Međ' mokrim žutim drvećem, pesme, slike i priče

Oživljavanje

Fri, 28 Oct 2011 18:28:07 +0200

Autor: Maxa

Poslao: 28.10.2011 18:28

Osušilo se drvece, opalo lišće. Hmm, jesen je, ali opale su i iglice četinara, lomim suve grančice, tek poneka grana oda znake života.

Mislila sam da nema nade, mislila sam da je neko možda posekao šumu, ali nije, ona je tu, žile korova obavijaju se oko stabla; zanimljivo, to im je i pomoglo da se ne osuše skroz i sta sada da radim. Odakle da počnem...

Stvarno ne znam kako da napravim uvod i okačim nešto od svojih slika. Mogla bih da samo okačim sliku, ali pretpostavljam da je to premalo teksta i onda sam pocela da pišem veoma dramatičan uvod i ko zna dokle bih stigla da u startu nije opala šišarka i lupila me po glavi, a odma za njom i 5, 6 žireva, pa jedna osrednja, promrzla, trula jabuka, tek da se i voćka nađe, e pošto se vetar smirio konačno mogu da uplodaujem jednu sličicu.

Molim da mi se ne kači ni jedan negativan komentar, jer moja psiha trenutno nije spremna da se nosi sa istim.

Letak

Fri, 20 Nov 2009 10:52:09 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 20.11.2009 11:52

Dobila sam letak: “Poručite i na vašu adresu stiže odmah, sveže...”
Zgužvala sam letak: “Štampamo u boji, veoma brzo... ”
Bacila sam letak: “Brzo i povoljno kucam seminarske radove...”
Kiša je sprala letak: “Stižemo po vašem pozivu, privatna klinika...”
Letak štampan u mnogobrojnim primercima za nove brzine, štampan brzo za brzu uslugu. Za brz život, kakav moj deda nikada nije živeo, u kojem nije imao sve te “povoljnosti”, a bio srećniji nego tad, srećniji nego mnogi sad.
Sreća je sada brza, dođe i ode, a onda... Onda je trajala, jer nije živela u brzom vremenu.

Misao

Thu, 05 Mar 2009 17:57:38 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 05.03.2009 18:57

Obamrlo telo u polusnu,
A svest venama teče,
Teram misao tu,
A na tebe mislim svako veče.

Oči u misli beže,
Ne vidim ovaj trenutak sada,
Nešto me u mislima za tebe veže,
U snu se topi moja nada.

Kada je mesec počeo nebo da grize,
Misli su se vraćale iz krize,
Sa čela sam stresla graške znoja.
Ne, ja ne želim biti tvoja.

Noć

Thu, 19 Feb 2009 22:38:52 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 19.02.2009 23:38

Noć je isplela svoju mrežu,
Snovi me ponovo za tebe vežu,
Isplela je san bez snova,
Satkan od milion boja.

Noć je isplela svoje postojanje,
Ne pomaže mi nikakvo znanje,
Ispreda snove sve bolje,
I protiv moje blesave volje.

Noć plete mrežu pravu,
Hoće da polako izgubim glavu,
Plete od lažnog konca,
Snove bez oslonca.

...

Noć plete; i u svaki san,
Uplete nit novu,
Čak i kad je dan,
Pa i pesmu ovu.

Noć plete; i u svaku pletnju,
Uplete novu stvar,
I kad pletnja ima smetnju,
Ja bih je na tren bar.

Noć plete; i bez igala,
Snove mi ispreda,
Sa mnom se zbija šala,
Bez ikakvog reda.

...

Neumorno kao,
Švalja prava, Noć
Me ne pušta.
Teže se spava.

Sada i krojačica,
Dobra postaje, Noć
U meni san opstaje.

Sada krojačica,
Bez mane, Noć
Ne da zori da svane.

Sada krojačica,
Kojoj premca nema. Noć.
Za novi kroj se sprema.

Ćutiš

Tue, 17 Feb 2009 19:18:24 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 17.02.2009 20:18

A ti ćutiš,
Iz tvoje ćutnje moja se rađa,
A ti ćutiš, da li slutiš,
Da sanjarenja postaju snažna.

A ti ćutiš,
I tvoja ćutnja rađa pesmu ovu,
A ti ćutiš da li slutiš
Da u život unosiš novu boju.

Ćutiš,
I svaki dodir,
Tvojim ćutanjem diše.
Ćutiš,
I nedostaješ,
Sve više i više.

Ćutiš,
I samo slutim,
Šta misliš i osećaš,
Ćutiš,
Na tišine melodiju podsećaš.

Ćutiš,
I kad daleko si,
U tišini,
Tvoja ćutnja odzvanja...
Ćutiš...

Hvala

Sun, 15 Feb 2009 21:34:35 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 15.02.2009 22:34

Hvala ti što postojiš,
Što ćutanjem umeš da kažeš.
Hvala ti što kraj mene stojiš,
Iako ponekad znaš da lažeš.

Hvala ti što si u moje misli,
Ušao nečujnim korakom,
Hvala ti što se okreneš,
Za mojim uzdahom.

Hvala ti što umeš,
Da dodirneš moj san,
I što te želim,
Svaki dan.

Da li znaš

Thu, 12 Feb 2009 22:00:43 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 12.02.2009 23:00

Da li znaš da kada si uz mene,
Snovi su tako na dohvat ruke;
Da li znaš da kad nisi tu
Ja sam bačena na muke?

Da li znaš da tvoja ruka,
Greje moj mali svemir;
Da li znaš da za tren
Stvori i mir i nemir?

Da li znaš da tvoja tuga
I moju pokreće;
Da li znaš da srećna sam,
Kad smeškaš se od sreće?

Tebi

Sat, 07 Feb 2009 00:19:20 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 07.02.2009 01:19

Sećaš se današnjeg dana,
Pitao si koliko je sati,
Bila sam, usamljena i sama,
Nisam ti smela odgovor dati.

Sećaš se toga dana,
Govorila sam samo:
«Dobro, možda, ne znam»
A sada da izgovorim ti svašta znam.

Sećaš se,
Plave kape u kojoj sam,
Bleskasta bila,
Pod kojom sam se od sveta krila.

Sećaš se toga dana,
Kada te u oči nisam gledala,
Tada nisam pomišljala,
Da bih se tebi predala.

Sećaš se toga dana,
Kada od života sam bila daleko,
Sada se život vratio,
Postao si mi neko.

Postao si mi neko i sve:
I dobro, i možda i ne znam,
Postao si neko kome mogu
Cela da se dam.

...

Sećaš se toga dana,
Večeri, jedne zime,
Kad nisam znala da umeš,
Da stvoriš oseke i plime.

Kad nisam znala da možeš,
Postati blizak meni,
Kad ni slutila nisam da ći ti reći:
«Prema meni kreni».

Kad nisam znala zašto
I čemu život moj
A sada se topim,
Jer sam život tvoj.

List

Fri, 06 Feb 2009 23:52:41 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 07.02.2009 00:52

Tata, ja nisam tvoj ljubimac

Tue, 03 Feb 2009 19:32:59 +0100

Autor: Smorivoje

Poslao: 03.02.2009 20:32

I zaboravio sam šta sam ti sad hteo reći.

Ali znam da nisam tvoj ljubimac,
iako mi nije smetalo ono sinoć
kad si pokazivao šta znam
i šta sam osvojio.

Što baš njima,
nije mi jasno?!

Tata, pogledaj me u oči.

Jasno je meni šta znači dosta,
kad se jednom kaže.
Ti nisi primetio njih hiljadu ispred tog jednog?!
Kako to objašnjavaš?

Tata, ja nisam meso,
nisam tvoja donacija.
Ako si tako moćan,
trebao si da mi napraviš jedan prekidač izmedju očiju,
pa me gasi kad ti ne trebam.

Pa šta ako ti znaš ko su braća Galager?
Ti ne znaš uz koji padež uvek ide prilog.
A foliraš se tu nešto.

Tata, ja nisam tvoj ljubimac,
gledaj me u oči.
Ja hoću svoj deo,
deda mi je ostavio nešto,
šta si uradio sa tim?

Možda

Fri, 30 Jan 2009 20:31:59 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 30.01.2009 21:31

Ponovo nađeno izgubljeno vreme i on je govorio, govorio je o svojoj smrti, onako neobavezno, ne pridavajući nikakav značaj tome.

Zaboravio bi na govor, na te misli, a onda opet bi se same danima vraćale. Ništa loše u mislima o njoj nije video, ta je misao imala nesto, ukus nekadašnjih vremena. Ni malo ga nije čudilo što taj ukus prija.

Ipak to je smrt, koja treba da dođe, a ova kao da je dolazila i odlazila, i život je trajao.

Smrt je živela u njemu. Mada, to je možda bio život u nekom vremenu, za neko vreme, posle kojeg će se opet vratiti u prvobitni oblik ili nastaviti da se razvija u nekom znanom pravcu, za zauvek.

On to nije mogao da zna, jer živi samo jedan život, u koji je, pak, sudeci prema svemu drugom, čitav svet stao, maskiran za retke trenutke ovog života.

Dnevnik (21. deo)

Sat, 24 Jan 2009 21:19:34 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 24.01.2009 22:19

Medju zelenim barama,
U gustim, žutim travama,
Pokraj svog bedema,
Sa krastavim žabama.

Pokušavao je da pobegne,
Od istinitih priča,
Svoje majke.
Da se,
Uvuče, ušuška,
U svoje bajke.
Da ne misli na patnje,
Ratove, stradanja;
Zalivao je, okopavao,
Dečačkom maštom,
Svoja nadanja.

Pokušavao je da pre vremena,
Ne odraste.
Pokušavao je normalno da raste.

Dnevnik (20. deo)

Thu, 22 Jan 2009 19:26:12 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 22.01.2009 20:26

Rano je tuga postala mu podstanar,
I bolesti, blažen dar.

Kako je to čudno,
Da doživljaji najlepši,
Bolesti mu budu.
Nekome se to može učinti apsurdno,
Ali svi smo različiti ljudi.

Oblačili bi ga u belo,
Dok bi kroz prozor gledao,
I ljudi bi gledali njega,
Mašti se predao,
Činilo mu se da je iznad svega.

Majke se seća kao kroz maglu,
Mlade udovice, lepe,
Sada ih priziva,
Ali iz sećanja, nestale su slike neke.

U čipke bi ga ušuškala
I skoro sve što zatraži mu dala,
Osećao bi se kao na baršunastom odlaku,
Grlio nežnu, majčinu ruku laku,
Što mu je vadila sve svoje bisere,
I vezove svilene,
Na raspolaganje stavljala ukrasne stvari njene.

Kako mu se to čini,
Jezivo, užasno daleko,
Tako da mu se čini,
Da je on drugi neko.

Dnevnik (19. deo)

Tue, 20 Jan 2009 18:17:49 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 20.01.2009 19:17

Od krštenja, jedino dobro
Sneg beše za vojnika,
Ponekad tu površinu,
Kad duša pati i u sred leta,
Ume da naslika;
U dnu srca svog,
Mesto gde će se ušuškati,
Snežno, belo,
Koje će toplinu dati.

Često su se selili,
A on je nove drugare nalazio,
Za nekog bi čuo da je ranjen...
Poginuo...
U probleme zalazio.

Neznog zdravlja iz zatvora puštan,
Da preživi mislili su neće,
Jurio za mirisom svežeg hleba,
Tražio života zakasnelo cveće.

Dnevnik (18. deo)

Mon, 19 Jan 2009 12:16:04 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 19.01.2009 13:16

Oca mu prepoznaše,
Neki ljudi bogati,
I dok se vejavica ne stiša,
Ponudiše im smeštaj dati.

Koliko samo crkava prođoše,
Ali sve napuštene,
Zato u ovu udaljenu dođoše.

Majka mu beše gorda, ponosita,
Gostoprimstvo odbi, žurno idući,
I opet po zavejanim putevima,
Uz urlik vukova jurili su kući.

Dnevnik (17. deo)

Sun, 18 Jan 2009 23:13:14 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 19.01.2009 00:13

Par dana kasnije,
Dete su vodili na krštenje,
Po vihoru, snegu, na saonicama,
Rečnom ledu...
Samo da mu nadju smirenje.

Nije plakao kada su se
U daljini čuli vuci,
Ni kad je počelo leda puckanje,
Niti po brežuljcima truckanje.

Krstili su ga u staroj crkvi,
Suzu ni tada pustio nije,
Ali njegova majka plakaše,
I to ni malo ne krije.

Trebalo je da ga u vodi,
Drži neka otmena dama,
Čuo se nečiji glas:
"Ona nije sa nama".

Pozvaše crkvenjaka,
Da drži dete,
Prihvatio je poletno,
A onda i suze počeše da mu lete.

Setio se da nema čime,
Bebu da daruje,
Srećan zbog počasti,
Dok u duši tuga caruje.

Dnevnik (16. deo)

Sat, 17 Jan 2009 17:21:25 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 17.01.2009 18:21

Povili su ga,
U korpu za rublje smestili,
Mnoge su ljude,
O srećnom dogadjaju izvestili.

Majka je dugo u noć uspavanke pevala,
I samo kada se srećno smešio mirno je snevala.

Pričali su mu o zapaljenim selima,
O mnogim čovekovim nedelima.
O ljudima koji ubijaju i kolju,
Kako je samo želeo čuti priču,
Lepšu i bolju.

Neutešno je plakao,
Kada je čuo kako se na kolac nabadaju ljudi,
Njegova mala duša,
Pitala se da li su svi oni ludi.

Dnevnik (15. deo)

Sat, 17 Jan 2009 08:50:09 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 17.01.2009 09:50

Po celu noć, ciči zimi,
Ljudi su stajali,
U daljini psi lajali.
Otac je pevao neke pesme,
Tamburašu na čelo lepio paru,
Svirao je srećan daru.

Sutradan, otac je otišao,
Ostavivši pušku i psa, daleko,
Vojnik se ne seća;
Pričao mu je neko.

Danima je piskarao tamo,
A noću bančio samo.
Pijanog su oca doveli,
I da se zgreju oko vatre seli,
Tek posle godina par,
Rodio se on. Vojnik,
Roditeljima najveći dar.

Dnevnik (14. deo)

Fri, 16 Jan 2009 22:24:32 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 16.01.2009 23:24

Svilena, bela maramica,
Sa plavim obodom,
Davala je snagu, nadu,
Mirisala slobodom.

Svilena, bela maramica,
Koja je život krasila;
Želju za nekadašnjim mirom,
Dobrim delom je gasila.

Svaku notu mirisa je upijao,
I svaku nit njenu,
Užasno mu je prijalo,
Što je u njoj nalazio zamenu:
Za spokojstvo i san,
Za želju da se rodi novi dan.

Dnevnik (13. deo)

Thu, 15 Jan 2009 15:41:19 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 15.01.2009 16:41

U dnu mračnog hodnika,
U kojem je strašno zaudaralo,
Neko ga je, tražeći duvan,
Blago po ruci udarao.

Ljudi su se komešali,
Među sobom šapatom govoreći,
Pojedini, iscrpljeni,
Pokušali su na beton prileći.

A on je povremeno,
Gurao ruku u džep,
U njemu čvrsto stezao,
Belu maramicu, od svile,
Donosilo mu je spokojstvo,
Znanje da su na njoj,
Nekada majčine ruke bile.

Dnevnik (12. deo)

Thu, 15 Jan 2009 13:24:57 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 15.01.2009 14:24

Seća se da su ga tukli,
Po nekom prašnjavom putu vukli,
Nije ga bolelo ništa,
Njegovo telo u dnu duše,
Imalo je svoja skrovišta.

Krvavog lica, polomljene vilice,
Kraj njega sveštenk je ležao,
Malo dalje video je mladića,
Držao se za nogu i bežao.

Dovukli su ženu,
sa dva deteta mala,
Vikali svima da su špijuni,
Da im nije uspela prevara.

Tužno je gledao vojnik,
Isprepadan, samo je ćutao,
Pitajući se u čiji je bedni film zalutao.

Dnevnik (11. deo)

Wed, 14 Jan 2009 15:45:17 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 14.01.2009 16:45

Seća se dvorišta nekog,
Punog sveštenika, dece i žena,
Kako mu je to bilo smešno,
Pomislio je da su neka priviđenja.

Seća se da su svi ćutali,
Nemi, spuštenog pogleda,
A duša, luta, prevrđe misli,
I srcu mira ne da.

Stajali su dugo, ćuteći,
Dok mrak nije pao,
Mir mu je donosilo to,
Što da razume, nije se trudio,
Niti je znao,
Bio je mlad i vrlo nežan,
U nesvest je pao.

Dnevnik (10. deo)

Wed, 14 Jan 2009 15:22:31 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 14.01.2009 16:22

Ušao je u voz.
Kuda?
Nije mu bilo važno,
Prestao je da veruje,
A, ipak se nadao da postoje čuda.

Ušao je u voz.
Kako?
Ni sam nije znao,
Preteškim korakom,
I još težim mislima,
Nije mu bilo lako.

Kao da je ceo voz,
Na grudima nosio,
Bistrilo mu se da je uzalud
Mislima prkosio.

Neodređenost

Tue, 13 Jan 2009 18:04:03 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 13.01.2009 19:04

Pod prstima, pod usnama,
Tražim da osetim određenost ponuđenog,
U vodi govora, šum uzdaha sluđenog.

U kolutima čežnje zagrljaj prizivam,
O lovu bez lovine snivam.

Šaljem strelu u oblake vetrova,
A onda trčim, saplićem se, ustajem.
Lopatom čistim rasute čežnje smetova.

A strela cepa nove oblake,
Svakakve misli na mene padaju,
Uzalud mislobran da širim,
Slivaju se, puze, sa njima živim.