Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih

Mali princ - Antoine de Saint-Exupéry

majra — Wed, 22 May 2013 08:35:48 +0200

Autor: majra

Poslao: Sre 22.05.2013 8:35

Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna života malog princa bila mi je rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o nečem o čemu je dugo ćutke razmišljao:

- Ako ovca jede šiblje, znači li da jede isto tako i cveće?

- Ovca jede sve na šta naide.

- Čak i cveće sa trnjem?

- Da, cak i cvece sa trnjem.

- Čemu onda služi trnje?

Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokušavajući da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar počeo da izgleda sasvim ozbiljan, pijaća voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.

- Čemu služi trnje?

Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo što mi je palo na pamet:

- Trnje ne služi ničem, to je čista pakost od strane cveća!

- Ah!

Ali posle kratkog ćutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:

- Ne verujem ti! Cveće je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strašno sa svojim trnjem...

Nisam ništa odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao izbiću ga jednim udarcem čekića." Mali princ me ponovo prekide u razmišljanju:

- A da li ti misliš da cveće...

- Ne! Ne! Ništa ja ne mislim! odgovorio sam prvo što mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!

Pogleda me preneraženo.

- Ozbiljnim stvarima!

Video me je, sa čekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predmet koji mu je izgledao vrlo ružan.

- Govoriš kao odrasle osobe!

Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:

- Ti sve brkaš... sve si smešao!

Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa lepršala je na vetru:

- Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad ništa drugo nije radio, samo je računao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan čovek! Ja sam ozbiljan čovek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije čovek, to je pečurka.

- Šta?

- Pečurka!

Mali princ je sada bio bled od besa.

- Milionima godina cveće stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cveće. Zar nije ozbiljno ako pokušamo da shvatimo zašto se cveće toliko trudi da stvori trnje koje ničemu ne služi. Zar nije važan rat izmedu ovaca i cveća? Zar to nije ozbiljnije i važnije od računa nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca može da uništi u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, čak i ne shvatajući šta čini, zar to nije važno!

On pocrvene, zatim nastavi:

- Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medju milionima zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih posmatra. On kaže sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije važno!

Nije mogao više ništa da kaže. Iznenada je zajecao. Noć se spustila. Bacio sam alat. Nije mi više bilo stalo do mog čekića, do klina, do žedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utešiti. Uzeo sam ga u naručje. Ljuškao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji voliš nije u opasnosti... Nacrtaću tvojoj ovci brnjicu... Nacrtaću tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam više znao šta da kažem. Osećao sam se veoma nespretan. Nisam znao kako da mu pridjem, kako da mu se približim. Tajanstvena je zemlja suza.

Antologija humana - Bela Hamvaš

vessna — Thu, 09 May 2013 22:43:53 +0200

Autor: vessna

Poslao: Čet 09.05.2013 22:43

Budimo verni svojoj prirodi

Kada se prilagođavamo prirodi drugih, pazimo da ne odamo svoju. To je nepodnošljivo smešno i niko nam ne bi oprostio. Kakva je glupa taština živeti u uverenju da možemo odigrati bilo kakvu ulogu kako bismo navukli bilo koju masku.
Bilo ko da je, ako se ne ponaša odgovarajuće svojoj maski, pobuđuje nepoverenje i lažnom prevlašću vređa našu osetljivost. Ako je samo moguće, budimo jednostavni, skromni i ravnomerni. Razgovarajmo s ljudima samo o stvarima koje ih interesuju i oni će to rado slušati. Ne opterećujmo druge svojim pitanjima. Budimo strpljivi prema njihovim greškama, pažljivi prema njihovim sposobnostima; uzmimo u obzir njihove slabosti i predrasude. Eto prirodnog ponašanja čoveka višeg reda kojim se on bez bilo kakvog napora prilagođava prirodi drugih. Prevelika finoća ne govori o naročitoj spretnosti; izvor umetnosti jeste nesavršenost prirode.

Derviš Sušić – Kaimija

Manjo — Fri, 26 Apr 2013 08:12:48 +0200

Autor: Manjo

Poslao: Pet 26.04.2013 8:12

Izričem najdublju zahvalnost zemljama Anadoliji i Persiji i gradovima Istambulu, Sofiji i Jedrenu. Dao Bog pa im na granice i pod zidine ne dolazili slavohlepni Bošnjaci s oslobodilačkim namjerama. Od ostalog ce se valjda znati i sami sačuvati.

A zahvalan sam im jer sam u njima proučio medicinu, logiku, filozofiju, stilistiku i nekoliko magijskih vještina. I jer u njima spoznadoh korist vješte laske, utisak dobro proračunate razmetljivosti, slabost i nepostojanost načela koja ljudi propovijedaju a ne pridržavaju ih se, snagu novca, tvrdoću batine, mekotu gajtana, svu ljepotu žene, ****** ****** ********* **** i sve strahote gladovanja koje se sprda s obzirima kad potegne da se podmiri.

Hvala tim zemljama i tim gradovima jer sam se u njima dovoljno naoružao za život u Bosni. Toliko dobro da ću je moći voljeti a da mi se ona ne naruga, pomoći joj a da me ne popljuje, prekorjeti je, a da mi se ne osveti.

Vraćam se kući nakon toliko godina skitnje, nakon toliko godina stračenih nad debelim knjigama ispunjenim uglavnom pitanjima i nagadavanjima. Znam dosta Bošnjaka koji su naukom ili sudbinom prevazišli u sebi nagone koristoljublja. Vračali su se kući da pomognu, spremni na sve moguće žrtve. Čak i očekujući ih s izvjesnim sladostrašćem, bez čega nema sveca. Ove nesretnike niko nije isjekao ni povješao. Oni su se tiho iznutra rasuli i ušutjeli ili iz straha od ludila pobjegli.

Ali ja polazim s jasnim namjerama i s toliko zdravlja i zdravog razuma da bi mi tri Bosne malo bilo.

Svrnem u Jedrene svom starom dobrom ucitelju Muslihedinu Užičaninu da ga poljubim u ruku i čujem njegov poslednji savjet.

Starac, poluslijep od slaba svjetla i sitnih slova po debelim knjigama nad kojima kaplje, evo, vec sedamdeset godina, obradova se kad me vidje. Ali kad ču da idem u Bosnu, diže desnu obrvu i u kratkovide oči iz sebe natopi brigu i tihu srdzbu.

»U Bosnu? Šta ćeš ti po Bosni? «
»Da pomognem, da liječim, da podučavam, da podržim…«
»Hm! Znaš li ti šta je Bosna? «
»Sjećam se svakog trenutka proboravljenog u njoj.«
»Ali Bosna nije ono što čula odmah prime s njenih boja i oblika. Slušaj što ću ti reći! Bosna je najdublji kazan pakla. Ona je lošim putem, tvrdom navikom i neizlječivom sumnjom zatvorena za rijeke ljepota koje su drugi ljudi stvorili, a svojim položajem otvorena je najezdama sa sve četiri strane.

Dragi moj, svuda opasnost od drugog obično reži za granicom. U Bosni, ona se vidi u znaku suprotne vjere, čuje u pjesmi, sluti u pogledu prolaznika. Svuda se ljudi bore za sličnosti da bi bar oponašali jedinstvo koje je podloga snošljivosti. U Bosni se sve upelo da podvuče razliku. Ja znam da to njeni žitelji nisu donijeli sa sobom na ovaj svijet. Gdje su uzročne tajne opredjeljenja slojeva, žestine, isključivosti i upornosti trajanja tih opredjeljenja, ja ne znam. Ali ti savjetujem da ne ideš.« »Hvala ti na savjetu, ali ja idem.«
»Čekaj! Svaku zemlju sile rastočnice razvlace najviše na dvje strane, a Bosnu na sve strane. U takvoj zemlji ne može biti sreće i obilja. Nigdje siromah nije jadniji, ni zima teža, ni glad ljuća, ni razlika uočljivija, ni mržnja poganija i tamnija nego u Bosni. Vjeruješ li mi? «
»Vjerujem. Ali ja idem.«
»Kaimijo, moj najbolji učeniće, ne idi! U Bosni te samo nesreće čekaju. Ostarjećeš prije nego što dozriš. Začutaćeš prije nego što uzmogneš progovoriti. Sjedi ovdje kraj mene i nasladuj se djakonijama što nam ih knjige pružaju. Život će ti teći u neprekidnim tihim radostima što krijepe vedrinom i snagom. Ostani! «
»Moj mnogopoštovani učitelju, moram da idem. Goni me nešto neodoljivo, nešto kao kurjačka glad, kao skitnička radoznalost, kao pomamna žudnja za grijehom, ili – oprosti na neskromnosti – kao strast propovjednika. Mozda ću se pokajati. Ali zar je kajanje zbog učinjenog najteža kazna? Mislim da je tegobnija praznina zbog propuštenog!«
»Hasane Kaimijo, ti već znaš što treba znati. Ne znam samo da li želiš ono što treba željeti. Bojim se, ti preoštro vidiš, prebrzo zaključuješ kao hazarder kome je u zalogu uvijek sopstvena glava, i žuriš da učiniš ne pitajuci je li sve dozrelo za čin. A takve, kasnije, pohode sumnja, poraz, tihi očaj ili neizmjeran gnjev, pa ili se propiju ili pobenave. Još jednom ti kao drugi otac preporučujem: ostani živjeti u cvijetnim ljepotama mudrosti, u tišinama svetih saznanja koja su daleko iznad zemaljskih strasti i potreba, pod suncem koje ne prži nego samo miluje i blago obasjava, nije nikakvo bježanje od obaveza. Naprotiv! To je obaveza onog ko shvati šta je više a šta niže na beskrajnim stepenicama života…«

Još dugo me je ubjedivao moj učitelj, kašljucao, šmrcao, srkutao čaj i zaranjao dug istančao nos u raskošnu ružu, i kuckao dugim staračkim kažiprstom o pozamašnu knjigu od oko četiri oke težine. Ali ja ostadoh pri svom. Ručavši, popričasmo još nepun sat. On me nasavjetova kojim putem da okrenem, gdje da konačim, kako da noge uveće poslije pranja mažem kozjim lojem da me put ne bije i kundure ne žuljaju, pa se restadosmo.

S betnjom o štapu i dugim nožem pod derviškim haljetkom zaputih se prema zapadu, riješen da za nepun mjesec poljubim prag svom dragom Sarajevu.

(edit: galeksic 2013.04.26 10:45)

Blago Cara Radovana - Jovan Dučić

majra — Thu, 18 Apr 2013 21:02:30 +0200

Autor: majra

Poslao: Čet 18.04.2013 21:02

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju.

Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

– I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom.

– Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Hamvašev brevijar - Misli Bele Hamvaša

vessna — Thu, 28 Mar 2013 01:07:31 +0100

Autor: vessna

Poslao: Čet 28.03.2013 2:07

Da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je čisto; da bi mu raspoloženje bilo čisto, treba dobro da vari; da bi dobro vario, treba da šeta; da bi dobro mogao da šeta, treba da živi bez principa.

A šta je pismo? - takvo delo oko kojega se skupa nalaze sva tri uslova pisanja: prilika, sloboda i udaljenost. Preda mnom je prazna hartija, pišem ono što hoću i svaki glas odleti kao ptica ili iskra. Poziva me trenutak - idem umesto sebe - i možda krećem u beskraj. Sva osećanja ovde nalaze svoje mesto: simpatija, toplina, poruga, kritika, srdžba, a u dubini se nalazi ono što je zapravo smisao pisanja: želja. Pismo je jedino delo u kojem čovek ne može biti sam.

Sloj ukusa u čoveku spada među najtemeljnije slojeve. Upravo je zato čovek najnestrpljiviji u stvarima ukusa. Ukus se ne može objasniti. Nikada niko nikoga nije uspeo da ubedi u lepote, čari, toplinu i veličinu jedne pesme, ili muzičkog dela. Ali što se manje može objasniti, sve više postoji. Ukus ljude najprisnije vezuje. Jedno zajedničko divljenje slici, zajedničko uživanje u jelu, zajdnički odabrana boja odeće prisnije su od bilo koje principijelne veze. Moguće je vaspitavanje zajedničkih principa, - zajdničkih ukusa nikada. Ukus uvek otkriva najtajanstvenija saglasja među tipovima ljudi.

13.

Ako se nešto polomi u živom biću, nikada nije slomljeno ono na šta je lom usmeren, nego uvek nešto drugo, dublje od toga, temeljnije. Slomi se ono što drži ono što se želelo polomiti. Ako želim nekome da slomim njegov ponos, neće se polomiti ponos, nego ono što ga drži, možda sposobnost razlikovanja. Ako mu lomim taštinu, neću uništiti taštinu, nego ono što je ispod nje i što je drži: možda samopoštovanje. Ako nekome slomim telo, neće mu biti uništeno telo, nego ono što je u temelju tela, život.

16.

U pradavna vremena, priča grčki mit, još pre nego što su rođene Muze, cvrčci su bili ljudi kao i mi. Kada su Muze došle na svet i njihova pesma ispunila svet, jedan deo ljudi je toliko obuzela pesma sa su samo slušali i slušali, zaboravili su i da spavaju, jedu, piju, čak nisu primetili ni da su umrli. Od tih ljudi je nastalo pokoljenje cvrčaka koji su od Muza dobili na dar da ne treba ništa da jedu, ni da piju, i mogu da pevaju dok žive.

Psići na prodaju - Den Klark

majra — Fri, 15 Mar 2013 20:57:21 +0100

Autor: majra

Poslao: Pet 15.03.2013 21:57

Vlasnik jedne prodavnice držao je iznad vrata natpis na kome je pisalo "Psići na prodaju". Natpisi na neki način privlače i decu, pa je sasvim prirodno što je jedan mali dečak stao ispred tog znaka i vlasnika zapitao: "Za koliko novca nameravate da prodate te kučiće?"

Vlasnik radnje je odgovorio: "Za nekih trideset do pedeset dolara."

Dečak se mašio za džep i izvadio sitninu. "Imam dva dolara i trideset sedam centi." - rekao je. "Da li biste mi dozvolili da uđem da ih vidim?"

Vlasnik radnje se nasmejao, a zatim zviznuo, pa je iz kućice za pse izašla kuja i otrčala do drugog kraja radnje. Za njom je trčalo pet nežnih, sitnih loptica od krzna. Jedan psić je poprilično zaostao za njima. Dečak je odmah učio da psić koji zaostaje šepa, pa je pitao: "Šta nije u redu sa ovim malim psom?"

Vlasnik je objasnio da je veterinar pregledao to kučence i da je utvrdio da ima iščašen kuk. Uvek će šepati. Uvek će biti takav. Dečak se uzbudio. "Želim da kupim baš tog psića."

Vlasnik radnje mu je rekao: "Ne, ti ne želiš da kupiš baš tog psića. Ako ga stvarno želiš, pokloniću ti ga."

Dečak se veoma uznemirio. Pogledao je vlasnika radnje pravo u oči, i preteći prstom rekao: "Ne želim da mi ga poklonite. Taj mali pas vredi isto toliko koliko i ostali psići, sada ću vam dati dva dolara i trideset sedam centi, a pedeset centi plaćaću vam mesečno sve dok ga ne isplatim."

Vlasnik radnje ga je ubeđivao: "Ti ustvari, ne želiš da kupiš tog psića. On nikada neće moći da trči, skače i igra se sa tobom kao ostali psi."

Tada je mali dečak seo, podvrnuo nogavicu pantalona da bi pokazao svoju uvrnutu levu nogu u velikoj metalnoj protezi. Pogledao je vlasnika radnje i nežno odgovorio: "Vidite. Ni ja ne mogu dobro da trčim, a tom kučencetu potreban je neko ko će ga razumeti!"

Odlaganje. Parezija – Andrej Nikolaidis

Mikica — Sat, 23 Feb 2013 10:24:25 +0100

Autor: Mikica

Poslao: Sub 23.02.2013 11:24

Parezija je, dakle, slobodan, istinit govor... Ona nije navođenje na istinu. To nije poziv na dijalog, niti za cilj ima edukaciju. Parezija je incident: to je govor, koji nije izgovoren iza maske, niti poštuje masku onoga kome je upućen, onoga ko je (sve)moćan: to je govor koji je bačen u lice, stoga će biti shvaćen kao izazov i uvreda...

Parezija je specifičan način govorenja istine. Podrazumijeva da to što je rečena istina ima ozbiljne posljedice po onoga ko je izgovara, i da on to zna. Ona podrazumijeva rizik za govornika, koji uključuje i smrt. Tu se, drži Foucault, nalazi ključ parezije. (...)

Mogu prihvatiti da je moguće reći istinu o tiraninu. Ali ne i o sebi. O čemu god da je riječ, ostaje nešto što nije rečeno, nešto stravičnije od svega rečenog. Stoga su naše istine uvijek nepotpune, otud i nisu istine. Uvijek lažemo, ali niko ne laže kao onaj koji govori o sebi.

Sve manje strpljenja imam za umjetnost, osim onu koja žudi za realnim. Onaj ko umjetnošću pokušava dosegnuti realno svjesno rizikuje (samo)uništenje: on pokušava reći ne samo ono što ne smije, nego i ne može biti rečeno, svakako ne bez posljedica. (...)

***
Jesi li pogriješio, jesi li trebao napisati drugačije?

Jesi li mogao, kako ti je, doista dobronamjerno, rekao jedan od novinara koji te intervjuisao, „samo malo spustiti intonaciju, recimo za jedan stepen“? Jesi li mogao tako?

Mogao sam, ali po strašnu cijenu, daleko veću od one koju sam platio, one koja mi je prihvatljiva.

Samo malo je ponekad više od svega što smo spremni učiniti. Svaka dobra smrt je, na neki način, samoubistvo. Ubije nas neka naša odluka, neki kompromis koji smo htjeli napraviti. Život je kompromis i kompromisima se održava. Ali uprkos svim kompromisima na koje pristanemo na koncu nas ubije neko samo malo na koje nismo pristali. Da smo samo malo manje pušili, da smo samo malo manje pili, da smo se manje drogirali, malo manje jeli a više hodali, da smo samo malo manje brinuli – bili bismo barem malo duže živi. Znali smo da nas to može uništiti, pa ipak smo to uradili. To su smrti. Ostalo je tek nestajanje.

Toj neracionalnosti, toj konstrukcionoj grešci u čovjeku dugujemo i ono malo ljepote.

Kad ne bi bilo tako, ovaj bi svijet već bio ono što će tek postati. Carstvo pristojnosti i mjere, u kojem bi retardirani egoisti, sa svojim životnim trenerima i knjigama za samopomoć pri ruci, živjeli i umirali zadovoljni, jer u tom bi se carstvu znao red. (...)

Samo malo umjerenije znači politički korektno. Ne dolazi u obzir, ni pamet ni etičnost i korektnost takozvane zlatne sredine, koja umjesto filozofije ima javno mnijenje, s novinarima koji u sebi objedinjavaju uloge mislioca, umjetnika i moralnog autoriteta. (...)

Pa ipak, sve što sam učinio i napisao suprotnost je pareziji, sve je to tek odlaganje onoga što znam da trebam napisati, ili barem učiniti. Čitava je moja egzistencija va banque igra. Najjaču kartu još nisam odigrao, držim je skrivenu. Ili samo vjerujem da je imam, moguće da je posrijedi tek blef. Možemo li biti sigurni u razliku između tek ću reći i nemam reći? Poraz bi, dakle, mogao biti ne samo apsolutno razarajući, nego i apsolutno komičan: širom raširene prazne ruke, koje su, dok su još bile ispod stola, djelovale prijeteće. Konačni poraz će biti komičan: jer sve što sam rekao i što neću stići reći, sve je to tek priča koju idiot priča, puna buke i bijesa, priča što ne znači ništa.

Bez obzira na to: povući liniju koju si započeo, povući je do kraja, do margine i iza, tamo gdje se olovka lomi i mastilo ne ostavlja trag, bez obzira da li si u pravu ili u krivu, jer je to konačno svejedno, jer je jedino što čini autentičnim, što opravdava bilo koju ideju, uključujući i ideju o vlastitoj egzistenciji, tek vjernost toj ideji, ostanak uz nju do kraja, do krajnjih konsekvenci, bez obzira na cijenu.

Ali da bi to bilo tako, nužno je odbaciti svaku sentimentalnost, prije svega nostalgiju i melanholiju, koje čovjeka neumitno vuku natrag u sigurnost malograđanskog, u humus iz kojeg niče gadost protiv koje galamim. Žurno, bez osvrtanja, proći kraj svih dućana cimetne boje koji čuvaju miris toplog peciva i priče pune sjete. Izbaciti kroz prozor sve narativne mozart-kuglice, sve fotografije predaka, prekrivene patinom boljeg vremena, povađene iz slučajno pronađenih albuma, sve figurice od porcelana sjećanja, sve to van.

To nikada nisam uspio, zato sam promašivao i dalje promašujem. I povrh svega, neprekidno odlažem. To činimo, odlažemo, kao da imamo beskrajno mnogo vremena i beskrajno mnogo šansi, dok zapravo u najboljem imamo tek jednu priliku. Ili je sâmo odlaganje tek varka, jer tako prikrivamo činjenicu da prilike o kojoj je riječ nema. Odlaganje podrazumijeva i nadu: da imaš šta odložiti, da postoji neka važna odluka, čin, riječ za koju si sposoban, nadu da već rođenjem nisi ostavljen bez svih opcija.

Krv od tinte - Cornelia Funke

majra — Sun, 17 Feb 2013 15:42:47 +0100

Autor: majra

Poslao: Ned 17.02.2013 16:42

Nije li čudno kako knjiga postane deblja kad se više puta pročita?- upitao ju je Mo kad su na Meggin posljednji rodjendan još jednom prelistali sve knjige iz njene škrinje.

Kao da svaki put nešto ostane prilepljeno za stranice. Osećaji, misli, zvukovi, mirisi... I kad onda nakon mnogo godina ponovno prelistavaš knjigu, unutra otkriješ samu sebe, ali malo mladju, malo drukčiju, kao da te knjiga sačuvala poput spresovanog cveta, istodobno i čudnu i poznatu.

Krv od tinte (orig.: Tintenblut, eng. Inkspell, što znači "Čarolija od tinte") drugi po redu roman koji je napisala nemačka književnica Cornelia Funke u okviru "Trilogije Sveta od tinte" (Inkheart), čiji prvi deo nosi naziv "Srce od tinte", drugi "Krv od tinte" i treći deo "Smrt od tinte" koji se u originalu zovu "Tintenherz, Tintenblut i Tintentod". Čitaju se u dahu i vraćaju isom brzinom dušu u detinjstvo.

Misli o dobru i zlu - Vladika Nikolaj

majra — Mon, 14 Jan 2013 14:37:33 +0100

Autor: majra

Poslao: Pon 14.01.2013 15:37

Prirodni zakoni

Nikada se nije toliko govorilo o prorodnim zakonima kao u moderno vreme, i nikada se ljudi nisu osećali toliko robovi tih zakona kao u moderno vreme. Često revolucije i ratovi - dokazi rečenog - jesu kao provaljeni čirevi pod pritiskom čeličnih obručeva. Česte revolucije i ratovi, i zločini i samoubistva, najjasniji su demant svih modernih oracija o slobodi i napretku.

Nikada se nije toliko propovedalo poštovanje prirodnih zakona kao u moderno vreme. No zašto se niko ne usudi propovedati ljubav prema prirodnim zakonima? Zato što bi svi ljudi osećali odvratnost prema takvoj propovedi. A duhovni ljudi znaju, da su prirodni zakoni sluge večite ljubavi, i da je čovek više od prirodnih zakona.

Ma koliko da se poštovanje smatra vrlinom, ono je ipak vrlina niža od ljubavi. Pa kada se ova niža vrlina zahteva za jedan tako veliki predmet kao što su zakoni prirode, onda gde je i koliki li je tek predmet najviše vrline, ljubavi? Predmet ljubavi je tamo gde zakoni gube svoju moć, i odakle dobijaju svoju moć.

Reč i ljubav

Bog je dao ljudima reč ljubav, da tom rečju imenuju svoju vezu sa njim.

Kada ljudi zloupotrebe tu reč i njenu namenu, pa počnu njom imenovati vezu sa zemljom, onda ta reč slabi u odnosu prema Bogu.

Reči gube svoju magičnu i božansku moć kada se zloupotrebe, i postaju mrtve. Isto kao jedno severno drvo, presadjeno na jugu, što svene i osiši se.

Teslino prorocanstvo - Milovan Matic

majra — Wed, 02 Jan 2013 02:21:26 +0100

Autor: majra

Poslao: Sre 02.01.2013 3:21

Gospodo, neke od ideja koje sam iznio mnogima od vas izgledace tesko ostvarljive; ipak, one su rezultat dugotrajnog razmisljanja i rada. Vi biste im sudili valjanije da ste im posvetili svoj zivot, kao sto sam ja to ucinio. Sa idejom je slicno kao sa omamljujucom visinom na koju se penjete: isprva stvara nelagodnost i vi se bojite da cete pasti, sumnjajuci u sopstvene snage; ali, uskoro, udaljenost meteza zivota i uticaj visine koja pobudjuje hrabrost i odusevljenje, umiruje vasu krv; vasi koraci postaju cvrsti i sigurni, i vi pocinjete da vidite - zadivljujuce daleko. (Nikola Tesla)

Krug - Meša Selimović

insajder — Sat, 08 Dec 2012 09:50:39 +0100

Autor: insajder

Poslao: Sub 08.12.2012 10:50

Žvot je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće; život na koji bedno i bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda.

Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.

Devojka sa pomorandzama - Justejn Gorder

majra — Fri, 30 Nov 2012 01:12:49 +0100

Autor: majra

Poslao: Pet 30.11.2012 2:12

Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.

Ne možes da mi kažes da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju.

Naime, tada dobijamo još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenadjenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata. Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.

Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo se i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života. Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.

Lekar čudotvorac - Efraim Kišon

majra — Mon, 12 Nov 2012 20:50:59 +0100

Autor: majra

Poslao: Pon 12.11.2012 21:50

- Najbolji savet koji se može dati novom doseljeniku u Izrael glasi: "Budite lekar!" Tridesetih godina, kad je doseljavanje iz Nemačke dostiglo vrhunac, nastala je takva najezda lekara da su oprezne domaćice stavljale na vrata natpis: "Za lekare ordiniram samo posle podne od 15 do 16 casova."

Danas je drugačije. Sve više ljudi poboljeva a sve manje studira medicinu. Izrael je postao pravi raj za lekare. Svakako, čekaonice lekara prepune su i u Americi. Ali Amerikanci odlaze kod njih samo zato jer ih na to obavezuje legitimacija neke od zdravstvenih organizacija. Šta tolike ljude čini bolesnim? Nesumnjivo, siva jalova svakodnevica. Ljudi čeznu za malom promenom, a kako im bolest donosi promenu, oni su spremni da to i plate. Lekar je, pak, spreman da ih prima.

Moj slučaj započeo je sa čudnim osećajem praznine u trbušnoj duplji, posle čega je usledila potmula unutrašnja tutnjava. U početku nisam obraćao pažnju na to. Ali kad se taj osećaj praznine pojačao, pogotovo što jednom čitavih osam časova nisam ništa okusio, uznemirio sam se i zapitao tetku šta da radim. Ona malo porazmisli pa mi preporuči da zatražim lekarsku pomoć.

- Dobro – rekoh. – Idem u Zdravstvenu zastitu.
- Zar si poludeo? – progundja moja tetka. – Oni će te samo opljačkati. Otići ćeš kod Grosgloknera.
- Ko je to?
- Ko je to? Ti ne znaš ko je prof. Grosglokner? Lekar čudotvorac koji je izlečio već stotine hiljada?
- Stotine hiljada? Ma hajde...
- Prestani da zanovetaš i podji kod dr Grosgloknera. Obrati mu se na nemačkom. I ne beri brigu... on će ti sigurno pronaći nešto ozbiljno.

Hteo sam smesta da odem kod njega, ali me je tetka poučila da posetu čudotvorcu treba najaviti telefonom. Jedan ženski glas mi je telefonom zkazao posetu za tri nedelje, u 5 časova i 26 minuta.

- "Do tada, molim Vas, nemojte da jedete, pijete, spavate i pušite" – dodala je.

Kad sam stigao u ugovoreni minut, čekaonica je bila širom otvorena, a u njoj pedeset do šezdeset pacijenata. Niko nije odgovorio na moj ljubazni pozdrav. U prostoriji je vladala atmosfera pobožne tišine. Vrata koja su vodila iz nje bešumno su se otvarala i zatvarala, sestre odevene u belo promicale su tamo-amo, s vremena na vreme ušetali bi polunagi muškarci i nestajali kao senke. Zatim se više pacijenata poredjalo jedan za drugim i u pačjem poretku nestadoše kroz neka vrata. Sve se to dogadjalo sa nekom zastrašujućom preciznošću. Bio je to čudovišni, dobro podmazani mehanizam.

Nekih pola sata pratio sam sve to sa sve većim strahopoštovanjem, kada mi pridje sestra i naredi da podjem za njom. Ušli smo u prostoriju za prijem bolesnika. Sestra dohvati pozamašnu kartoteku i poče da upisuje moje lične podatke.
- Ime? Rodjen? Odakle dolazite? Zanimanje?
- Novinar.
- Dvadeset i šest funti.
- Zašto toliko?
- To je cena prvog pregleda. Samo kolege i pripadnici srodnih zanimanja imaju popust.
- Vrlo dobro. Ja popravljam pisaće mašine.
- Samo trenutak, molim. – Sestra prelista nekiraskupusani priručnik. – Dvadeset pet i trideset.

Platio sam tarifu sa popustom i vratio se na stražu u čekaonicu. Za manje od dva sata neka nova sestra odvela me je u drugu prostoriju, u kojoj osim kreveta nije bilo drugog nameštaja. Obzirom da je sestra bila postarija i ulivala poverenje, usudio sam se da je zapitam zašto taj matori lopov tako bestidno mnogo naplaćuje.

- Moj muž nije dobrotvorna ustanova – odvrati gospodja Grosglokner. Zatim otvori neku debelu knjigu i upita me ledenim glasom zašto sam došao.

Možda ce to nekom izgledati pomalo čudno, ali s osobama ženskog pola ne volim da pričam o svojim telesnim tegobama, a pogotovo ne u sobi u kojoj nema ničeg drugog osim kreveta. Odbio sam da pružim željenu informaciju gospodji Grosglokner. Posle toga su me uputili da ponovo čekam na starom mestu, odakle sam mogao nesmetano da posmatram sve življi saobraćaj. Kao da je bilo sve više sestara koje su same ili s pacijentima pod ruku promicale prostorijom. Nisam mogao da se uzdržim a da se ne obratim osobi koja je sedela do mene:

- Odakle mu tolike sestre? – zapitah tiho.
- Sve same Grosgloknerke – prošaputa on. – Profesor ima sedam sestara i trojicu bracće. Svi ovde rade.

Ubrzo me jedan od braće odvede u kupatilo, gurnu mi epruvetu u ruku i zatraži da učinim nešto što me je navelo da upitam:
- "Zašto?"
– "Zato što se nikad ne zna", odgovori on. I zato što ce profesor da me primi tek kad budu izvršene sve pripreme. Jedva sam napunio epruvetu do vrha, kad me jedna od sestrara Grosglokner odvuče u kuhinju da izvrši analizu krvi i želudačne kiseline. I onda opet nazad na početni položaj.

Pred sumrak se pojavila sledeća sestra, pa je meni i još dvojici pacijenata naredila da se skinemo do pojasa, da ne napuštamo svoja mesta i da budemo spremni da se odmah odazovemo na poziv. U tom poznom času u čekaonici je već toliko zahladnelo da se moglo čuti cvokotanje naših zuba. Sestra reče da joj je žao, ali profesor ne može da razbacuje svoje dragoceno vreme.

- Daću vam sada nekoliko uputstava kojih morate da se pridrzavate – nastavi ona. – Da bismo uštedeli vreme, molim vas da pri ulasku u ordinaciju izostavite svako pozdravljanje. Sedite odmah na tri stolice u sredini sobe, duboko udahnite i isplazite jezike. Ostanite tako sve dok ne dobijete dalje instrukcije. Ne dosadjujte profesoru bilo kakvim pitanjima ili primedbama. On će sve saznati iz vaših kartona. Ako vas nesto zapita, nemojte da odgovarate... ili ako to ne možete da izbegnete... koristite proste rečenice od tri do šest reči. Zatim izadjite bez pozdrava! Ponovite!

Izdeklamovali smo uputstva. Tada se otvoriše vrata Svevišnjeg. Začu se tih zvižduk.
- Sada! – povika sestra. – Marš unutra!
Umarširali smo držeći se instrukcija.
Profesor je izvršio smotru jezika.
- Kakvih je bolesti bilo u Vašoj familiji? – zapita me.
- Različitih – odgovorio sam (jedna rec).
- Koliko Vam je godina?
- Trideset (tačan odgovor bi trebalo da glasi "trideset i pet", ali nisam hteo da trosim vreme).

Profesor dohvati svojom čudotvornom rukom neki šiljati instrument, ubode me u ledja i upita šta osećam.
- Ubod u ledja – rekoh.
- Gospodine Klajneru - reče profesor – treba izvršiti detaljan pregled Vaše kičme.
- Oprostite – reče pacijent levo od mene. On još nije uvukao jezik pa je teško govorio. – Ja se zovem Klajner i ja...
- Ne prekidajte me! – prekide ga profesor u pravednom gnevu i okrete se ka meni da mi postavi dijagnozu. A ona je glasila: lagana prehlada koju sam verovatno zaradio dugo sedeći go do pojasa u nezagrejanoj prostoriji. Terapija: dve tablete aspirina.

Profesor nam pokretom ruke dade znak da izadjemo. Ostala dvojica su htela nešto da kažu, ali su ih sestre surovo izgurale napolje.

Dok smo se oblačili jedan od njih, neki čovečuljak pilećih grudi, jadao se da je poštar i da je samo pokušao da uruči preporučeno pismo. Danas su ga po treći put silom pregledali, uprkos njegovim protestima. Prošlog ponedeljka su ga već ukrcali u ambulantna kola da ga prevezu u bolnicu na operaciju slepog creva, ali je na jedvite jade uspeo da pobegne.

Knjiga o čaju - Kakuzo Okakura

majra — Wed, 31 Oct 2012 14:52:50 +0100

Autor: majra

Poslao: Sre 31.10.2012 15:52

Zar niste osetili da u drhtavom sutonu prolećne zore, dok u zagonetnom ritmu ptice cvrkuću medju drvećem, mužjaci i ženke jedni drugima govore o cveću? Mora da je poštovanje cveća u čovečanstvu nastalo istovremeno kad i ljubavno pesništvo.

Gde razgovetnije, nego li u cvetu, slatkom u njegovoj nesvesnosti, mirišljavom u njegovom spokoju, možemo da zamislimo otkrivanje ljudske duše? Prvi čovek koji je ženi ponudio venac cveća prevazišao je životinju. Postao je ljudsko biće uzdigavši se nad sirovom prirodnom potrebom, ušao je u carstvo umetnosti shvativši tananu upotrebu "nepotrebnoga".

U radosti ili tuzi, cvetovi su naši stalni prijatelji. Sa njima jedemo, pijemo, pevamo, plešemo i igramo. Venčavamo se i krstimo uz cveće. Ne usudjujemo se ni da umremo bez njega! Molili smo se sa ljiljanom, meditirali sa lotosom, jurišali u borbi sa ružom i hrizantemom. Čak smo pokušavali da govorimo jezikom cveća, a kako bismo mogli da živimo bez njega? Zastrašujuća je i sama pomisao na svet lišen njegovog prisustva.

Kakvu samo utehu ono donosi postelji bolesnika,kakav samo sjaj blaženstva u mrak iznurenih duša! Njegova spokojna nežmost obnavlja u nama izbledelo poverenje u Univerzum, kao što usredsredjen pogled milog deteta priziva naše izgubljene nade. Upravo ono u tuzi leži na našim grobovima kada se pretvaramo u prah.

Ne možemo da prikrijemo istinu, ma koliko bila žalosna, da mi, uprkos svom drugovanju sa cvećem, nismo se izdigli više od životinje. Zagrebi ovčju kožu i vuk u nama će brzo iskeziti svoje zube. Rečeno je da je čovek sa deset godina životinja, sa dvadeset ludak, sa trideset promašen, sa četrdeset varalica i sa pedeset zločinac. Možda postaje zločinac zato što nikada nije prestao da bude životinja?

Nama nije ništa ozbiljno sem gladi, ništa sveto sem naših vlastitih želja. Pred očima nam se rušio hram za hramom, ali se jedan žrtvenik zauvek održava... onaj na kojem palimo insens vrhovnom Idolu-sebi samima. Naš Bog je veliki, a novac je njegov prorok! Pustošimo prirodu da bi smo mu prineli žrtvu. Hvalimo se da smo pokorili materiju, a zaboravaljamo da je upravo materija porobila nas. Kakve sve grozote ne činimo u ime kulture i otmenosti!

Odlican.com, Cesljarev - Ljubimica

Recite mi nežni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajući glavama pčelama što pevaju o rosi i sunčanim zracima, jeste li svesni strašne sudbine koja vas čeka?

Sanjajte, njišite se i veselite dok još možete na blagim letnjim povetarcima. Sutra će vas nemilosrdna ruka stisnuti oko vrata. Bićete počupani, deo po deo, na komadić, i izgnani iz svojih mirnih domova. Možda će prići i neka lepa okrutnica i možda će reći kako ste ljupki, dok su joj prsti još mokri od vaše krvi. Recite mi, hoće li to biti dobrota?

Možda je vaša sudbina da budete zarobljeni u kosi nekog za koga znate da nema srca.
Ili da budete zadenuti u reveru kaputa nekoga ko se ne bi usudio da vas pogleda u lice da ste Čovek.

Možda je vaša sudbina da budete zatvoreni u nekoj uskoj posudi, u kojoj je samo ustajala voda što gasi nepodnošljivu žedj koja upozorava da život kopni.

Cvetovi, da ste se zatekli i zemlji Mikadovoj, možda biste nekada sreli groznog čoveka naoružanog makazama i groznom pilom. On bi sebe nazvao Majstorom Cveća.
Isticao bi svoja lekarska prava, a vi biste ga nagonski mrzeli, jer znate da se lekar uvek trudi da produži muke svojih žrtava. On bi vas sekao, savijao i uvrtao u one nemoguće položaje za koje misli da vam dolikuje da ih poprimite. Iskrivio bi vam mišiće i iščašio kosti kao bilo koji drugi osteopat. Palio bi vas užarenim ugljem da vam zaustavi krvarenje i zarivao žice u vas da vam ubrza cirkulaciju. Hranio bi vas solju, kvasinom, stipsom i ponekad vitriolom. Kad bi se učinilo da tek što ste klonuli, polivao bi vam noge vrelom vodom. Sve će to raditi samo da bi se hvalio kako vas može održati u životu dve ili više nedelja duže, nego što bi bilo to moguće bez njegovog postupka. Zar ne biste više voleli da ste bili ubijeni onog trenutka kad vas je i zarobio? Kakve ste to zločine počinili u prošloj inkarnaciji da bi se opravdala takva kazna u ovoj?

Razuzdano trošenje cveća i zapadnim društvima još je užasnije od načina na koji sa njim postupaju istočni majstori cveća. Broj cvetova koji se svaki dan ubere da bi se okitile plesne dvorane i stolovi za bankete u Evropi i Americi, a da bi sutradan bili bačeni, mora da je ogroman... kad bi se spleli u venac mogli bi opisati kontient!

Uz takav, krajnje nehatan odnos prema životu, krivica Majstora Cveća postaje neznatna. On, u najmanju ruku, poštuje ekonomičnost prirode, bira žrtve sa brižljivim predumišljajem, a kad uginu, odaje počast njihovim ostacima. Na Zapadu, isticanje cveća kao da je deo pokazivanja bogatstva-hirovitost jednog trenutka.

Kuda odlaze svi ti cvetovi kada slavlje prodje? Ništa ne izaziva toliko sažaljenje kao pogled na uvelo cveće, nemilosrdmo bačeno na gomilu djubreta.

Zašto se cveće radja tako lepo, a tako bespomoćno? Insekti mogu da ubodu, ali i najkrotkija životinja će se boriti ako je dovedena u opasnost. Ptice, čije se perje traži da bi se stavilo na odredjene šešire, mogu da odlete od svog progonitelja. Krznena životinja, od čijeg krzna mnoge "najpametnije životinje" žele da naprave sebi kaput, može da se sakrije na dolazak ubice.

Jedini cvet za koji se zna da ima krila je leptir... svi ostali su nemoćni pred uništiteljem. Ako i vrište u svom smrtonosnom grču, njihov plač nikad ne dopire do naših tvrdih ušiju. Mi smo uvek surovi prema onima koji nas vole i služe nam u tišini... Ali, može doći vreme kada nas zbog naše okrutnosti ostave ti naši najbolji prijatelji.

Zar niste primetili da je divlje cveće svake godine sve redje? Možda su mu njegovi mudraci rekli da ode, dok čovek ne postane humaniji. Mozda se preselilo na Nebo...

Mnogo lepog je rečeno o onome ko uzgaja biljke. Čovek sa loncem je neuporedivo humaniji od onog sa makazama. Sa uživanjem posmatramo njegovu brigu o vodi i suncu, njegove bitke sa parazitima, strah od mraza, nemir kad pupoljci sporo izbjaju, ushićenje kada se listovi zasjaje.

Jedna legenda kaže da u jednom japanskom manastiru postoji čudna pločica (pripisuje se Jošicuneu, junaku samurajske prišlosti), koja je bila upozorenje, postavljeno kao zaštita jednog prelepog šljivinog drveta. Pločica privlači surovim humorom tog ratničkog doba, jer sadrži sledeći natpis - "Ko otkine jednu grančicu sa ovog stabla, u zalog će izgubiti jedan prst". O, da bi se takav zakon mogao namtnuti protiv onih koji razuzdano tamane cveće i sakate njihova umetnička dela!

Čak i onda kada je u pitanju cveće u saksiji, skloni smo da podumnjamo u ljudsku sebičnost. Čemu uzimatiu biljke iz njihovih domova i tražiti od njih da cvetaju u stranom okruženju? Da li je to isto kao tražiti od ptica da pevaju i da se pare u zatvorenim kavezima? Ko zna da se orhideje ne guše u našim zatvorenim staklenicima i da beznadežno čeznu da, barem na čas, ugledaju svoja rodna južna neba?

Pravi ljubitelj cveća je onaj koji ga posećuje u njegovom prirodnom staništu. Koji je sedeo pred slomljenim banbusovom ogradom i razgovarao sa divljom hrizantemom (Tai Juen ming), koji je u suton, pored tajanstvenog mirisa, lutao medju rascvetalim šljivama Zapadnog jezera (Lin Vo Sing), ili spavao u čamcu kao bi se njegovi snovi mogli pomešati sa snovima lotosa (Čou Mu šin).

Carica Komo, jedna od najslavnijih vladarki iz doba Nara je zapevala: "Ako te uberem, moja ruka će te oskrnaviti, o cvete... tebe, koji stojiš na livadi, prinosim Budama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti".

Ipak, ne budimo previše sentimentalni. Budimo manje raskošni, a više veličanstveni kada smo u kontaktu sa cvećem. Poštujmo pravo značenje Cvetne Žrtve. Možda cvetovi cene njen puni smisao. Oni nisu kukavice kao ljudi.

Neki cvetovi ponosno odlaze u smrt, a zasigurno su takvi cvetovi japanske trešnje, dok se slobodno predaju vetrovima. Svako ko je stajao pred mirisnom lavinom u Jošinu ili Arašijami, morao je ovo razumeti...

Cvetovi na tren lebde poput oblaka optočenih draguljima i plešu nad kristalnim brzacima... a potom, čim zaplove nasmejanim i brbljivim vodama, kao da nam poručuju: "Zbogom proleće...! Mi odlazimo u Večnost."

Mesnevija V - Mevlana Džalaludin Rumi

majra — Fri, 19 Oct 2012 19:44:33 +0200

Autor: majra

Poslao: Pet 19.10.2012 19:44

Ako je tuga našla put do tvog srca i narušila tvoju radost, to je znak da priprema put za sreću. Ona smesta očisti sve druge stvari iz kuće, kako bi ushićenje moglo doći do tebe od strane Izvora dobrote.

Patnja protresa žute listove sa grana tvoga srca, kako bi sveži listovi mogli neprestano izrastati. Ona iz korena izvlači staro nezadovoljstvo, kako bi nova ekstaza mogla ušetati iz Njegovog pravca.

Tuga iz srca izvlači uvenule i vijugave korene, kako ni jedan ne bi ostao sakriven.
Putem patnje mogu se mnoge stvari izvaditi iz srca, kako bi Bog dao nešto bolje za uzvrat.

Ljubav je beskrajni okean čija su nebesa samo pahuljice pene. Znaj da su to vali Ljubavi što pokreću točak nebesa jer bez ljubavi svet bi bio beživotan.

Muzej nevinosti - Orhan Pamuk

Mikica — Mon, 01 Oct 2012 16:53:36 +0200

Autor: Mikica

Poslao: Pon 01.10.2012 16:53

U osnovnoj školi imao sam čudesnog i pomalo priglupog prijatelja. Kad bi ga učitelj prozvao i upitao je li napisao zadaću iz matematike, on bi šutio kao ja te večeri, ne bi rekao ni da ni ne, nego bi se s osjećajem krivnje i nesigurnosti premještao čas na desnu, čas na lijevu nogu, mijenjajući tako položaj tijela dok god stoji pred nama i dok učitelj ne bi pobjesnio. Dok sam ga, začuđen, gledao takvog u razredu, nisam znao da čovjek, kad se jednom zaogrne šutnjom, više ne može otvoriti usta, i da njegova šutnja može potrajati godinama i stoljećima. U djetinjstvu sam bio sretan i slobodan. Ali te noći, u Ulici Siraselviler, mnogo godina poslije, shvatio sam šta znači ne govoriti. Osjećao sam kao kroz san da je, uostalom, i moja ljubav prema Fusun priča o takvom inatu i zatvaranju u sebe. Moja ljubav prema njoj, moja vezanost za nju, ili kako to već nazovemo, nije dopuštala da s nekim drugim slobodno dijelim ovaj svijet. Još sam na samome početku shvatio negdje duboko u sebi da se to neće dogoditi na ovome svijetu, o kojem pripovijedam. Stoga sam se okrenuo sebi i Fusun počeo tražiti u sebi. Mislim da je i ona shvatila da ću je naći u samome sebi. Sve bi se trebalo dobro završiti...

Will Durant - Um caruje

vessna — Wed, 05 Sep 2012 00:08:08 +0200

Autor: vessna

Poslao: Sre 05.09.2012 0:08

Šopenhauer
Zreo čovek usvaja prirodna ograničenja života; on ne očekuje da Proviđenje bude pristrasno u njegovu korist, i za igru života nikako ne traži naročito dobre karte. On zna, sa Karlajlom, da bi bilo besmisleno okrivljivati sunce zato što nam ne pripaljuje duvan. Ali, ako smo dovoljno vešti da suncu pomognemo, možda će baš to učiniti za nas; i ovaj beskrajno veliki i ravnodušni kosmos mogao bi se peobraziti u veoma prijatno mesto kada bismo i mi malo sunca iz sebe uneli u njega da mu pomognemo. U stvari, svet nije ni za nas ni protiv nas; on je samo sirovo gradivo u našim rukama, i to gradivo može da postane nebo ili pakao, prema tome kakve su naše osobine i sposobnosti.

Traktat o slikarstvu - Leonardo da Vinči

vessna — Mon, 03 Sep 2012 18:02:06 +0200

Autor: vessna

Poslao: Pon 03.09.2012 18:02

9. O tome kako slikar vlada svim vrstama ljudi i svim stvarima

Slikar je gospodar svih stvari koje čoveku mogu pasti na pamet i zbog toga, ako želi da vidi lepote koje će ga očarati, on ima moć da ih stvori; ako mu se prohte da vidi stvari koje ulivaju strah, ili šaljive i smešne, ili koje stvarno izazivaju sažaljenje, on vlada njima i može da ih stvori. A ako hoće da stvori puste predele, hladovita i sveža mesta za vreme vrućine - on ih naslika, a isto tako; i tople predele za vreme zime. Ako želi doline - isto; ako želi da sa visokih planinskih vrhova otkrije široko polje, ili ako mu se prohte da posle njih vidi horizont mora - on to može; a isto tako ako želi da iz niskih dolina vidi visoka brda, ili sa visokih brda niske doline i peskovite obale. I zaista, ono što postoji u svetu kao suština, stvatnost ili mašta prvo prolazi njegov duh, a zatim kroz ruke, a one su toliko izvrsne da istovremeno jednom jedinom pogledu pružaju skladnu harmoniju kakvu daju stvari.

Tišine - Meša Selimović

vessna — Sun, 02 Sep 2012 23:20:14 +0200

Autor: vessna

Poslao: Ned 02.09.2012 23:20

- Bilo je to prvi put da mi blizina ljudi nije ništa olakšavala, prvi put da sam se osjetio konačno nepovratno sam.

- unezvijerenih očiju

- Neko sedi pored mene, nešto kaže. Vraćam se iz sebe kad mi ponudi cigaretu. Pita me jesam li pospan, hoću li da pušim. Ne objašnjavam da nisam pospan, odvajam se. Primam cigaretu, želeći da se opet povučem u sebe, i ne slutim da me čovjek uvlači lukavstvom pažnje, da me kupuje obzirom. Pita me kuda idem. Kažem.

Džon Don

Nijedan čovek nije Ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed, tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.

Besmrtnost - Milan Kundera

majra — Thu, 30 Aug 2012 23:50:11 +0200

Autor: majra

Poslao: Čet 30.08.2012 23:50

A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dodje njegovo vreme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.

Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagadjam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; niko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovodja ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Hiljadu puta se htela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakivao.

Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvredjena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svadjom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vredja i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego uništiti svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njen san o vlastitoj smrti.

Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje trula jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dve različite osobe.

Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivstvovanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nem, i prestajao je biti njen svet. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju.

Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta.

Gospođa Bovary - Gustave Flaubert

majra — Fri, 03 Aug 2012 23:00:37 +0200

Autor: majra

Poslao: Pet 03.08.2012 23:00

Mjesec, sav okrugao i grimizne boje, dizao se iznad same zemlje u dnu livada. On se brzo dizao iznad grana topola koje su ga tu i tamo skrivale kao kakav crn, prodrt zastor. Zatim se ona pojavi, blistajući od bjeline, na čistom nebu koje je osvjetljavao; i onda uspravljajući se, on spusti na rijeku jednu veliku mrlju na kojoj se pojavi bezbroj zvijezda, i ta srebrena svjetlost kao da se savijala u vodi sve do dna kao zmija bez glave, pokrivena blistavim ljuskama.

To je bilo nalik i na neki ogromni svijećnjak na kojem su se cijelom dužinom blistale kapljice rastaljena dijamanta. Tiha noć se šrila oko njih, gusti mrak je zastirao lišće. Emma je, s upola zatvorenim očima, duboko udisala svjež vjetar koji je pirio. Nisu ništa govorili jer su bili i suviše utonuli u svoje sanjarenje.

Ljubav minulih dana ponovo je ispunjavala njihova srca, bujna i nijema kao rijeka koja je tu tekla, s tavom čudnom milinom kakvu donosi i miris jorgovana, i bacala u njihove uspomene mnogo veće i mnogo sjetnije sjene nego što su sjene onih nepokretnih vrba koje su se pružale po travi. Često bi kakva noćna životinja, jež ili lasica, polazeći u lov, pomicala lišće, ili bi se, pak, na mahove čula koja zrela breskva kako sama od sebe padne s grane na osmanluku.

- Ah divne li noć! - reče Rodolphe.

- Imat ćemo ih još! - odgovori Emma.

Ples - Oriah Mountain Dreamer

majra — Wed, 01 Aug 2012 18:53:51 +0200

Autor: majra

Poslao: Sre 01.08.2012 18:53

Poslala sam ti poziv. Poruku koju je vatra življenja ispisala na mom dlanu. Nemoj skočiti na noge i povikati: "Da, to je ono što želim! Učinimo to!" Samo tiho ustani i pleši sa mnom.

Pokaži mi kako slediš svoje najdublje želje, spiralno se spuštajući u bol unutar bola, a ja ću ti pokazati kako posežem unutra i otvaram se prema van kako bih osetila poljubac Misterija, slatke usne na mojima, svakoga dana.

Nemoj mi reći da želiš držati celi svet u svome srcu. Pokaži mi kako se odvraćaš od okrivljavanja drugoga, a da ne napuštaš samoga sebe kada si povredjen i bojiš se
biti nevoljen.

Ispričaj mi priču o tome ko si i saznaj ko sam ja u pričama koje živim. I zajedno ćemo se setiti da svako od nas uvek ima mogućnost izbora.

Nemoj mi reći kako će divne stvari biti... jednoga dana. Pokaži mi da možeš reskirati da budeš potpuno u miru, uistinu pomiren sa stvarima kakve su upravo sada u ovom trenutku, i opet u sledećem i sledećem i sledećem...

Čula sam dovoljno ratničkih priča o junačkim poduhvatima. Reci mi kako se raspadneš kad udariš o zid, naletiš na prepreku koju ne možeš preći snagom vlastite volje. Šta te nosi na drugu stranu zida, prema krhkoj lepoti tvoje vlastite čovečnosti?

I nakon što smo jedno drugome pokazali kako smo postavili i održali jasne, zdrave granice koje su nam pomogle da živimo jedno pored drugoga, reskirajmo prisetivši se da nikad nismo prestali tiho voleti one koje smo nekad voleli glasno.

Povedi me na mesta na zemlji koja te podučavaju kako plesati, na mesta na kojima možeš reskirati da dopustiš svetu da ti slomi srce, a ja ću te povesti na mesta na kojima mi zemlja pod stopalima i zvezde iznad mene uvek iznova zaceljuju srce.

Pokaži mi kako se brineš za posao, a da te on ne odredjuje. Kada su deca nahranjena, ali još uvek glasovi unutar i oko nas viču da želje duše imaju previsoku cenu, podsetimo jedno drugo da to nikada nema veze s novcem.

Pokaži mi kako svome narodu i svetu daješ priče i pesme koje želiš da deca naše zemlje zapamte, a ja ću tebi pokazati kako se trudim, ne da promenim svet, nego da ga volim.

Sedni pored mene u dugim trenutcima zajedničke osame, znajući našu apsolutnu osamu kao i našu neosporivu pripadnost. Pleši sa mnom u tišini i zvuku malih dnevnih reči, ne zamerajući mi ni jednu na kraju dana.

I kad zvuk svih svečanih očitovanja naših najiskrenijih namera odumre na vetru, pleši sa mnom u beskrajnoj stanici pre sledećeg velikog udaha, daha koji nas sve udahnjuje u postojanje, ne ispunjavajući prazninu izvana i iznutra.

Krik beznadja - Emil Sioran

Mikica — Mon, 23 Jul 2012 19:33:04 +0200

Autor: Mikica

Poslao: Pon 23.07.2012 19:33

Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu.

Otpor - Ernesto Sabato

majra — Wed, 04 Jul 2012 15:06:24 +0200

Autor: majra

Poslao: Sre 04.07.2012 15:06

U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaška na periferiji neke imperije. Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodredjeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka odredjenom cilju, ponekad vodjeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuduje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.

Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako dogadja da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu.