Život i ljubav u inostranstvu

Pozdrav!!!

coka — Wed, 02 Aug 2017 16:39:31 +0200

Autor: coka

Poslao: 02.08.2017 16:39

Dragi i postovani prijatelji,

s'obzirom da sajt vec dugo vrmena nije u funkciji kao ni na zadovoljavajucem nivou rada ovim putem vas obavestavam da cu svoj rad nastaviti na svom blogu. Blog necu imenovati iz postovanja prema adminima koji ako budu smatrali da treba da ga postave to ce i uraditi. Deo svog rada sam prebacila na svoj blog ali istovremeno ce ostati i na stranici kao i do sad. Ja sam svakako stavila link koji vodi do foruma na svom blogu i iskreno se nadam da ce forum ponovo stati na noge i da cemo se ponovo ekipa okupiti i druziti kao nekada. Ovim putem bih zamolila Galeta da oporavi odlican.com jer postoji neka greska i vrlo cesto ne mogu da pristupim svojim fotografijama na istom. Hvala Vam sto ste bili uz mene u jednom veoma teskom periodu zivota i iskreno se nadam da ce nam se putevi ponovo ukrstiti . Mislim da imamo jos uvek nesto jedni drugima da damo i poklonimo svetu kao ljudi i kao prijatelji, te se skorasnjem susretu unapred radujem!!! Nadam se da ste svi dobro sto Vam od sveg srca zelim!!!

Ljubim Vas i pozdravljam,

od srca,
Coka

Hvala ti

majra — Fri, 02 Jan 2015 10:16:39 +0100

Autor: majra

Poslao: 02.01.2015 11:16

Coko,

hvala ti što donosiš duh francuske medju nas, ova lepota koju izlivaš je poput parfema - nema ravnodušnih na tvoje pisanje.

Hvala na toplim rečima, tebi želimo da sa svaki naredni dan u novoj bude za nijansu srećniji i uspešniji od prethodnog.

Gde je Pariz tu je neizostavno i ljubav - neka se plodi na najlepši način kojim je blagoslovena žena.

Srećna ti Nova godina!

Srećni novogodišnji i Božićni praznici!!!

coka — Thu, 01 Jan 2015 22:34:11 +0100

Autor: coka

Poslao: 01.01.2015 23:34

Poštovani prijatelji,

želim da Vam se zahvalim na čitanju, uspesnoj saradnji i na svoj pomoći i podršci koju mi pružate.

Želim da Vam 2015. godina bude ispunjena zdravljem, ljubavlju, blagostanjem i da Vas napredak prati u svemu što želite. Neka Vam staze kojim hodate budu posute srećom, volite i neka Vam osmeh uvek bude na licima,

U to ime, Živeli!!!

Grass - grad parfema

coka — Mon, 03 Nov 2014 00:08:56 +0100

Autor: coka

Poslao: 03.11.2014 01:08

Grass je francuski grad koji se nalazi u departmanu Alpes-Maritimes, region Provence-Alpes-Côte d'Azur. U svetu je poznat kao grad parfema ali i kao grad cveća, grad istorije i umetnosti (Ville d'Art et d'Histoire ), grad interneta ( Ville Internet ).

U isti smo se uputili ujutru, naravno, da bismo izbegli gužvu. Parking smo pronasli u podzemnoj graži, nedaleko od muzeja Fragonard, po smesnoj ceni.

Pri izlasku naisli smo na šetalište gde se nalazi Kongresna palata sa cijih strana su se ređale parfimerije Garimald.

Šetalište pruza divan pogled na park kao i na grad.

Uputili smo se ka Internacionalnom muzeju parfema, ulazak u isti je prava sitnica nasparam onog sta se tamo moze videti. Zakoracili smo u svet parfema, krenuli na jedno putavnje i odlucili da i Vas povedemo sa sobom.

Musée international de la parfumerie

Jedinstven muzej na svetu je osnovan 1989 a renoviran 2008 godine. Prva je javna institucija posvećena očuvanju bastine mirisa i ukusa. Međunarodni duh muzeja obuhvata istoriju parfema u svim svojim različitim aspektima: sirovina, proizvodnja, industrija, inovacije, trgovine, dizajn, marketing, upotreba. Miris se izražava kroz pet različitih stvari sa pet kontinenata, kroz umetnička dela, tekstilom, arheološkim dokazima.

Međunarodni muzej parfema je arhitektonski projekat Frédéric Jung izgrađen je oko bedema brda iz XIV veka.

Kazu da su u davnim vremenima parfemi sluzili kao komunikacija sa onostranim uz pomoć svetih tamjana i masti. Danas parfemi kao sredstvo komunikacije služe za druge aplikacije, između ostalog i kao mirisni marketing.

U srednjem veku su otkrivena lekovita svojstva biljaka i začina, tada su i postavljeni prvi temelji aromaterapije.

Od XVII veka do danas, parfemi kao sredstvo zavođenja nastavljaju da se razvijaju u raličitim kompozicijama putem različitih oglašivača.

U srcu starog grada nailazimo do najstarije fabrike u Grass-u, gde se i današnje prostorije smeštene u prostorijama njihovog porekla, fabrici parfema Fragonard (1782). Fabrika je dobila ime po poznatom slikaru Jean-honoré Fragonard. Od tog vremena do dana današnjeg oni proizvode parfeme, kozmetiku i sapune poštujući tradiciju.

Fabrika je zabranjena za fotografisanje, uz pomoć vodiča ćete otkriti različite proizvodne procese i pakovanje parfema, poseduje i privatan muzej gde možete uživati u 3000 godina dugoj istoriji parfema.

Posetu ovom gradu nastavljamo kroz stari grad. Grass se kao grad pojavljuje prvi put u srednjem veku, tačnije XI. Krajem XII veka postaje slobodna komuna koja je zadržala duh urbanog toga vremena. Šarm starog grada, načičkanog uskim ulicama odveo nas je do Katedrale Notre Dame du Puy iz XII veka. Katedrala je rađena u običnom i strogom stilu, poseduje slike Rubens-a, Charles Nègre-a, Louis Bréa a jedinu religioznu sliku Jean-Honoré Fragonard, koja nosi naziv " Le lavement des pieds "u prevodu bi to bilo pranje stopala.

Odavde se pruza prelepi pogled na grad koji je smešten između planina i mora, koji ima odgovarajuću klimu za uzgoj cveća. Okruzen je brojnim plantazama cveća koje su zapravo zaslužne za napredak industrije i stekle svetsku slavu po pravljenju parfema.

Na najvišoj tački, sa pogledom na grad, u trenutku kada je sunce u zenitu, došlo je vreme za odmor, La Sieste parfumée :

Šetnju nastavljamo kroz stari grad gde nailazimo na interesantne radnje, stare postere oblepljene po zidovima koji pričaju priču jednog vremena.

Prolazimo pored javne česme iz XII veka i stižemo do Musée Provençal du Costume et du Bijou ;

Uđite i pogledajte drugi dom Marquise de Cabris, majke Marquis de Clapiers-Cabris i muza sestre Mirabeau; Ova kuća poseduje izložbeni salon u svojoj privatnoj kolekciji kostima i nakita iz XVIII i XIX veka; Kostimi će Vam ispričati život ljudi u provansi, poljoprivrednika, zanatlija; Otkrijte blaga provanse kroz kolekcije nakita, šetajući kroz sale sa Provinciskim nameštajem.

Posle ručka i kupovine suveniram poseta gradu parfema je privedena kraju.

Muzej parfema Fragonard, kao i kupovinu istih možete videti tj. kupiti i u Paris-u; Nalazi se na Operi, metro 3, 7,8 – izlaz Scribe.

Sain Tropez

coka — Fri, 19 Sep 2014 13:47:51 +0200

Autor: coka

Poslao: 19.09.2014 13:47

U obilazak Saint Tropez-a krecemo veoma rano kako bi smo izbegli guzvu. Nismo uspeli. Sat vremena voznje se pretvorilo u tri sata, kretali smo se mic po mic. Kao da smo setali. Nije nam smetalo jer smo uzivali u prelepim predelima. Osecaj je bio kao na filmu samo nam je nedostajao kabriolet, meni licno velike naocare i esarpa preko glave...

Prolazili smo kroz raskosna sela, svedocili predivnim plazama, videli mesto za kampere (kako one sa satorima, tako one sa kan kucama), brvnarama koje se izdaju veoma povoljno (kazu da da je ovaj kompleks mozda cak i jedini ovde). Prvi put sam videla kako se igra polo a i sukob dvoje ljudi na nacin koji sam u jednoj od prica ranije opisala. Zapazili smo i puno naselja uslovno receno, ispred kojih su stajale rampe i zabranjen je pristup turistima. Kasnije saznajem da su u pitanju privatni posedi bogatasa i da se istovremeno zovu zakljucanim delovima. Pratilo nas je veliko sunce i palme poredjane pokraj puta koje su nam pravile hlad. Pauzu smo napravili u selu Saint Maxim, s'nadom da ce se guzva brzo razici. Saint Maxim je prelepo mesto sa divnim plazama, probudilo je zelju da se jednom ovde letuje. Prevarili smo se, guzva nas je pratila do Saint Tropez-a.

Imali smo srecu pa smo veoma brzo pronasli parking i to do cuvene Zandarmerije, gde je snimana serija Zandari is San Tropea. Zgrada je zadrzala izgled kao iz serije sto ne cudi s'obzirom da je citava arhitektura zasticena i ne sme se menjati. Do zgrade se nalazi mala prodavnica koja podseca na kucice ispred npr. kasarne gde mozete kupiti vino zandrma.

Slobodno mozemo reci da je grad zasticen, svaka fasada, krovovi, luka sa jezerom itd. Odlazimo do luke koja vrvi od posetilaca. Poznanici koji su bili pre mene kazu da grad podseca na Dubrovnik sto licno ne mogu da komentarisem jer u istom nisam bila a postoji zelja. Osvezavamo se u luksuznom restoranu, jedinom sa slobodnim mestom, neuobicajene dekoracije za francuski stil. O ceni da ne raspravljamo, samo cu vam reci da sam se sokirala. No, vrucina je ucinila svoje a ugodjaj ovog tipa i te kako kosta.

Setnju nastavljamo uz more gde mozeti videti prelepe brodove, divnu panoramu. Luka je podeljena na novu i staru luku. Nailazimo na sidra postavljena u cast marinaca koji su ucestvovali u oslobodjenu 1944.

Prolaskom ispod interesantnog restorana koji je izgradjen na kamenu, dolazimo do uskog prolaza koji se sa jedne strane granici starim zgradama a sa druge morem. Mnogi ljudi sede na kamenju i uzivaju u pogledu na more kao i u igri talasa koji u konbinaciji sa stenama prave interesantnu predstavu.

ORAGE SUR LA PONCHE SAINT-TROPEZ by steve lorillere, on Flickr

Dolazimo do malene peskovite plaze i odlucujemo da iz nje krenemo u setnju kroz grad.

Stizemo do crkve Notre-Dame-de-l'Assomption koja krasi skore sve fotografije Saint Tropez-a. Ulice su uske, pune restorana, galerija, muzeja, luksuznih radnji.

Mit o Saint Tropez jos uvek se sanja. Ovo selo je nezaobilazna destinacija poznatih, ljubitelja umetnosti, mora i istorije. Kvalitet programa i dogadjaja tokom godine doprinose legendi grada. Ali iza slave, Saint Tropez ostaje autenticno selo, luka sa beskonacnim carima.

Legenda o Saint Tropezu

Saint Tropez je dobio ime po monasima l’Abbaye de Saint-Victor de Marseille, koji su ovde podigli kapelu Ecclesia Sancti Torpetisu u cast secanja na mucenika Topetisu koji je pogubljen u Pizi jer nije hteo da se odrekne hriscanske vere. Sve se desilo 68 godine, kada su njegovu glavu stavili u brodic sa glavom petla i psom na uscu Arno, koji se se nasukao na obali koja se danas zove Saint Tropez.
Svake godine Tropezani odlaze u Pizu na hodocasce 29. aprila na dan njegovog pogubljenja.

Svetska slava Saint Tropez-a

Saint Tropez je dobio svecku slavu pedestih godina i sirokoj javnosti je postao poznat posle kultnog filma ¨Bog je stvorio zenu¨, ciju je glavnu ulogu igrala Briggite Bardot i koji je otisao u legendu. Sve devojke tog vremena su zelele da se oblace poput glumice, kratke haljine, sorcevi itd. Ljubav izmedju glumice i ovog divnog ribarskog sela datira jos iz njenog detinjsta, tj. porodicne kuce koja se nalazi u ulici milosrdja (de la Miséricord). Godine 1973, posle dvadeset i jednu godinu karijere, odlucila je da se povuce iz sveta sou biznisa i pokrece fondaciju Brigitte Bardot 1986. I dan danas zivi u Sain Tropez, ge poseduje dve kuce: La Madrague i La Garrigue, koje se nalaze u Capon.

Slavu sirom sveta je stekao i snimanjem serije ¨Zandari iz Saint Tropez-a¨, glumcu Luju de Fines-u iz istoimene serije koja je i nasoj publici poznata.

Pedesetih godina je i postao centar okupljanja umetnika, rezisera, bogatasa.

Posle kupovine suvenira napustamo Saint Tropez, srecni sto smo ucestvovali u magiji ovog grada.

Re: Život i ljubav u inostranstvu

coka — Sun, 07 Sep 2014 15:25:47 +0200

Autor: coka

Poslao: 07.09.2014 15:25

Povratak magicnom gradu- Monaco- Monte Carlo

Biti na Azurnoj obali a ne vratiti se magicnom gradu, nije bilo moguce. Batica je zasluzio da vidi tu lepotu a ja da uzivam u osecaju ljubavi koje mi knezevina pruza. S obzirom da smo isli kolima, navigacija nas je vodila kroz sela do magicnog grada. Zahvaljujuci tome uzivali smo u prelepim panoramama , putevima, prirodi. Svakako pravi nacin da osetite magiju koju vam Azurna obala moze pruziti.

Od svih gradova u kojima smo bili jedino smo u Monaku dobili besplatan parking i to ispred tunela gde izlazi formula jedan i deli Monaco od Monte Carla. Uputili smo se u Monte Carlo jer je to deo knezevine koji smo najmanje obisli. Nailazimo na setaliste sampiona.

To je staza koja izrazava postovanje najvecim fudbalerima poput Marodone, Platini. Prati tragove urezane u betonu na oko sto metara iza Grimali Foruma, duz mora. Prolaz je potpuno besplatan i dozvoljen i zivotinjama.

Setajuci duz mora dolzimo do biste mantila koju je radila Anna Chormy u cast njegovog velicanstva princa Alberta II od Monaka.

Duz mora postoje mnoge platforme za suncanje, plazu smo ugledali tek na kraju setalista. Verujte mislila sam da ne postoji. Plaza je mala, podeljena na manje privatne i javne.

Vratila sam se Japanskoj basti a momci salonima automobila.

Odlucili smo da obidjemo deo iznad palate pravde i da pronadjemo cuveni casino. Setajuci pored palate nisam stekla utisak da prolazim pored iste. To je tako lepo sredjeno da bi pre pomislila da je hotel u pitanju.

Iznad se nalaze radnje brojnih poznatih brendova i konacno stizemo do Casina- Monte Carlo.

Casino je otvoren 1863 godine iako se godinama kasnije dovrsavao. Glavna fasada
( gde je ulaz) zavrsena je 1890 godine. Rad je francuskog arhitekte Jules Touzet, koji je uvecao nadstresnicu od kovanog gvodja, napravio dva paviljona sa kupolama prekrivenim keramikom. Od 1890- 1892 je postavio sat kule, jedan dajuci vreme Monaca i drugi koji daje vreme Paris.
François Blanc, njegova supruga Marie kao i njegov sin Camille, pozvali su najbolje arhitekte i umetnike s'kraja XIX veka da srede unutrasnost casina. Izmedju ostalog i Charles Garnier koji samo sto je zavrsio Parisk-u operu. Ogromne dvorane, svaki pedalj, svaki rad slikara ili vajara nastao je kao posledica jednog velikog zajednickog rada i jedinstva. Izbor slika u svakoj sobi doprinosi tom utisku jer skoro svi su himna o lepoti i eleganciji zena. Udjite u Casino Monte Carlo ne samo da okusate srecu vec da i unesete sebe u legendu o jedinstvenom mestu...

Setajuci dalje iznad tunela ne mozete da primetite mnoge biste, fontane, gradjevine posvecene princezi Grece Kelly i princu Rainier III.

U meni se javilo interesovanje za ovu porodicu a prica do koje sam dosla svakako zasluzuje mesto medju ovim redovima. Na prvi pogled deluje kao bajka, poznata glumica se udaje za princa i postaje princeza od Monaca. Da li je to zaista tako i sta je njena pozicija zaista znacila u to vreme, ostaje nam da nagadjamo ili da procitamo knjigu ¨Moji dani sa Princezom od Monaka¨ sa pricama koje nikada nismo imali prilike da cujemo ili procitamo, sadrzi preko hiljadu pisama i dnevnika, preko sedamdeset porodicnih otografija koje su drzane u tajnosti. Nisam sigurna da je knjiga izasla kod nas, u svakom slucaju se mozete detaljno informisati na sajtu http://www.princessgraceofmonaco.com/

Preporucujem Vam da pogledate film ¨Grejs od Monaka¨, koji govori istinitu pricu u vreme krize .

Grace Kelly

Biografija Grace Kelly radjena je u vise dokumentaraca. Mnoge mozete pronaci i na youtube.
Necemo se baviti prepisivanjem vec cemo neke podsetiti a neke mozda zaineteresovati da saznaju nesto vise jer ova dama zasluzuje da svako zna njenu pricu.

1949 popeo se na presto i Monako je postala suverena drzava. Njegova vladavina je obolezila transformaciju politike, diplomatije, medjunardne i socijane oblasti na visi nivo kao i obrazovanje, sport, zdravstvo, nauke, komunikacije. Poznat je i kao ¨Princ- proizvodjac¨ jer je promenio izgled Monaka i prosirio stanovnistvo za plus 20%. Preminuo je 6. aprila 2005. u 81. godini i posle smrti njegove voljene Grejs 14.09.1982. godine nikada se nije zenio. Sahranu princeze Grace odlozio je za jedan dan da bi se napravilo mesto i za njega. Danas njihovi posmrtni ostaci leze u Katedrali Monako, vecno rame uz rame kao i tokom zivota.

Posetu smo priveli kraju setnjom kroz luku, posmatrajuci prelepe jahte . Odlazak nismo mogli da odlozimo ali da zelimo i da se nadamo ponovnom povratku mozemo.

Re: Život i ljubav u inostranstvu

coka — Sat, 06 Sep 2014 16:33:43 +0200

Autor: coka

Poslao: 06.09.2014 16:33

Poslednji meseci bili su poprilicno naporni. Posao, skola, manjak sna . Preko mi je potreban odmor.
Radujem se i zeljno iscekujem dan polaska. Moram da priznam da niti volim, niti umem da se pakujem. Sve mi treba ! A ovaj odmor treba da bude zaista poseban i to u svakom smislu. Spremite se, polecemo !!!

Prvi put u zivotu putujem kolima na odmor. Istina da je put dug, duzi nego voznjom brzim vozom ali ima i svojih prednosti. Krecemo autoputem sunca.

Autoroute du soleil

L'autoroute du Soleil 13.08.2011 by MNJ, on Flickr

Da li ste culi za autoput sunca ? To su autoputevi koji povezuju severnu Francusku sa juznom, izlaze na sredozemno more. U ovom slucaju se misli na autoput A6 koji spaja Paris sa Lyon i A7 koji vodi od Lyon do Marseille. I zaista vas sunce prati tokom citavog putovanja. Guzve su uglavnom u spicu i to najcesce izmedju Avinjona i Liona, gde se nalazi i put ka Barseloni. Koristeci navigaciju, muziku su s'vremena na vreme prekidali sa vestima o stanju na putevima ali iskljucivo ka nasoj destinaciji. Kazu da se ovim autoputem vozi najbolji moguci saobracaj.

Uzivala sam u predelima Francuske. Neki delovi su me podsetili na nasu divnu Srbiju. Prelepa polja suncokreta koja na zalost nisam uspela da uslikam, plantaze grozdja, polja zasadjena raznim vocem i povrcem. Ravnice, brdovite krajeve, prelepe sume. Uz melodiju nase muzike, mastali smo da se vozimo kroz nasu Srbiju. Nisam videla ni jedan neobradjeni deo zemljista i sve je pod konac. Imresivne vetrenjace i po koji dvorac uzdignut na uzvisenjima podsecali su da smo ipak u Francuskoj.

Kan je bio nasa odluka i ove godine, razlog jednostavan, jeftino iznajmnjen stan za ovdasnje uslove, poklon jedne divne starije dame sa nasih prostora.

Ocekivala sam bratov dolazak ali je isti do samog kraja bio neizvestan. Opasno sam se naljutila i bila besna. Da li je moguce da odmor koji je najavljen mesecima ranije, dva dana pre polaska neko obustavi ?! Radi se o firmi cije vlasnike igrom slucaja poznajem. Firma je velika, jako poznata, uspesna i znam da se radnici, pogotovu oni sa dugim radnim stazom postuju. Nisam mogla da shvatim sta im se dogodilo. Ugled su cuvali dobrim kvalitetom, postovanjem radnika i njegovih prava i bilo mi je tesko da poverujem da sto je bilo vise nije. Htela sam licno da zovem, saljem molbu, sta vec ali batica rece da se ne mesam. ¨Zar si zaboravila kako ovde sve funkcionse ?! Ti ako nesto kazes, pustice me ali ce me nadredjeni na neki nacin zezati kad se vratim a mozda mi dati i otkaz!¨ Prenerazih se i odustadoh. Da se razumemo, ne mesam se u politiku firme niti u tudje poslove ali kako moze da sve bude dogovoreno pa u zadnjem momentu da ne moze. Gde to ima ?! U Srbiji brale !!! Pa to nije mala firma, prodavnica pa da i ocekujes tako nesto. Ova broji hiljade radnika.

Ne, nisam zaboravila na neverbalne pretnje i ucene ali bar ja licno nisam padala na isto. Brata razumem jer je jedini koji radi i izdrzava porodicu. Pomazem koliko mogu ali koliko je to dovoljno ?! Jos uvek se borim za svoje mesto pod suncem a zivot ovde sve je, samo ne jeftin. Mnogo se radi, skoro nista ne ustedi. Druga vremena. Frustirana nisam mogla da shvatim da mene, da prostite kao zadnju rupu na svirali, ove postuju i ne prave pitanje oko odmora a da neko ko vazi za stvarno dobrog radnika tako tretiraju u mojoj rodjenoj zemlji ?! Besna izjavljujem : ¨Makar prosila, dole se ne vracam¨ . Osecala sam se kao da mi neko oduzima ono sto mi pripada a to je susret sa bratom posle toliko godina. Niko nema prava na to . Zar smo postali sve samo ne ljudi ?! Plakala sam i plakala...
Nije mi vise bilo ni odmora, ni do bilo cega. Nepravda me je pogodila...

Ipak, izgleda da je doslo do nekog od nadredjenih i odmor mu konacno odobrise. Za prvi polazak je zakasnio a za drugi rekose nema mesta. Zvala sam agenciju mali million puta, ispricah se sa zenicama koje tamo rade, objasnih sutuaciju i zahvaljujuci njima i taj problem je bio resen. Veliko hvala svim radnicama agencije Lasta, na strpljenju, razumevanju, azurnosti i pre svega na ljubaznosti.

Susret, pa sta da vam kazem. Pet minuta koliko sam cekala na stanici, pa kao vecnost. Cekam na jednim vratima, nema ga, pocinjem da brinem. Izasao mangup na druga vrata i posmatra moju reakciju. Presrecna sam. Mnogo volim svoga brata. Ja vam tu ljubav i privrzenost ne umem opisati. Jednostavno od ljubavi jace.

Dani koji su usledili bili su predivni. Praktikovali smo da ustajemo ranije da bismo stigli sve sto smo planirali. Obilazili smo gradove, muzeje, mesta. Trudili smo se da vidimo sto vise a da se u isto vreme i okupamo i osuncamo. Svaki dan nam je bio drugaciji, ispunjen, daleko od obaveza i svakodnevnog zivota. Za to odmor i sluzi, slozicete se.

Re: Život i ljubav u inostranstvu

coka — Tue, 05 Aug 2014 15:06:03 +0200

Autor: coka

Poslao: 05.08.2014 15:06

Retko koji Prizanin vikende provodi u kuci. Obicno odlaze van grada u krajnjem slucaju u neki od velelepnih parkova. Ovde ih zaista ima puno. Jedan od omiljenih mi je svakako park Buttes- Chaumont, ako ne i najlepsi.
Odlican za piknik, setnju , vezbanje u svakom slucaju potpun ugodjaj uz prelepi pejzaz. Nalazi se u severoistocnom Parizu u devetnaestom arondizmu. Idemo u setnju ovim divnim parkom.

Buttes-Chaumont

Park Buttes- Chaumont je jedan od najvecih i najstrmijih basta Pariza, izuzev baste des Tuileries i parka La Villette. Po meni jedan od najlepsih. Uredjen je park, po formi podseca na anglo- kinseski vrt i drasticno se razlikuje od cuvenik francuskih basta.
Nudi savrsen pogled na grad i posluzio je kao inspiracija mnogim slikarima, posebno Huber Robert poznatom slikaru italijanskih basta.

Iznenadicete se raznolikoscu boja kao i rasporedom biljaka ciju zaslugu i uticaj prepisuju Jean-Jacques Rousseau. Poseduje kamenito ostrvo koje se nalazi u sredistu cuvenog jezera (1,5 hektar) i otkriva romanticni, mali hram Sibil koji se nalazi na mestu nekadasnjeg povrsinkog kopa dok se pecina nalazi u podzemnom kamenolomu.

Hram Sibil je replika hrama Tivoli u Rimu. Radjen je 1869 i delo je arhitekte Davioud koji je koristio kompozitni, jonski i koritski stil (listovi akantusa, voce i glave lavova), sa osam kolona i kamena na bazi Jura . Dolazimo do viseceg mosta, visine 65 metara.

Setnja ovim parkom ce obradovati sve ljude koji vole i da vezbaju, sto zbog nazmenicnog prelaza iz ravne rute ka uzvisenim, sto zbog lepote pejzaza.

U ovom parku se nalaze prelepe vrste kako egzoticnog tako i domaceg drveca. Obradite paznju na drvo le sophora ( izvinjavam se ne znam na srpskom kako se zove ovo drvo), cije grane krase i cine jezero jos lepsim. Granama i liscu pogoduje ovaj otvoren prostor i uspevaju iskljucivo na svetlu.
Istocna biljka koja je zasadjena 1862 uz obim od 6,35m ce Vam pomoci da je prepoznate. Turisticki vodic vam je neophodan ako zelite da saznate nesto vise o bagremovom medu, sibirskom brestu ili kedru iz Libana koji je zasadjen 1880 godine.

Mnoge ptice dele teritoriju ovog brda, galebovi sa crnim glavama, liske i druge koje cene visine i svezinu jezera.

Malo istorije

Od davnina ovo mesto je bilo kamenolom gipsa kome dao grad nadimak " Lutèce la blanche ". Rimljani su otkrili da zagrevanje ovog maltera moze vrsiti do 120°.

Prosirenje Buttes Chaumont pocelo je posle revolucije kada je dramaticno promenio svoj izgled. U devetnaestom veku dragoceni materjal je poslat u SAD tako da je ovo podrucije dobilo nadimak Americki komsiluk.

Mozda cete primetiti tokom setnje ulicu Chaufourniers, tamo je gips slat da se ugreje i po tome je ulica dobila naziv. Ovo strmo i jalovito mesto je takodje korisceno kao i kanalizacioni sliv, kao i da bi se osusili materjali koji su korisceni za proizvodnju djubriva. Ova deponija je tolerisana jer je u to vreme i dalje bila van granica Pariza. Kada su konacno odlucili da ociste deponiju, navika bacanja smeca je na zalost ostala. Kamenolom je koriscen do 1860.

Druga etapa, kamenomlom je zatvoren i Napoleon treci je odlucio da ovo opustoseno brdo pretvori u raskosan vrt . 1863 je kupio drzavno zemljiste a prvi pijuk se cuo tek 1864 godine. Tri godine je bilo potrebno da bi se postiglo uredjenje jednog parka. Ovaj podvig iziskivao je 1.000 radnika, stotinu konja, 450 vagona i 39 km pruge i koriscenje dinamita da raznese stenu.

Park je svecano otvoren 1. aprila 1867 u isto vreme kada i univerzalna izlozba na Champ-de-Mars.
Prisustvovao je bastovan Barillet- Deschamps, arhitekta Davioud i inzinjer Belgrand, kao i Jean-Charles Alphand koji je preobrazio kamenolom, napravio jezero , vodopade i potoke. Davioud je takodje stvorio neke od opstina 19 arondizma (1869) , preko puta glavnog ulaza u park.

Park je ime brda. ¨Somon¨ bi znacilo celav .

Iskreno se nadam da ste uzivali u setnji i da sam Vam bar na kratko ulepsala podne.

Katastrofalne poplave na Balkanu

coka — Sat, 24 May 2014 22:04:25 +0200

Autor: coka

Poslao: 24.05.2014 22:04

Vest o poplavama u Srbiji, Bosni i Hercegovini kao i u istocnoj Hrvackoj me je sokirala kao i mnoge sunarodnike koji zive ovde. Slike poplavljenih gradova, ljudi koji placu, informacije o nastradalim ljudima, zivotinjama dugo ce mi ostati u secanju.

Akcenat je stavljen na pracenje desavanja sto putem televizije, sto putem novina. A za nas Srbe u Paris-u glavna preokupacija bila je i jeste kako pomoci svom narodu. Mobilisali smo se brzinom munje i poceli da sakupljamo pomoc. Osecali smo se ogorceno zato sto katastrofa koja je zadesila nasu zemlju nije propracena u francuskim medijma. Licno sam se osecala izdano, frustrirano, razocarano. Misljenja sam da smo svi mi delili isto osecanje.

EU Response to Serbia and Bosnia and Herzegovina floods par EU Humanitarian Aid and Civil Protection, sur Flickr

Po prvi put u zivotu mogu reci da sam svoj profl na fb iskoristila za pravu stvar a to je sirenje apela svim svojim prijateljima. I verujem da su se svi odazvali. Kada sam ugledala prve clanke na temu katasrofe koja je zadesila Balkan, verujete suze su mi krenule. Nisam gubila nadu. Privukli smo veliki broj francuskih medija koji su propratili skuljanje pomoci , gde se ljudi masovno javljaju sa svih strana da pomognu. Ovde svaka vest koja nije propracena televiziski ne dobija na vaznosti.
Vazno je da smo promenili stav Francuza i ponosni smo na to.

Zadivili su me moji sunarodnici. Jako sam radosna i imam potrebu ovako javno da kazem « Svaka Vam cast ». Mnogi mladi ljudi su se odazvali u sirokom broju i rade kao volonteri po citav dan. Stice se osecaj da je svako svoje obaveze ostavio i da su svi usmereni na jedno, pomoci svom narodu i to sve sa sloganom « Nase malo je nekome mnogo «

Drago mi je da sam na neki nacin i sama imala mogucnosti da pomognem. Vodi me ona, ne dajem ja tebi prijatelju koliko dajem sebi, nadam se da me razumete.

Pomoc se prikuplja u hangaru na periferiji Pariza ( 93 rue Jules Ferry 93170 Bagnolet, svakog radnog dana od 10h – 21h (kontakt telefon 0641543030) ili u SPC 23 rue du Simplon 75018 Paris).

Pomoc se prikuplja i sirom Francuske, sve je usmereno na Savez Srba u Francuskoj i odaziv je zaista veliki.

Veliko hvala svim ljudima koji su osecali potrebu da pomognu, ako ste u mogucnosti pomozite i Vi, naposletku najvaznije je da budemo ljudi.

Psi

coka — Mon, 12 May 2014 19:47:11 +0200

Autor: coka

Poslao: 12.05.2014 19:47

Psi su bili prisutni u mom zivotu na ovaj ili onaj nacin. Ne mogu reci da sam ih volela, ne mogu reci ni da ih nisam volela. Jedno je sigurno, plasila sam ih se.

Uzroke straha sam pronasla ali distanciranost od njih me je drzala svih ovih godina.

Za dete, imati psa bila je i bice prava stvar. No, ne slazu se svi roditelji sa tom tvrdnjom. Tako ni moji. Razlozi danas, uopste nisu bitni pa ipak i dalje drzim do onog da kad ste dovoljno uporni zelje se ostvaruju.

Maltezer by Coka M, sur Flickr

Uspomena iz detinjstva

Stene je uzeto od rodjaka i danima skrivano na tavanu kuce. Dok su roditelji radili, sa nama se igralo. I sve je bilo super dok roditelji nisu poceli da sumnjaju. Drustvo nije postojalo, samo stene. Neko ko nije ljubitelj mleka a naglo ga navodno pije, drugari sa kojima smo do juce zeleli da se igramo bili su ignorisani. I tako jednoga dana, dok smo se igrali, roditelji su ranije dosli sa posla.

Prijateljstvo by Coka M, sur Flickr

Suze, plakanje i nije se imalo kud. Stene smo zadrzali. Bilo je to pametno stence, nije izlazilo iz dvorista, kretalo se iskljucivo stazom i sto je bilo najvaznije stalno je bilo sa nama, decom. Na zalost, vrlo brzo smo ga izgubili. I svi smo plakali. I nikada ga nismo zaboravili. Ali i nikada vise nismo imali psa.

Napusteni psi u Srbiji

Moj grad je prepun pasa lutalica. I toga se stidim. Postujem ljude koji ne vole ovu vrstu zivotinja ali ne razumem ljude koji ih uzmu , pa kad im dosade samo ih ostave. Imati psa je jedna velika obaveza. To nije nesto sto uzmete na par meseci vec na deset godina najmnje. Molim Vas dobro razmislite pre uzimanja psa.
Ni nas sistem ne razumem. Ali s obzirom da ni ljudi koji su zlostavljani nemaju gde da odu i ne cudi me zasto nemamo dovoljno azila.

psi lutalice 2 par Aleksa Aleksic leka, sur Flickr

Slusala sam zalbe komsija koji su se plasile da prodju odredjenim delom puta jer su ih psi lutalice napadali u coporu. Ljudi su zvali sintere, zalili se komunalnoj ali niko nije reagovao. I sama sam prolazila vise puta istom trasom, bili su tu, u coporu, ali nikada nisu cak ni lajali, o napadu da i ne govorim. Sve do jedne letnje veceri kada sam bila opkoljena napustenim psima koji su svi do jednog poceli da skacu na mene. Tasnom sam se odbranila, ne znam kako sam prosla bez fizickih povreda. Pomodrela usta, ruke, ukocenost vilice bili su posledice napada. Od tada, nisam zelela da znam za pse. A setnja tom deonicom puta za mene je i dan, danas proslost.

Psi u Francuskoj

Danas zivim u drugom gradu. Neka nova drzava, neki novi grad , drugaciji sistem. Neki novi ljudi. Psi lutalice su ovde nepoznanica. I skoro svako ima psa za ljubimca. Ako se secate, rekla sam da se bolje odnose prema psima nego prema ljudima. Sada razumem i zasto. Dosta toga se promenulo u mom vidjenju svega od dana stupanja na ovo tle, samim tim i odnos prema psima. Mnogi ljudi i usvajaju zivotinje, pruzaju im dom, ljubav i sigurnost. Oni drugi koji iz raznoraznih razloga moraju da ostave stene, obavezno ga daju na usvajanje i vrlo brzo pas bude i usvojen.

Divno je setati gradom bez straha od napustenih pasa.

Marli i ja

Marley par 83coka, sur Flickr

Komsija ima stene francuskog buldoga, veselog duha, ko je mi je bojilo dane.
Desavalo se da krenem na posao ne bas raspolozena a kad ga vidim, dan dobije drugu dimenziju. I javila se zelja da i ja imam takvog drugara. Pa ipak , dugo se vagalo.

O psima prakticno nista nisam znala. Pocela sam sumanto da citam knjige, posebno na temu ove pasmine. Svidelo mi se sto su bas za stan, nemaju dugu dlaku, nisu agresivni. Jako su odani, vole druge zivotinje i verni su drugari deci. Pustila sam da vreme odradi svoje i stavila sebe pred ispit da li ga zaista zelim ili je imati psa samo tenutna zelja. Meseci su prolazili a zelja je bila sve veca. Umela sam da izadjem iz kuce samo sa namerom da vidim stence i da se poigram sa njim. Slucajnost ili ne, uvek sam ga sretala ne vezano za vreme.

Kupiti francuskog buldoga nije jeftina investicija. Posebno ako se uzmu u obzir i predizpozicije za bolesti. Moji strahovi nisu bili finansiskog karaktera, plasila sam se bolesti, nisam zelela da ga izgubim. Kada krenu pitanja '' Sta ako...'', strahovi se pojavljuju. Objasnjavala sam sebi da i ljudi imaju predizpozicije za odredjene bolesti pa nisu svi bolesni, hrabrila sam se. Pocela je potraga za adekvatnim uzgajivacem. I nije bilo ni malo lako. Kao i kod nas i ovde ima uzgajivaca koji posao rade komercijalno. A meni je leglo i nacin ophodjena bio jako bitan. Nailazili smo i na mnogo prevaranata. Sreca, nismo se dali prevariti.

Pronasli smo porodicu koja drzi leglo. Pregovori su prerasli u jedno prijateljstvo. Izabrali smo musko stene a na moje insistiranje je dobio ime Marli. Mogli smo da ga preuzmemo tek nakon osme nedelje, posle prve vakcine. Volim da se salim da se nadam ce biti poslusniji pas od onoga iz filma ( Marli i ja). Bila je to ljubav na prvi pogled. Nisam ga jos ni uzela a vec sam ga zavolela. Obisla sam sve radnje jer sam zelela da ima adekvatnu opremu. Jako sam se radovala.

Pri prvom susretu sa Marlijem, odmah je poceo da me ljubi. Rekli su nam da je to dobar znak. Iako smo bili upozoreni da ce cvileti tokom noci zbog odvajanja, nije cvileo. Naprotiv, bio je jako veseo ali i umoran. To mu je bilo prvo putavanje i prvi izlazak iz kuce, ako se ne racuna odlazak na vakcinaciju.

Prvi dan sa njim je prosao stravicno. Nisam znala kako da se postavim. Vikala sam, gospodin se naljuti pa mi okrene glavu. Pogleda me tuznim ocima, ignorise me. Pale su i prve suze. Nisam znala sta cu, jedni kazu pustite stene da se prilagodi pa mu kasnije postavljajte pravila ; drugi kazu od prvog dana budite cvrsti i dosledni i nametnite pravila. Ostala sam zbunjena i uplakana. Prvi put sam videla da i psi stucaju, pa sam se i zbog toga uplasila. Imace veterinar dobar profit od mene, mislim se. Zelela sam i zelim najbolje za njega. Prvu put sam videla kako pas spava, vise puta sam prvorevala da li dise. Po mojoj proceni malo je jeo, po veterinaru i prethodnoj vlasnici, normalno.

Drugog dana se probudio veseo i zadovoljan. Odlucila sam da ga naucim pravilima kroz igru.

Marley by Coka M, sur Flickr

Zanimljivo je da vec reaguje na ime, na rec mesto, idemo. Velika je maza i svakodnevno se smejemo. Vec zna sta znaci ne, pa ume da ukrade papucu koju sakrije kod njega u krevet:)

Jako je uporan i tvrdoglav, pa kad se tokom noci probudi na razne nacine trazi paznju. Cvli, pa laje, pa kad vidi da ga ignorisemo stavi sape na krevet , pa kad ni to ne upali provuce se ispod kreveta pa lupa. Na kraju uzme igracke i igra se. A mi za sve to vreme, pratimo sta radi i smejemo se.

Navikavamo se na Marlija, i on na nas. Ljubav koju prema njemu osecam prema njemu vec je velika. Uci nas strpljenju a mi njega lepom ponsanju. Ulepsao nam je zivot.

Dok moja maza spava, ispricala sam vam pricu o pocetku divnog prijateljstva. Kazu da je pas covekov najbolji prijatelj, ja kazem i vise od toga.

Re: Život i ljubav u inostranstvu

coka — Wed, 09 Apr 2014 15:01:27 +0200

Autor: coka

Poslao: 09.04.2014 15:01

Monaco- Monte Carlo

Jedno- dnevni izlet u Monaco me je posebno radovao. Do tada sam samo slusala o prestizu ovog divnog grada ali s'obzirom da sam i ljubitelj formule jedan jako sam zelela da ga posetim. Do Monaca smo isli vozom. Posebno me je zadivio deo puta gde voz ulazi u planinu a prilikom izlaska pogled Vam pada na predivne plaze.

Monaco- Monte Karlo ili magicna rec za prestiz i svet snova. Nalazi se na izuzetnoj lokaciji, izmedju planina i mora i predstavlja mesto za idealan romanticni beg. Nezavisna drzava u srcu Evrope nudi Vam izuzetan kvalitet zivota a za mnoge preduzetnike i investitore atraktivno oporezivanje.

Suverena drzava obuhvata stari grad Le Rocher de Monaco i novi grad Monte Carlo.

Prvobitno , Le Rocher de Monaco je predstavljao utociste primitivnim populacijama. Medjutim, prava istorija Monaka pocinje u XIII veku, kada je 1215 porodica iz Djenove Gibelins postavila prvi kamen kao temelj tvrdjave koja je danas Princeva palata ( Palais Princier). Da bi privukli ljude, prvi gospodari tvrdjave dali su dosljacima odredjene povlastice u vidu zemlje i oslobodjenosti od oporezivanja. Istorija Monaka povezana je sa porodicom Grimaldi 700 godina i 1997 su obelezili godisnjicu pristupanaja na tron.

Moto Monaka kao i njenih kraljeva je ¨Uz pomoc Boziju¨ (Avec l'aide de Dieu), drzavna religija je katolicanstvo iako u samoj Knezevini ima puno razlicitih religija cije je pravo zasticeno ustavom. Dan drzavnosti se slavi svakog 19. novembra u cast princa RAINIER III.

Raj za kockanje, kaliforniske arhitekture ili bonsai na istocnoj obali, grad brojnih parada, civilizovan grad, grad princeva punih ljubavi, sve je to Monaco. U isto vreme Monako je pun lepih parkova, ima fantastican muzej okeanografije ali i pristupacne hotele.

Monaco se sastoji od cetiri tradicionalne cetvrtine, tj. grad se sastoji iz cetiri kartijea, Fontvieille (najnoviji), Monaco-Ville (najstariji), La Condamine i Monte Carlo.

Po izlazku iz voza kreneli smo ka Le Condamine drugom po redu najstarijem kartijeu grada.

Ideja je bila da uhvatimo vozic jer je za jedan dan ne moguce videti lepote koje ovaj grad nudi.
Ovaj kartije spada u poslovne delove grada. Tu se nalazi marina gde mozete da se divite luksuznim jahtama i brodovima za krstarenje koji krase dokove marine. Pored prelepe marine mozete videti i trziste Condamin kao i sopping mol princeze Caroline.
Setajuci marinom pokusavali smo da shvatimo gde se nalazi stajaliste za vozice, medjutim nismo uspeli. Pitali smo i prolaznike ali do informacije nismo dosli.
Odlucujemo da se prosetamo do najstarijeg dela grada Monaco- Ville gde se nalazi i princeva palata. Nalazi se relativno blizu ali moram priznati da setnja uz brdo koja nije kratka, nije ni prijatna po najacem suncu.

Stizemo do palate, sa cijih oboda se vidi prelepa panorama na marinu.

Le Palais Princier

Palata se nalazi u srcu Knezevine, sagradjena je na mestu tvrdjave koju su podigli djenovljani 1215, mesto raskosi i svedok sedam vekova neprekidnog suvereniteta. Poseta palate je putovanje kroz vreme od renesanse do Napoleonove ere. Setnjom od suda casti ( La Cour d’Honneur) namece Vam se dvostruko stepeniste koje vodi do galerije Herkules ( la Galerie d’Hercule) i stanova koje krase raskosne freske iz XVI veka , do salona Mazarin ( le Salon Mazzarin) sve do impozantne prestolonaslednicke sobe. Svakoga dana u 11:55 , ispred palate se vrsi smena knezeve straze, nepromenljivi ritual i predstavlja dogadjaj koji svakako nemojte da propustite. Carabiners nisu samo deo knezevog obezbedjenja vec predstavljaju i pocasnu strazu u posebnim prilikama, imaju svoj vojni bend i sviraju na javnim mestima, raznim manifestacijama itd.

U svakom slucaju smena straze je prava atrakcija za sve turiste i predstavlja pravo uzivanje gledati ih.

Stizemo do muzeja Napoleonovih suvenira i zbirki istoriskog arhiva palate ( Musée des Souvenirs Napoléonien et Collections des Archives Historiques du Palais). Muzej raspolaze sa preko hiljadu dokumenata, vredne i retke kovanice sa poprsjem Napoleona, znacke i brojne predmete koje je pokupio na bojnom polju kao i skromnne i pobozne suvenire. Raspolaze brojnim dokumentima o istoriji Monaka, najupadljiviji su svakako dokumenti o istoriskim licnostima vezanih za knezevinu.
Takodje u delu muzeja gde se nalazi arhiva nalaze se i zbirke medalja, odlikovanja kao i serije mapa, gravura, slike Monaca kroz vekove.

Setnja se nastaavlja kroz Monaco- Ville, koji je poznat i kao « le rocher » ili stena. Sastoji se iz pescanih ulica i prolaza, kuce su jos uvek srednjevekovne, postoji veliki broj restorana i suvenirnica gde mozete kupiti suvenir kao uspomenu na ovaj magicni grad.

Nailazimo na cuvenu katedralu Monaka ( Monaco Cathedral ) koja je izgradjena 1875 i koja stoji na mestu crkve koja je tu postojala XIII vekova ranije. Katedrala je izgradjena u romansko- vizantiskom stilu i posvecena je Svetom Nikoli kao i posmrtnim ostacima princa od Monaka i princeze Grejs.

U zelji da posetimo i Monte Carlo, ostavljamo Monaco- Ville . Na putu do Monte Carla nailazmo na bistu vozaca i formule, obavezno fotografisanje i nastavljamo dalje. Prolazimo kroz tunel za koji nam je neko rekao da tu izlazi formula 1. Odusevljeno nastavljamo dalje.

Prvi utisak o Monte Carlu bio je ovde ima ferarija kao juga svojevremeno u Kragujevcu. Odusevljeno posmatram vozace koji i te kako umeju da zabave nas turiste. U tom delu primecujem da plaze ne postoje dok se sa druge strane nalazi veliki broj salona za automobile. Da naravno ferari svakako dominira. Posebno mi je draga fotografija koja je nastala sasvim slucajno, gde ja stojim izmedju zutog i crvenog ferarija i prosto sve izgleda kako ne mogu da se odlucim. Pa ipak, ferari nije moj omiljeni automobil, sve jedno je lepo videti.

Palata pravde mi je privukla paznju zbog same arhitekture. Palata je izgradjena 1924 godine, od istog kamena od kog su izgradjeni i zidovi Monaka. Bista suverenog Honore datira jos iz 1568 i nalazi se na jednoj od fasada palate.

Nailazimo na fantastican Japanski vrt u podnoziju grada. Ovaj vrt predstavlja pravo umetnicko delo i napravljen je po najstrozijim principima koncepta kompatibilnosti iz zen filozofije. Setnja vrtom odise posebnom atmosverom, odise potpunim skladom vode, kamena i vegetacije.

S' obzirom da se dan zavrsavao, samim tim zavrsavala se i nasa poseta. Bilo mi je zao sto nisamo raspolagali vremenom da vidimo sve sto smo zeleli. Kupujem privezak za kockima za srecu i magnet Monaca sa zeljom da se bar jos jednom vratim ovom magicnom gradu.

Île Sainte-Marguerite

coka — Sat, 05 Apr 2014 22:46:37 +0200

Autor: coka

Poslao: 05.04.2014 22:46

U Kanu nam je zaista bilo divno, posebno zasto sto poseduje i luku koja nam je omogucila i pravljenje jednodnevnih izleta. Odlucujemo se da posetimo jedno od cetiri ostrva Lerins ( Iles des Lerins), najvece ostrvo Île Sainte-Marguerite.

Voznja brodom do ostrva, iako kratka ( petnaestak minuta), pricinjavala nam je pavo zadovoljstvo. Pogled na Kan sa mora je divan ali jos vece zadovoljstvo predstavlja pogled na ostrvo. Ostrvo je malo, svega duzine 3 km i sirine 900 m. Nepregledno zelenilo, neverovatno cista voda, obecavalo je dobro opustanje.

Iskrcavamo se i krecemo ka planu ostrva. Paznju mi privlaci neverovatna tisina ali i mali broj ljudi.

Plan, Île Sainte-Marguerite (Lérins) par slasher-fun, sur Flickr

Dobar deo ostrva je prekriven sumom, zasticeno je podrucije i druga je najposecenija suma u Francuskoj. Klima je pogodna za rast i razvoj posebnih vrsta biljaka tako da je miris bora i eukaliptusa nesto sto vas prati kroz setnju ostrvom. Krenuli smo postojecim stazama i kroz setnju, ostrvo je pricalo pricu.

Stizemo do tvrdjave Fort Royal, koja je krajem XVII veka bila u funkciji zatvora gde su se zatvarali ljudi na zahtev kralja, bez sudjenja, oni koji su predstavljali opasnost za monarhiju kao i na zahtev porodica..

I dan danas u okviru iste mozete posetiti celiju zatvorenika kog su nazvali Gvozdena maska ciji pravi identitet nije poznat. Njegova celija je u odnosu na druge bila veca, posedovala je kamin i toalet. Gvozdena maska, covek bez identiteta u zatvoru je proveo cak 34 godina ( 12 godina u tvrdjavi Pignerol od 1669 ; sest godina u celiji Éxilles ; jedanaest na ostvu do 1698 i pet godina u tvrdjavi Bastille u Paris-u gde je i umro 1703. Sve njegove licne stvari kao i legendarna maska su spaljeni.

Izmedju celija, zidove krase murali Jean Le Gac, na temu slikara zatvorenika.

Ispred tvrdjave stoji top iz 1715, pronadjen u moru 1995 bez tragova korozije. Moze da puca cak na 4000 m, na sebi ima ukrase karakteristicne za doba Luja XIV. Nikada nije pripadao ostrvu, pronadjen je u moru, izmedju Kana i ostrva i odakle se stvorio tu nikada nije rasjasnjeno. Ne pripada vrsti pomorskih oruzija i nikada nije koriscen.

U sklopu tvrdjave nlazi se i muzej mora (Musée de la mer).

Musée de la mer je istoriski spomenik, okruzen borovima i drvecem eukaliptusa sa pogledom na more. Na prvom spratu i u rimskoj cisterni (soba u prizemlju muzeja) mozete pogledati arheoloske materjale iz rimske epohe kao i fragmente rimskih fresaka. Postoji i prostor koji je posvecen privremenim izlozbama sa pogledom na rivijeru.

Na ostvu postoje dva do tri restorana gde mozete da se osvezite. Uglavnom ga posecuju ljudi koji vole prirodu, sklad i zaista je divno. Postoji i ribnjak slane vode, obiluje razlicitim biljnim i zivotinjskim vrstama. Postoji veliki broj ploca koje objasnjavaju botanicke i zoloske karakteristike ostrva.

Napravili su i platformu za posmatranje Pointe du Dragon ( izgradjena je na vodenoj tvrdjavi iz drugog sveckog rata) sa predivnim pogledom na Kan.

Za razliku od Kana, plaze na ostrvu su kamenite , do njih je moguce doci kroz stene. Ako odlucite da se kupate, obavezno plasticne sandale na noge.

Pronadjite mesto medju borovima, prijatan miris, cvrkut ptica, cistina vode , jednostavno sklad i uzivacete verujem kao sto sam i ja uzivala.

Re: Život i ljubav u inostranstvu

coka — Sat, 08 Mar 2014 23:53:11 +0100

Autor: coka

Poslao: 09.03.2014 00:53

Cannes

Stizemo u Kan. Docekuje nas sunce i ogromna guzva na stanici. Spava mi se, umorna sam i nervozna. Uzimamo taxi i krecemo ka stanu. Vozimo se bulevarom Carnot , glavnim prilaznim putem do centra Kana. Radovi na putu u sred sezone, nista mi nije jasno. Kasnije saznajem da je isti dobio ime u cast ubijenog predsednika Republike (1984) i da povezuje Cannet sa Cannes.

Ostavljamo stvari i bacamo se u potragu za prodavnicom, gde mozemo kupiti osnovne potrebstine.

Bila sam jako nervozna, razlog je bio vise nego ocigledan. Secanja na prve mesece zivota u Parizu su me prozimala, osecanja. Iako sam ovde samo na odmoru, osecaj da trazim, istrazujem sve iznova me je dotukao. Zapitala sam se da li je razlog tome to sto nije proslo mnogo vremena ili sam postala neko ko vise nije sposoban da se adaptira. Na odmoru sam a ne mogu da se opustim. Sta se desava samnom?!

Sem po odrzavanju filmskog festivala, o Kanu sam vrlo malo znala. S obzirom da na nasim sajtovima nisam pronasla nista posebno sta treba videti, odlucila sam da istrazim za mene u tadasnjem trenutku na tezi nacin. Lutam francuskim sajtovima, gogle tranduction nije od velike pomoci, koristim recnik.

Kan je zapravo bio malo ribarsko selo, sve do dolaska Napoleona 1815. Kao turisticko mesto poceo se razvijati tek posle dolaska britanskog drzavnika koji ga je na neki nacin pronasao dok je isao na odmor u Nicu, i tu sagradio vilu 1839.

Iako je 27° ne sticem utisak da je toplo, niti da je moguce kupanje. Odlucujemo se za oblizak, i izbor plaze. Silazeci niz bulevar Carnot, stizemo do Casino Cannes Croissette.

Sa leve strane nalazi se cuvena palata gde se odrzavaju festivali i kongresi ( Palais des Festivals et des Congés).
Ali crvenog tepiha nema?! Ne znam zasto ali bas sam se razocarala. Ne znam odkud, al pojavila se zelja da se uslikam bas tu, na crvenom tepihu, gde su se brojne poznate licnosti slikale. Zelim i ja na crveni tepih. Suprug me ne razume, ne razumem ni ja sebe al zelja je postojana.

Odlucujemo se za setnju bulevarom Croissette. Pored sale za festivale nalazi se put zvezda . I bas kao u bulevaru slavnih u Los Andjelesu, put zvezda u bulevaru Croissette odaje pocast glumcima, rediteljima i mnogim drugim iz sedme umetnosti koji su ostavili traga u Kanu.

Dok setamo prelepom promenadom, posebnu paznju mi privlaci prelepo more. Plavetnilo Azurne obale zaista zna da osvoji. Posebno kad na sve to dodate ciste plaze, setalista, ulice, osecaj je zaista divan.
Bulevar Croisset je dug 3km i pocenje od palate za festivale pa sve do Palm Beach. Plaze uz ovo setaliste su uglavnom privatne ili u vlasnistvu hotela.

Posebnu paznju i odusevljenje privukao mi je natpis ulice Rue des Serbes.

Tourists in Serbian street in Cannes par mariotomic.com, sur Flickr

U samom centru Kana, okruzena brojnim luksuznim radnjama i hotelima nalazi se nasa ulica. Ponosna , srecna , radosna, u trenutku i izgubljena, stala sam na sred ulice i pocela da fotografisem. Automobili koji su zeleli da prodju strpljivo su mi sa osmehom odmahivali, da nastavim. Po neko me je i podrzao na nasem jeziku.

Mislim da je to bio prelomni trenutak za uklanjanje barijera. Zavolela sam sto sam ovde, nervoza je nestala a mi smo nastavili dalje da istrazujemo. Umor nas je stigao kod najluksuznijeg hotela Carlton koji se nije promenio ni malo u poslednjih osamdeset godina.

Krase ga dve kupole koje su modelirane po uzoru na grudi La Belle Otero, najpoznatije kurtizane tog vremena i smatraju se simbolom Kana. Izgradjen je 1909-1913, delo je poznatog arhitekte Charles Dalmas, za vreme prvog sveckog rata pretvoren je u vojnu bolnicu, bio je domacin mirovne konferencije 1922 a danas najpoznatiji i najluksuzniji hotel. Odlucujemo da se vratimo kroz uske ulice Kana, nacickane brojnim poznatim radnjama.

Odmorni i cili, sa rancima na ledjima sa pratecom opremom za kupanje, u pronalazak adakvatne plaze odlucili smo da krenemo u pravcu starog grada, pored Hotel de Ville.

Prosetati na setalistu Paintero, pored luke Kan koju zovu Vieux Port, pravo je zadovoljstvo. Setaliste je ukraseno sklupturama od guma ( gume za automobile, kamione itd) i predstavljaju pravu atrakciju.

Duz setalista , luku krase i prelepe jahte, razlicitih velicina i modela. Ovo setaliste je steklo i svecku slavu zbog medjunardnog festivala u jedrenju.

Nedaleko od setalista, pronalazimo prelepu peskovitu plazu. Cista je, poseduje tus, toalet, restorani su u blizini, otvorenog je tipa. Pronasli smo nasu oazu , bacamo stvari i onako znojavi ulazimo u vodu. Iznenadjenje, voda je topla, divna, s obzirom da je napolju 27°-28°, idealna temperatura za nas. Shou moze da pocne......

Iznad luke Vieux Port, na brdu, nalazi se Le Suquet, najstariji okrug Kana, brdo o poreklu Kana.
Sadrzi sat na tornju crkve i pruza prelepi pogled na zaliv. Kome penjanje pricinjava zadovoljstvo, uz uske strme ulice, svako ce se poseta istom isplatiti. Kuce su jako stare, a ulice imaju najmanje 400 godina. Nazivaju ga i ribarskim gradom. Od plaze na pet minuta uz mnogo restorana e tako ja zamisljam odmor iz snova. Na vrhu Le Suquet , u srednjevekovnom dvorcu istoriskog spomenika, nalazi se muzej De Kastro. U istom mozete videti bogastvo primitivne umetnosti, mediteranske starine kao i instrumente iz celog sveta.

Preko puta luke se nalazi i autobuska stanica. Svratili smo da se raspitamo o redu voznje za Marsej. Ljubazna gospodja nam je objasnila da je taj deo puta zatvoren jer se u tom periodu odrzavao Tour de Franse. Razocarano smo izasli. Dok smo sedeli na jednoj od stanica da odlucimo sta dalje, paznju su mi privukli izcrtani zidovi. Kasnije sam saznala da su rasprostranjeni sirom grada kao simbol ljubavi izmedju Kana i filmske industrije.

Ko kaze da u Kanu nema sta da se vidi, misao mi prolazi kroz glavu a ja se zadovoljno smejem.

U povratku sa plaze, ugledah crveni tepih, zelja mi se ostvaruje. Ispozirah par puta, u razlicitim odevnim konbinacijama i osetih bar na trenutak komad slave.

Instant de gloire par Anaïs Sya Melyn, sur Flickr

Za Kan kazu da je jako skup sto je i istina. Ali kao u svakom gradu, uvek mozete pronaci restoran, radnju , sta god za svaciji dzep. S obzirom da smo rucali u italijanskom restoranu, pored hotel de Ville, jako poseceno i urbano mesto, nisam bila iznenadjena cenom. Pa toliko je i u Parisu. Za nase prilike, mislim na Srbiju, skupo je. S obzirom da smo upoznali par prijatelja koji su odseli u hotelu, ni tamo me cene nisu iznenadile. Zelim da kazem , da se za sve moze naci za svaciji dzep.

Preko puta sale za festivale, nalazi se kafic, poznat po tome sto brojne poznate licnosti bas tamo piju kafu. Naravno da je skupo , ali ako zelite da pijete kafu i da se kao slucajno dodirnete laktom npr : sa Ricard Girom izvolite. Razlicite stvari, su razlicitim ljudima bitne. Letovala sam u jeku sezone, znajuci da su oko mene poznate licnosti, nisam obracala paznju. Da budemo iskreni, tesko bi ih i prepoznala.

Ne znam sta me je ponelo, u Kanu sam uradila i svoj prvi a sada kazem i poslednji pirisng.
Iako sam bila protivnica istog , iako je proslo vreme, ne znam zasto sam promenila misljenje.
Bilo je toliko bolno a ja bol ne trpim, da je moj jedini komentar bio : ¨Da sam znala da ovoliko boli, nikad u zivotu mi ne bi palo na pamet¨.

Francska svakako pozitivno utice na mene, usudjujem se da probam stvari kojih sam se jako plasila. U Kanu sam pustila svoje prve korake a ticu se pllivanja u dubokim vodama . Radi se o tome da plivam odlicno dok voda nije preduboka. Da, ja sam se konacno okurazila i isla sve dublje i dublje. Jako sam ponosna na sebe. Pobedila sam jos jedan strah.

Jako volim more i pescane plaze. Uz dobru knjigu, flasu hladne vode, za uzivanje mi zaista vise nije potrebno.

Vacances

coka — Fri, 28 Feb 2014 13:33:53 +0100

Autor: coka

Poslao: 28.02.2014 14:33

Jul mesec. Nema skole ali ima puno posla. Vrse se poslednje pripreme za odlazak na odmor.

Avgust se generalno smatra mesecom kad vecina francuza ne radi i odazi na zasluzen odmor.

Nacin i kako se ovde zivi najbolje opisuje vest na dnevniku nacionalne televizije, da je u Francuskoj kriza i da svaki treci stanovnik moze sebi da priusti odmor. Ostala sam nema na ovakvu vest jer za mene koja sam do juce zivela u Srbiji , rec kriza ima sasvim drugacije znacenje, na zalost.

Da, naravno i ja odlazim na odmor. Odluka je pala, Azurna obala ( Cote d'Azur ), Kan ( Cannes).

S'obzirom da pripadam tipu osobe koja se preterano ne uzbudjuje kada ide na neko novo mesto, nisam osecala neko preterano uzbudjenje. Nekako mi sve to normalno. Iako sam iz Srbije , moram da priznam, o Azurnoj obali mogla samo da sanjam, sebe sam iznenadila nedostatkom osecanja, uzbudjenja zbog odlaska. Pa ipak, iznenadicete se cemu sam sam se najvise obradovala.

Gare de Lyon

Gare de Lyon par tacouin, sur Flickr

U Kan idemo TGV-om, koji krece sa jedne od sest najvecih stanica u Parizu, Gare de Lyon.

Stanica se nalazi u 12 arondizmu, u istocnom Paris-u. Prvi put idem na stanicu gde saobracaju brzi vozovi, koje sam imala prilike da vidim samo na filmu kao i brojnim clancima na temu istih.

Sama arhitektura stanice me je odusevila. U desnom uglu se nalazi veliki sat koji podseca na sat koji se nalazi u Londonu, Big Ben. U sklopu stanice se nalazi i restoran gde se putnici mogu osveziti napitkom, rucati. Ova stanica povezuje Paris sa brojnim gradovima na jugu i jugo- istoku francuske kao i sa internacionalnim stanicama u Svajcerskoj, Italiji, Nemackoj. Takodje , kroz istu prolaze metro linije, RER kao i regionalni vozovi. Lepotu stanice mozete videti u filmovima The Tourist, Mr. Bean's Holiday . Osecala sam se kao u filmu, kao Alisa u zemlji cuda, bila sam odusevljena. A tek kada sam videla brzi voz, mom odusevljenju nije bilo kraja. Suprug se smejao , nije mogao da veruje da se neko toliko odusevio sto vidi voz.

TGV Réseau 534 in Marne-La-Valee-Chessy par Sascha Plane-Train-Spotter, sur Flickr

Vozila sam se avionom, i dok su me mnogi pitali da li se plasim jer inace imam strah od visine, nisam imala stav prema tom prevoznom sredstvu. I bas mi se svidelo ali nisam dozivela kao nesto posebno. Ali brzi voz, pa za mene svecko cudo. Posle vozova u Srbiji ovo je za mene bilo otkrice godine.

U centralnom delu stanice, neko je na klaviru svirao prekrasnu melodiju. Za to vreme divila sam se vozu i cekala ukrcavanje u isti. A u vozu, sto bi rekao nas narod kao u avionu, sedista udobna, Bar i putovanje na jug Francuske.

Put

Samo putovanje je bilo predivno. Trajalo je pet i po sati, vozili smo se brzinom od 270-300km/h. Gledala sam predivne predele Francuske, prelepu prirodu, planataze grozdja, vetrenajce. Cak i smenjivanje vremenskih prilika, od sunca, kise, grada i to sve u nekoliko trenutaka. Bilo je magicno.

Sumiranje rezultata

coka — Tue, 24 Dec 2013 13:26:24 +0100

Autor: coka

Poslao: 24.12.2013 14:26

Decembar pri kraju, zavrsava se 2013 godina. Kao i svake godine u ovo vreme, svodim racune. Presabiram se, gde sam, sta sam, da li sam ostvarila zeljene ciljeve, gde je zapelo.

Citava prica o mojoj adaptaciji ovde koju sa Vama delim je za mene veliki projekat. Svedocim sama sebi, svedocim Vama , svedocim javno , kako i zasto se covek menja. Zasto mnogi misle da smo ostali bez duse kada se vratimo u zavicaj. Za cim patimo, cemu stremimo i cemu se nadamo.

Drugaciji nacin zivota nas menja, kao i situacije. To je normalno i nije vezano za mesto stanovanja. Rastemo, razvijamo se i to je dobro.

Koliko sam se ja promenila, svedoci moj osecaj da ne bih mogla da se vratim da zivim dole. Zavolela sam zivot ovde, svoju slobodu, svoj mir. Verovatno cete reci da sve to moze i dole, ali hajde da budemo potpuno iskreni, sloboda o kojoj ja govorim nije moguca. Nadam se da me razumete.

Poprilicno sam napredovala u francuskom jeziku, sto mi je i bio primaran cilj. No , i dalje me progoni osecaj, da ne znam nista, ma moze to i bolje itd. Stekla sam prijatelje, svakim danom ih je sve vise. I dalje zaradjujem cisteci stanove ali su mi se otvorila vrata da radim i neke lepse i meni bliskije poslove. Sve u svemu, zadovoljna sam. "Rad, red i disciplina" je moj zivotni moto. I nema greske.

Postala sam poprilicno opreznija u svakom smislu. Moje nepoverenje prema svemu ovde se pokazalo kao dobra osobina. "Tri puta meri, jednom seci", uvek bilo i bice.

"Cutanje je zlato"

Po prirodi, iskrena, brbljiva uvek sam tezila da svaku stvar i situaciju razresim. Volim da sam nacisto. Ne volim nesporazume. Stariji ljudi su mi pricali "coveku mozes da pridjes sa koje god strane zelis, od budale bezi". Na to sam odmahivala glavom, verujuci da ako nekog volis, razgovarate o situaciji. Ako nema dogovora i kompromisa razidjete se kao ljudi. No, nisam racunala na ego, sujetu, koja kod nekih preovladava nad ljubavlju i dodjoh do one stare "Cutanje je zlato".

Bliski susret sa lopovima

Ovu godinu su pored lepih trenutaka obelezili mnogi usponi i padovi. Posebno me je sokirao blizak susret sa lopovima. I desio se nedavno. Nedelja popodne, odlazim do bankomata da podignem novac. Suprug ceka u autu, tik ispred bankomata. Guzva, red , svi cekamo. Dok sam na bankomatu pratila instrukcije, prilazi lik, preko mene, tipka po dirkama bankomata. Par sekundi, nisam znala sta me je snaslo, sta se dogadja. Medjutim, ni sama ne znam kako, zavrnula sam mu ruku i gurnula ga, pocela da vicem. Od soka ne znam da Vam kazem dal' sam vikala i psovala na srpskom ili francuskom, mozda sam i na engleskom, ne znam. Tek sam tada videla da ih je bilo troje. Dvojica su pobegla, a ovaj me je sa par metara posmatrao. U delicu sekunde sam krenula za njim, pobegao je.

Setih se da mi je novac jos u bankomatu kao i katrica i da ne znam dal' je i ovaj iza mene sa njima. Onako u soku, kupim novac, i karticu, dok ljudi koju su cekali komentarisu kako su to rumuni lopovi. Niko nije odreagovao, nisu ni policiju pozvali. Suprug gledao u telefon, nista nije primetio. Veovatno se pitate odakle mi hrabrost da se suprodstavim, pisala sam vec o nacinima povredjivanja. Posledica moje instiktivne reakcije je dugogodisnje treniranje Aikida, sto toplo preporucujem svim damama. Borite se za sebe, zastitite se, jer nikad se ne zna.

Novodisnji praznici

Pocetkom Decembra, Parizani kite grad. Sa razlogom ga zovu "Grad svetlosti". Svaka ulica sija, i ne stedi se na dekoraciji. Ispred pojedinih opstina napravili su Bozicno selo (Village de Noel) . Francuzima je Bozic veoma vazan praznik, veoma se raduju i tada se porodicno okupljaju. Iz price jednog od prijatelja, dodjoh do saznanja da ga vezuju za Svetog Nikolu (Saint Nicolas-6.decembar), koji donosi poklone . Zapravo, Sveti Nikola je bio jako bogat covek, koji je plovio i kad god bi se vracao sa putovanja, svima je delio poklone. Po uzoru na njega, svakog Bozica kupuju se pokloni za svoje bliznje. Oni slave Katolicki Bozic (25.decembra), okupljaju se porodicno i dele poklone medjusobno. Bozic bez poklona je nezamisliv, tako da je decembar obojen kupovinom istih i slanjem cestitki.

Moram da priznam da su me prijatelji francuzi jako dirnuli, odusevili, sto zanimanjem za naseg Svetog Nikolu (19.decembar), kao i postujuci moj Pravoslavni Bozic koji se slavi 7.januara. U svom tom pred praznicnom uzbudjenju, nisu me zaboravili i hvala im na divnim iznenadjenjima koje su mi priredili.

Novogodisnja jelka

Svi mi koji zivimo u Parizu imamo problem sa prostorom. Dekoracija na minimumu a jelka pusta zelja. Ista stvar se desila i kod mene. Imam zelju al' nemam je gde. Medjutim, suprug je izrazio zelju da imamo jelku a ja u zelji da ga obradujem i zelju ispunim krenula sam u potragu za istom. Posle duge pretrage naisla sam na nesto jako interesantno, tako da svi koji imaju problem sa prostorom nemaju vise izgovora.

Pisma Deda Mrazu

Red u Posti se oduzio, u glavi konstatna misao "Prici nikad kraja". Guzva a zaposleni, polako, nigde ne zure, bez stresa. Ulaze dve vaspitacice sa decom. Ima ih oko dvadesetak, dosli da posalju pismo Deda Mrazu. Ljudi se sklanjaju, propustaju decu a zaposleni ushiceno stavljaju markice na pisma i razgovaraju sa decicom.

Odusevila sam se, nemogu vam opisati koliko sam bila radosna, zahvalna sto sam tako nesto videla. Ljudskost i ljubav na delu, uzbudjenu decicu jer cine jako veliku stvar. Pisu pismo Deda Mrazu. Ovaj dogadjaj me je vratio u detinjstvo i jako usrecio.

Zahvalnost

Zahvalna sam za sve padove koji su mi dati jer sam iz njih naucila dosta o sebi, o drugima i izasla kao pobednik. Zahvalna sam za sve uspehe koji su uvek dolazili kad god bi klonula duhom i davali mi vetar u ledja da se borim.

Zahvalna sam na svim prijateljima, svim ljudima koji su uz mene , kako onim sa kojima se licno poznajem, tako i Vama sa kojima se na neki nacin druzim preko net-a. Zahvalna sam i na onima koji me ne vole jer me potvrdju da su nam putevi razliciti. Najvise sam zahvalana na coveku koji me voli, koji je uz mene i zahvaljujuci kom ja zivim bajku.

Sve u svemu, bila je ovo jedna dobra godina.

Zelim Vam da vam svaki san postane java, da zivite svoju bajku i da vam himna zivota bude ljubav!!!

Od srca

Obecanje ludom radovanje

coka — Fri, 15 Nov 2013 19:45:02 +0100

Autor: coka

Poslao: 15.11.2013 20:45

Mnogi ljudi me pitaju da li mogu da im nadjem posao ovde. Shvataju to olako, misle da je sve tako jednostavno a nije. Cesto se provlace i pitanja da im nadjem momka itd ; sto je meni besmisleno i suludo. Savest mi ne dozvoljava da ja krojim neciju sudbinu i snosim odgovornost. Niti trebam, niti mogu, niti zelim, niti hocu. Neki me cak i osudjuju u smislu da ne zelim da pomognem. A ne znaju da nema vece pomoci od iznosenja cinjenica sta, kako se radi pa ako zelis izvoli, odluci sam.

Vazno mi je da napomenem da mi nije cilj, da bilo koga obeshrabrim u nameri da ode negde i da proba kao ni da dovodim u pitanje prijateljtva vec samo namera da se predoce neke stvari koje ljudi ne pitaju, ne razmisljaju, a prijatelji pomagaci ne govore.

Svi obecavaju, dodji, ziveces kod mene, nacicu ti posao. I vi resite da dodjete i sta se desi, nekad vas ti isti obecani prijatelji i ne sacekaju na stanici, niti vam se jave na tel. Obecavaju sve dok ne predjete granicu, tada sve pada u vodu. Narvno da ima izuzetaka ali su vrlo retki. Pomenucu neke situacije, nisu u pitanju glasine, vec realnost.

Rodjaka je pozvala rodjaka da dodje i covek dosao. Niti ga je sacekala na stanici, niti mu se na tel javila. Covek nije znao sta ce pa se setio da ima nekog poznanika, pa ga pozvao. Ovaj covek sta ce, odveo ga je u svoj stan, nasao neki posao, kasnije mu i nasao stan, placao isti, dok ovaj nije zaradjivao da moze sam sebe da izdrzva.

Supruznici su ziveli par godina ovde zajedno, medjutim zena oko dece, nije isla u skolu, jezik nije znala. Njen dragi muz je odveo da potpise razvod, tako da je ona zena potpisala neznajuci sta potpisuje sa sve osmehom na licu. Zvuci nestvarno e pa na zalost je istina. Bruka i sramota.

Cesto nase devojke misleci da je ovde sve bajno i sjajno navataju nekog gastrabajtera dole. On ih dovede za pocetak kao devojku, ozbiljna veza, sve bajno i sjajno, familija prica o svadbi, udala se itd., pa onda price da mora da napusti zemlju posle tri meseca dok se ne srede papiri i nikada joj se vise ne javi.

I jos nesto, ideje za neke stravicne stvari iz filmova nisu nastale tek tako, tek da se zna.

Ovo su samo neke u moru situacja koje me svakodnevno zgrazavaju i koje nikako ne mogu da razumem.

Svakim danom se sve vise razocaravam u nase ljude. I ne mogu da se ne zapitam gde je tu savest, gde se zagubila ljudskog, zasto obecavati i uvlaciti coveka u problem kad se ne mora. Ponekad imam utisak da se ljudi zabavljaju gledajuci nekoga da propada.

...Na privremenom radu...

Vazno mi je da napomenem da je za zenu mnogo teze da ovde napravi nesto i zaradi no za muskarca.

Prava stavka o kojoj zelim da vam pricam je mesto stanovanja. Ljudi ovde uglavnom zive u malim stanovima tako da ideja da zivite kod nekog dolazi u obzir na kratak vremenski period. Kad neko zaista zeli da vam pomogne ne ocekuje od vas da stanarinu placate, delite kao ni troskove ali ih raduje kad se setite bar frizider ponekad da napunite. Postoji i opcija da zivite kao cimeri pa da se sve deli na pola sto je meni najbolje. Cist racun duga ljubav. Istina je da je tesko al bar ne morate da razmisljate, svako se proteze kolko moze.

Takodje je veoma tesko doci do stana. Da iznajmite stan treba vam vise dokumenata nego kad zelite da kupite. Sve ide preko agencije. A ko ce vam izdati stan bez papira ? Niko. Cak i da vas neko negde primi, tesko da ce vam dati baj jer mora da placa porez za izdavanje. Problem veliki. Stanovi se krecu od 500 eura pa navise a ti od 5oo eura su uglavnom soba od 9 kvdrata ili za koji kvadrat vise dalje od Parisa. Ti stanovi vise lice na supe, nego na mesto za zivot.

Ne zaboravite na troskove transporta, gde vam mesecna karta (navigo) kosta do 70 eura (sve u zavisnosti od zone koja vam je potrebna).

Sto se tice cena hrane, razgovarajuci sa prijateljima iz Srbije, hrana, garderoba sve je jeftinije nego dole. Vise vam se isplati da kuvate nego da kupujete. Npr. cena Greka (lici na grcki Giros) je 6-7 eura, mozda vam to zvuci malo al na mesecnom nivou i nije a i nije zdravo.

Sto se tice posla, govorim o muskaracima, sta god da ste po struci i kakav god da ste majstor gradjevina vam ne gine. Kad je neko nov rade se najgori poslovi i najvise su placeni 50-60e po dnevnici sto je ovde za zivot nista. No i to ako vas neko zaposli je super. Svi dodju na tri meseca, neki ostanu a neki se vrate. Govorim o samom pocetku. Zakonski imate prava da budete tri meseca u zemlji i to kao turisti, ne da radite. Retko ko hoce da rizikuje da vas zaposli, jer su kazne ogromne sto se poslodavcu ne isplati. No ukoliko se ipak snadjete, budite pazljivi. Jezik vam za ovu vrstu poslova i nije posebno potreban ali ako imate viziju da napravite nesto, postanete majstor i te kako vam treba.

Sto se zena tice, posao naci je premija. Jezik i te kako potreban jer kako cete se dogovoriti. Na pocetku neko to moze da obavi za vas a kasnije? Obicno se cuvaju deca koja mahom pricaju francuski, drugacije se vaspitavaju nego nasa. Cuvanje obuhvata odvodjenje decu u skolu, vracanje iz iste, odvodjenje dece na razne aktivnosti, provodjenje vremena sa decom. Cuvanje dece se placa od 8-10e po satu. Mozete da radite i kao cistacica. Cistite po kucama, sto prakticno znaci da ako vas neko uzme na 2h npr, radite bez prestanka, nema odmora, ispijanje kafe i sl. To se placa od 8-12e po h sve zavisi kako se dogovrite. Ili rad po kafanama sumljivog karaktera, gde je poslodavcu vazno samo da lepo izgledate. Zaradjuje se vise u odnosu na prethodna dva posla ali trebate imati zeludac za takav posao. Pritom da naglasim da ovde kafane nisu iste kao one nase. Opasnosti koje vrebaju mozete da naslutite.

Druga stvar, je placanje. To sto radite ne znaci da cete biti i placeni. Cak vrlo cesto vas i ne plate i vi tu ne mozete nista nit zakonski nit ovako. To donosi mnogo problema u sta verujte mi ne bi da se upustate.

Ovde vas uglavnom isplacuju cekom. Da biste cek u novcili morate da imate racun u banci. Racun moete otvoriti u Posti i to nije klasican racun. Sta to zapravo znaci, znaci da cek stavite u banku i tek posle petnaestak dana isti mozte da podignete. Sa tom karticom ne mozete da placate po radnjama.

Mnogi daju drugarima da im zamene cekove ali im isti uzimaju procenat, pa kad se saberete i oduzmete jedva imate i da prezivite.

Ako odlucite da ostanete, posle tri meseca imate pravo na zdravstveno osiguranje. Sve neophodne informacije mozete dobiti u L'Assurance maladie. Francuska je uredjena zemlja i brine o svim njenim gradjanima.

Ako dobijete zdravstveno osiguranje mozete ostvariti i popust na transport.

U maju se obicno prijavljuje porez. Porez se prijavljuje u poreskoj upravi kartijea u kom zivite. Ako privi put prijavljujete porez naglasite zaposlenima da bi vas uputili pored formulara sta vam jos treba od dokumenata.

Zasto je vazno imati sva ova dokumenta ostavljam vama na razmisljanje ;

Telefon- Mnogi milse da je do broja telefona lako doci a nije jer nije isto kao u Srbiji. Ali postoji oprater B&YOU , gde mozete dobiti broj bez ugovora. Karticu narucujete preko interneta i postoji vise opcija. Najbolja po meni je ona koja se placa 19.90e mesecno, imate 3G interneta, besplatne pozive u Francuskoj i fiksne i mobilne, kao i sms i mms i sto je meni licno vazno besplatni pozivi za Srbiju ali samo na fiksne tel.

Ako ste pusac u startu ste u problemu, cena cigareta su ogomne.

Surova realnost

Vracam se na pitanja koja mi se cesto postavljaju. Da li ima tamo neki posao za mene. Svi znaju da sam ja kratko vreme ovde i da se ni ja po tom pitanju nisam najbolje snasla. Radim al sve je to sitno. Drugo vrlo je tesko da se sa ove razdaljine govori o tome. Evidentno je da posla ima ali i meni je tesko da ga ovde pronadjem.

Drugo, zivim u malom stanu i nemam gde bilo koga da primim. Da je situacija drugacija logicno bi bilo da svog brata dovedem. Cak i da nadjem neki posao ne mogu da garantujem da ce ga poslodavac platiti i sta sam uradila? On dole izgubio siguran posao zbog cega? Za mene je to velika odgvornost i ja ne zelim nikog da uvlacim u probleme. Nisam u finansiskoj situaciji da pomognem kad je gusto, mesta nemam u stanu a ne bi mogla da prezivim da nekog dovedem a da taj ima problema. Osecam se odgovorno.

Druga stvar koju ne razumem je: "nadji mi momka da se udam, da pobegnem iz ove bede". E ako mi verujete za ovo kratko vreme sta sam ovde videla ni kuce ne bi uzela a kamoli rekla za nekog da je normalan. Recucu vam i zasto.

Kao sto vam je poznato ja sam veliki protivnik nasilja. Narkomanije takodje. Alhoholicara isto.

Da pojasnim :
Za mene je alhoholicar covek koji svaki dan pije, ne onaj koji se zapije na slavlju, nekom dogadjaju, vec onaj koji svaki dan pije, sam u drustvu, nevazno je.

Narkomani su svi oni koji duvaju, sta god, iako mnogi smatraju da to nije to al ne znaju da mi kazu kako se to zove.

Ovde svi to rade i mladi i stari. Tako da se ja borim sa citavim svetom , niti oni razumeju mene niti ja njih. Niko me ne demantuje ali me ubedjuju. Kao svi to rade to je normalno. E pa meni nije.

Prolazim ulicom i kad osetim uzasan smrad glava me zaboli, sve me boli, povraca mi se - utice na moje fizicko zdravlje. Kazu to je tvoj hir, ti kad nesto zacrtas to je to, neki me zovu i komadnante. Bez obzira na nase razlike moram da priznam da me postuju i gde se ja pojavim izlaze napolje. Bezanija!!! I niko se ne ljuti.

Moji stavovi su ispravni jer po meni nijedan normalan covek nece dovoditi u pitanje svoje zdravlje. Ako ne volimo sebe i ne negujemo nase telo; ako nismo dobri sebi kome cemo biti.

Pojedini su me cak i pitali kao ¨Ne pijes, ne drogiras se, pa gde je tu zivot?¨ Za mene nije zivot da idem okolo pijana i i naduvana.

Ja biram zdravlje. Ja biram ljubav. Biram radost. Biram smeh. Biram svoju pravu prirodu. Zivim za istinu i trudim se da zivim u istini. Meni je lepo u mojoj kozi. Srecna sam jer imam cemu da se radujem. Razocarana jer se ne uklapam sa ljudima koji me okruzuju, nemamo nista zajednicko. Nikog ja ne osudjujem i ne odbacujem, samo sam nemi posmatrac propadanja jer davljeniku ne mozes pomoci ako on to ne zeli.
I sve to uzasno boli...

Francuski jezik

coka — Sun, 27 Oct 2013 13:49:47 +0100

Autor: coka

Poslao: 27.10.2013 14:49

Polazak u skolu za mene je znacio veliki uspeh. Radovala sam se ali I istovremeno strepela. Nastava se odvija na francuskom, da li uspeti da pitam kad mi nesto nije jasno, da li cu razumeti objasnjenje?!

Interesovanje za francuski jezik se javilo dve godine pre mog dolaska u Paris. Do tada, imala sam priliku da ga cujem u cuvenoj seriji ¨Zandari iz Sant- Trope-a¨. Iako sam ga slusala, nisam mogla da razaznam ni jednu jedinu rec. Nisam se ni trudila, iskreno. Pre dve do tri godine, otprilike , grupa ¨ Zaz¨je postala popularna u Srbiji. Pesma ¨Je veux¨, cula se sa svih strana. Bas u to vreme, igrom slucaja sam upoznala par francuza I imala prilike da francuski cujem I uzivo. Jezik mi se ucinio jako romanticnim, kao muzika I bilo je zadovoljstvo slusati ga. Ucila sam da pevam na francuskom iako u to vreme nisam ni znala sta pevam. Dublje interesovanje za ucenje jezika nije se javilo.

Prvi semestar

U grupi nas ima oko dvadesetak. Niko sa nasih prostora. Istovremeno I olaksavajuca I otezavajuca okolnost. Najvise ih ima sa prostora gde se govori spanski. Svi uglavnom znaju engleski, pa se upoznajemo. Epizoda u mom zivotu , kada sam gledala spanske serije, pomogla mi je da da se razumem I sa ljudima koji su samo govorili spanski.

Mnogi ljudi krenu u skolu ali posle par nedelja I odustanu. Neki od njih su mi govoril, ma videces , ici ces par puta I mrzecete da nastavis. Nisam razumela takvo razmisljanje, ni dan danas ne razumem.

Casovi su mi bili jako interesantni. Odusevljenje sa profesorima uvek prisutno. Savetovali su nas da gledamo televizor, slusamo radio, da se okruzimo francuskim. Znali smo cesto I da se kolektivno smejemo. To se uglavnm desavalo kada smo ucili da izgovaramo nazalne glasove, njihovo cuveno r¨ , I izgovor pojedinih slova koji ne postoje u nasem pismu. Cesto sam razmisljala, o razlici nasih jezika. Naucila sam da pricam jasno I glasno, mnogi su nas kritikovali kad smo bili mali sto pricamo kroz nos, neke su slali I kod logopeda. A ovde, sve kontra, ucim da pricam kroz nos, svaka rec nekako lebdi u vazduhu. U Srbiji kod logopeda nisam isla, poslace me ovde, cesto mi prolazi kroz glavu. Akcenat im je uglavnom na zadnjem slogu, kod nas na prvom.

Cesto cete cuti da je francuski jezik tezak za ucenje. Definicija za ¨tesko¨ se razlikuje u zavisnosti od situacije u kojoj se koristi. Cesto se pitam sta za mene rec ¨tesko ¨znaci.
Kad vratim vreme unazad, sve sto je vecini predstavljalo teskocu kod mene je islo glatko dok ono sto im je bilo lako, meni nekako tesko. Bizarno zar ne?!

Mislim da je stvar samo u tome kako gledate na problem. Za mene je ucenje francuskog za pocetak predstavljao veliki I dug posao. Kada sam usla u jezik I zadovoljstvo. Nerviralo me je to sto sam svesna da ce godine proci dok ga ne savladam savrseno. Od onih sam sto bi sve odmah I sad.

Pismeno I usmeno izrazavanje meni je jako vazno. I u maternjem jeziku cujete po neku novu rec a ne znate sta znaci. Engleski govorim zadnjih dvadeset godina I jos uvek ucim. Sa francuskim na pocetku putovanja..

Prvi semestar prvog nivoa, prosao je brzo. Naucili smo da se predstavimo, kazemo ko smo,sta smo I odakle dolazimo. Ucili smo brojeve za koje sam mislila da ih nikada necu savladati.
Stim u vezi, desila se sledeca situacija. Moj mali rodjak, rodjen u francuskoj resio da me nauci da brojim. Dete broji , ja za njim I tako I to prodje. Na kraju ga zamolih da napise brojeve kako se pisu. Napisao rodjak brojeve od jedan do sto ali ne slovima vec brojevima :) I rece: ¨Do sledeceg vidjenja da naucis!
I dan danas se smejemö tome.

U to vreme sam cuvala jednu trogodisnju devojcicu. Jednoga dana mi je donela knjigu da joj citam, naravno na francuskom. Posle procitanog prvog pasusa pitala sam je da li me razume, odgovorila je ¨ne¨. Ne mogu da vam opisem kako sam se tada osecala. Postavima mi je pitanje: ¨Kako jedna odrasla osoba ne zna francuski, I neume da cita¨?!¨. Pokusala sam da joj objasnim zasto je to tako, da li sam uspela ne znam. U svakom slucaju nije bilo prijatno.

Drugari sa podrucija gde se govori spanski pocinju da mi smetaju, sa njima naucih spanski od francuskog nista. Prvi semestar sam uspesno zavrsila, krecem u drugi.

Drugi semestar

U dugom semestru se uglavnom uci gramatika. Mnogo se vise prica, mnogo se radi. Mnogi iz prvog semestra su odustali. Nas nekoliko hrbro nastavljamo dalje. Sto sam vise ucila, sto sam se vise trudila, osecaj da ne znam nista me je proganjao. Cesto sam I plakala, gubila nadu I veru da cu uspeti. Najveci problem mi je bio da kazem prostu recenicu. Pa I na srpskom mi je ponekad problem da jednostavno objasnim. I opet bizarna situacija, meni je lakse da nesto napisem nego da kazem dok je drugima kontra.

Uvek sam isla korak napred, postavljala sam pitanjanja, a odgovori su cesto bili ¨to se uci u visem nivou.¨. Prestala sam da uporedjujem nas I francusi jezik, jer shvatam da ne mogu da nadjem nikakvu vezu da bih se orjentisala. U francuskom jeziku je vrlo vazan rod imenice, I ljudi cesto pogrese kad misle da ako prevedu imenicu na srpski I odrede rod da je isti rod I u francuskom. Nije, cesto se desava da je kod nas imenica muskog roda a u francuskom zenskog I suprotno. Na pocetku vam kazu ucite napamet, a tek kasnije ako zadjete dublje u jezik mozete naci smernice koje ukazuju na rod imenice. Kriju se u nastavcima, ali ima I onih koje mozete razaznati samo po clanu koji stoji ispred imenice.

Cesto slusamo vesti I imamo zadatak da zapisemo sta smo razumeli. Meni se cini da svi po nesto razumeju a ja bas nista. Radimo u grupama, svi zajedno, samostalno. Sve vreme drugog semestra naporno radim ali nikakav ucinak ne vidim. Par dana pred polaganje, placem, nerviram se,nista ne znam. Neki me tese da nije smak sveta ako ne polozim, sledece godine itd. Meni je smak sveta jer smatram da je to pokazatelj da li sam napredovala. Ne volim da gubim vreme a smatram da ako mi jedan dan prodje a ja nisam naucila ni jednu rec, taj dan je zalud potrosen.

Zamislite da volite da pricate, pevate, citate, druzite se, pisete I da vam jednog dana to zabrane, da vam je to iz nekog razloga onemoguceno. Meni je to strasno, jer sve sto sam ja vezano je za neki od navedenih vidova izrazavanja. Za osnovne zivotne potrebr potreban vam je jezik. Za odlazak u prodavnicu, pekaru, mesaru, trzni centar, odlazak kod doktora, snalazenje, posao , ma sve. A vi imate I volju, I zelju al ne znate da pricate, ne poznajete jezik. Mozda cete reci da mogu da povedem ovog ili onog samnom ali ne zaboravite da nekada ti ljudi nemaju vremena, nekad jednostavno ne zele, nekad nemate da platite prevodioca a niko nije duzan da vam bude siterka I sve vreme uz vas. Svako ima svoj zivot I svoje obaveze I to treba postovati a mislim I da svako treba da uradi nesto za sebe.

Suprug me tesi, zbija sale na moj racun, vise veruje u mene nego sto ja ja verujem u sebe.

Fin

Test se sastoji iz cetri dela I svaki deo nosi po 20 poena. Da biste polozili morate imati minimalno 50 poena ukupno, plus iz svakog dela po 6 poena minimum.

Prvi deo je razumevanje francuskog, gde vam pustaju traku sa dijalogom. Vas posao je da na formularu zaokruzite tacne odgovore, po neke I objasnite iz dijaloga.

U drugom delu dobijate tekst I takodje zaokruzujete tacne odgovore na pitanja iz teksta.

U trecem delu dobijate temu o koj treba da pisete. Moja je bila sledeca: Upoznajete decka na moru I piste prijatelju mail kako ste ga upoznali, gde, da opiste kako izgleda, citavu situaciju.

Cetvrti poslednji deo je usmeni deo gde razgovarate sa profesorom koga prvi put vidite. Pored neobaveznog razgovora dobijate I temu, moja je bila: U turistickoj sam agenciji I trazim aranzman.

Test sam uspesno polozila I to sa veoma visokom ocenom sto me je kasije ohrbrilo da ucestvujem aktivno u konverzaciji na francuskom.

Za godinu dana kursa progovorila sam francuski. Malo u odnosu na buducnost, mnogo u odnosu na pocetak. Dobar je osecaj kad samostalno mozete da odete bilo gde I da se snadjete. Cak I ako nesto ne znam, rec , izraz , uspevam da objasnim sta zelim. Akcenat mi je jako los, ali me ljudi razumeju I jako sam srecna. S obzirom da sam upisala I drugi novo, radujem se narednim danima.

Putovanje se nastavlja.....

Secanje na jednio divno prijateljstvo

coka — Fri, 11 Oct 2013 08:42:11 +0200

Autor: coka

Poslao: 11.10.2013 08:42

Budi me zvonjava telefona. Ne obaziruci se na rane jutarnje sate, javljam se ne ocekujuci lose vesti. Preminula je. Knedla u grlu, suze...

Upoznale smo u hodniku zajednicke zgrade. Ocekivala me je. Znala je da sam stigla, zelela je da me upozna. Sporim, nesigurnim korakom, koracam uskim i strmim stepenicama, treba se navici. Srecem gospodju, sezdesetih godina, procelave ofarbane kose, bleda u licu ali sa osmehom. ¨Bonjour madame!¨- pozdravljam je, "Dobar dan", - na srpskom odgovara. Ljubimo se tri puta, poziva me na kafu. Ispijanje kafe se pretvara u sate razgovora. Govori mi kako se moj suprug radovao sto sam odlucila da dodjem, radovala se zbog njega, zbog nas.

Pricala mi je o njenim pocecima ovde, kako je dosla, kako je zivela. Rasirila je ruke ka meni i jedina je osoba koja me bez zadrske prihvatila. Saznanje da boluje od iste bolesti kao moja mama, jos vise me je priblizilo njoj. Iako sam odavno ostala bez majke, osecaj da mi je sam Bog poslao u tada teskim trenucima, nije me napustao. Prihvatila me je kao svoje dete. Umele smo satima da setamo Parisom, gde bi mi ona obasnjavala gde se sta nalazi, gde i sta mogu da kupim. Govorila je u moje ime kad mi je trebao prevodilac. Radovala se kao malo dete svakom zraku sunca, igri ptica, deci. Fasciniralo me je to sto je bez obzira na godine i probleme koje je imala, ostala svoja, umela da se raduje, da voli. Dok su me drugi ubijali u pojam govoreci mi da mi treba pet godina da naucim francuski, da ne mogu da nadjem posao dok ga ne naucim, uvek me je podrzavala. Bila je zena sa velikim srcem, nesvakidasnom lepotom duse. Mnogo me je volela. Mnogo sam je volela.

Veseljak po prirodi, cesto smo umele da napravimo zurku. Uz francusko vino, sir i nasu starogradsku muziku, pevale bi do kasnih vecernjih sati. Navikla na francuski zivot, nije zelela da se vrati u Srbiju. Pa ipak, sudbina je odigrala svoje, zavrsila je tamo gde je i rodjena. Zbog obaveza, nismo se casno ni oprostile. Zvala me je sa aerodroma da me pozdravi, da mi kaze da i ide i da vec jedva ceka da se vrati. Nervozu u glasu nije mogla da sakrije. Poslednjih dana, ocekivali smo njen povratak. Cesto smo je pominjali. Nedostajao mi je njen glas, zagrljaj. Sada znam da se nikada nece vratiti. Ostaju uspomene ovekovecene u vidu sitnica, fotografija, zajednickih trnutaka. Iako me za nju vezu samo lepe uspemene, ne mogu a da ne priznam da osecam neopisivu tugu i bol.

Osetljiva po prirodi, cesto se pitam kako postati drugaciji. Za malo godina koliko imam izgubila sam i previse bliskih osoba. Kada vratim vreme unazad, mislim da sam bas u pravo vreme i napustila Srbiju. Nisam mogla vise da izdrzim odlaske. Vrlo cesto sam svaki gubitak dozivljavala kao napustanje. To me je docekalo i ovde. Kazu ¨Sto te ne ubije, ojaca te¨. Nije istina. Razlika je samo sto sam prestala da se borim. Ne mogu protiv vetrnjaca.

Kao tinejdzer, citala sam novine od citulja. Dok sve redom ne ozalim, ne stajem. Nije vazno da li ljude poznajem. Zao mi. Imala sam prilike da radim i u pogrebnoj opremi, pravila sam vence i bukete cveca. Ubrzo sam dobila i otkaz. Poslodavac prosto nije mogao da gleda da se jedna vesela devojka pretvara u nekog ko citavog dana place. Drugari su me zezali ¨Topalovic¨. Nisam im zamerala ali sam cesto razmisljala o tome. Zanimljivo je da sam sa jedne strane sposobna da dozivim veliku radost a sa druge i veliku tugu. Ja bih ipak zelela sredinu.

Uverena sam da svako od nas u sebi ima kod po kojim nas drugi nesvesno prepoznaju. Mi smo se prepoznale. Beskrajno joj hvala na svoj ljubavi i podrsi koju mi je pruzila. Na nezaboravnim trenucima.

Iako joj to nikada nisam rekla, znam da je osecala i znala koliko mi znaci. Drago mi je sto sam bila deo njenog zivota i sto je ona bila deo mog zivota. Zauvek u srcu, S'Bogom.

Francuskinje se ne goje - Istina ili mit?

coka — Mon, 07 Oct 2013 13:02:06 +0200

Autor: coka

Poslao: 07.10.2013 13:02

Goje se

Sitnice koje zivot znace

coka — Sun, 06 Oct 2013 19:37:07 +0200

Autor: coka

Poslao: 06.10.2013 19:37

Odlazak u prodavnicu, ne bi trebalo da predstavlja problem. A bio je. Lutam, medju rafovima, trazim namernice sa spiska. Sveze voce i povrce - precrtano, slatkisi - prectano, pice - precrtano, suhomesnato - precrtano. Brasno?! Nailzim na raf sa slicnim pakovanjem za brasno kao kod nas. Vise razlicitih vrsta, sve pise, ne razumem znacenje. Neka, necu brasno. Tost hleb, hlebovi za pecenje, nigde gotovog hleba. Dal’ je moguce da nema hleba? Mlecni proizvodi... Jogurt, ne vidim nista sto lici na nase, sireva koliko hoces vrsta, nigde nicega sto lici na nasu fetu. Mleko, vidim neke flase, uzimam valjda je to - to. Od mesa, sem piletine nista ne razaznajem. Od proizvoda za licnu higenu ne uzimam nista.

Vracam se kuci, spremam rucak, bez hleba. Dolazim do saznanja da se hleb kupuje u pekari, i da ga uglavnom nema u prodavnicama. Jedino sto mozete da nadjete a da lici nasem jogurtu je grcki jogurt. Njihov jogurt je po gustini kao nase kiselo mleko. Fromage blanch je najslicniji nasem kiselom mleku a créme fresh pavlaci. Ne postoji nista sto lici na nasu fetu. Saznajem kasnije. Sledeci put, spisak preveden na francuski, odlazim spremnnija.

Une baquete , sil’ vous plait!- Jedan baget, molim vas!- uvezbana recenica. Desavalo se da bez obzira na spremnost s kojom sam mislila da raspolazem izadjem iz prodavnice isfrustrirana, uplakana. U zelji da napravim tiramisu kolac, trazim piskote. Od ranije, videla sam da ih ima ali ih tog dana nije bilo. Uzimam isti kolac po obliku sa rafa, odlazim do prodavacice i doslovno je na losem francuskom pitam, kao ovo ali sa secerom. Ne razumem vas i ode. Znate li kad ce to i da li ista stvar sme da Vam se desi u Srbiji? Po licnom iskustvu, nikad. Napustam radnju u suzama. Kasnije istu pricu ponavljam prijateljima koji znaju francuski, gde dolazim do saznanja da sam lepo objasnila, gospodja izgleda ne voli strance i nije htela samnom da se bakce.

Francuzi kao narod

Paris je zaista svet u malom; Mislim da ne postoji nacija koja ne obitava na u ovom gradu, pa ipak postavlja se pitanje kako prepoznati francuza. Setate prelepim ulicama, nailazite na dva coveka koji se svadjaju. Tonalitet kojim se obracaju ih odaje, ne razumete sta je u pitanju, nije ni vazno. Vicu cak se i pljuju ali se fizicki ne dodiruju. To su vam francuzi. Narod koji nije sklon fizickom obracunavanju ali vole da hvataju na galamu. Bez obzira gde se nalazite, u kojoj god instituciji kad krenete da galamite i bez obzira dal’ ste u pravu, nadlezni se sjate oko vas sa najlepsim osmehom na svetu, najljubaznije moguce da rese situaciju. Mislim da su najveci licmeri na svetu.

Setnja by Coka M, sur Flickr

Ton im je ujednacen, nikad ne znate sta vam misle, uvek nasmejani i ljubazni. I kad treba i kad ne treba. Meni su licno smesni, jer ja ipak volim ono nase. Ako te volim vidi se, ako te ne volim vidi se. Za razliku od njih, imamo karakter i dostojanstvo. Imamo obraz. Ne vole strance ali su sampioni u skrivanju istog. Od malena ih uce, da ne smeju da izrazavaju ne prihvatanju istih. Ljudi sa juga ili iz Normandije su drugacijeg mentaliteta. Imala sam priliku da upoznam par porodica i verujete mi osecala sam se kao kod kuce.

Nisu obrazovani koliko im mogucnosti dozvoljavaju za razliku od nas, gde porodice pored sve bede skoluju decu i salju na fakultet. Hvale se znanjem engleskog jezika sve dok ne dodju u kontakt sa nekim ko ga stvarno zna. Maske padaju, ali nisam stekla utisak da se stide zbog toga. Sta zapravo misle shvatila sam kad sam jednom od klijenata pomogla oko posla kojim se trenutno bavi. Iznenadjenje znanjem koje posedujem nije mogla da sakrije jer ja sam za nju do tada bila samo femme de menage (cistacica).

Izlasci iz metro-a propraceni su obaveznim pridrzavanjem vrata, zenama sa kolicima ili sa bilo kakvim teretom se pomaze. Zaista lepo. Kada zelite nesto da ih pitate, obazeno pocnite sa francuskim. Nastavite na engleskom, nije vazno dobicete informaciju. Ako odmah krenete sa engleskim, zalupe vam vrata sa cuvenim "desole, je ne vous compreds pas"- "Zao mi je, ne razumem vas!" Sa pristupom, sto znam kazem na francuskom, ostalo na engleskom, gospodja je ostavila ispijanje kafe i licno me odvela do zeljene lokacije! Hvala joj. Tako vam je to kad ne znate ni levo ni desno na francuskom 

Veliko Hvala

coka — Sat, 05 Oct 2013 11:07:33 +0200

Autor: coka

Poslao: 05.10.2013 11:07

Veliko hvala na podrsci. Daje mi vetar u ledja da nastavim sa pisanjem i da sve ovo sto radim dobije smisao. Nadam se da cete uzivati i u narednim tekstovima. Do tada, veliki pozdrav!!!

Bravo!

lelalo — Fri, 04 Oct 2013 22:51:58 +0200

Autor: lelalo

Poslao: 04.10.2013 22:51

Ne znam da li je u redu da upadam u sred pisanja (ako nije molim da administratori prebace gdje jeste), ali nisam mogla a da ne napišem par riječi. Oduševilo me pisanje coke83... tako lijepo i stvarno opisano, i tako je divno da neko podijeli svoje iskustvo. Kao da čitam knjigu u nastavcima, coka83 ja već nestrpljivo čekam nastavak. :)
Bravo i samo nastavi sa pisanjem!

Budjenje

coka — Fri, 04 Oct 2013 17:33:17 +0200

Autor: coka

Poslao: 04.10.2013 17:33

Stizemo do stana. Home, sweet home. Osecaj da sam svoj na svome, osecaj pripadnosti me prozima. Tamo sam gde treba da budem, tamo sam gde pripadam. Svoju do juce licnu grobnicu dozivljavam kao svoju kucu, svoj dom. Sreca, sreca, radost.

Po prirodi jako uporna, ambiciozna I od onih koji znaju sta hoce, krecem da gradim svoj zivot. Jedna sam od onih koji veruju u nemoguce, za mene rec nemoze, ne postoji. Sve se moze ako se nadje adekvatan nacin. Moja majka je imala obicaj da kaze da sam jos ka dete bila posebna. Kad nesto naumim nije bilo nacina da me sprece. Bezgranicno se zahvaljivala Bogu sto nisam birala pogrsne puteve. Moja licna priroda, dolazi do izrazaja.

Preokret

Krecem u potragu za skolom francuskog jezika, ima ih jako puno. I privatnih i drzavnih. Odlucujem se za skolu koju organiziju opstina Paris. Skola nije nesto posebno rangirana po kvalitetu sa cim se ja licno ne slazem. Imate mogucnost da birate dnevne ili vecernje casove, birate u zavisnosti sa kojim vremenom raspolazete. Imala sam sve vreme ovog sveta pa ipak, odlucujem se za vecernje casove jer zelim da radim. Kad otvorite jedna vrata, ostala se sama otvaranju.

Odlazim do opstine da trazim formular za upis (Bulletin d'inscription). Sa formularom dobijam i knjigu (Cours municipaux d'adultes), sa listom skola, adresama istih, kursevima gde se i kada koji odrzava. Za radoznale i za one koji zive u Parizu a zaintereovani sa ovu skolu, prilazem vam jos par informacija. Formulari (validni samo za tekucu godinu), za upis su dostupni svake godine od 02.09.-09.09. (za kurs koji pocinje u Oktobru); ili 06.01.-13.01. (za kurs koji pocinje u februaru), u prostorijama opstine (Mairie de Paris) ili na sajtu iste.

Skola izabrana, zahtev za upis poslat na adresu iste. Ceka se odgovor koji posle par dana i stize.

Pocelo je...

Postajem svesna da zivim u drzavi koja je uredjena i koja i te kako podrzava strance.

Ispred skole me ocekuje mnogo sveta, razlicite kulture, nacije, religije. Gledamo se ali ne pregovaramo. A ja bih da pricam. Muz me prati do ulaznih vrata i odlazi. Ostajem sama sa celim svetom, zbunjena, uplasena. Milion pitanja u glavi: "Da li cu da se snadjem?; objasnim, Boze samo da ne ispadnem glupa!" Poprilicno sam sigurna da je bar jedan od nas postavio bar jedno navedeno pitanje. Ima ih jos puno, pozivam vas da napravim listu i da se zajedno smejemo. Strahovi igraju oko nas, dokle god im mi to dopustimo!

Postoje dve vrste pocetnog kursa, za bebe (interno ga tako zovu) u kome sam ja upala (za ljude koji bas nista ne znaju) i pocetni kurs za ljudi koji znaju da se predstave, da kazu svoju adresu, broj telefona itd. Kursevi se sastoje od nivoa i podeljeni su u dva dela. Npr. A1.1 i A1.2 - prvi nivo :)

Ulazi profesorka na vrata, najljubaznije nas pozdravlja. Bonsoire. Za francuze je uobijane da posle 18h vam pozele dobro vece, bez obzira na to sto ovde noc vrlo kasno pada. Dobro je, u glas odgovaramo: Bonsoire. Secanja me vracaju u prvi razred osnovne skole. Ispisa svoje ime na tabli, predstavi se i rece da je francuskinja. Ponovi vise puta, a onada smo se i mi mi predstavljali i govorili koje smo nacionalnosti. Predstava je pocela, iskreno sam uzivala u istoj. Svako dana sam se radovala odlasku u skolu, i dan danas to cinim. I zapamtite da uspeh zavisi iskljucivo od Vas!

U isto vreme, krenula sam da trazim i posao. Situacija se nije bitno promenila, i dalje ne znam da pricam, ne poznajem ljude. Tek tada shvatam vaznost informacije. Vecu pomoc od informacije nisam mogla da trazim a nisam je na zalost ni dobila. Snove da radim u struci ostavljam za neke buduce dane, odlucujem da krenem od najnize stavke, da cistim. Sa kompleksima sam odavno raskrstila. Suprug se u prvo vreme nije slagao samnom, zasto da cistim a do juce sam bila gospodja, nije neophodno, imamo dovoljno. Nije stvar bila u novcu. Jednostavno, nisam od onih zena koje su stanju dane i sate da provodu u setnji, doterivanju. Da bi se osecala kompletno morala sam da radim. Bilo sta, nije bitno ali zelim da radim.

Posao zene koja cisti, nije lako naci. Dobija se iskljucivo na preporuku. Od ljudi koje sam u to vreme poznavala a bili su u poslu nisam mogla nista da ocekujem u smislu preporuke ili da culi da neko trazi zenu za pomoc u kuci. Pouzdano vam tvrdim da su posedovali informacije koje su u tom trenutku meni znacile. Niko nije hteo da mi ih da, ne ulazim u njihove razloge. Ne razumem takvo ponosanje, trazim odgovore. Preispitujem se. Ljuta sam, besna sam ali ne odustajem. Znam da sam citavog mog zivota pomagala ljudima, ne vezano za sferu zivota, osecam da cu biti nagradjena. Vodim se motom: "Kako radios, tako ce ti se i vratiti." Tako i biva...

Kakve su ti misli takav ti je zivot

Moje kretanje vise nije ograniceno. Setam, putujem, sa par komsija i razmenim po koju. Doduse na losem francuskom, ali nesto se i progovori. Druzenje sa svojima izbegavam. Mozda me mnogi nece razumeti ali sam apsolutno sigurna da oni koji zive u inostranstvu i te kako znaju o cemu pricam.

Odlucujem da pitam zenu koja nam cisti zgradu za posao. Nit' ona zna engleski nit' ja francuski. Pozovem je na kafu, translate na komp-u i konverzacija krenu. Razmenili smo brojeve, uz prijatan dan obeca mi da ce mi naci nesto. Tako je i bilo. Dobila sam prvog klijenta. Mojoj sreci nije bilo kraja. Gospodja koja zivi sa nama u zgradi a koju ja licno ne poznajem, srece me i pita da li bih radila, cistila.

Naravno, jos jedan klijent. Jos uvek nisam zadovoljna, sta je to par sati nedeljno, odlucujem se napisem oglas. Molim poznanika da mi na francuskom napise oglas. Lepim ga po obliznjim radnjama.

Nista se ne desava, niko da se oglasi. Nastupila je tisina. Ustajala sam, padala sam ali nisam posustala. Sasvim slucajno, upoznajem devojku koja je iz privatnih razloga bila prinudjena da ostavi klijente, bez problema me preporucuje i ja pocinjem da radim. Beskrajno joj hvala. Svi moji klijenti govore engleski i nasa saradnja i dan danas traje. I dalje nemam posao sa puno radnih sati ali sam srecna jer, napredovala sam, zar ne?

Moji dani su obojeni, srecna sam i zadovoljna. Dani su mi obojeni, moj zivot je dobio smisao, postao kompletan. Izlazim, druzim se, stekla sam prijatelje sirom planete. Obogacuju me novim saznanjima, razlicitim kulturama, religijama. Razlicitosti zivljenja. Ralikujemo se po drzavi iz koje dolazimo, nacionalnosti, kulturi, religiji, boji koze a svi smo isti. Imamo iste snove, iste teznje, ista nadanja. Iste padove, iste strahove. U isto vreme drugaciji i jednaki. I svi sa istim ciljom, da napravimo nesto u zivotu.

Najveci je upeh, kada spoznate da, da ste vi zaista ti koji prihvataju razlicitost. To vise nije samo fraza, gde ne znate da li ubedjujete sebe ili sagovornika. Sa radoscu u srcu, potvrdjujem se, ljudi se dele na dobre i lose u svemu ostalom smo jednaki. Liberté, Égalité, Fraternité - Sloboda, jednakost i bratstvo.

Paris je rasirio ruke ka meni, sa zadovoljstvom sam ih prihvatila. Grlimo se i svakoga dana saznajemo jedno o drugom sve vise stvari.

Život i ljubav u inostranstvu

coka — Wed, 02 Oct 2013 09:53:56 +0200

Autor: coka

Poslao: 02.10.2013 09:53

Zivot u zemlji u kojoj zivimo neretko se komentarise. Losa finansiska situacija, nemogucnost zaposlenja bez obzira na profesiju, ne mogucnost adekvatnog lecenja sto je primarna stavka svakog coveka, svakodnevne su teme.

Svako od nas negde tamo (preko grane), ima prijatelja, rodjaka, poznanika. Cesto se isti hvale uspesima, dobrom poslu, novcu, dobrom zivotu. Zahvaljujuci drustvenim mrezama svedoci smo njihovih provoda, zivota u obilju. Kada se vrate u svoj rodni kraj, vidimo dobar auto, dobru garderobu, dobijemo i po neki poklon (u zadnje vreme doduse retko ;) ), novci koji se potrose za noc, visine su prosecne plate u Srbiji. I tu se krece sa komentarima, "u ovoj drzavi nema nista, inostranstvo je resenje, puni su ko brodovi...", traze se nacini da se ode preko, dok oni koji nisu u mogucnosti daju komentare tipa; "koji je to zivot kad se radi po citav dan, ne druzi se..." .Ovo su samo neki od komentara, pozivam vas da dodate jos koji.

Avioni, kamioni, milioni. Sta je zapravo istina, sta je pozadina svega i da li je zivot u inostranstvu toliko bajan? Zasto se oni koji odu retko vracaju u svoju zemlju i koliko je istinita recenica, pokusacu da citiram: "ljudi odlaze trbuhom za kruhom a vracaju se izgubljene duse", pokusacu da odgonetnem. U svakom slucaju, procenite sami!

Ljubav u Parizu

Gastrabajterka po definiciji, srpkinja u dusi. Jedna sam od mnogih koji su ne tako davno otisli iz svoje drzave. Razlozi odlaska nisu bili finansijske prirode vec iskljucivo ljubav. Zivot u Srbiji za mene je bio prelep, porodica za koju sam volim da kazem "bolesno" vezana (ziva istina), dobar posao, prijatelji. A sa druge strane covek mog zivota! Trebalo je prelomiti i bilo je jako tesko. Ostavljas sve, ides u nepoznato, jedino sto je sigurno to je ljubav. Ne znas jezik, nemas prijatelje, nemas nista ali imas ljubav. Govorim o odlasku u Pariz, Francuska.

Grad kao grad mi nije bio stran, bila sam vec jednom. Totalno ne poznavanje francuskog jezika, jedine reci koje sam znala u trenutku sletanja na francusko tlo bile su sorti - izlaz da znam gde da izadjem i bonjour - dobar dan. Srce mi je tuklo, osecanja su bila izmesana. Strah se uselio u kosti, gde cu, sta cu, sta me ceka; sreca jer cu biti pored coveka kojeg volim, tuga jer se odvajam od porodice. Osecanja kuvaju, vreme kljucanja prvih sest meseci boravka.

Nastupa period adaptacije. Suze su moje najbolje drugarice i cesto su me pratile na tom putu. Sest meseci izolacije. Tadasnji momak, sadasnji muz, uplasen za mene. Radi mukica po citav dan a ja u stanu zatvorena. Ne smem da izadjem sama, izgubicu se, ne znam da se vratim. Jezik ne znam, engleski niko nece da prica.

Paris je jako lep ali ume i da bude opasan. Njegov strah bio zasnovan na tome, poznajuci moj temperament, pokusace neko da me pokrade ja cu instiktivno braniti i mogu biti povredjena. Iako zivim u dobrom kraju, ovakve stvari se svuda desavaju iako ima policije na svakom koraku. Pokusaj da vas pokradu nije najgore sto moze da vam se desi, vrlo cesto koriste i nozeve da bi vas povredili. Udaraju trudne zene u stomak da bi im uzeli 10 eura. Strasno, ali istinitio.

Po prirodi borac za pravdu, jako sam osetljiva i alergicna na lopovluk i nasilje. I pri resavanju istog vrlo radikalna. Mozda cete me osuditi ali bi svakom nasilniku i lopovu ruke sekla, za primer. Imala sam slicno iskustvo u Srbiji, gde sam lopova jurila, videla, identifikovala sto su inspektori koji su bili na slucaju prokomentarisali kao "ne tako dobru ideju". Sada tu situaciju vidim kao tragi komicnu, zena od metar i zilet juri lika dva sa dva a on uzneveren bezi.

Znaci izlazak, stogo zabranjen u smislu: "nemoj molim te, dok ne upoznas kraj." Plakanje i suze moje drugarice. Zivot na neki nacin staje. Prijatelji pisu, raspituju o Parizu. A mene bas nista ne zanima, ni Toranj, ma kakav grad svetlosti, ma ne zanima me bas nista. Stan sam dozivljavala kao licnu grobnicu. Poticem iz jako drustvene i velike porodice, posao vezan za ljude, nastupila je tisina. Niko ni dobar dan da ti kaze, bar da te opsuje... Skype ukljucen, razgovori sa porodicom nezaobilazni. Plakanje i tuga. Osecaj otimacine. Nikom ne govorim o tome, cutim i trpim. Momak se vraca s posla, niko srecniji od mene. Pricam, ne stajem, ne moze se doci do reci od mene. Iako mrtav umoran, izlazimo u setnju. Srecna sam, zivela ljubav!

Hleb francuski

Budim se tokom noci uplakana, grli me, mrsi mi kosu... razume i ono sto ne kazem, zivela ljubav... Zanimljiva stvar je da ja nikada nisam gledala tv, filmove kao i serije vrlo retko, dani su mi prolozili u gledanju istih. Pustim tv, francuski, pustim radio francuski, odem po hleb francuski. Svuda francuski ali ja sam besna e necu da ucim francuski. Cak sam odbacila i svoju najvecu pasiju, citanje knjiga e necu da ih citam. Nisam se ja pokajala sto sam dosla, moja odluka nikada nije dolazila u pitanje u pitanju je nesto drugo, zakljucite sami...

Kada ste sami i u tisini, voljom ili nametnuto kao meni neminovno je da se preispitujete. Strahovi izlaze na povrsinu, igraju, uzdrmano samopouzdanje, preispitivanje. Nisam ja patila za drzavom, za gradom u kom sam rodjena, patila sam za mojom porodicom. Njihov zagrljaj tako mi je trebao u tim trenucima... dovoljan da dobijem krila. A nije ga bilo. Igrom slucaja upoznala sam par srpskih porodica ali ono sto sam videla ni malo mi se nije svidelo. Zivot im se sastoji od prevara, laganja, ogovaranja, ja nisam za to. Tacna je recenica: "da covek izadje iz sela ali selo iz coveka nikad." Ne vredjam pritom selo i ljude sa sela, moji su sa sela, mislim figurativno. Da li je moguce da neko ima sansu da prosiri vidike a da se nije emancipovao?! Da, vrlo je moguce, na zalost. Gde ja dodjoh?!

Volela bih da radim ali kako kad ne znam da pricam?! Da sam musko isla bih negde na gradjevinu ovako... placem. Moje zanimanje ovde ne postoji, da bih uradila nesto sa svojom diplomom moram u skolu. Kako kad ne znam jezik?

Tolike godine rada i truda da bi se doslo do zeljenog posla je baceno u vodu. To sto si znala dole, ovde ne vazi. To kako si zivela dole, to ovde ne vazi. Nista se ne vazi. Moj zivot se ne vazi? (kasnije se uveravam u istinost ovih reci). Osecala sam se kao tek rodjeno dete koje uci da hoda. Padanja su neminovna. A otpor prema ucenju francuskog, postojan i ne popusta.

Odlucujemo da nasu ljubav ozvanicimo, sprema se mrsna pravoslavna svadba. Zelim skromno venacanje u crkvi i opstini u uzem krugu porodice a familija pozvana u restoran na rucak. Mojoj sreci nema kraja. Svadbu zelim u Srbiji. Lutam Parizom, trazim poklone, zaboravih i na strah i na ne znanje jezika. Jedno je bitno, idem u Srbiju.

Prvi avgust, 07:20 polece avion. Krenuli smo. Slecemo, cekaju nas roditelji. Ja u soku, ne verujem. Nesto sto je puno puta vidjeno, osecaj da vidim prvi put. Ljubim zemlju koju hodam. Kakva god da je, moja je. Placem...

Povratak u carstvo

Na aerodromu upoznajem roditelje, mog vec sada, tada buduceg supruga. Grli mo se, ljubimo se. Osecanja se mesaju, nisu sina videli sedam godina. Suze... Posmatram trenutak, najbolje drugarice su uvek uz mene, da, placem. Krecemo ka kuci, ne progovaram. Gledam kroz prozor, ne mogu se nauzivati lepote. I sve volim. I deponije pored puta, i prosjake po ulici, i nesavesne vozace ma sve vas volim. Moji ste.

Jutro nikad da svane, ne spavam. Hocu kuci, mojoj kuci. Imam utisak da se nisam casno ni umila vec sam se nasla pred porodicnom kucom. Tata propao, smrsao, ostario, grlimo se jako, kao da se nismo videli godinama a ne sest meseci. Placemo. Tesko mi je. Svi ocekuju samo radost a bilo je i tuge i izmesanih osecanja. Susret sa ostatkom porodice sam dozivela jos emotivnije. Pogledi, osmesi, zagrljaji pricaju pricu sami za sebe.

Tumaram svojim carstvom, primecujem da je sve kako sam ostavila. Srecna sam, nisu me otpisali, obuzilma me misao. Sjatili se prijatelji, rodjaci, komsije. Ne znam kog cu prvo da zagrlim, sa kim da porazgovaram. Cuju se komentari: "O Parizanko, uzivas, zaboravila si nas sirotinju, sta smo mi za tebe". Odgovorih: ¨Zasto mislis da tudje sunce lepse sija? Imamo mi i dobre doktore, i dobre pravnike, i dobre ekonomiste i dobre skole, imamo mi zanat al nam je drzava siromasna i nemamo alat. A imamo Bogami i dusu, sto je najvaznije¨. Svi neizostavno pitanju o zivotu preko. Govorim, ne veruju, protne se i po koji komentar da je tako svi bi se vratili. Dolazimo na temu zasto se ljudi ne vracaju ali o tome nekom drugom prilikom.

Hodam rodnim gradom, osecam se kao stranac. Vidim ga drugim ocima i svemu se divim, i sve volim. Doslo mi je da redom grlim i prosjake, i znane i ne znane ljude, delim besplatne zagrljaje. Osecaj da ovde vise ne pripadam, sve vise me prozima. Gost u rodjenom gradu?! - prolazi mi kroz glavu.

Obaveze, sredjivanje dokumantacije, venacanje. Big day je svima vazan, bio je i meni. Licno nisam bila zadovoljna ni frizurom, ni noktima, iskreno nije me bilo briga. Opustenija i srecnija nikad nisam bila. Pa ipak, nedostajala je samo jedna osoba, da bi sreca bila potpuna. Moja majka. Njena odsutnost se osecala ali vera da me posmatra sa neba nije me napustila. Zauvek u mislima i srcu, mnogo mi nedostajes, mnogo te volim, iz dana u dan, iz casa u cas, iz godine u godinu sve vise...

Ni dan danas ne umem da opisem, kako sam se osecala. Malo vremena, mnogo obaveza. Sve sam videla a osecaj da se casno ni sa kim nisam ispricala je ostao. Narodski receno, nisam znala gde bijem.

Iako sem svega bila zeljna i ljudi i svog jezika, ma svega, sva ta buka moram da priznam pocela je da mi smeta. Uvidjam koliko sam se u stvari navikla na samocu i drugi nacin zivota. Nesto se desilo, nesto se desava, osecam, ne znam da definisem.

Dosao je dan za povratak. Rastanak jos strasniji, jos bolniji. Sa suzama u ocima, napustam carstvo.

Put sam prespavala, budim se u gradu ljubavi, u gradu svetlosti. Ovoga puta, puno srecnija, puna elana i sa vetrom u ledjima u nove pobede!