Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković Umetnost

Kreću šume

( potpuno nepravilan haiku)

Nenapisan sam.
Neotvoren.
Gust i prost,
prek.
Ne zovem se,
sad, duboko u šumi,
okružen nepitanjima
i sveden,
da mogu videti na obe strane
konačno i ne
u mirisu, na primer;
ulogu stvoritelja
van domašaja glume
i radost stvora,
ovde, gde još nije pronađen smeh.

Koliko samo zanosne buke
u funkciji negovorenja
bez okršaja ostvaruje budnost,
a sve je sneno
da zaječim.
Tupost interesa
se nije pojavila
ni u jednom obliku,
od kamena do gnezda

od siline shvatanja ću pasti
i ostati da klečim,

shvatanja
da zamisao Odlazećeg
nije bila čovek,
od materijala zvezda,

ideja je bila
zeleno.

Odevena u belo

Video sam te danas
Na nekoliko mesta
Raskošnu i šturu

Vreme nije znalo
da si tu,
tako olako meka
i nedorasla proticanju
pa se nije ni zaustavilo.
Greška.
Ja sam stajao
prostački očekujući
da počneš
da postaješ česta, utvaro mila,
tako lako sklonjena
od svake težine

kao kada iza smrti
ostane
samo zabeleška.

O tricama, i jednom zaboravu

Udišem vazduh
koji će važiti u snu

Sav je
i visi sa plafona
skoro do oka

Da odnekud naiđe svetlost
imao bi senku

jednostavnu i taman večnu
kao i voda na dnu.

**

Dok ga udišem
miriše na prašinu

važnu koliko i sam vazduh
u prostoj ideji tvorca

Na prašinu sasvim
malih šupljina miriše

što se teško dohvata
i briše,

a i čemu
kad potrebna je

kao što potrebna je
i smrt oca,

na primer.

**

Udišem ga nemo i jako
snagom radosti vida

U ovom odsustvu svetla
dišem ga sporo

i bez trunke znanja o tome
kakva je to mudrost bila

Dišem ga sam,
skoro

dišem ga onoliko
koliko ga još ima

na ovim mirnim
prostranstvima stida.

* * * * *

Ponekad bi
Da naiđu neke
Sasvim sasvim
Drugačije misli
I malo ostanu
Duže

A ponekad bi
Da budem bez čula
Naročito kada me teraju
Da se okrenem
Uvek kad čujem korake
Koji nikog ne nose

Ponekad bi
Da hodam pored staza
A da ih ne gledam
Ovo malo znanja
Da siđe u stopala
I zaćuti

Ponekad bi
Da verujem
Da iza svega ovog
Stoji ništa
Toliko veliko
Da mu ni ime ne treba

Ponekad bi
Da mogu da prestanem
Da slutim.

Vinsent

Odjednom
sudar sa mnoštvom reči
jedva prisutnog značenja
daje mi oblik posetioca

Uljeza čak,
ili svedoka.
I zatreperi sumnja

čista sumnja
u um. Odjednom.
Svaka reč je teret boje.
Šamari kista
po zaboravljenom licu belog
ubrzavaju prost dolazak neminovnog,
to se
raduje i strah
Osvetljava me vrisak
i ostavlja.
Kvadrat zida je
usisao sve boje
Mi, pod
i svet u prozoru smo okviri
za stvarni život senke
i prolazimo.
Tišina se uvlači
u prevođenje slikarevih reči
na obližnje jezike
I pati,

ja sam strana bez oka,
smisao ima
jedino uzdah.

Androgin

Primakao sam usta rupi
koja je vodila Tamo
i dobio glas
Taj glas je mogao
da zaobiđe,
da se savije i zaobiđe misli
kad krenu da se primiču

Stojeći pored vremena
dobio sam oblik.
***

i pristao da ne mogu
da izađem iz mere,
ovako proglašen,
nijedne

Pristao
da guram prostor
ka onima
koji barataju završecima,
pristao

***

da dolazim
nedeljom
među ljude.

Sakjamuni

Obučen u prosto
na mestu bez zida
zaustavljenih misli
čekam svetlost

i prolaznost isto,
jednu pažnju delimo.
Dole
u poslednjoj hrpi snega
orah čeka pticu.

Zvezde odustaju,
ostaju psi.
Zatim koraci
i vrata od garaža
kreće glad.

Otkud u ovom mraku Hrist?

Moj govor se
sastoji od ćutanja

Dugo sam učio
da prepoznam vodu,

vazduh mi je pokazao
koliko sam zapravo prost

ali mogu da
nasledim poeziju
ako stanem kako treba.

Samo je seme put
Ostalo je oholost.

Metuzalem

Ovo što pišem
pročitano je u priličnoj
zbilji,
nekim starim vazduhom
i nedaleko od svetlosti,
jednom.

Nešto sam bio
u službi kamena,
možda kretanje, zaboravih,
ali sam umeo da čujem

moć u stvarima
kako bruji,
požudu vode
i prašinu
dok oblikuje zakone
za ljude

Slušao sam oči proroka
i riku cvetova,

nešto dok sam bio
u službi kamena.

Slušao sam i čoveka bez leđa,
čini mi se tad
Pričao je o nečem davnom
što će se tek desiti, nekom

A pričao je svima.

Bio sam u službi kamena
i bio sam sa tišinama
i dobro sam ga čuo,
dok je ćutao

I kažem vam, zaista,
nije hteo nikoga da vređa.

April

Odlazim iz misli
kadgod uspem
da ponovim naučeno.
I trajem.

Saznam ponešto o trenutku,
kao što je udisaj, na primer,
ili neosvrtanje.
Povremeno umrem.

Noćas ćutim jače.
Visoko gore
šum kosmosa kroz oko drveta
gura cvet
negde dole.

Sumnjam u sve što jesam,
ipak, naučio sam da zažmurim
na oba stopala
kad sam prinuđen
da shvatim krug.
Sve sam svoje mozgove poneo
da čujem kako
šuma sluša

nijedna misao
nije preostala.

***

Kiša ume da prepolovi april.
Zemlja je crna
i gostoljubiva,
kad legnem, da mi pogled
na mozaičnost vasione
i moć vlage.
Slivajući se niz drveni jastuk
ostavljaju me razmišljanja.

***

Savijenost oblika
i njihova oštrina,
kora na rubu da se shvati stablo,
sve boje lista i krik trave
tek da se sačuva tišina,
lišeni ljudskog značenja
su tu
na jednom mogućem kraju

daleko iza, jezik
na izlasku iz oka
slavi svoje trzaje,
“hoće li zemlja ova
biti sve što smo
ikada znali o raju?”.

Caprichos

Ulaze senke,
koje su mahom
karakteristike onoga
izvan, pomalo
oholo, i polako
reklo bi se,
u nas

koji smo naizgled,
hodamo i plešemo,
nečem se smejemo.
Dozivamo
ili čekamo
nešto, ljubimo i
dišemo, opet

desilo se to još jednom,
samo je bilo jako davno

i u pitanju su bile
obične svinje.