Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina

Šta je najveće

Maxa — Tue, 12 Mar 2019 22:11:24 +0100

Autor: Maxa

Poslao: 12.03.2019 23:11

Nebo je nešto beskrajno,
duboko i široko,
pa ipak,
kao od šale,
stane u svako oko.

Jer oko je veće,
i veće,
i najveće od svega.
Veće od grada.
Od brega.
I veće od moga tate.

U njemu može da živi
neznanih svetova bezbroj.

U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.

U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.

U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.

Jer nebo je kao sva mora.
I još jedanput toliko.

Njega nikada nije
propešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.

Jedino ako mama
u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice,
za mora široka,
jer mama je veća od neba
i veća od celoga sveta.

I veća od oba oka.

Slutnja

majra — Sat, 10 Sep 2016 01:01:52 +0200

Autor: majra

Poslao: 10.09.2016 01:01

Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti počne neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
Na snove prazne k’o prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoj klatna,
Čitava noć ti od snova – zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja – više se spava.

Neregrutovani heroj

majra — Wed, 20 Apr 2016 11:16:18 +0200

Autor: majra

Poslao: 20.04.2016 11:16

Ne razumem se ja
u mudrost kamenja što miruje,
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta.

Možda i u kockicama
uzidanim u drumove
živi neki nemir,
neprestan
i dug.

Ali,šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Razglednice

majra — Sun, 06 Mar 2016 21:50:40 +0100

Autor: majra

Poslao: 06.03.2016 22:50

U doba mog detinjstva igrao sam se poste.
Sakupljao sam lisce dok idem od skole do
kuce. Svakom bih listu, uz osmeh, nesto
lepo prisapnuo, najlepse sto sam cuo i
video tog dana.

Sa druge strane lista saptao sam adresu.
Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlas, zapecatio poljupcem.
I pustao niz vetar.

I evo sta se sad dogada, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore
pisane rukopisom zilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da citam. Nije
tesko nauciti. Samo malo zazmurim. Ovlas.
Kroz trepavice. I disem polako vetar,
A vetar se i ne cuje drukcije, sem nozdrvama
i usnama.

Katkad su razglednice vrlo cudne. Na jednoj
strani pise nam Iaoce sa neke poste stare
dve i po hiljade godina:"Ko zna da ne
zna - najvisi je."

Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Misel de Montenj. Francuska, I 553;
"Ko misli da nista ne zna, taj ne moze ni
znati da nista ne zna".

Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih
telefona"? Kad reci putuju kroz vekove,
svako ponesto dopise ili izbrise. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh covekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaze: "Poslovica je svemir u zrnu
zita."

Noc' polagano zri. Cuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje
oko dimnjaka staklene perle retke kise.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvazniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladas, kao veliki dzudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.

Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove,
neurednu frizuru i domace zadatke.
Najveca nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.

Re: Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina

coka — Wed, 27 Jan 2016 08:58:17 +0100

Autor: coka

Poslao: 27.01.2016 09:58

Pokrecite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterecenja. I prisile.
Ne predvidjajte unapred dubinu nijednog zamaha.

Misle li da ste ukopani- ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.

I placite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se u vracajte i odlazite i tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.

Letenje je onaj trenutak kad napokon
shvatite da vas svako moze zameniti u svemu
osim u sopstvenoj smrti i sopstvenoj besmrtnosti.

Brige u levi džep!

majra — Sun, 24 Jan 2016 01:32:52 +0100

Autor: majra

Poslao: 24.01.2016 02:32

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju. Čak i kad ćute oni samo klimaju glavom, znam: oni glasno kukaju, oni riču od kukanja, duša im se kida u froncle.

Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Znam unapred o čemu će biti razgovora. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu (pre toga nepročitane novine bacio sam u korpu), da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.

A ima ih. Verujte.

Juče mi je došla do ruku zbirka pesama za mališane "Dečak i breza". (Izdanje "Slova Ljubve" iz Beograda) koju je napisao jedan darovit, maštoviti, pošteni pesnik, poljoprivredni tehničar iz Vrbasa, Spasoje Labudović. Navikao sam već na gomile zbirki za decu i obično se libim kad vidim neko novo ime u zaglavlju, ali ovog puta vredelo je pokloniti poverenje piscu.

Labudović nije ni tako mlad. Piše za decu od 1962. i, tu i tamo, viđao sam njegove lepe, raspevane stihove, klesane u nekom mekom kamenu reči, čiste i nadasve humane.
Nije moje da raspravljam ovde ko je veći pesnik: Desanka ili Duško Radović, Ršum ili Dragan Lukić. Volim ih podjednako sve, jer imaju svoju ličnost u pesmi i nikad ih neću pobrkati sa nekim drugim piscem. Tačno znam šta je napisao Mića Danojlić, čak i kad nema potpisa. Ili Grigor Vitez.

Sad bih morao da se zabrinem što u Vojvodini ima malo dobrih pisaca za decu. I obraduje me ovakva knjiga kao što je Spasojeva. Obraduje me što ne liči ni na koga, što je svoj, što se ne stidi tradicije, što ume da napiše zrelu pesmu pravu:

"Napusti mesec stazu nebesku
i siđe, voćnjak da obiđe,
pa kada spazi punu breskvu,
ozari mu se lice riđe.
Pojeo mesec breskve najslađe
a da to ne bi znali seljaci,
on - da sakrije tragove krađe -
sve koštice u nebo baci..."

Vrbas je nesumnjivo jedan od divnih gradova zato što još uvek predano neguje literarnu tradiciju i uporno organizuje jugoslovenski festival mlade poezije svakog maja. Nije ni čudo, zato što vremenom iz njega niču pesnici kao što je Gojko Janjušević, Nedeljko Mijušković, a evo sada i Labudović i još nekoliko mladih za njima.

Ja sam duboko uveren da neću umeti da popravim ovaj svet u svoj njegovoj glomaznosti. Pa ni sebi neću udesiti da svaki dan bude sasvim naštimovan. Ali, dobro je kad u kuknjavi i pokunjenosti ljudi koje ste već napamet naučili, sretnete nekog novog prijatelja, makar i tako, kroz bezazlene stihove, provedete s njim jedno veče i on vam pomogne da brige i nevolje vaše i ovog sveta, stavite u levi džep, i zaboravite do sutra.

A šta ja znam. Možda i grešim. Možda bi mi i Labudović sutra dosadio da s njim provodim svako veče. Možda i on kuka. Uvek na isti glas, za istim stolom kluba ili kafane, uz istu porciju pića.

Zato je i bolje družiti se sa ljudima samo jedan dan. I posle ih se samo sećati.

Uspavanka

majra — Fri, 04 Dec 2015 01:38:45 +0100

Autor: majra

Poslao: 04.12.2015 02:38

Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rdav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Možda bi i noc da svane,
možda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakše diše.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
više nego na druge.

Kolačići od blata

majra — Sun, 01 Nov 2015 15:43:43 +0100

Autor: majra

Poslao: 01.11.2015 16:43

Poznata je ona basna o lisici koja je zvala prijatelje u goste, pa umesila kolačiće od blata i motala ih u čokoladu i šećer. Što su gosti mogli, nego - da se najedu zemlje iz pristojnosti.

Kad god privirim u neki disko-klub, ja se setim te basne. Isti su to kolačići, ista je to gozba, samo što ovde gosti jedu zemlju od srca, kao da nikad ništa bolje u kulturi nisu videli.

Nije važno što će neko ostati sluhom feleričan. Nije važno što će neko ostati zaglupljen, jer ništa drugo ne radi, nego kao papagaj ponavlja onih dvadesetak hitova i to mu je celo obrazovanje. Nije važno što nam sportski tereni zvrje prazni, kad se ta ista omladina još kako dobro giba u zagušljivim prostorijama gde se dim može seći nožem i mazati kao puter. Nije važno što na koncertu, na izložbi slika, u teatru, mlade jedva možeš da izbrojiš na prste obe ruke...

Pa, dobro, a šta je onda važno, drugovi?

- Baš je odvratan dan - veli mi juče jedna učenica od sedamnaest godina, u kući njenog oca, za stolom njenog oca, dok njen otac i ja govorimo o Velaskezu i Čičikovu, Gariju Kuperu i Fokneru, Fišeru i Lunohodu, urbanističkom planu Limana III i debaklu OFK Beograda.

Ceo svet su za nju španska sela. Sedi i švaće gumu, ponekad napravi neki mehur koji prasne, pa onda opet žvaće i kunja.

- Baš je odvratan dan - kaže - kad nema disko-kluba.

A meni dođe, sramota me da kažem, dođe mi da je opalim šakom preko usta, da joj isteram tu gumu na uši. Eto, baš mi tako gadno nešto dođe u dušu i sam drhtim.

Otac sleže ramenima.

- Nije mi žao što ide u disko-klub - veli - ali mi krivo, brate, što je samo to interesuje. I ništa više...

- Ko je to Ajzenštajn? - upitao sam je.
- Fizičar. Tamo neka teorija. Mi smo učili da se zove Ajnštajn. Dobar štos, zar ne?

Štos ili ne, tek? stvarno se pitam ima li i drugih vrsta zabave? Bežanje u površnost je trenutno najlakši način da se preživi mladost. Onda dolaze godine preispitivanja. I mnogima savršeno nije jasno kako ih je to i zašto život zaobišao.

Pišem ovo sa malo tuge posle prekjučerašnjeg obilaska dva disko-kluba. Nisam mogao da sažvaćem kolačiće od blata, čak ni iz pristojnosti, a kamo li oduševljeno, od srca.

Đavo me zna - valjda pripadam onima koji su drukčije gladni.

Pećine

majra — Tue, 08 Sep 2015 14:10:55 +0200

Autor: majra

Poslao: 08.09.2015 14:10

Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam:
najteže je razumeti ono što je razumljivo.
I najteže je čuti ono što vam prećutim.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju.

Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak,
od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu
da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote.

Ali čemu priznanja?
Ko je mene razumeo?

Granica slobode

majra — Wed, 26 Aug 2015 21:23:25 +0200

Autor: majra

Poslao: 26.08.2015 21:23

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće", kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Basna

majra — Mon, 20 Jul 2015 20:25:24 +0200

Autor: majra

Poslao: 20.07.2015 20:25

Roda, odevena u kostim od novog prolećneg perja,
i jedan sasvim olinjali, ćelavi djeram - ćaskali
- stojeći na jednoj nozi - i mudrovali iz dosade.

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikada nećeš poleteti,
jer ravnodušni se linjaju,
a krila rastu samo od prevelikih želja.

Djeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu:
lako je vama, gospodjo, kad ste udati za vetar,
a ja sam se zemljom oženio.

Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.

"Dnevnik" - 14. juna 1984

majra — Wed, 10 Jun 2015 23:56:57 +0200

Autor: majra

Poslao: 10.06.2015 23:56

Nisam se ja izmenio. Kalup zbilje je istrošen i svaki odlivak mene iz dana u dan je neoštriji. Dugo mi treba da radim na svom oku ili osmehu, da se ne bih izdvojio ni oreolom ni patinom od živih spomenika što hodaju kroz jutro.

Sve to tako do Tvrdjave. Do vrata radionice, gde opet bivam što jesam, stanovnik sopstvenog raja i sopstvenog pakla, uvučen u svoj život. Širom otvaram prozor, pretvaram se u pticu i odlećem u nebo.

Svi misle da sam zaključan zato što nešto radim. A ja sam negde nad nebom, odlivak bele svetlosti u plavom kalupu svemira, koji se nikad ne troši i ništa sa mene ne krnji.

Petrovaradinska tvrdjava - pogled na Srem

Prosidba

majra — Wed, 22 Apr 2015 22:24:53 +0200

Autor: majra

Poslao: 22.04.2015 22:24

Devojaka toliko znam.
Ako neka od njih hoće,
Dom ću rado da joj dam.
Lud sam od samoće.

Kupiću joj šal od svile
Da ga vetar zatalasa.
Slomiću je kroz aprile
Rukom oko pasa.

Razderaću prsluk njen.
Voleću je do bezumlja
U dvorištu gde je klen
Buknuo iz grmlja.

Sve ću zbog nje da proćerdam.
Šta će meni svet na dar.
Kupiću joj jeftin đerdan
I minđuša par.

Biće jutra mokra, rosna
Opečena od proleća.
Na dlan njiva žut i pljosnat
Prosuće se sreća.

Pa ću tako mrk da gorim,
Da se pesmom niz drum javljam,
Da se nikad ne umorim
Od neba i zdravlja.

liliana » proljetna ćakulanja » Cuvar Nade

Antićevi dani - Samo plavi čuperak ne stari

majra — Sat, 14 Mar 2015 20:44:40 +0100

Autor: majra

Poslao: 14.03.2015 21:44

Pisac za decu i osetljive i danas utiskuje pesme u srce da ih proživimo prvi put ili nanovo i da ih isplačemo kao i ljubav. Svako ima svoj plavi čuperak, to je drugo ime za ljubav i nema oka u kome ne leprša. Ima li završene ljubavi?

napravi tunjavka i nespretnjaka.

Pesnici zemlje

majra — Fri, 13 Feb 2015 22:56:36 +0100

Autor: majra

Poslao: 13.02.2015 23:56

Mudri narodi nikad ne kažu: cveta cveće.
U mudrim narodima vrtlar i biljka cvetaju zajedno,
isto lepi i ružni,
isto srećni i nesrećni
i strašno zajedno sami.
Dobri vrtlari ne traže od biljaka lepotu,
već njenu hranljivost.
Oni se smeju hranljivosti jednog karanfila,
ali se klanjaju hranljivosti krompira.
Oni su pesnici zemlje,
a ne opsenari.
Ponesi cvet u reveru,
najlepši cvet koji odgajiš,
cvet pasulja i trešnje,
kaktusa ili lubenice,
- gde je tom cvetu koren,
koštica,
semenka,
ili plod?
Sve si to uništio zbog jednog trenutka lepote.
Zar ćeš mirisom radjati novo bilje?
Repa pobedjuje belu radu.
Kupus i kelj pobedjuju orhideju.
Zato se kaže:
prvi je razlog borbe
u potrebi za poezijom korisnog.

Decembar

majra — Wed, 31 Dec 2014 03:02:35 +0100

Autor: majra

Poslao: 31.12.2014 04:02

Ako ideš prema Suncu koje izlazi,
pre će da ti bude toplo na svetu.
Jer je Sunce što izlazi dobro kao dete.
Ono trči prema tebi s raširenim rukama
u marami od svetlosti,
u haljini od dva lepa zlata:
žutog i zelenog.

Ako ideš prema Suncu koje zalazi,
pobeći će ispred tebe,
sakriće se iza šume,
poravnaće repom trag ko crvena lisica,
jer je Sunce što zalazi lukavo,
jer je Sunce što zalazi vračara
U marami od dva hladna zlata:
sivkastog i crnog.

Ako stojiš u mestu,
pokriće te mrak i to ti je najgore.
Bićeš dvaput crnji nego što si crn.

Ko stoji u mestu, sreća prodje kroz njega
I život kroz njega prodje kao kroz vrata.

Sutradan posle detinjstva

majra — Sun, 23 Nov 2014 15:27:37 +0100

Autor: majra

Poslao: 23.11.2014 16:27

Jednom, kad zadjete malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Vi ste moćni, možete sve... ali me nikada nećete naterati da se potpišem ispod dečijih suza.

Sutradan posle detinjstva

"Sutradan posle detinjstva" je romansirana biografija Miroslava Antića čiji je autor romanopisac, pripovedač i esejista Nemanja Rotar.

Prevod na makedonski jezik jednog poglavlja iz knjige "Sutradan posle detinstva". uradio je poznati makedonski pesnik Borče Panov.

Čeka me, čeka me da se vratim
iako od sinoć spavam u sobi pokraj njene.
U mome telu puše mahovina
dok u nozdrvama osećam miris mesečeve izmaglice.
Opet sam čitavu noć sanjao ptice
i čuo soptanje hiljadu malih njuški dok su gmizale u sasušeno korito reke.

U nekom drugom vremenu, na nekoj drugoj planeti
Pomislio bih da gubim razum.

Šta je sve ovo meni trebalo, te ptice, poezija, mahovina koja me guta
to pijanstvo do zaborava.

Mogao sam da živim i sasvim drugačije ali očito da nisam umeo.

Što sam se dovraga zaleteo u ta prezasićena prividjenja,
zašto sam probudio prastaru moždinu zemljotresa
u zavičaju naše slepe nežnosti.
To što se skriva izmedju slova,
to što prodire u te pukotine reči
samo je dah moj i moja krv.

Odlaze prijatelji.

Ponekad pomislim da pesme pojeftinjuju kada se izgovore ili napišu
Mnogo su čestitije, bolje, veće i čistije kada su u čoveku.

Da li se ikada upitas

majra — Sun, 14 Sep 2014 03:01:35 +0200

Autor: majra

Poslao: 14.09.2014 03:01

Zar ti se već nije desilo da prođeš nekom ulicom, prođeš hiljade puta, prolaziš ceo život, i onda, neko ti kaže: znaš onaj tamo balkon...

Ili ti kaže: fenjer. Ili ti kaže: kapija od kovanoga gvožđa. Pitaš se: koji balkon? I misliš: kakav fenjer? I kažeš: ne, u toj ulici nema nikakve kapije od kovanoga gvožđa, jer ja bih to primetio, ja tu ulicu poznajem, ja sam tu vekovao.

Ali nešto te kopka. i vratiš se i proveriš. I stvarno, postoji kapija i zarđali fenjer iz doba kad su ulice osvetljavale plinom. Postoji davno pre tebe. Davno pre tvojih očiju.

Da li se ikada upitaš koliko stvari na svetu nikad nije primetilo da si prošao kraj njih i nije ih ni briga da li uopšte postojiš?

Izdajstvo lirike (Morske misli)

majra — Sun, 03 Aug 2014 13:59:01 +0200

Autor: majra

Poslao: 03.08.2014 13:59

Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno.

Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.

Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.

Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.

I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prodješ kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir izmedju dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

Morske misli

majra — Wed, 09 Jul 2014 20:44:13 +0200

Autor: majra

Poslao: 09.07.2014 20:44

Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.

Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.

Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.

Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

Suze se bruse strpljenjem.

Čaraju vatre tudjim rukama

majra — Sun, 15 Jun 2014 23:43:53 +0200

Autor: majra

Poslao: 15.06.2014 23:43

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokušali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

Mogućnosti

majra — Wed, 14 May 2014 19:35:35 +0200

Autor: majra

Poslao: 14.05.2014 19:35

Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući
celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš
stopalima.

Isto je tako i sa težinom saznavanja.

Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala
dok je, nošena vetrom, slušala kinesku
poslovicu: "Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lišće u svilu."

Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolećnim paucima da nije
važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.

Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misli da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije.
Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve."

Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto
se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što
postoji ponašanje čoveka, sine moj,
tako postoji i ponašanje njegovih misli.

Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: "Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudrošću, a ne naukom."
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
potrebna i takva razglednica: "Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnošću."

Kjerkegor kaže: "Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde."

A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je
ispod toga nešto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.

Ovako kaže Bak: "Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavši ih, mi bismo upropastili naše
druženje.

Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica
na tom čudesnom putu između Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?"

Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti
objasnim neke stvari.

Pehar

majra — Wed, 16 Apr 2014 11:11:45 +0200

Autor: majra

Poslao: 16.04.2014 11:11

Srećno ti, Novi Sade, i dobri i tužni i večni,
prosto ti i mudroom i ludom, i kad te psujem i slavim.
Sa fruškogorskim čelom i mokrim usnama rečnim,
Sa gudalima odkrvi i gudalima plavim
tebe, čija mi groblja i ponos i zakletvu kriju
i kroz tambure plaču i zvone, i vrište, i piju,
i žvaću tu crnu zemlju, tu travu, taj beton i stakla,
a duša nikud odavde – nikud se nije pomakla.

Pa sva čudjenja stanu u čudo što ne čudi,
a nisu ni krov, ni krošnja, ni ulice, ni ljudi,
već si ono što tinja po ivicama vida,
u naborima smeha, to tvoje i mlečno i vinsko,
to zaistinsko tvoje što se od zvezda otkida,
u neko podbarsko veče i jutro petrovaradinsko
to divno izmišljeno od ljubavi i htenja,
ta kriška razočarenja i kriška poverenja,
taj sjaj u svetom oku što se i puni i cakli.
A snovi nikud odavde – nikud se nisu pomakli.

Srećno ti i proto grade! Sunce u čašu natoči!
Živeo! Nasledi od nas i srce i obraz i oči!
Živeo, jer iza nas će još novi i novi doći
i poznaćeš: u njima naša te ljubav dotakla,
i nikud dalje odavde – nikud se nije pomakla.

Zagonetka

majra — Fri, 14 Mar 2014 07:41:51 +0100

Autor: majra

Poslao: 14.03.2014 08:41

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.