoliko joj u nečemu ne izađem u susret.

Posećivao sam je i u njenom domu. U tim prilikama se nisam suočavao sa uzvišenim problemom etiologije neuroze već sa pitanjem na koji način ljudsko biće iz godine u godinu podnosi takav život. Ništa, baš ništa joj nije unosilo radost u svakodnevicu; okruživale su je samo beda, usamljenost, ogovaranje suseda, briga za nasušni hleb i, povrh svega, zločinački postupci stanodavca i poslodavca.

Radila je nadasve teško: deset sati dnevno za besmislenu svotu novca. Samo je čudom uspevala da preživi. Na koji način, nije mi poznato. U isto vreme, vodila je računa da se ne zapusti; čak je i čitala knjige koje je, ponekad, i od mene uzimala na pozajmicu.»

Ovog slučaja sam se setio kasnije, suprostavljajući se marksistima koji su neprekidno ponavljali kako seksualna etiologija neuroze predstavlja građansku izmišljotnu i kako je isključivi uzročnik neuroze «materijalna želja». Kao da seksualna želja nije «materijalna»! Neurozu ne prouzrokuje «materijalna želja» u smislu koju joj pridaje marksistička teorija, već neuroza kod ljudi koje sam opisao razara sposobnost za razumno delovanje u skladu sa potrebama i zahtevima situacije, uništava moć nadmetanja na tržištu radne snage, udruživanje sa ljudima u sličnim društvenim prilikama i trezvenog razmišljanja.

Životne činjenice pobijaju svaku tvrdnju da su takvi slučajevi izuzetak od pravila, a posebno pokazuju neosnovanost stava da neuroza ne postoji jer predstavlja «bolest bogatih malograđanki».

Neuroze radničkog stanovništva izdvajaju se samo po nedostatku kulturne istančanosti prisutne kod ostalih slojeva. Predstavljaju sirovu, neprikrivenu pobunu protiv duševnog pokolja kome su izloženi. Imućni građanin je u stanju svoju neurozu da podnese dostojanstveno ili da je ispolji na podnošljiv način. Među pripadnicima radničkog življa neuroza postaje ono što zaista i jeste: groteskna tragedija.

«Druga bolesnica je patila od tzv. nimfomanije. Nije bila u stanju da postigne seksualno zadovoljenje; zbog toga je odlazila u krevet sa svakim muškarcem koji je za to bio spreman. Na kraju je počela da masturbira uz pomoć drške noža da bi u jednom trenutku, upotrebila sečivo i teško se povredila.

Svakome ko je upoznat sa ogromnim mukama koje može izazvati nezajažljivo i nezasito polno uzbuđenje postaje smešna definicija kao što je «transcedentalno svojstvo pojavne duhovnosti». Navedena bolesnica je još jednom otkrila razorne posledice života unutar siromašne, brigama obuzete radničke porodice sa mnogo dece. Majke u takvim porodicama nemaju dovoljno vremena da odgajaju svoju decu.

Primeti li da dete masturbira, majka, na primer, krene nožem na sopstveno dete. Dete poveže nož sa strahom od kazne za nedozvoljeno seksualno ponašanje i osećajem krivice zbog toga, ne usuđuje se da se prepusti zadovoljstvu i, kasnije, nagnana nesvesnim osećajem krivice, pokušava da doživi orgazam uz pomoć tog istog noža.»

Pomenuti slučajevi se znatno razlikuju od uobičajenih neuroza i psihoza. Impulsivne ličnosti predstavljaju prelazni stupanj od neuroze ka psihozi. Ego još uvek nije poremećen ali je razapet između nagona i morala; između potvrđivanja i osporavanja nagona i morala. Besan je na sopstvenu savest i pokušava da je se otrese naglim, prenaglašenim radnjama. Jasno se pokazuje da je savest proizvod grubog i nedoslednog odgoja. Prisilna neuroza i histerija vode korene iz najranijeg detinjstva provedenog u atmosferi osporavanja polnosti.

S druge strane, navedeni bolesnici su mladost provodili bez ikakvih seksualnih ograničenja, često uz zavođenje ili silovanje. Onda, iznenada, dolazi do grube kazne koja se nastavlja kao osećanje krivice. Ego se od savesti brani potiskivanjem kao što se ranije branio seksualnim željama.

Zastoj seksualne energije znatno je naglašeniji i jasnijih posledica kod impulsivnih ličnosti nego kod neuroze sa potisnutim nagonima. Vodio sam teške borbe sa karakterima navedenih bolesnika. Težina slučaja neposredno je zavisila od stepena seksualne napetosti ili zadovoljenja. Oslobađanje seksualne napetosti kroz genitalno zadovoljenje odmah je izazivalo prodor patoloških nagona.

Čitalac koji je upoznat sa osnovnim postavkama seksualne ekonomije već ovde će zapaziti sve činioce koji će kasnije ući u moju teoriju: otpor ličnosti, terapijsku ulogu genitalnog zadovoljenja i ulogu seksualnog zastoja u bujanju protivdruštvenih i nastranih seksualnih impulsa. Saznanja prikupljena lečenjem pomenutih slučajeva dobila su na značaju tek nakon što sam stekao slična iskustva sa neurozama potisnutih nagona.

Napisao sam monografiju u kojoj prvi put ukazujem na nužnost «analize karaktera». Frojd je za tri dana pročitao rukopis i napisao mi pismo u kome ga odobrava. Možda ćemo biti u mogućnosti, mislio je, da otkrijemo slične mehanizme koji deluju između ega i superega i koji su nalik onima između ega i ida.

Rast protivdruštvenih i nastranih impulsa usled poremećaja normalne seksualne funkcije predstavljao je potpuno novo otkriće. Psihoanaliza je takve slučajeve objašnjavala na osnovu «urođene snage nagona». Smatralo se da je analna seksualnost obolelih od prisilne neuroze posledica «snažne erogene sklonosti analne zone».

Prema Abrahamu, melanholici poseduju «snažnu oralnu sklonost» koja ih vodi i u depresivna raspoloženja. Verovalo se da mazohistička uobrazilja sopstvenog mučenja vodi poreklo od «snažnog erotizma kože»; egzibicionizam je, tvdilo se, prouzrokovan naročito snažnim erotizmom oka; za sadizam se pretpostavljalo da ga izaziva «pojačani mišićni erotizam». Otuda postaje jasno koliki je prostor bilo potrebno raščistiti pre nego što sam mogao da pristupim uobličavanju svojih kliničkih iskustava u vezi sa ulogom genitalnosti. Iznad svega, međutim, čekalo me je nerazumevanje.

Postojanje veze između snage protivdruštvenog i nastranog ponašanja i poremećene genitalne funkcije više je nego očigledno. Ipak, ono se ne slaže sa psihoanalitičkim shvatanjem izdvojenih, «delimičnih podsticaja». Frojd je tvrdio da se polni nagon razvija od pregenitalnih ka genitalnim stupnjevima.

Ovakvo stanovište je, međutim, mehanicističke prirode, što se vidi iz sledećeg: Svaka erogena zona unapred je data nasleđivanjem. Svakoj erogenoj zoni (usta, čmar, oko, koža, itd.) odgovara poseban delimični impuls: sisanje, pražnjenje creva, gledanje, podvrgavanje mučenju itd. Ferenci je čak smatrao da je genitalna seksualnost posledica sklopa pregenitalnih osobenosti. Frojd je verovao da devojčice ne poseduju vaginalni erotizam već isključivo klitoralnu seksualnost.

Moja zapažanja su neprestano pokazivala da impotentnost uvećava pregenitlane impulse, dok ih potentnost smanjuje. Nastojeći da tu činjenicu prilagodim psihoanalitičkoj teoriji, počeo sam da verujem kako je zaokružena seksualna fiksacija dete-roditelj moguća na bilo kom stupnju najranijeg detinjeg polnog razvoja.

Dečak je u stanju da oseća oralnu želju prema majci čak i u petoj godini života; želja devojčice prema ocu može biti isključivo oralna ili analna. Odnos veoma malog deteta prema odrasloj osobi bilo kog pola je veoma složen. Frojdov obrazac, «volim svoga oca i majku i mrzim svoju majku i oca», samo je početak. Utvrdio sam postojanje razlike između pregenitalnog i genitalnog odnosa dete-roditelj.

Onaj prvi sobom je nosio duboku regresiju i značajnije duševne poremećaje od drugog. Genitalni odnos je smatran normalnim razvojnim stupnjem, dok je pregenitalni svrstavan u patološke. Dečak koji je svoju majku voleo na analnom, dakle, nastranom stupnju kasnije će znatno teže uspostavljati genitalni odnos sa ženama nego da je bio snažno genitalno privržen majci. U drugom slučaju zadatak terapije se svodi na razrešenje fiksacije dok je u drugom slučaju celokupan razvoj karaktera tekao u smeru pasivnosti i ženskosti.

Slično tome, izgledi za izlečenje povoljniji su ukoliko je devojka imala vaginalni ili analni odnos prema ocu nego u slučajevima kada ona sama preuzima sadističku, mušku ulogu. Otuda je histerija sa genitalnom fiksacijom na incest lakši terapijski zadatak od prisilne neuroze pregenitalnog porekla.

Postvljalo se pitanje zašto je lakše razrešiti genitalnu nego pregenitalnu fiksaciju. U to vreme nisam poznavao osnovnu razliku između genitalne i pregenitalne seksualnosti. Psihoanaliza nije pravila – i još uvek ne pravi – tu razliku. Verovalo se da je genitalnost podložna sublimaciji jednako kao analnost ili oralnost. Pojmovi «kulturnog potiskivanja», «odbacivanja» i «zadovoljenja» primenjivani su u svim slučajevima podjednako.

U vezi sa tim biću nešto podrobniji. Pogrešna je tvrdnja psihoanalitičara da im je pošlo za rukom da teoriju genitalnosti uključe u svoju teoriju neuroze. Stoga je nužno doneti tačnu definiciju. Istina je da su psihoanalitičari sve moje radove na tu temu objavljene od 1922. godine naovama – u izvesnoj meri – preuzeli; ne prodirući, međutim, u njihovu suštinu.

Utvrđivanje da pregenitalno i genitalno zadovoljstvo predstavljaju dva različita pojma jeste tačka u kojoj seksualna ekonomija započinje svoj nezavisan razvoj. Bez te razlike moja teorija ostaje nedorečena. Njeno ispravno tumačenje nužno vodi, korak po korak, stazom kojom sam morao proći ukoliko nisam želeo da žrtvujem svoj rad.