Petar Ivanovic Voluhin - poezija, ljubav i lazni mir

Dvoje

Sun, 30 Nov 2014 00:41:12 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 30.11.2014 01:41

- Zašto ti meni nikada ne veruješ?

- Nije tačno da ja tebi nikada ne verujem.

- Nije tačno, ali mislim da vrlo dobro znaš šta te pitam.

- Znam.

- I?

- Zato što nikad ne plačeš.

- Zašto bih ja morala da plačem?

- Zato što si žensko, moraš da plačeš ponekad.

- Dobro.

Odbrambeni manevar i stihija

Sun, 21 Sep 2014 18:05:54 +0200

Autor: majra

Poslao: 21.09.2014 18:05

Stajala je pored prozora bokom lako naslonjenim na podest, desnom rukom je držala slušalicu. U početku sam mislila da namerava pozvati nekoga dok nisam spazila kako joj blede zglobovi na ruci. Za svega nekoliko minuta ruka joj je bila gotovo beskrvna, činilo se da stiskom pokušava umanjiti snagu onoga što čuje. Kao da pokušava udaviti reči s druge strane.

Spustila je slušalicu ali je ruka i dalje grčevito počivala na njoj. Čekala sam da se pomeri, da primeti da sam tu. Ne sećam se koliko je vremena prošlo, obe nas je trgao zavijajući zvuk sirene spolja.

- Požar.

Progovorila je sebi u bradu tako da nisam bila sigurna da je primetila kako stojim. Iskoristih momenat da se nakašljem. Pogledala me je kao da me prvi put vidi u životu.

- Donesi mi makaze iz kutije – procedila je glasom koji nije bio njen.

Znala sam u pola noći gde se nalazi koja stvar, jer je ona insistirala da sve uvek bude na mestu shodno funkciji. Taj poredak je za nju bio kao zakon koji se primenjuje na sve stvari i na sebe. Metalna plava kutija u kojoj su nekada bile nekakve bombone donete iz Minhena, je sada bila čuvar igli, konaca i makaza. Hladna kao i njen sadržaj, spolja ljupkog izgleda kao i njena prvobitna namena.

- Ne važi Ana zakon za sve – Kako spolja tako i unutra.

- Možda.

Pružila je levu ruku a desna joj je još počivala na slušalici. Oštrica je u polumraku sobe bljesnula na tren i dok sam s nevericom gledala ona mi je levom rukom pružila kabel i pletenicu.

- Zamotaj to u salvetu i sve vrati u kutiju.

Tišinu je parala samo škripa parketa pod mojim nogama. Toliko mi se činila glasnom da sam nastojala da ne stajem celim stopalom. Vratila sam se u sobu i spustila u fotelju zatečena onim što se desilo upravo. Šta joj je rekao i ko joj je rekao to nešto, prebirala sam u glavi.

- Ana, da li si zvala Lea?

- Da, upravo.

- Da li je izdao naredbu?

- Ne, pričala sam sa njegovom majkom.

- Nisam znala da žive u istoj kući.

- Ne žive.

- Kako se to onda zove ako si pod istim krovom s nekim? Ljubav?

- Ne, to je pozicija "ljubav nije važna." Bezbednije značenje je "interes".

- Da li ti je rekla nešto novo?

- Rekla je dovoljno.

- Mislim da se Rudiju neće dopasti tvoj odbrambeni manevar.

- Obećala je da neće saznati.

- Ti joj veruješ?

- Da.

Zaglušujući zvuk sirene spolja je prevladao u sobi.

- Hoće li Leo poslati po nekome fasciklu za arhivu?

- Upali kamin. Oprema je na sigurnom, blindirana.

Okrenula se ka prozoru a plameni jezici su šibali po njenoj kosi kao stihija stvarajući iluziju da je sva još tu, samo je belina njene ruke odavala da se nešto desilo.

Reči same sebe tumače, a svako ko govori može ih i objasniti kako mu volja.

O korišćenju i iskorišćavanju

Sun, 27 Apr 2014 14:30:04 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 27.04.2014 14:30

- Mislim da grešiš. Trebaće ti prijatelji jednog dana.

- To je tačno da će trebati, ali ne možeš napraviti prijatelje od onih koji to nisu.

- Tačno je i da grešiš kad ih teraš od sebe.

- Tačno je da su jedan plus jedan dva, ali je greška objašnjavati to nekome ko ne zna šta je sabiranje, ali ima običaj da tvoja objašnjenja upotrebi protiv tebe.

- Ne svodi li se puno toga, a možda i sve u životu na korišćenje i iskorišćavanje?

- Korišćenje bi trebalo da podrazumeva korist, i neku vrednost. Ako korišću smatramo uspešnu obmanu ili jadnu verbalnu akrobaciju kao umeće, onda bi korisno bilo sebi postaviti neko dobro pitanje.

- Naprimer - da li smo to ustanovili da glavni glumac umišlja da je glavni junak?

- Ustanovili smo naprimer da je gubljenje svačijeg vremena pokušavati napraviti prijatelje od onih koji to nisu.

- Mogu li sada da zamolim da pozoveš Lea?

- Može, ali pod uslovom koji sam ti već predočio nekoliko puta.

- Ali tako sam i radila.

- Nije tačno, svaki put kad izadješ cev je topla.

- Kako lažeš, nije tačno da je topla baš svaki put.

- Eto. Ja sad ne znam da li me ubedjuješ u to da si radila kako sam rekao, ili da nisi radila suprotno baš svaki put.

- Pa neću da duvam u nju!

- Okreni je na hladno dve sekunde, rekao sam ti bezbroj puta.

- Zaboga Rudi, pa ta gumica košta pišljiva tri američka centa.

- Za tebe je možda bitnije odakle potiču pa su američki, meni su moji, a imam i kanadske, i takodje nemačke fenige, i ni jedne ni druge ni treće ne planiram da bacam kroz prozor.

- Hajde molim te pozovi Lea, treba mi topla voda, i ne mogu dvadeset puta dnevno da se saginjem dole i da vrtim.

- Ja ću tebi gaće da napunim glistama ako još jednom zateknem toplu cev.

Mama je uživala u tome da ga izbaci iz takta, mada ja sumnjam da je to bilo iskreno sa njegove strane. On je uvek bio staložen, kao da je programiran, i pre će biti da je glumio da bi držao njenu pažnju. Jako ju je voleo. Ali joj je ipak i zaista napunio glistama gaćice, i to nije baš bio uspešan "manevar" sa njegove strane. Svi smo bili već otišli, ona je ostala sama kući i valjda je prekasno primetila. Mogu samo da predpostavim kakav je to šok bio.

A gde je on nabavio šaku glista, to je za nas ostala misterija.

("Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)

U noći na četvrti jul

Wed, 04 Jul 2012 23:20:56 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 04.07.2012 23:20

- Zašto ti vrlo često govoriš o tim nekim krajnjim stvarima...

- Kakvim krajnjim stvarima?

- Pa tim nekim drastičnim, kako da kažem. Izjave precizne koje se naknadno ne pojašnjavaju. Dogadjaji posle kojih nema drugih, i stvari posle kojih ništa više nije isto, i...

- Mislim da si me pitala to već jednom.

- Jesam li?

- Jesi.

- I šta si mi rekao?

- Ne sećam se.

("Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)

Privatne stvari

Mon, 25 Jul 2011 05:34:17 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 25.07.2011 05:34

Padala je neka kiša, dosadna. Sedeli smo u autu i čekali da Ana pošalje neki materijal, Leo i ja.

- Gde ćeš sad?

- Na telefon.

- Pa malopre si bio.

- Pa idem opet.

Rudi nikad nije mogao da shvati kako je Ana mogla detetu dati takvo ime, Leo. Kao da je kuče, ili stari deda, Leo. Leopold. Užas. A mislim da Leo nije nikad saznao da se Rudi zove Petar. A i da jeste, to bi samo prošlo pored njega...

Leo je tip koji ne mora da misli, on ima mamu koja misli.

Telefonirao je, vratio se.

- Koga to zoveš stalno?

- Jednu devojku.

- Koju devojku?

- Ne znaš je, ne možeš znati sve devojke, neku devojku, jednu devojku...

- Da znam koju devojku, ne bih pitao. Koju devojku?

- Megi, gore sa brda.

- Odakle tebi njen broj telefona?

- Tražio pa našao... Snalažljivost.

Rudi još od Nemačke ne koristi te neke krajnje metode, ali Leo ga baš izvodi iz takta... On je za njega predstavnik Pakla koji je došao da mu pokaže da ne možeš ništa toliko loše predpostaviti, koliko on može da zabrlja. Megi sa brda je kćerka jednog čoveka, do tog se telefona ne dolazi tako što se zatraži. Male su šanse da je Leo obrtao redom sve brojeve, pa pogodio njen. A on se nalazi u Rudijevom imeniku, koji je dostupan saradnicima.

Rudi još od Nemačke ne koristi te neke krajnje metode, ali često poželi da napravi izuzetak kad je u pitanju Leo. Medjutim ako bi ga samo pipnuo, Ana bi ga zgromila, i na tome počiva to nešto što bi Leo mogao nazvati prividnim mirom, obzirom da je glup kao noć. Leo sigurno ne primećuje da bi ga Rudi sa uživanjem zadavio.

- I gde si ga našao?

- To su moje privatne stvari, rekao sam ti više nego što moram.

- Leo, pomozi mi da ti ne naškodim.

- Idem na telefon.

Padala je neka kiša, dosadna. Mnogo me nervira i dekoncentriše što sa njim ne mogu komunicirati. Uvek neko natezanje, i neki afekti, nisam u stanju da pomislim normalnu misao kad sam sa njim.

Ta kiša što je padala je pokvasila sav materijal koji smo nosili. Morali smo sve prekinuti i vratiti se nazad, ali tek kad sačekamo da stigne i ono što je Ana poslala.

Prepametni Leo je zaboravio da zaključa gepek. Cela arhiva se ukvasila, sva slova otišla u nepovrat.

Na kraju rukopisa je dopisao napomenu

Fri, 09 Jul 2010 13:51:57 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 09.07.2010 13:51

- Da li je promenio ime glavnom junaku?

- Kaže da jeste.

- Dobro. Da li si se ti uverio da je on tako uradio?

- Da, na kraju rukopisa je dopisao napomenu.

- Napomenu da svako pojavljivanje jednog imena treba zameniti našim?

- Da.

- I šta ako on obriše tu napomenu?

- Čekaj, polako. Zašto je to tako neophodno i važno? O čemu se radi?

- O, pa ti si zaboravio ko si. Postavljaš glupa pitanja. Od tebe se očekuju odredjeni odgovori.

- Ne znam šta da ti kažem na ovo.

- Kaži ono što želimo da čujemo.

- Na kraju rukopisa je dopisao napomenu.

- Dobro.

Najlakša stvar na svetu

Thu, 10 Dec 2009 13:27:27 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 10.12.2009 14:27

To je ono jutro kakvo svi izbegavaju. Mračno, vlažno i hladno. Svi spavaju do nekih sedam ili osam sati, da izbegnu deprimirajuće iskustvo mračnog, vlažnog, hladnog jutra u četiri, pet, šest.

Kroz blagu jezu na kontakt sa hladnoćom tek probudjenog organizma pomalja se i panika u nagoveštajima. U kurvanjski nepoštenim obrisima, napetost bez napetosti, sijalica sa užarenim vlaknom je upaljena i pali oči, smeta, u sobi je već puno svetla, trebalo bi je ugasiti, ali ako je Rudi ugasi, onda će mu biti mračno i prozor je otvoren, zato što Ana više voli čist vazduh nego što Rudi voli da se smrzava i drhti, i tako dalje.

Jutru se lepo vidi ko je ko. Njima dvoma ovo nije prvo jutro, njima dvoma je svaki dan samo pakovanje u kome su zajedno upakovani. I po tome se vidi valjda da je Ani ovaj tu pravi Rudi, i da je tom Rudiju ova Ana baš ona koja treba da bude sad tu. Jer oni imaju svoj sistem vrednosti koji ni jedan dan i ni jedno jutro ne može da naruši.

Rudija je prilično iznerviralo što mu je četkica za brijanje puna pene pala na pod. Rudi retko psuje, ali eto, desi se. Medjutim to su neke sporedne stvari, to njega ne pogadja puno. Glavni jutarnji dogadjaj je za njega ono kad Ana namešta grudnjak. Rudi u glavi ima ugradjen radar i tačno zna kad će to da počne, i svaki put se tada slučajno zatekne u hodniku, tik uz poluotvorena vrata kupatila pregleda svoje cipele, glanca ih navodno.

Ana je primetila koliko on voli da gleda njene (da izvinete) grudi i u početku joj je bilo smešno, posle se navikla i počela čak i da saradjuje. Nije ona toliko baš spetljana, isprsi se i pozadi nategne patent zatvarač, ali ga pre uškljocavanja namerno pusti i sve odleti na svoju stranu, jer ona zna kako njega taj prizor raduje. To kada iz sputavajuće kompresije jednog grudnjaka, dva divljaka pohrle radosno u slobodu koju nudi gravitacija.

Ana je to primetila i ne smeta joj, veli. Pa šta će kad čovek voli. Bolje i to nego da se drogira ili krade, ju daleko bilo. Ona učestvuje, ali nije raspoložena za igru. Njoj je teško, hladno joj je, a žuri napolje na hladnu kišu, polumračne ulice, ide kod lekara, vadiće krv i već joj bridi ruka i na samu pomisao.

Razmišlja o tome, pa zar tim lekarima nije teško da ustaju ovako rano, i da se smrzavaju, kisnu. Možda im nije teško zato što znaju da će kad dodju na posao maltretirati nedužan narod, vaditi im krv, pričati o bolesti, i o tome kako oni tu lepo u tom nalazu nalaze nešto pogrešno što se mora ispraviti pravim lekovima da bi bilo ispravno. A svi pametni i svi pričaju kontra.

Baš je teško ovo jutro.

- Rudi?

- Molim?

- Šta radiš?

- Ma spao mi onaj graničnik na pertli, hoću da ga vratim.

- Koja je najlakša stvar na svetu?

...

- Najteža je ova koju ja radim upravo. Nema šanse ja ovo da namestim.

- Lepo te pitam.

...

- Ne znam. Možda je najlakše biti pametan kad ne treba.

- Da, tačno. To je vrlo lako.

...

- Možda uvrediti se?

- Da.

...

- Uzdahnuti?

- Bravo. Uzdahnuti je najlakše, da.

Gase svetla koja možda nije bilo neophodno paliti, zaključavaju vrata, mirišljavi izlaze napolje u hodnik koji vonja na budj. Nose jedan crni kišobran, idu kod lekara.

Najlakša stvar na svetu je kišobran, po meni.

("Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)

Od definicije normalnog, pa naniže

Tue, 11 Aug 2009 14:27:18 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 11.08.2009 14:27

- Drugo si ti. Ti ne voliš Ejba.

- Ja sam učinila sve što je do mene, a i volim ga. Stvar je vrlo jednostavna. Svako treba da ima ono što mu pripada.

Ana ništa nije rekla.

- To je tako, nisam ja to izmislila.

- Ti se tu ne pitaš ništa, ti si samo servis?

Megi se glasno nasmejala.

- Učinila si sve što je do tebe, usput ga čak i voliš, i čekaš. Ukoliko on nasedne na tvoje štosove i postane gad kao što si i ti, onda ćeš njime oprati ruke, baciti ga psima i to će ti ulepšati dan. A ukoliko pak on istraje, uživaćeš gledajući kako se troši i propada onaj kome zavidiš, onaj ko nešto vredi.

- Ana, u čemu je tvoj problem?

- Problem je u tome što će, po svemu sudeći, od sutra Leo i Rudi da sede u kolima i čekaju da im pošaljem materijal, koji ne mogu da im pošaljem, jer si ti Ejba u potpunosti onesposobila. Čovek se ponaša kao biljka!

- A ne, draga moja, nije tačno! Problem je u tome što si ti Vilija uvredila!

- Ne, ja Vilija nisam uvredila. Vili je samo servis, kao ti. Nikad nije imao svoju volju, uvek je pratio ili naredjenja, ili impulse koji mu stižu iz gaća.

Vili je Ejbov čovek. Ejb sa ovim svetom komunicira preko njega. On sedi ispred kancelarije i odredjuje šta je to što će da stigne do Ejba, ili neće.

Ali, Vili je i srećan čovek. U taj prostor u kome radi, povremeno ulaze lepe žene. On uživa u njihovom prisustvu. One stave nogu preko noge, on im gleda kolena i oseća da je na pravom mestu, da mu to što vidi pripada. Njima je nekada vruće i palcem i kažiprstom uhvate, pa protresu to malo tkanine što nose u predelu grudi, i ceo prostor onda zamiriše i zatreperi. A tokom treperenja, u svakom deliću sekunde se kroz dekolte ukaže, pa nestane, ona divna traka na čijem donjem kraju visi grudnjak. Držač držača.

I Viliju je nekada vruće, i voli da se igra. Majstor je da iscenira situacije u kojima profitira intimnost. Smisli neki zatureni dokument i onda ga sa svojom gošćom zajedno, navodno traži, a zapravo po uskim prolazima izmedju regala tokom "mimoilaženja" istražuje mekoću, nežnost, i divi se mirisu i slabosti tela koje mu je dopalo.

To je malo čudno kako one govore o tome. Pominju to sa gnušanjem, ali i to obrazloženje gnušanja gnusno zvuči, jer je obavezno iz dva dela. "Vili se ponaša odvratno, Vili je odvratan". Tako se žene sporazumevaju, i razumeju jedne druge. Da Vili nije odvratan, dakle da je naočit i poželjan, onda isto ono ponašanje ne bi bilo odvratno.

Ako želiš da razumeš ženu, onda moraš da imaš jak želudac.

Ana ga ne voli nikako. Samo jednom je imala tu sesiju prolaženja izmedju regala, i nju je naprasno prekinula. Nije to nju zanimalo, nije htela ni da razmišlja o tome, ni da reaguje. Već jednostavno, od tada nije ulazila više Viliju u kazneni prostor.

Vili to nije ni primetio, on ne vodi evidenciju o tome koja žena ga izbegava, a koja ne.

- Ja Vilija nisam uvredila. On je uvredio mene.

- Kako?

- Rekao je da je Rudi pijandura.

- Uvredio je Rudija dakle, a ne tebe.

- Svejedno.

- Ali ja sada ništa ne razumem! On je pred tobom ružno govorio o Rudiju, i sada zbog toga neće da komunicira sa tobom?!

- Ti glumiš neobaveštenost.

- Ne, samo velim da mi nije jasno.

Ana je bila šokirana kada je Vili, u razgovoru sa Anom, za Rudija rekao da je pijandura i da neće Ejba da uznemirava fiks idejama jednog bivšeg čoveka.

Nije ništa rekla par minuta. Onda se nasmejala.

- Vili, pa ti imaš mladež ispod levog oka?

- Da.

- Vili...

- Da. O čemu se radi?

- Radi se o tome, Vili, da život prolazi pored nas.

- Da, to nije ništa novo.

- Klizi nam niz prste, Vili, a mi to ne primećujemo. Ne primećujemo tako neke sitne stvari jedni na drugima.

- Ana, zašto mi ovo govoriš sada?

- Stavi se na moje mesto, i shvatićeš.

Vili se zamislio.

- Teško je biti sam, teško je nemati oslonac, Vili. Pitam se koliko toga mi je još promaklo, toga kao što je taj tvoj mladež. Nemoj ovo da shvatiš lično, malo sam potresena. Slaba sam, Vili, sama sam.

- Nisam o tebi nikad razmišljao tako, kao slaboj.

- Niko o meni ne razmišlja nikad. Nije li to tužno?

- Pa dobro, ne znam. Razmišljam šta mogu da učinim za tebe.

- Možeš mnogo, a ja ne tražim puno.

- Naprimer?

- Ti baš tražiš da ti se sve nacrta? Kako ne primećuješ?

- U redu, pomozi mi da razumem.

- U redu, evo polica mi je jutros pala na stalaži. Ja sam bila bespomoćna, plakala sam.

- Gde?

- Eno dole, ovde, tu kod mene.

- Ah, ja mislio kući.

- Ne, tu kod nas. Hoćemo li da se igramo i da to sredimo, Vili?

- Naravno, hajdemo.

Krenuli su kroz hodnik i ušli u arhivu. Na sred arhive je stajao niz nekih stalaža, oko njih je bilo puno prostora. Na najbližoj je nedostajala donja polica, u visini grudi odprilike.

- Ove nisu kao moje, moram malo pogledam kako se pričvršćuju.

- Vidi ovako. U ovaj usek sa strane treba potrefiti ove žljevobe sa police i onda udariti odozgo celu stalažu da osigurači legnu, i onda polica stoji.

- Aha, da u pravu si, ali trebaju nam merdevine.

- Ma ne, sad ćemo mi to. Hajde klekni dole u stalažu, i drži policu iznad glave, a ja ću da se zaletim, skočim i da udarim odozgo stalažu, da osigurači padnu. Može? Da probamo?

- Misliš da može tako?

- Ma radile smo to ovde hiljadu puta, hajde.

Vili je kleknuo dole, u stalažu, uzeo policu i odigao iznad glave, skroz se opružio uvis.

- Zašto stavljaš stvari odozgo, ne mogu da držim, teško je.

- Mora, da bi bilo u horizontali, biće ti lakše, videćeš.

- Nemoj mnogo, molim te, pašće mi na glavu.

Ana se odmakla, izuva papuče i obuva sandale.

- Nema potrebe da hvataš toliki zalet. Pa, srušićeš stalažu! Daj molim te, skini mi ovo da potražimo merdevine.

- Vili, opusti se.

Stajali su licem u lice, kao dva revolveraša. Ana do zida, u sandalama na kojima se video ogroman metalni broš, a Vili je klečao raskrečen i rastegnut uvis, jedva je držao policu visoko iznad glave.

Nagla se napred, jedan skok, drugi, treći... Vili je napeto očekivao finalni skok, ali njega nije bilo. Ana je na kraju trka, umesto skoka izvela šut. Uletela je u policu i u njega, šutnula ga medju raskrečene noge.

- Ti nisi normalna.

- A ti?

- Ali, Ana, mogla si da ga ubiješ. Šutnula si ga svom snagom u prepone.

- Ne znam ja kako se to zove, znam da mu je tamo onaj organ njegov, a da li su na tom mestu i te prepone, to me ne zanima, to je njegov problem.

- Ti nisi normalna.

- Ja to isto mislim o tebi, ali nisam toliko puta ponovila.

Izabrani

Tue, 28 Jul 2009 12:36:13 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 28.07.2009 12:36

- Četrdeset godina, sedam meseci, sedamnaest dana, sedamnaest sati i četrdesetjedan minut mi niko nije rekao da me voli.

- U tom četrdesetdrugom se desilo i to, dakle.

- Desilo se u tom četrdesetprvom.

- Aha. Pa ipak... mnogo je to minuta.

- Da, jeste. To je dvadesetjedan milion tristašezdesetdevet hiljada i dve stotine dvadesetjedan ukupno.

- Toliko traju neki životi.

Johan se nasmejao i rekao "da". Strašno je mršav, i dok priča o ljubavi je zadovoljan i gadan kao prizor.

- Pa dobro, isplatilo se i sad ste srećni.

- Bićemo, ona je trenutno udata.

Hteo da pogleda u njega, ali je sebe uvežbao da ne govori pokretima, Rudi koristi jezik. Zna više nego što mu Johan govori, ali sve mu ovo zvuči strano kao da prvi put čuje.

Johan pali cigaretu za cigaretom i ima naviku da drži upaljač u rukama, vrti ga izmedju prstiju. Oni drhte i smrde.

- Rudi, mislim da je i naše vreme došlo.

- U redu. Trebaš mi.

- Za šta?

- Za jedan posao.

- Šta treba da uradim?

- Ne brini, kada dodje vreme saznaćeš. Moraš čekati da dodje tvoj čas.

- Zašto bih ja ovde čekao da ti meni kažeš?! U redu, ali reci mi onda šta čekam.

Johan je odvratan po svojoj prirodi. Svaki put kad ima stav, odvratan je. Malopre je pričao o ljubavi i bio je odvratan, i kad je prestao bilo je sve u redu. Sada opet ima stav - isprsio se i dejstvuje nekom mlitavom silom prema Rudiju i ponovo je odvratan.

Liči na gmizavca, a veruje da svojim povišenim glasom može da prepadne, da mrkim pogledom može da uplaši, da neizvesnošću koju ubaci u svoj govor može da zbuni. Neprestano po rukama okreće upaljač, vrti točkić iz kojeg zapršti njegova nervoza, a on glumi odlučnost. To je strašno.

- Johan.

- Molim?

- Ti si izabrani.

- Ja?

- Kako to nisi primetio do sada? Sve se uvek vrtelo oko tebe, a u ovom trenutku si ključni čovek, nezamenljivi i jedini. Od tebe zavisimo. Od tebe, tvojih reakcija, tvojih instinkata i iskustva.

- Reci mi onda.

- Johan?

- Da?

- Tebi ne treba niko ništa da kaže, ti znaš sve.

- Dobro.

Iz pravca grada su stigle kočije, iz njih je izašao par. Rudi je rekao "uvedi ih u kuću i sprovedi brzo u podrum", Johan je opet rekao "dobro", prebacio svoj upaljač iz desne ruke u levu.

U trenu kada je Johan sa muškarcem i ženom ušao u kuću i zatvorio vrata, desilo se neočekivano onima kojima je bilo namenjeno. Spustili su se spolja nekakvi zastori od asure na sva vrata i prozore, u kuću je to unelo mrak, mrkli mrak i bilo je jako neprijatno, pod je bio vlažan, u vazduhu je bilo nešto oštro.

Johan se osetio dobro, taj jedan trenutak mu je bio sasvim dovoljan da on - oseti kako on razume. Razume taj oštar miris kao razlog zbog kojeg je Rudi rekao da ih brzo sprovede u podrum.

U sledećem trenutku, krećući u teskobu mraka, Johan pali svoj upaljač i celu kuću pretvara u plamen.

Rudi nije dozvoljavao ono što bi se moglo zvati klasičnim uklanjanjem. Smatrao je da djubre treba samo sebe da ukloni. Izabrao je Johana da obavi prljav posao, a Johan je to odradio vrlo precizno i za nepune dve sekunde.

Svako djubre prvo razmišlja o sebi. Johan je mogao da bira, ali je ignorisao mrak i oštar miris benzina koga je toliko puno proliveno po kući da mu je posle tih par koraka ušao u cipele, i priuštio je sebi zadnji luksuz. Luksuz odlaganja suočenja sa okruženjem: opijen rečima, koje doživljava kao velike, je greškom shvatao i shvatio kako sve može da shvati i tako potrošio tih nekoliko ključnih trenutaka. Odložio je trenutke raspleta za kasnije, a njih za njega nije bilo.

On je bio izabrani.

Svetska kriza i mudrost suocavanja

Sun, 14 Jun 2009 21:55:14 +0200

Autor: majra

Poslao: 14.06.2009 21:55

Do sada nisam pisala o opremi jer nisam znala kako da Vam saopstim da je to Rajt nakon onog zadesnog slucaja sve zapecatio a mene prebacio da radim u arhivu. Marija ga je u par navrata gotovo molila ali je on tvrdio da je to posledica i da on tu nista ne moze. Od tada se u razgovoru oprema zaobilazi kao da je neka vrsta apstrakcije.

Ja sam Vam doduse u jednom pismu pisala o tome, ali neki put valjda saljemo pisma i na tacne adrese a ne dobijemo odgovor. Vi cete razumeti kada Vam kazem da je ocekivanje pisma bilo kao velika bolest, a ako Vam dam i taj podatak da se nalazim vec devetu godinu u arhivi, a mozda Vam je poznato (a mozda i nije) da je to dobra prilika da covek bude zaboravljen shvaticete zasto sam prestala i ocekivati bilo sta. Vi znate sta je usamljenost, pomenuli ste tu rec "Ko od nas nije zauvek sam", ali mozda vise niste usamljeni, nadam se. Ne uzdrzavam se da kazem, cemu se nadam – jednom, bilo kakvom vasem zivotopisu.

Nemam nista od Vas osim jednog lista na kome je pisalo u odeljku imenovanom kao Transsit clasificando: prolazio je razvrstavajuci. Mislim da Vas je nesto sigurno omelo, kada imate amneziju povremeno ili je to posledica od onog udarca "stolice" pa ste mi poslali samo taj deo da arhiviram. Leonid mi je rekao da ste bili zajedno u vojsci, ali je ono posle toga precutao, valjda je mislio s obzirom da imam pristup arhivi da raspolazem sa podacima.

Bojim se da ce sastanak da se odlozi, nesto je ovih dana iskrslo – a i pitanje je dana kada ce Rajt uvesti novu opremu, ja sam ionako bila svedok brzih egzekucija pa cu staru opremu samo arhivirati t(R)ajno. Ako kod nas nekada zamirise na reorganizaciju, mislim da je to samo privremeno jer ideja i ideologija koja je nasa sustinska odlika poslovanja, kod nas je drugacija i zahteva da se poslovna tajna cuva. I eto izgleda da je i u arhivi cutati tezak posao.

Rajt jos cuva u ormanu porcelansku figuru koju je doneo iz Moskve, ali od kada joj se onda slomio vrat pa je u Houston-u jedva uspese zalepiti vise je ne dotice. Kaze da je ona relikvija, a orman je njegov i zakon je jasan. On polaze sva prava, pa i pravo da je ne dotice. Videla sam da je samo o zute dane u kalendaru celiva u ram, cini mi se ponekada na nesto sapuce kao molitvu, ali nisam se usudila da ga pitam. To ionako nije posao nekoga iz arhive.

Predstave ce se odrzavati i sledece godine, mada ima tendencija da ce objekat po svemu sudeci na desetogodisnjicu biti pretvorenu muzej.

Ako Marija bude ponovo putovala poslacu Vam po njoj dnevni preglednik, ovaj put zuri i nema vremena da svraca do Lotte.

Ljubim Vas prijatelju moj,
Vasa p.

P.S
Srela sam Anu. Oh, Petre pa ta zena je izdala i rodjenog brata zarad one flasice parfema sto je dugo stajao u izlogu. Sad i ona stoji u izlogu, samo ne mirise. Promena cene nikoga nije uznemirila, "troskovi menija" su porasli i njihov razvojni sektor ce sigurno zavrsiti "Velikom Depresijom" kao one 1929-e u SAD.

9. septembar 1966, Solovjecka ostrva.

Malo ali za veliko zasto

Fri, 12 Jun 2009 11:37:56 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 12.06.2009 11:37

Nikada me nisi pitala "zašto". Vidiš, puno vremena je prošlo i to pitanje se nikad nije postavilo samo, a ti verovatno nećeš nikada pokušati da pitaš.

Lepo ti stoji sve što imaš i sve što si ogrnula i svaka reč koju kažeš i svaka koju izostaviš, lepo ti stoji. I ovo pitanje koga nema, lepo ti paše baš.

Iako nema razloga da tinja ono što neće planuti, ja neću da gasim. Stvar je vrlo jednostavna, a ima i jedno "ali", zakačeno kao što se čičak kači na odeću, malo "ali" koje nema veze ni sa čim, a menja sve.

Malo "ali" kao mali vrh igle, koji neopreznom nanosi najveći bol.

Na oko, ništa se ne bi desilo, ali ništa više ne bi bilo kao pre. Eto zašto.

A što se posla tiče, ja neću doći, jer ja ne dolazim nikada nigde. Ti se trudi da tamo bude sve u redu, a ja te opet molim da se pobrineš za opremu. Deluje nekorišteno, što zaista nije dobro i predstavlja veliki rizik.

Kod mene je sve u redu i nemoj da te čudi što malo mešam poslovne i lične stvari. U takvim sam godinama, i nedostaje mi valjda ono čega sam se uvek odricao. Ovog proleća gasim staru firmu i javljam ti podatke za novu blagovremeno. Ti ne treba da brineš, ali nemoj očekivati da ću pristati da nas potrošim i porušim sve, zarad nekog zanosa koji će te uskoro proći.

Nadam se da sam ti ovom porukom poslao malo mira i svetlosti.

Pozdrav draga moja,
Rudi.

17.12.1952.

O muškarcima

Thu, 05 Feb 2009 11:27:23 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 05.02.2009 12:27

- Nikada ja u njima ne gledam, zapravo... ne vidim muškarce. Nije mi jasno šta me pitaš. Ja spoznam da su to muškarci tek iz ženskih priča.

- Iz ženskih priča?

- Pa da, tek kad žene govore o njima tek onda, za to vreme, dok to traje, ja o njima malo mislim kao o muškarcima. Ili nemuškarcima. Inače, ovako, svi su meni oko mene isti, nemaju pol. Nema potrebe da imaju.

- I Willy nema pol?

- On je bugarin!!!

Ana je prekrila lice rukama, uronila glavu u jastuk i počela da se kikoće, ali je morala brzo nazad, da se pojasni kroz kikotanje:

- Zaboga, pa Rusija se i ne graniči sa Bugarskom!

- On je bezgraničan, on je mašina, zašto ti razmišljaš o njemu?! Nema veze odakle je, nebitno je što je bugarin, a zašto ti pominješ uopšte...

- U redu, u redu, u redu, čekaj. Ja moram nešto da te pitam.

- Pitaj.

- Hoćemo li se mi seksati, konačno?

- Ne.

- A zašto?

- Naspi mi.

Ana je idealna, kao etalon iz neke laboratorije. Kad pomisli da je Petar zaželeo da ona nasedne, ona nasedne. Odbauljala je do flaše, nasula mu piće, on se raspištoljio na ledja, a ona mu stavila glavu na grudi i sluša...

Ja još uvek nisam bila u planu. Njih dvoje su u duetu razmišljali o istom, i shvatili su isto - Ana njega ne voli. Ali ne može da živi bez njega.

- Ejb je jako moćan čovek.

- Jeste?

- Aha.

- Da li si nekad ušla u klozet posle Ejba?

- Nisam.

- Odvratno je.

- Pa dobro, moćan je.

- Svi su oni moćni. Moćan je i moćno sere.

- Jel ga ima u ženskim pričama?

- Ne zanima me Ejb.

Morala sam da čekam još oko pet godina da me začnu. I učinili su to sasvim slučajno.

Nista vise nije kao pre, 1951

Wed, 28 Jan 2009 17:14:10 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 28.01.2009 18:14

Ta prostorija je bila neobično svetla, obzirom da je podrumska. Takodje i neobično lepo opremljena, skoro kao neka dnevna soba. Na sred te sobe je stajao Petar. U ruci je držao komad stolice, a ta stolica nije bila na rasklapanje.

Raspala se u delove ta stolica.

Leo je ležao na podu, preplašen i iznenadjen, lice mu je bilo krvavo i odozdo je gledao pravo u Petra. Ovaj je kružio iznad i oko njega, kroz lom i haos i vikao je, naravno.

Leo je dobio u nadležnost jednog vrlo važnog čoveka, jer tu nije imalo šta da se radi. Medjutim, juče se sasvim slučajno desilo to da je on Leu postao dostupan u jednom trenutku, kao na tanjiru. I Leo je reagovao, i bio je ponosan na sebe.

I sada ništa više nije kao pre.

Sada leži na podu, a Petar mu govori sve ono što je uvek želeo da mu kaže. Da je glup toliko da ugrožava balans u svemiru, ali da to nije glavni problem, već je problem to što spada u grupu ljudi koja je to što jeste postala svojim rodjenjem. I kad se ta dva spoje, to je strašno.

Ništa od svih tih stvari koje Petar viče, on nije razumeo, niti je obraćao pažnju. Jedino o čemu je mislio je šta će sledeće da ga snadje. Ovo sa čim je suočen, to nije bes, to je obest, to nikad nije video. Svaki od tih udaraca je mogao biti zadnji i Leo je prestravljen, jer izbegao ih je nekoliko.

Onda je puklo. Ušla je Ana, kao što ulazi vetar kroz zavese i sve je stalo.

Pokupila je Lea sa poda i pošli su prema vratima. Tu negde kod vrata je bilo jasno da je unela mir, i onda se okrenula i obratila se Petru:

- Rudi, još jednom ga pipni i poginućeš. Moj život je bogat dogadjanjima i ako ga još jednom pipneš, ja neću imati motiv da ti se svetim. Molim te da primetiš: to će biti munjevito. Ti ćeš možda naručiti kafu, ili će zazvoniti telefon u tvojoj kancelariji, ili ćeš otvoriti šalter, sve će biti u jednom trenutku normalno, ali potom. Biće mrak. Rudi, da li je to tebi jasno?

Petar nije odgovorio ništa.

Okrenuo se na drugu stranu. Osetio je da mu je drago što se nikad nije vezao za nju. O zaljubljivanju nikad nije razmišljao, on je to zvao vezivanjem.

Kada se okrenuo na prvu stranu, kada se okrenuo nazad, nje nije bilo.

Grozna pesma

Wed, 29 Oct 2008 13:02:33 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 29.10.2008 14:02

ti si jedna grozna pesma
ja te gledam
stojiš tu ispred mene
i
netremice se
nebulozno
i nemušto
nešto

al sve jedno si grozna
i svejedno
nedam svoje dupe
neka si
moja si

--
Boston Globe, februar 1953

Poštovani gospodine uredniče

Mon, 22 Sep 2008 13:53:07 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 22.09.2008 13:53

ljubazno Vas molim da primetite da ovo pismo ne započinjem rečju "poštovani" iz navike, one zbog koje većina pisama počinje tom rečju. Ja je koristim sada iz razloga što se obraćam uredniku novine koju pratim, volim i želim da poštujem nju i njenog urednika. Medjutim, i Vama lično je sigurno jasno da nema valjanog razloga da Vas zaista poštujem, osim ako nisam retardiran, neupućen ili pripadam onoj vrsti ljudskog šljama kojoj i Vi pripadate.

Možete biti mirni, ja nemam problema sa tim, ja shvatam da imate pravo da budete šljam i da imate pravo da budete urednik.

Pišem Vam, jer želim sebi da ulepšam dan time što ću Vam prvo izraziti svoje rezignacije kako bi ste imali u vidu da to što Vam svi ljube dupe nije znak da je sve u redu. A potom, želim da Vam odam priznanje što ste kao šljam uznapredovali do nivoa neosporivog djubreta.

Ja sam Vama poslao svog prijatelja. Vi ste njega prisvojili i zloupotrebili i sada je i on šljam kao što ste Vi. Tačnije - jadan čovek se trudi da bude.

Iako je to vaša stvar, moram da primetim da su tanke spone koje vas povezuju.

Vi ste, avaj, doživeli prosvetljenje spoznajom da ste i jedan i drugi svinje. I sada negujete tradiciju svinjstva i ne smeta vam što čistoću vaše sorte "pokazujete" time što njuškom prevrćete sve okolo. I ne vidim šta je to tako idilično tamo u tom vašem ljubljenom Svinjolendu koji nam gurate ispred nosa, kao da ste neosporivo dokazali da smo mi idioti koji ne uvidjaju razliku izmedju dve različite stvari.

Ali nema razloga da se na tome puno zadržavamo. Jer šta god da uradite, vi se tešite da to nije najgore što možete i da to nije najgore što ste do sada radili i stoga nema razloga da se zadržavamo posebno na bilo čemu konkretno.

Poštovani gospodine uredniče, molim Vas da primetite takodje povezanost izmedju svinjstva i svinjogojstva. Vi ste običan penis u rukama nečastivog koji se nama ostalima grohotom u lice smeje dok tako njime mokraćom i krvlju piše istoriju.

Jer, slikovito rečeno, kada mom prijatelju pridodamo mene, onda imamo dva čoveka i možda dva prijatelja. A kada ga pridodamo Vama, onda imamo dve svinje, dva piona, na misiji posvinjavanja univerzuma.

Mene raduje to što se oduvek uporno i neuspešno trudite da izmedju sebe uspostavite neki oblik realne povezanosti. Jasno se vidi mizerija koju živite kada se svetla pogase, i u mraku se vidi da tu nema ničeg osim solidarnosti jedinki čije je postojanje nepotrebno.

Znam da bi ste voleli da govorim o suvišnom, ali ne, ja govorim o nepotrebnom.

Molim Vas nemojte misliti da je količina konfuzije, koju Vam prikazujem u ovom pismu, odraz mog psihičkog, mentalnog, emotivnog stanja ili pokazatelj nekog mog (ne)umeća pisanja. Ne, ja Vam je samo vraćam, uveravam Vas da ona pripada Vama i možete se slobodno nagnuti nad ovo pismo i počešljati se kao nad ogledalom, ili srediti kravatu.

Stoga, imate razloga da zadovoljno primetite da Vam nisam napisao ništa. Da sad ne ponavljam, možete se podsetiti gore u četvrtom pasusu šta je moj razlog obraćanja i biće Vam jasno zašto ovo pismo nema logičan kraj. Zato što je količina svih Vaših besmislenosti koje živite i promovišete skoro pa beskonačna, tako da logika stvari koje su povezane sa Vama predstavlja sasvim nešto drugo od onog što je u realnom, naivnom, zemaljskom svetu.

Dosadno, zar ne?

Ja sam, na kraju krajeva, tako i planirao. Završavam ovo pismo na mestu gde počinje kraj ovog papira. Iako ste stoka, nadam se da makar tu logiku razumete.

S poštovanjem,
...

Salto mortale u G molu za moju Ekselenciju

Sun, 14 Sep 2008 20:58:52 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 14.09.2008 20:58

(rekonstrukcija)

Ana i Leo su imali jako komplikovan život. Ako im Marija zatraži da se presele, oni moraju da se presele. Ako im Marija javi da ovog meseca ne smeju da jedu pečurke, oni moraju da se trude da ne budu u situaciji da ih neko ponudi pečurkama.

Leo je to na jedvite jade shvatio, uz mnogo nevinih dečjih pitanja. Zapravo... i više nego mnogo pitanja. Leo nije bio bilo kakvo dete, on je bio jako glupo dete i ona je stalno morala da vodi računa o njemu.

...

Kada je stasao, odahnula je. Glupo dete je postalo glup čovek, ali nije bilo više one napetosti i jurnjave. On ništa ne radi, a da predhodno ne upita neku od nebuloza iz njegovih tajnih arsenala.

...

Proneo se glas o tome da je Leo Petrov sin. Dopro je glas i do Marije, i do matice. Petru je to čak godilo, a i koristilo mu je jer maticu čine muškarčine. Medjutim, Ana nije bila te sreće.

...

Marija, naravno, nije radila za Otadžbinu, već je posle kraćeg haosa počela da radi za kompanije. U početku su imali očajnu fluktuaciju, koju su nekako rešili, ali nikada nisu uspeli da na terenu stvore nešto nalik mreži. I onda je došao red na Anu, i Leo je bio dokazni materijal, Marija je tražila da se Ana vrati i da ponese stvari, tražila je nešto što neće dobiti.

Ana je plakala danima i onda je poslala izveštaj i pesmu. "Ana na tanjiru". Izveštaj je završila rečima:

PS: I Vaša Ekselencijo, Pilatus, molim Vas, imate peškirić gore desno na polici. Evo, kaplje Vam sa ruku i pada po našim odorama dole. Jedino Vaša odora je suva, a Vaše su ruke mokre. Hm... zamalo da kažem "zaboga"...

Nekoliko dana je prošlo, On uopšte nije reagovao.

...

Nije ga uzbudila "jezičara", očekivao je od nje da konačno uradi "nešto", jer "ovo" nije smatrao za ništa. Medjutim, dogodilo se ono što nije očekivao - ona ovo "ništa" nije poslala samo njemu. I odjednom su, tojest "konačno", svi počeli da mu postavljaju pitanja koja su se potisnuta gomilala do tada. A u tim pitanjima je našao odgovor koji nije tražio, koji nema veze sa poslom, spoznao je sebe.

...

U jednoj ruci je držao led, u drugoj žar. Ana je zapravo i možda jedini njegov saveznik, ali je besan ipak naručio njenu selidbu.

Onda je otvorio flašu konjaka i posle sat ipo postao drugi čovek koji je opozvao Aninu selidbu. Rešio je da uradi isto što i ona. Kažu da je odplesao niz stepenice pevajući Oči čornije. Medjutim, njegov folksvagen mu nije oprostio odsustvo koncentracije na jednoj krivini i na njoj su se zajednički otisnuli u zadnji let i zadnji pad.

Od tada Anu niko više nije proveravao.

Odmeren i prav - Anna Bernstein

Mon, 08 Sep 2008 18:54:56 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 08.09.2008 18:54

On je odmeren i prav,
kao lenjir.
I čist je kao suza,
providan, a beo.

Klizi mi niz obraze
i pada mi u nedra
i igra se kao dečak
i pali kao vandal
i ja ga gledam odozgo.

I on mene gleda odozgo,
pogledom odmerenim i pravim
i ja znam.
Nema ko drugi da bude,
to je on.

I znam da je sve u redu
na istočnoj kapiji,
ja mogu da snivam
i udahnem iz sve snage,
dok se moj dečak
raduje i igra.

Prevod - Goran Aleksić.

Pesma je bila zapravo prilog u jednom od Aninih izveštaja. To je bila njena mala pakost i odbrambeni manevar koji ju je umalo koštao života. U originalu je bila naslovljena "Ana na tanjiru", ali joj je Ema u svojoj knjizi promenila naziv u "Odmeren i prav".

Najskuplji vakuum i najjeftinija lekcija

Tue, 05 Aug 2008 02:52:56 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 05.08.2008 02:52

- Prestao sam da verujem ljudima još dok sam radio kod vas, gore. Porušili su nam sve porcelane i stakliće, brižljivo redjane. Čekali su momenat. Krivo mi je što su odabrali momenat koji je kao i svaki drugi. Ja sam...

- Momenat...

- Da, momenat. Lepo zvuči na nemačkom. Jedan momenat. Dva momenta. Jedan momenat, molim.

- Gde je to bilo?

- Menhengladbah.

- Jozef?

- Ti uvek radiš domaći zadatak? Da, Jozef i Magda. I od tada ja radim sam, matica je izdvojila moj kodeks, a ja sam naučio jednu veliku lekciju.

Ono što ne mogu nikako da prežalim je što sam morao brzo da se sklonim, nisam stigao da odem kod Bruna na one divne kolače. A imao sam i pune ruke posla, ja se nadam da ti nemaš problema sa tim?

- Radiš sam?

- Ne, tebe ne računam. Rekli smo - tebi vakuum, meni olimpijski avion. Zašto postavljaš to pitanje? Ti imaš problema sa "tim"?

- A ne. Nisam ja toliko baš čista. Nemica jesam, aber Herr Sommer, Vi ste moja slabost. Ja sam odana svojoj firmi.

- A šta se to desilo u gradu koji se zove Niš?

- To se otrglo kontroli. Nisam jedina koja radi domaće zadatke?

- Lutko, poštedi me. Ti si za mene amater. Mogao sam da vas ostavim u mraku kad god sam hteo, ali nisam zato što mi trebate.

Ja sam od vas naučio da nije problem ni steći, ni sačuvati, nego deliti sa drugima. Sada ja vama delim lekcije.

Vi treba da znate sve što vam javimo i ne treba da pitate isto pitanje dva puta i ne smete da pitate ništa pogrešno i šta je to tako dosadno u ovome što ja pričam?!

- Nije dosadno, ali Willy stoji ispred bifea.

- Kako to Willy stoji ispred bifea?!

- Stojećki.

- Eto srećom se ovo dešava nama, a ne vama. Evo ti ovako, ovaj broj, i ako me tražiš, a ne možeš da me nadješ, raspitaj se ko me menja i on će ti sve objasniti. Ako on, ili ona, ne zna od čega je taj broj, onda me čekaj, ja ću doći.

- Gde ćeš sad? Zašto mi večeras nismo vodili ljubav?

- Iz istog razloga kao i inače.

- Dobro, ali gde ćeš sada?!

Pismo P.I. Voluhina, iz arhiva

Sun, 06 Jul 2008 22:45:21 +0200

Autor: majra

Poslao: 06.07.2008 22:45

Pretražujući mali ali dragocen arhiv otkrila sam da posedujem jedno Voluhinovo pismo koje nije, dakako upućeno meni, ustvari to je prepis pisma koje je poslao potpuno nepoznatoj ženi. Ton lakog maženja i umiljavanja i otvorenost samo kroz snoviđenja jasno je ukazivala na njegovu nameru da se sa njom zbiži, ali prauzrok svom “uvijanju” koji ga je doveo da se tako ponaša u odnosu sa ljudima nije ležao u nesigurnosti već u snažnoj potrebi da se uvek radi sopstvena promocija.

Sanjam.

Duboko u noć, dok odzvanja crkveno zvono na rame mi sleće rajska ptica i šapućući me poziva da je sledim. U trenutku vidim samo oštar bljesak rez krila u vazduhu i osetih snažan udarac koji mi istisnu i zadnji mililitar vazduha iz grudi. Klonuh kao pokošena trava, obuze me mrtvački hropac i taman kad pomislih da je kucnuo čas za drugi život iz oka mi potekoše crne suze. Udahnuh, ali ne vazduh, beše to mešavina mirisa u kome jedino raspoznah majčinu dušicu, ruzmarin, lavandu i rezak miris borovih iglica.

Sanjam.

Oko stopala mi cvetaju bele rade, oko zgloba se upliću u venčiće, pridižem se i počinjem da koračam nekom tajnom stazom, bez mesečine, između zidova od pamučnih tkanina obraslih bršljenom vođen uzicom Vašeg mirisa. Koračam a ne stajem na zemlju, zadržavam dah, i posrćem pod strašnim teretom čežnje koja me razdire.

Sanjam.

Na ruci časovnik, kožna narukvica mi steže zapešće, svaki otkucaj prodire u rebra i steže me sve jače. Sav tonem u žudnju koja mi lomi i telo i um, a istovremeno osećam napetost mišića i razigranost srca. Skidam časovnik i stavljam na mekotu između rebarnih krila - imam dva srca. Sad znam ovo olovno kucanje sjedinjuje čežnje duša. Naših duša. Ruka se odvaja i luta, a na dlanu se oslikavaju putokazi života.

Sanjam.

Stajete ispred mene, nečujnim korakom Vam u stope stajem, mešaju nam se kose, i haljine, zaplićemo se kao plod i koštica postojanosti gorućih snova. Čestice koje nas spajaju stare su vekovima.

Budim se.

Skoncentrisano unezveren žurno pljuskam ledenu vodu po licu a na kosi mi paperje iz Vašeg jastuka.

Budan sam.

Obnevideo i ogluveo za sve što niste Vi, sve teže krotim struju vremena koje ne protiče kroz Vas.

Nisam tražio dozvolu za snove, ali ištem da ih obuhvatite osmehom u tome počiva sva snaga moje nade da su živi i da će sačuvati sećanje na vekovnu ljubav duše.

Običan dan. Problem sa ambalažom i kamuflažom.

Fri, 13 Jun 2008 10:52:11 +0200

Autor: galeksic

Poslao: 13.06.2008 10:52

Sedeli su pored vrata, bila je velika vrućina. Svi su se tu oko i pored njih teturali. Neki su bili pijani, to su oni koji obavezno drmnu Anu vratima.

Za Anu je Petar bio jedan dogadjaj u životu, neočekivan. Prolazila je ovuda često, nije znala za ovaj bar. Ako se ovako nešto može zvati barom. Ovo za nju nije Amerika, ovo je nešto palo sa neba.

- Ne možeš ti mene voleti, jer ja ne volim privremene stvari. A osim toga, imam problema sa ambalažama.

Povremeno poželi da mu kaže ponešto, ali i ne pokušava. Ne možeš ti njemu u ovom stanju sad ništa reći. Nije problem toliko što se ne može doći do reči, već tako on to nekako priča, on strašno voli da priča. Ona već polako zaboravlja šta je sve htela da kaže i sluša. Ona voli da ga sluša.

Htela je da mu kaže "U što si sladak kad se ljutiš", htela je da mu zatraži cigaretu, htela je čašu vode...

- Sećam se kad sam bio mali, išao sam za mleko. Danas toga nema. Onda je bilo, ako doneseš šerpu, dobiješ mleko. Danas udješ u prodavnicu kupiš mleko, popiješ i baciš karton. Puna mi je kuća djubreta, ja ne pešačim toliko da se vidim sa prijateljima koliko pešačim da bih bacio svo djubre iz kuće. Hoćeš da se zaposliš, moraš da ljubiš guzicu, sutra ljubiš drugu, a pešačiš da onu prvu odbaciš.

Znala je da i da voli da pije. Zapravo, nije znala, čula je samo, ali ga nije videla u tom stanju. Smešan je.

- Pa evo ti otvori novine. To nije samo fizičko djubre, to je jedno višeslojno, višedimenzionalno, podmuklo djubre, a pritom je više od pola toga u poodmaklom stanju fermentacije.

Ona se pored njega osećala jako malom, osećala se kao dete. Jedna od stvari koja ju je fascinirala je da je Petar razmišljao puno o stvarima koje ga se ne tiču. On nema nikakve veze sa tim, on ne samo da ne pripada tu, već mu ide na ruku to nešto u čemu on vidi neprirodnost, nesklad, nepravdu. Ona nije toliko njega volela koliko je volela da se igra sa njim. Kad je mislila da je odrasla, bacila je sve lutkice. Kad je zaista odrasla, bilo joj je krivo što je to uradila. Petar je njena lutkica koja se pojavila iz vedra neba.

Ventilator je bučan i pravi promaju. Muve su pobegle pozadi gde je mirnije, ovde ih i nema mnogo.

- Kako da nazovem prvo dete kada ga rodim?

- Nemam ideju.

(Preuzeto iz knjige "Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)

Ljubavna poezija i krah Staklene zavese

Wed, 30 Jan 2008 00:05:17 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 30.01.2008 01:05

Kada su Putari konačno upecali olimpijski avion, nije im trebalo puno da shvate kako i koliko su nasamareni. Pukli su iznenada kao balon od sapunice i zavladao je haos, jer ništa nisu mogli da sakriju, a nemaju šta da pokažu. A onda je stigao poziv da dodju u Hodnik.

To je bio užas od poraza. Jednostavno, spasavali su gole živote. Sve što su znali brbljali su, redjali i sklapali materijal po stolu kao pasijans. Direktor je zaplakao kad su mu tražili primerak The Boston Globe-a, da pogledaju pesmu. Njegova Staklena zavesa se obrušila u paramparčad.

Upinjao se da ih uveri da nema opasnosti, da se radi o samo desetak ljudi, a u papirima se "jasno" vidi da je samo u otkupljivanju tiraža učestvovalo minimum 300 ili 500 ili više njih.

Tako je nestao drugi deo pesme Ti si lek za moj život. Nema ga ni na mikrofilmu, jer nadali su se da će makar neko da ga zatraži u arhivi, ali naravno uzalud.

Dakle, ispostavilo se da je nevidljivo mastilo i Petrov specifični navajo dijalekat bio namenjen samo njima. I da nisu lovili ono što su mislili da love, već su lovili sami sebe. Taj drugi deo pesme je sadržao vest o tome da u roku od par dana na površinu (tj. majsko predvečerje) izlazi avion bez zlatnih poluga. Bolni koraci njeni su označavali da Petar odlazi i da napušta svoju poziciju.

Obzirom da se u tom "nedostajućem" delu pominjao miris dima, to ih je asociralo na duvan i smatrali su da ide na Kubu. Ali, mislili su da imaju mnogo važnija posla i tek nekoliko godina nakon toga su shvatili da treba da ga traže.

Staklena zavesa uopšte nije bila tako providna. Putari su računali na rusku pohlepu, ali Petar je to jednim potezom rešio, a to Putari nisu znali. U svom izveštaju je na zahtev da se povuče postavio pitanje "Šta je to što nama nedostaje? Ima li nešto što mi nemamo, osim ovoga što ja nudim?".

I svi su bili zadovoljni i niko nije postavio pitanje gde je plen. Rusima je glavno da nije tamo gde ne treba da bude, a Petar je mogao da radi šta god želi s njim. On je upravo to i uradio - bacio ga pred noge onima koji su želeli da ga otmu, jer oni su bili jedini koji su mogli da ugroze operaciju.

Zlato nije bilo bitno. Bitna je bila praznina, da ga nema tamo gde jeste.

Ti si lek za moj zivot

Sat, 19 Jan 2008 13:35:10 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 19.01.2008 14:35

ti si lek za moj život
ti si spokoj majskih predvečerja

donosiš mir
i san

niz tebe klizi pogled
kao čamac niz volgu*
i tone
kao suza u obraz

jer smehom
ponekad dozoveš dan
i zabole me koraci tvoji

ti si lek za moj život
ja po danu čekam noć
da potonem u san

--
*reku - The Boston Globe, 1951

Petar Ivanovic Voluhin - poezija, ljubav i lazni mir

Wed, 09 Jan 2008 01:27:35 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 09.01.2008 02:27

Petar Ivanovic Voluhin je neko kome zapravo nedostaje biografija. Pesnik, vojnik, diplomata, avanturista, ljubavnik, a u isto vreme - nista od toga.

Nema ništa u vezi njega što se pouzdano zna - samo oko toga se svi slažu. Jedan od motiva što ovo pišem je to što se nedavno na Wikipediji, na kratko, mogao naći članak "Petar Ivanovič Voluhin". Vrlo brzo je narastao po obimu u nešto što se tamo zove veliki članak i bilo je jako mnogo kratkih dopisivanja i korekcija, i nijedna od njih nije bila sa iste IP adrese, a većina je bila sa područja Grčke, i sve su to bili podaci za koje niko nikad nije čuo do sada. A i meni zvuče prilično nelogično.

Petar Ivanovič Voluhin je Rus. On je bio iz porodice vojničke, meni malo i neobične, mislim da su to bili Kozaci; otac bio vojnik i diplomata, ali su Oktobarsku revoluciju dočekali nespremni, jer su bežali tik ispred crvenoarmejaca. I to nigde drugde, nego su se spakovali i zaputili u Tursku.

Petar je tada imao nešto malo godina, možda šest ili sedam. Svi su posedali u kočije, konji frkću, u daljini tutnji, a njega nema. I malo pre nego će početi panika, spaze ga na krovu kuće - viče da hoće da ostane i pogine i neće da ide u bezbožničku zemlju. Otac je razjaren urlao takve stvari da su žene iza njegovih ledja počele da nariču, i dok je jedna strahota iz njegovih usta smenjivala drugu, Petar je skamenjen i zaprepašćen slušao svog rodjenog oca širom otvorenih očiju i usta, sve dok se nije prolomio pucanj. Deda nije mogao više da izdrži i hicem iz puške oborio je Petra sa krova.

Izvukoše ga iz smoždene cvetne nadstrešnice letnje bašte gde je upao zajedno sa dimnjakom koji je srušio usput, neko ga je zgrabio i bacio u kočije sa takvim olakšanjem i lakoćom, kao jastuk, i malo je nedostajalo da proleti na drugu stranu, ali ga je nana zgrabila na vreme. Potom odjuriše.

Do Turske nisu stigli, ali su se vozili dva dana dok ih crveni nisu uhvatili. Otac i deda su zaustavili kočije na uzdignuto mesto, organizovali i naoružali žene, babe i kočijaše i krenuli goloruki prema crvenima. Dok su koračali iza njih su se u dalekoj daljini čule potmule eksplozije od kojih su pobegli, a iz kočija se čula nana kako u pravilnim intervalima kija od polena koji je Petar uneo sa sobom, na sebi.

Ovi su ih dočekali više po nekom automatizmu, vezali ih i spremili za streljanje. Posle nekog vremena, napokon je ocu prišao neki ugladjeni narednik i tad se on prvi put zapravo i obratio crvenima; narednik je odstupio i pozvao komandira, a komandir je naredio da ih odvežu, oribaju i dovedu na razgovor. A onda su hitno odpremili oca u Moskvu.

Iz Moskve se vratio posle osam dana, u velikom stilu. Postao je državni činovnik i dobio je raspored da služi u Turskoj.

Petar je ceo život nosio sa sobom uspomenu na dedino oštro oko i zbog te povrede čak nije bio primljen u vojsku, što nije mala bruka za porodicu sa takvom tradicijom. Nestao je dve godine, i posle dve godine se vratio u vojnoj uniformi. Odslužio je pod lažnim identitetom, pa je došao je da ga rodbina vidi.

Nisu imali puno vremena da ga gledaju. Dok su njegovi nazdravljali, gostili se i bavili ručkom, sišao je da otvori vrata i nije se vratio. Petar je naime, svoju vojsku odslužio na baš nezgodnom mestu, i napredovao je, delimično zbog svoje snalažljivosti, a delimično zbog zvučnog imena koje je odabrao i koristio, i znao je daleko više nego što je major Knazkov mogao da opravda ili objasni.

Otac je nekoliko dana saslušavan, upinjao se da da ne poludi, jer su mu u isledništvu sve vreme nanovo postavljali samo četiri ista pitanja bez prestanka. A da ne pominjemo česmu koja je neprestano kapala sa strane.

Ne, dovraga, ne znam odakle mu imena, niti znam koja su, ali evo reći ću vam - da mi je tražio, dao bih mu, sve bih mu dao, pa i zlato vaše, i ugovore i spiskove, i sve sve sve bih mu dao, jer ne znam ovde šta je moj greh, šta mi i zašto radite ovo sada i šta je on to toliko nerazumljivo uradio, jer svako bi to uradio, i ti bi uradio, i ti što me gledaš kao ždrebe neko - da nadješ menicu na ulici potpisanu, treba da upišeš iznos samo i uzmeš pare, pa ne možeš da je upotrebiš, a da je ne zloupotrebiš i nećeš siguran sam da pišeš najmanji iznos, nego najveći što možeš da bi tako uzeo najviše para, i nije mi jasno šta hoćete više, da li hoćete da ja umrem ponavljajući kao vrabac da ne znam odakle mu imena, ja ih ne pamtim, sva su mi ista i ne znam, ne znam, ne znam, ne znam, ne znam!!!

Petar nije osudjen, dobio je državnu službu tamo gde je služio vojsku. Tako je rekao ocu, koji se jedva oporavio od metoda isledjivanja. Na tom saslušanju je Petar poslednji put video oca.

Promises and threats

give me some faith
give me some love

i was old
i am hungry, alone and it is cold

please

one cognac for the lady
and one stranger for the night
show me the way, i will show you the light