Samoca - uzrok ili posledica? Izbor ili nesmotrenost?

Sam ispred kompjutera, Gavrilo Princip

galeksic — Wed, 10 Feb 2010 18:47:20 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 10.02.2010 19:47

Noćas znaš da možeš,
stvarno možeš sve.

Noćas si jak,
pametan i lep.

Ta čudna sprava opčinjava te,
iza nje tvoje polje snova je.

U dva se klika, menja slika, o je.
Tvoja bolest - usamljenost zove se.

Sada znam,
još uvek sam,
još uvek,
još uvek ispred kompa sediš sam.

Sa udobnog mesta posmatraš svet.
Bez m*** i znoja sve se postiže.
Svima na crtu, u lice reci sve,
hajde, p****, sada izadji napolje.

U dva se klika, menja slika, o je.
Tvoja bolest - usamljenost zove se.

Sada znam,
još uvek sam,
još uvek,
još uvek ispred kompa sediš sam.

http://www.last.fm/music/Gavrilo+Princip

Krenuti ka ljudima

virada — Fri, 16 Oct 2009 18:45:53 +0200

Autor: virada

Poslao: 16.10.2009 18:45

Koliko se samo ljudi zali na samocu? Zalila sam se i ja. Znam iz licnog iskustva, mog perioda samovanja u trajanju od tri godine. U te tri godine moje samoce, naucila sam puno toga, ali izgubila puno toga. Govorim o samoci kada oko vas ima ljudi a vi se i dalje osecate usamljeno. U pocetku mi je prijala ta samoca, ali kako je covek drustveno bice, pocinje da smeta i degradira. Pocinje da se gubi taj neki odbrambeni mehanizam za suocavanje sa zivotnim prilikama.

U tom periodu samovanja, u nekom momentu posmatrajuci sebe, shvatila sam da pocinjem da gubim ono sto sam oduvek znala, a to je da volim, i da se otvorim prema drugima. Samovati, zatvoriti se prema drugim ljudima, znaci gubiti mogucnost kvaliteta zivota. Dok traje samoca ljudi ne znaju da vole, zaborave da daju, uvek ocekuju da drugi budu oni koji ce im prilaziti. Tako je i sa prijateljima i u ljubavi.

Ali i drugi ljudi su jako cesto zauzeti i imaju svoje brige i obaveze, a tada nastaju tuzbe i zalopojke tipa: "Niko mi ne dolazi da me vidi, mene niko ne voli, niko se ne interesuje za mene." Pa kada sam bolje razmislila, dosla sam do zakljucka: "Zasto da uvek budu drugi ti koji ce mene voleti i interesovati se za mene?" Ako mi je teska samoca, kao sto je to i bio slucaj, necu ostati skrstenih ruku.

Umesto da sedim i da se grizem u nekom uglu, cekajuci paznju od drugih, ljubav od drugih, resila sam napraviti prvi korak sama. Krenula sam prema ljudima. Ako se vec osecam usemljeno, znaci da sam samu sebe stavila van ljubavi i prijateljstva. Kada sam uspela da izadjem iz te neke svoje sebicnosti koju nisam ni primecivala i ucinila jednu po jednu stvar, za druge, sve vise se moj zivot menjao, tako da je taj period mog samovanja bio zavrsen.

Sada posle vise godina, razmisljajuci o samoci, pronalazim i to da postoje razni faktori koji utici da sebe dovedemo u stanje samoce. Pocev od roditeljskog vaspitanja, i ono ima vaznu ulogu u tome. Secam se dobro kako su me ucili kao dete, da ne trcim za drugom decom, da ne pravim ja prve korake i da to nije dobro. E, to se meni duboko urezalo i onda se ispoljilo kada sam zaista imala veliki preokret u zivotu.

Drugi faktor koji je takodje uticao na moju samocu je i sredina u kojoj zivim, postavljajuci sebi svakodnevno pitanje: "A, sta ce drugi reci, pa svi me znaju, bolje da cutim i samujem." To je bilo tako jadno kada se osvrnem na to vreme moga samovanja. Ali, izbor postoji, i mora se prelomiti u nekom momentu, kako bi bili voljeni, postovani i okruzeni paznjom. Shvatila sam i jos jednu meni vaznu stvar. Da ne treba prebacivati drugima ako vas zanemare. Sve je u vama, kao i taj izbor, pa ma koliko bilo tesko prelomiti i otvoriti se prema drugima. Treba imati necega u sebi sto ce stalno privlaciti druge ljude oko vas. Treba raditi na sebi da se to ima. Svaki covek ima u sebi puno toga da pruzi, svaki covek ceka samo priliku koju mu vi pruzite.

Posmatrala sam ruzu koja se otvara, ona je rasprostirala izvanredan miris, svi ljudi prolazeci pored nje, morali su da je pomirisu. Cak i pcele, leptiri, zato sto se ona otvorila i pocela da mirise.

Tada sam odlucila da necu biti zatvorena i bez mirisa.

Nema coveka koji nije upoznao samocu. Svako ima svoj razlog. I sve se samoce mogu pobediti otvaranjem sebe prema drugima, mada samoca uvek kruzi oko nas i u nekom momentu nas moze ponovo zaposesti, samo treba naci nacin da se ona prevazidje.

Samoca kroz vizuru „uspjeha“

Mikica — Mon, 12 Oct 2009 18:29:37 +0200

Autor: Mikica

Poslao: 12.10.2009 18:29

Opravdanje ili razlog za bijeg?

Samoća, u značenju „biti bez partnera“, najčešći je oblik samoće na koju se misli u svakodnevnom govoru. Razvoj tehnike i tehnologije, napredovanje u raznim životnim dostignućima donijelo je mnogo dobroga široj zajednici, društvima. No, uporedo s napretkom od značaja za sve ljude, dešava se jedan krah, beskrupulozni potop osnovnih životnih i ljudskih vrijednosti, koji je popraćen „ličnom dramom“ pojedinaca odraslih na drugim vrednotama, pojedinaca koji ne pristaju, po svaku cijenu, stopiti se s masom.

Izopačenosti raznih vrsta danas ne manjka. Razlike medju ljudima mjere se novcem, veličinom kuće, brojem stanova, markom automobila koji voze... Izgubila se ličnost čovjeka u brojkama, samohvali, kompleksima ili ko zna čemu sve ne. I kakve sve ima veze samoća sa ovim što pričam?...

Priča prva:

Ne znam da li ste, ali ja jesam, nažalost, imala priliku čuti sljedeću rečenicu, izgovorenu iz usta ženske osobe: „Znaš, nije uopšte čudo što sam ja sama. I bolje je... Znaš, ja imam sve, mlada sam i uspješna, i nešto razmišljam... šta meni može ponuditi bilo ko? Ništa što ja već nemam.“ Stanka. Njena, valjda zbog ponosa sadržanog u izrečenom, pa meni ostavlja prostor da se divim, šta li... Moja, zbog nevjerice da slušam to što slušam. Ćutim. Ne mogu riječ preko usana da prevalim. Dok sam se pribrala, njen je monolog poprimao užasavajuće oblike...

Šta je to „uspjeh“ i „uspješnost“, pitam se. I kako neko zna koliko je uspješan i po čemu je uspješan u očima drugih? Po tome šta se postiglo u poslovnoj karijeri? Po tome koliko se zaradjuje? Po tome koje je škole završio? Po tome kako neko izgleda? Šta vozi? Lagati se možemo u nedogled...

Navedena konstatacija „šta meni može ponuditi bilo ko“ čuje se od osoba, koje žive same, duži ili kraći period (bez razlike, govorim i o ženama i o muškarcima). Uspjeh je vrlo relativna stvar, i neumjesno je navoditi to kao razlog zašto jedna osoba nema partnera. Radi se prije o pravdanju pred samim sobom, podizanju cijene samome sebi, pa se i okolina nastoji uvjeriti da je to zaista tako. Sve u svemu, strašna zabluda; kako za osobu koja je kreira, tako i za okolinu kojoj se servira. U pravilu su „kreatori“ vrlo slabe osobe, koje nisu navikle čuti „ne“ niti znaju šta znači, pa se onda ubjedjuju da partnera nemaju samo zato što su iznad svakog jer se teško nalazi neko njima ravan. (?!)

Istina je, ustvari, da ovdje imamo samoću koja nije jasan izbor, ali se rado tako predstavlja. Istina je da je to vid samoće u koji je osoba dovedena svojim narcisoidnim pristupom životu. Istina je da takva osoba i ne traži iskrenog partnera, već nekoga za pokazivanje, glumca koji će popuniti povremeno samo uloge koje ona bude tražila od njega. Je li to „uspjeh“ iz perspektive „uspješnog čovjeka ili uspješne žene“? Je li to mjera po kojoj se danas siječe „ljubav“?

U ovoj situaciji na sceni imamo: komplekse nerazvijene ličnosti, teško siromaštvo duše prepune samohvale koju vuče nerealizovana „uspješna“ osoba, lažnu veličinu i „bitnost“, svijet u kojem se sve da iskazati materijalnim; mnoštvo osobina koje će njihov nosilac lako okrenuti sebi u korist, kad god to zatreba, posebno ako upitate za partnera. Teško da se može pomoći ovakvim ljudima, jer ovdje se samoća može završiti u, podnavodnimznacima, najboljem slučaju „ulovom zgodnog plijena“.

Sve postignuto u životu je nešto što su naši individualni ciljevi, želje, jedinstvena lična nadogradnja, potraga za ispunjenošću u svakom obliku, i na koncu nešto što sami biramo, krojimo, u čemu uživamo, i zbog čega opravdavamo atribut misaonog i duhovnog bića. I sve se to ne da baš mjeriti, ni brojkama ni slovima.

Priča druga:

Situacija zbog koje ljudi ostaju sami, sami na način da ne žele partnera u svom životu, pa i onda kad imaju priliku za to, ponovo proizlazi iz tumačenja „uspjeha“, ali na jedan drugačiji način. Dio scenarija je, recimo, ovakav: „Ti si taaako dobar/ra, predobar/ra si za mene. Ja te stvarno ne zaslužujem.“ Ma da, kako da ne...

Jedan od vrlo okrutnih načina da se nekoga ostavi, i nažalost, jedan od vrlo okrutnih stavova prema samome sebi. U pozadini može da leži neopravdano nezadovoljstvo sobom, strah, možda i neki kompleks niže vrijednosti u odnosu na svaku osobu s kojom se ostvari bliži kontakt. U pozadini može biti neostvarenost ličnosti na način kako bi to ona željela, strah da takav/va ne može ispuniti nečija očekivanja i sl. Bez obzira šta je uzrok, ovaj koji ostavlja, ostaje da živi sam, svjesno birajući svoju samoću, odnosno život bez partnera.

Da stvar bude gora, vrlo često će to biti osobe koje zaista i imaju mnoštvo sjajnih osobina, ali kod kojih je samopouzdanje poljuljano, vjerovatno neugodnim iskustvima, a možda i predstavom da će partner da dominira u odnosu, na ovaj ili onaj način. Problem nastaje onda kada takva osoba nekakva svoja dostignuća i kvalitet života uporedjuje s osobom suprotnog pola, svojim (potencijalnim) partnerom. Tu dolazi do pogrešne slike pojedinačnog „uspjeha“, koja će upravo rezultirati ponavljanjem fraze da je partner dobar, suviše dobar, bolji od mene. Ta se fraza dugo ponavlja u sebi, dok se osoba potpuno ne ubijedi da je to tako, a onda se manifestuje prema vani. Kulminira raskidom veze, povlačenjem u sopstveni svijet. Ovdje na sceni postoji ogroman strah od neprihvatanja osobe onakvom kakva jeste od strane partnera, uslijed tog straha radije se bira opcija samovanja, nego da se sagledaju stvari objektivno; radije se odluka donosi samovoljno, nego da se sa partnerom razgovara.

Ako postoji odredjena harmonija u odnosu dvoje ljudi, bliskost koja se gradi i koja je neupitna, ako postoji ista talasna dužina na kojoj funkcionišu, i naravno ako postoji emocija koja ih veže, onda je ludost povlačiti paralelu izmedju to dvoje ljudi u smislu šta je ko, kada i koliko postigao; ludost tolika kao i praviti paralelu izmedju, na primjer, roditeljske ljubavi i ljubavi prema partneru. To su emocije i odnosi koji se prosto ne daju porediti.

Uspjeh koji imaju te dvije osobe leži već „u tome što imaju“, u toj harmoniji, bliskosti, davanju i primanju. Time vam je već onaj drugi stavio do znanja koliko ste važni u njegovom životu, koliko ste veliki, potrebni i voljeni, tako da nema potrebe da se sami stavljate u nekakav inferioran položaj u odnosu na partnera, koji vas je već jasno prihvatio takvim kakvi jeste. Čak i onda kad posumnjate u to, razgovarajte, nikad si ne dozvolite da narušite nešto što ste imali na tako sulud način, kao što je stav: „On/a je bolji/a od mene.“

Ako vas je nešto povezalo, to svakako nije bilo slučajno, već time stojite jedno uz drugo. Ostatak puta zavisi od vas. Odnos izmedju dvoje ljudi nije i ne smije biti statičan; kvalitet veze zavisiće od mnogo faktora; nemojte si dozvoliti da se razlog nesporazuma s partnerom skrije u napuhanom balonu „uspjeha“ koji vam lebdi nad glavama i prijeti da pukne svaki čas, odnosno, ne oduzimajte sebi silom ono što vam je već dato.

Bijeg u samoću zbog samoformiranog koncepta „uspjeha“, stvorenog kao oružje za potrebe odbrane od samog sebe; bijeg u samoću zbog komparacija s drugim osobama tipa „dobar, bolji, najbolji“ je, ništa drugo do, zabijanje glave u pijesak.

Ispravite me ako griješim, ali, nije li uspjeh prihvatiti prvo sebe, pa onda i partnera onakvim kakav jeste, nije li uspjeh zaploviti talasima harmonije s njim, nije li uspjeh osmijeh i davanje, nije li uspjeh i zajedničko rješavanje svakodnevnih sitnica, nije li uspjeh svaka radost proizišla iz odnosa s dragim bićem?... Stvarima treba skinuti krinku i duboko u sebi priznati njihovu suštinu i vrijednost.

Svaka samoća, bila ona stvarna ili takozvana, uredno naplaćuje svoje račune... tjeskobom i bolom ispisane. No, svi mi odlučujemo hoćemo li životu plaćati nešto što se od nas nije ni tražilo.

Samoca - nas odnos prema sebi i drugima

Mikica — Mon, 10 Aug 2009 23:22:24 +0200

Autor: Mikica

Poslao: 10.08.2009 23:22

Puno je toga zanimljivog već rečeno u temi... Medjutim, bojim se da je tema vrlo osjetljiva, a da je i sam naslov „Samoća – uzrok ili posledica? Izbor ili nesmotrenost?“ takav da zahtijeva da se zamislimo nad svakom riječi. Šta je uopšte za koga samoća? Zašto smo sve zapleteni u paučinu samoće?, prije svega moramo odgovoriti sami sebi. Realno je da se razloži svaka ponudjena opcija iz naslova, kao i mogućnost da se posmatraju u odredjenim kombinacijama, pa, ako ćemo u krajnost i kumulativno. Vjerujem da bi se o svakoj situaciji dalo diskutovati.

Samoća u smislu osamljivanja, traženja prostora i vremena u kojem će čovjek da se posveti sebi, ima svoje pozitivne konotacije, i nije nužno da ju se izgovara s negativnim prizvukom. Čovjek jest društveno biće, ali isto tako ima i potrebu „biti“ sam sa sobom, posložiti stvari u kolažu svog života na pravi način. Svako od nas treba vrijeme kad pravimo izbore, donosimo odluke, radimo na sebi, kako na duhovnom polju tako i na intelektualnom. Koliko god je interakcija sa ljudima od krucijalnog značaja za čovjekov razvoj, toliko je bitna i samosvijest i samorazvoj, vrijeme za sebe. Kvalitet tako provedenog vremena jasno će se odražavati u kvalitetu naše ličnosti.

No, onda kad u samoći uočimo temelj za sve daljnje probleme, neugodnosti, nezadovoljstva u životu; ukoliko ona iskristališe našu labilnost, ukoliko uništi samopouzdanje i sl., onda imamo sasvim novi kontekst.

Samoća – uzrok?

Ovo je jedna, po meni, od najopasnijih situacija koja se čovjeku može desiti. Varijacija može biti više, ali ako bismo pojednostavili stvari vidimo osobu koja živi sama, smatra da je to najbolja opcija za nju, opuštena je i zadovoljna. Neko dogledno vrijeme se dobro nosi sa svojom samoćom. Ukoliko ovakva osoba svoju samoću svjesno ne oplemenjuje, onda će protek vremena biti potencijalna mogućnost da upravo ta samoća bude uzrok nezadovoljstva na ličnom polju, osjećaja nerealizovanosti, tjeskobe, sumnje u sve i svakoga, osjećaja izgubljenosti u kojem rapidno opada nivo samopouzdanja, koji konstantno šapuće da 'takav nisam nikom potreban' i sl.

Sve ove i druge slične životne slike mogu nastupiti upravo iz samoće, odnosno neracionalnog odnosa prema istoj. Nerijetko se takvi oblici razvijaju u patološku sliku teške depresije, jer osoba počinje sve da obrazlaže i pravda svojom samoćom, bez spoznaje da je sama doprinijela postojećoj praznini.

Snaga jedne ličnosti može se posmatrati kroz prizmu načina života koji ta osoba vodi. Ličnost koja je stabilna i bogata duhom, iz svoje samoće crpi energiju za sutra, i nikad ne naruši svoju ravnotežu.

Samoća – posljedica?

Česta životna slika, obično povezana sa osjećajem gubitka najbližih, kad osoba ostane sasvim sama; sama u fizičkom smislu. (Majra je jako dobro objasnila suštinsku razliku izmedju samoće i usamljenosti. A sada kroz primjere pokušavamo da ogolimo „samoću“.) U takvoj situaciji osoba se ne može oteti utisku da je silom sudbine, nekom višom snagom ili moći, dovedena u stanje samoće, bez svoje volje, i pogotovo bez potrebe da bude sama. Ukoliko se radi o stabilnoj ličnosti, ona će jedan period života tu samoću obraditi na racionalan način, te neće to shvatiti kao smak svijeta. Život se nastavlja dalje, ovakvi oblici samoće ostave trag na ličnosti, ali nisu „neobradivi“. Svaka će osoba naći svoj način da se iznese s tim.

Problem postaje ozbiljniji onda kada do samoće dodje, na primjer, gubitkom životnog saputnika, partnera za kojega je osoba tokom zajedničkog života jako vezana, i uz to je godinama stvarala odnos zavisnosti. Činjenica da se taj odnos zavisnosti prekinuo, dovodi do vrlo teških stanja duha osobe koja ostaje u samoći. Ovdje se više ne radi o goloj samoći, tu se javlja prvo osjećaj dezorijentacije, a zatim besmisla i usamljenosti. Tada se o samoći može govoriti kao posljedici, čiji će konačni rezultat zavisiti od toga kada će osoba postati svjesna da može i treba da se izbori za svoje mjesto u svijetu, koje je imala i prije nastupanja samoće; iznenada se pojavljuje prisilna tačka presjeka života koji smo vodili, i ona ponekad umije biti tako nagla, da potpuno gubimo osjećaj za prostor, vrijeme i realno. No, to ne znači da nas samoća treba uzeti pod svoje. Naprotiv! Iz takve samoće potrebno je izvući najbolje, zagledati se u sebe, osvrnuti se van, objediniti prostor koji će biti zdrava spona čovjeka sa samim sobom, i čovjeka sa društvom. Proživljeno iskustvo treba biti posmatrano kao iskustvo, kao dio puta koji nam je namjenjen, a ne kao ravna linija, iza koje nema više ničega.

Samoća – Izbor?

Da, samoća može biti i izbor. Kada se osoba odluči za ovu vrstu samoće, već je prilično ubjedjena u ispravnost svog mišljenja. Razlozi su njoj sasvim logični, jasni, s odredjenom težinom, i obično se u pozadini vrši komparacija s nekom drugom mogućnošću, koja u pravilu, iz perspektive ove osobe, izgleda manje vrijedna, labava, postavljena na tanke nogice. Ukoliko osoba samoću čini svojim izborom, velika je vjerovatnoća da je taj izbor svojevrsna posljedica loših iskustava sa ljudima, bilo na poslovnom, bilo na privatnom planu; često je taj izbor napravljen u atmosferi strašnog razočarenja doživljenog od nekoga bitnog, voljenog i poštovanog.

Karakteristika ovakve samoće je ubijedjenost osobe koja ovakav izbor pravi u ispravnost stava, i izabranog načina života. Medjutim, iz ove ubijedjenosti takve osobe svoju samoću i ne doživljaju kao neki teret. Naprotiv, svjesno su pravile izbor, svjesno se nose sa svim što samoća podrazumijeva. Grade jedan okvir za sebe, životni prostor koji osmisle doutančine, te skoro da niko od njih neće smatrati da uopšte živi u samoći, više će to biti način na koji njihova okolina vidi stvari.

Ovakav se izbor može poštovati. Ali, postavlja se pitanje koliko je osoba time dobila. Bez obzira na godine u kojima napravite ovakav izbor, ne smijete zaboraviti da postoje ljudi kojima ste bitni, da postoje možda ljudi kojima ste time onemogućili ulaz u svoj svijet, da postoji neko ko bi rado dijelio vrijeme s vama. Na kraju, i nakon svih razočarenja, život donese nekoga ko je u stanju da vas uvjeri da postoje iskustva koja čekaju baš na vas, a nalaze se izvan vašeg kruga.

Biti sam na način da se radi na sebi periodični je proces u koji se sami zatvaramo s vremena na vrijeme; štaviše, to je prihvatljivo i poželjno. Ali, biti sam na način da samoću biramo kao stil života je nešto s čim se ne mogu pomiriti ako računam po prostoj formuli da je nemoguće vagati sva naša postojeća iskustva, kakva god da je njihova priroda, sa nekim budućim iskustvima, stvarima ili ljudima koji tek trebaju da obilježe naše živote. Ovakvu vagu si ne mogu da predočim, pa mi dodje nepošteno prema samom sebi uskratiti sve ono što dolazi. Analogno tome, količina bola, životnih kriza, svakodnevnih problema ne može se takodjer mjeriti sa svim onim nadolazećim, nepoznatim.

Ograda koju oko sebe napravim nije siguran štit da ću u svojoj samoći biti sačuvan od loših iskustava sličnih onima već proživljenim; ali, ta ista ograda istovremeno može predstavljati zid na koji će naići ljudi ili dogadjaji vrijedni pažnje i truda, a da to neću vidjeti ni prepoznati.

Davanje i primanje su nešto što čovjeka ispunjava, i što ga na koncu čini. S te strane, prije izbora, poželjno je odgovoriti sebi na objektivna i hipotetička pitanja. Ovo napominjem, jer izbor ima svoja dva lica: može biti stvar zdrave volje, realnog sagledavanja stvari oko sebe, a dubokog i kontinuiranog rada na sebi, ali može biti i manifestovan u potpunom zatvaranju prema vanjskom svijetu.

Samoća – Nesmotrenost?

Postoji mogućnost da ćemo svojom nepažnjom biti dovedeni u ovakav vid samoće. U suštini, ta je mogućnost veća kod osoba koje su tvrdoglave, i nastoje u zajednici biti prihvaćene po svaku cijenu, a nailaze na odbijanje, odnosno svojim ponašanjem prave kontraefekat. Nažalost, ovakve će osobe sebi lično to ponašanje predstaviti kao „jedino i apsolutno ispravno“.

Vremenom će se sužavati krug ljudi koji će imati nerava da se nose sa „vještačkom, jednosmjernom komunikacijom“. Napominjem da se ovdje radi o osobama koje lažnu sliku o sebi nastoje prodati društvu, koje će prije ili kasnije prepoznati stvarnu namjeru, i takvoj osobi uskratiti mogućnost da igra svoju predstavu. Iz ovolike nesmotrenosti, a zarad nametanja slike koja je više vlastito ubjedjenje o sebi samome, nego stvarni odraz ličnosti, može doći do situacije da čovjek ostane sam. Ne mislim da u praksi ovakvih primjera ima puno, konkretno znam za jedan. Ali, vrlo je neprijatno saznanje da čovjek sam sebi takvo što napravi kako bi nahranio sujetu ili zadovoljio neke komplekse.

Povratiti povjerenje kruga ljudi u kojem se kretao vrlo je teško, zahtijeva truda i vremena, a prije svega svijest da je samoća došla kao nesmotrenost. Uhvatiti se u koštac sa svakom situacijom u životu, bila ona očekivana ili ne, velika je umjetnost i hrabrost. Ako se ima valjan cilj, onda definitivno u stvarnosti ništa nije tako zakovano kako to može izgledati u našem umu.

Pokušaj da se samoća ogoli do svoje bukvalne prirode teško može biti uspješan. Svaka se samoća boji odredjenim emocijama, stanjima duha i tijela, koje bacaju svjetlo na nju. I svaka je specifična. Teško je generalizovati, no, ono što sam htjela jeste improvizovati, čak banalizovati stvari, jer je to ponekad efikasan način da uočimo kakve živote vodimo, i kakve posljedice možemo očekivati.

Samoće ne treba da se bojimo dok je ispunjena, obogaćena sadržajem koji je naša lična nadogradnja. Ja mogu da uživam u svom načinu života, koji će drugi rado nazvati „samoćom“; razloge za svoje izbore takodjer imam, medjutim oni nisu opasnost niti za mene, niti za moju okolinu, i daleko su od usamljenosti.

Pažnju treba obratiti na samoće u onim radikalnim oblicima, iz kojih je logično očekivati niz negativnih konsekvenci. Posebno kad sve to skupa deformiše ličnost u ono što nikada prije nije bila, i kad postane pitanje zdravlja. Svaki indikator koji bi ukazivao na to da ste prešli iz "bezbjedne" samoće u ovu "potencijalno opasnu" ozbiljno si predočite i korigujte. Takvi oblici samoće i usamljenost je ono što čovjeka treba da plaši. A ako je to tako, onda držite svoje oči i srca otvorenim, um bistrim, i konce života u svojim rukama.

Ram za Samoću

Otilija, [nd] — Mon, 27 Jul 2009 12:59:45 +0200

Autor: Otilija, [nd]

Poslao: 27.07.2009 12:59

Pisala sam nedavno u ovoj temi. Tada, kada sam napisala post mislila sam da sam napisala sve sto sam imala da kažem, i... gotovo. Medjutim, nešto se promenilo, moram napraviti mali "dodatak."

Gospodja Samoća i ja. Društvo divno, ali nas je malo, dosadno nam je. Lagano, onako nehotično, pridružuju nam se, još dobrodržeće, gospodje Nemarnost, Zaboravnost, Ravnodušnost, i jedna gospodja sa malo modernijim imenom, gospodja Virtuelna Lutalica. Društvo malo ali odabrano. I tako, svaki dan na okupu, svaka ima svoja zaduženja, a osnovni cilj je da se neguje, pazi i učvršćuje Ram za Gospodju Samoću.

Eh, morali smo naći nekoga ko će sve to lepo da organizuje i nadgleda, da sve funkcioniše onako kako baš i treba. Obzirom da sam domaćin, podrazumeva se da budem glavna, a ni one se nisu baš nešto bunile, pristojne valjda, da ne uvrede domaćicu.

Napravila sam plan, otkucala ga na formatu A4 i okačila na vrata spavaće sobe. Svako jutro, kada ustanem, pogledam zaduženja i poštujemo plan.

Gospodja Zaboravnost ima zadatak da svaki dan, u svakom trenutku, odagnava sve misli koje bi bile usmerene na telefonske pozive, na vodu, na hranu, na šetnje, na... Odlično radi svoj posao.

Gospodja Nemarnost, oh... ona ima zaduženje da me odvoji od prijatelja, da mi ne dozvoli posete lekaru, kontrole zdravlja, ili da možda pogledam imam li koju sedu više. Nemam primedbi na njen rad. Savesna je maksimalno.

Gospodja Virtuelna Lutalica je nekako najaktivnija, najmladja je, vitalna je još, ne manjka joj energije, volje, istrajnosti. Ona nam je "prozor u svet" i redovno nas obaveštava. Ažurna je. Ah da, ima ona još poneko zaduženje. Redovno sklanja sve naše omiljene knjige. I ona je savesna... okupira nas, a i knjige zaturi da ih nikako ne možemo pronaći.

Gospodja Ravnosušnost je nekako tiha, neprimetna, kao ravna linija. Ne talasa mnogo. Ona ima svoj pravac, ni tamo, ni vamo, lepo njoj, lepo nama.

I tako, društvo malo ali odabrano, svaki dan revnosno ispunjava svoje zadatke iskucane na papiru formata A 4, a sve zajedno svako jutro i svako veče učvršćuju i glancaju ram, ram za Gospodju Samoću. "Ponosna" sam na društvo, "ponosna" sam na čvrstinu rama, a kako i ne bih kada se zaista dobro pazi.

Gospođa Samoća

Otilija, [nd] — Tue, 12 May 2009 03:16:23 +0200

Autor: Otilija, [nd]

Poslao: 12.05.2009 03:16

Čitajući prethodne postove dobila sam želju da i sama napišem nešto o našoj gospodarici Samoći. Šta napisati a da već niste Vi pisali? Koja osećanja opisati, a da to Vi niste več opisali?

O NjV Samoći se počne tek razmišljati kada nam dosadi. Navikli smo ne nju, ali nam smeta. Volimo je, istovremeno se plašimo Nje i mrzimo je. Može li se voleti i mrzeti istovremeno? Možeš li biti dobar i zao istovremeno? Hrabar i kukavica?

Biti u porodici, u društvu, a živeti u carstvu Samoće? Da li je Samoća privilegija odabranih? Lični izbor ili splet okolnosti?

Komuikaktivna, vesela, uvek okružena drugarima,mislila sam ceo svet je moj. Sa nepunih 18 godina upoznajem, savim slučajno, Njega. Nije bio ono što sam zamišljala da mi treba. Bio je drugačiji. Nije bio mangup, a takvi su bili u modi. Nije bio "razbacan"... I takvi su bili u modi. Nije bio pričljiv i umeo da se ističe, a takvi su bili poželjni. Nije imao auto i "moćne prijatelje", ali je imao ljubav i dušu. Imao je ljubavi, pažnje, strpljenja, samopuzdanja. Imao je Mene, a dao mi je Sebe. Bio je drugačiji... Bio je Poseban...

Imao je 22 godine kada me je, svu u belom sa velom preko lica, preneo preko praga našeg iznajmljenog stana.

Naše bitke su počele da teku. Gazde iznajmljenih stanova, problemi na poslu... Dečije bolesti smo preležali sa našom decom. Kako i ne bi kada smo i sami bili deca. Deca u svakom smislu. Deca koja nisu preležala sve dečije bolesti. Deca koja nisu imala ranije ljubavi. Deca čija su srca bila bezazleno čista. Da, bili smo deca koja su se privijala jedno ka drugom i tako vrenemom odrastali. Ma šta odrasli? Srasli jedno za drugo.

Dan za danom godina za godinom, vremena sve manje, pritisci sve veći.
Naša Ljubav je ostala čista, neokaljana, iskrena. Ni u jednoj antologiji nisu mogli opisati ljubav kakvu sam spoznala.

Dan za danom, godina za godinom... Kada je sve dostiglo vrhunac, kada smo mogli da uživamo u plodovima naše ljbavi, kada se sve postavilo na svoje mesto i kockicke se složile, a mi u najboljim godinama. Desilo se...

Odlazak na službeni put. Dan sunčan, vreo. Jedan trenutak i sve je nestalo.
Srce nije izdržalo. To srce koje je imalo ljubavi za sve. To srce koje je nesebično volelo i bilo srećno što toliko voli. To srce koje nikada ništa nije tražilo... To srce je raspuklo, a sa njim i moja duša. To srce me je slomilo, oduzelo mi radost, smeh volju, potrebu da dišem, čujem, gledam... živim.

Tema je samoća:

Nisam sama, imamo predivnu decu, ali sam usamljena.
Razlika imedju usamljenosti i samoće je ogromna.
Samoća je moj izbor, pridružila joj se gospodja Usamljenost.
Lepo je pazim, mazim, održavam. Ne dozvoljavam joj da ode od mene.
Nadam se da će biti ljubazna i praviti mi društvo sve do sudnjega dana.
Bilo bi lepo. Očekujem to zauzvrat od Nje.

Izbor

vlada s — Thu, 15 Jan 2009 20:03:01 +0100

Autor: vlada s

Poslao: 15.01.2009 21:03

Baš sam ja neki srećan čovek. Zauzimam, izuzetno visoko, drugo mesto na listi meni dragih i voljenih osoba, a sa sobom provodim svo raspoloživo vreme. Zar to nije lepo? Uvek u društvu nekog ko mi znači puno. Naporno je biti u gužvi, ljudi svud oko mene, u prevozu, na ulici, poslu. I svi bi da nešto pitaju, posavetuju. Kao da je meni do razgovora, pa šta oni misle, imam li ja vremena za takva naklapanja? Ko je još video korist od jalovog druženja? Život je ionako kratak, još ako ga traćimo na kojekakve gluposti i bezvredne sitnice, šta smo onda uradili? Man'te me se ljudi, zar nemate pametnija posla? Krš Božji važnijih stvari imate da završavate, a vi se nakačili na Vladu kao na lokomotivu. Ma, sve je to raspušteno i dokono, pa bi i mene da uvuku u njihovo kolo. Hm, sva sreća da imam sebe. Miran sam s' te strane. Uvek sam si pri ruci da se uputim u pravom smeru, posavetujem i utešim. A i kad mi je do razgovora, kud bih boljeg sagovornika našao? Niko me tako ne poznaje u dušu, niko ne ceni i ne poštuje, pa i ne razume, na kraju krajeva.

Eto, gledam na poslu, recimo. Kad je pauza, obavezno se povede razgovor nevezan za to što radimo, sve nešto privatno. Te, šta je uradio komšija, te, pokvario mu se auto a delovi skupi, te, bila joj svekrva u gostima za novu godinu i izem ti takvu novu godinu. Ma, da ne nabrajam, sve na isti kalup. Lud sam za tim da punim glavu tudjim automobilima, komšijama i svekrvama. Ni kraj izloga kakvog ne mogu da zastanem, a da me neko ko se tu zatekao ne zatrpa zapažanjima o ponudjenoj robi, jadikovkama i žalom za onim, prošlim, srećnim vremenima kad se za platu moglo - ohohoo! Ne razumem! A tek ovo:

"Izvinite, jel' slobodno"?

Klimnem glavom u znak potvrde i nastavim da gledam kroz prozor.

"A, jel' ovo autobus za Banjicu, nisam ni pogledala, juuu, hi hi hiii"!

Opet klimnem.

"Jel' vam smeta torba? Čekajte, samo da se namestim, evo samo malo, takooo. Znate, bila sam na pijaci, svašta sam nakupovala, ne volim kad mi se špajz isprazni, odmah ja to sve tako, znate, ma i moj Mića nije za to da se u ovakvim vremenima bude bez zaliha. Mada, nije uvek sve tako bilo, znate, nekad je moj Mića bio, kako bi' vam rekla, pravi kafanski čovek. Joj, da samo znate kol'ko sam vremena i živaca utrošila dok nisam napravila od njega domaćina..."

Podesio sam glavu na povremeno klimanje, pa i ne razmišljam o tom više. Nije ni čudo što je Mića ceo vek proveo u kafani. Usput sam svratio u prodavnicu, kupio sam piće i kafu, Rade slavi danas, pa idem večeras kod njega. I tačno znam kako će se sve odvijati. Biće u početku malo zezanja, poneki vic i dogodovština iz mladjih dana, a onda ono neizbežno:

"Pa, dobro, opet si došao sam. Šta je sa onom, kako se beše zove? Dokle ćeš kao pustinjak? Matori, vreme ide, pitaćeš se gde ti bi pamet. Ne priliči ti da se u tvojim godinama ponašaš kao nezreo klinac, švrć tamo, švrć vamo, mislim, razumem ja sve to, ali ipak. Drugo, šta je to sa Nešom, čujem, opasno popustio u školi. A ti mu dozvoljavaš i da spava sa gitarom. Pa još i mindjuša. Ne znam šta da ti kažem, ja Boga mi, ne bih tako, čvrsta ruka rešava stvari. A Kaću ti stalno vidjam sa onim Stevanovim starijim. Vodi računa, ti mu bar znaš oca".

Uh, Rade, drugovi smo od detinjstva, volim ja tebe, cenim i poštujem. I razumem, ko će mi reći ako ne ti, ali, drviš ga i guliš, brate, nevidjeno. Kod Bilje ne smeš da pisneš, pa našao mene. A tek ona:

"Jao, Vlado, nemoj, molim te, pogrešno da me razumeš, ali, mislim da si ti mnogo pogrešio. Onakva žena se čuva kao malo vode na dlanu. Mislim, to je tvoja stvar, u redu, ali, prosto, moram da ti kažem...; nego, jel je vidjaš, kako je, pozdravi je ako se čujete nekad..."

Ne znam ko je ovde lud. Ko o čemu, baba o uštipcima. Da mi Rade nije to što mi je, ja bih Biljo i s' tobom pogrešio, ili, bar, zgrešio, ako ništa više, koliko još večeras. I ako ti je, baš, prirasla k' srcu, nosi je, pa je čuvaj na dlanu. Uostalom, naravno da je to moja stvar, a ti se drži tvoje. Ne bi valjalo da nam se stvari pomešaju, tvoja i moja, ipak mi je Rade prijatelj. Eto, sve se svodi na to da ih slušam i mislim ovo što upravo pišem.

U prosečnom danu, čeka mene još par obaveza. Izmedju ostalog i "ona, kako se beše zove". Sam sam kriv, ne kažem. Natovarim sebi pun rokovnik neizostavnih radnji i delanja. Treba sve to ispoštovati. Srećom, tu bar nisam zatrpan pitanjima i zapažanjima, mislim, ne u tolikoj meri. Po neko "zašto", "kako", do kad"... ma, izdržljivo, u svakom slučaju. Držim se redosleda, pa, nekako i to prekotrljam. Svidja mi se, ortodoksna je feministkinja, osim tog, ima stav, nije povodljiva, karakterna je i čvrsta. Taman ono što meni treba. Ide svojim kolosekom, a ja se samo švercujem par stanica. Jednom se živi.

Slede potom škola i ocene, malo nerviranja, poneka kućna svadja, bubanj i gitara, njen dečko i njegova devojčica. Potom, neizostavna klopa. Ne znam šta nam je, u poslednje vreme jedemo skoro svaki dan, a to košta. Tek pranje sudova, veša, nogu i zuba... strašno! A onda - konačno sam! U četiri zida, na starom, razdrndanom krevetu, glave pune svega osim pameti, posvećujem ono malo snage što je negde slučajno zaostalo, samo svojoj malenkosti. Žmurim i zahvaljujem se sudbini što je baš mene izabrala. Dakle, ja sam taj. Najusamljeniji čovek na svetu.

Samoća u lepoti i lepota samoće

vlada s — Sun, 12 Oct 2008 11:31:24 +0200

Autor: vlada s

Poslao: 12.10.2008 11:31

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj - do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju, valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan - dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E, sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no, prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je - tu je, idemo dalje.

Niste sami, imate mene - reče samotnjak

vlada s — Sat, 20 Sep 2008 06:58:22 +0200

Autor: vlada s

Poslao: 20.09.2008 06:58

Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:
"Pozdravite se sa tatom".

Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo - šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:
"Idemo"!
Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.

Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno, sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?

Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji - Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi - tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto, nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez njega nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.

Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.

Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.. A, da! Biće nešto i o usamljenosti, samo, red da sačeka.

Re: Samoca - uzrok ili posledica? Izbor ili nesmotrenost?

marina.zecic — Mon, 14 Apr 2008 11:13:18 +0200

Autor: marina.zecic

Poslao: 14.04.2008 11:13

Meni nedostaje moje drustvo? :( Kad smo vec kod toga...Ja sam jednom rekla kako bih voljela otici, niko mi nece faliti ali prevarila sam se. Sada, iz dan u dan moja glava puna je razmisljanja da li sam nesto propustila, da li sam svima onima koje volim rekla da ih volim, da li sam, da li sam..Toliko pitanja da mi vise ni jedno ne pada na pamet, ili je ovo najbitnije..Ipak u neku ruku lijepo je pasti negdje i vidjeti koliko si sposoban da ponovo ustanes.

Moralna samoca - necu placebo

majra — Fri, 04 Apr 2008 01:27:24 +0200

Autor: majra

Poslao: 04.04.2008 01:27

Zvali je mi kako je zvali, prihvatili je ili ne, moralna samoca tvrdim vise traumira nego fizicka. Svi mi zavisimo na neki nacin jedni od drugih, svako mora da daje i prima, a ne da se gledamo u cistoj prozirnoj vodi kao Narcis. Prva drustvena celija u kojoj se stvori seme moralne samoce je porodica, ove nespretno uspostavljene veze sa onima koji su na sebe uzeli odgovornost da nase duse pomognu najvaznijim vitaminom – vitaminom ljubavi su sreca ili nesreca i ono sto ja nazivam sudbinom covecijom.

Rodjenje moze da bude relativno najbolji trenutak u egzistenciji coveka, ali ne uvek, ne u apsolutnom smislu reci. I ma koliko se trudili da radom na svojim spoznajama obradimo te odnose kao prepreke koje nam trebaju na putu samorazvoja one najcesce postanu kamen spoticanja u zajednici.

Dok je covek u ranoj mladosti ove frustracije se najcesce izrazavaju egocentricnoscu i egoizmom, nastojanjem da se razlikujemo, da budemo 'svoji', no 'razuzdana mladost' je kratka epoha koja brzo prodje i kako nastupi zreliji period javljaju se pitanja buducnosti: profesionalne odluke, pitanje bracne zajednice, radjanja dece i sve ucestaliji osecaj preosetljivosti i nekompletnosti zivota ako se ne uklopite u drustveno prihvatljiv model.

Intelektualna razmena je od vitalnog znacaja ne samo za nekolicinu retkih pravih filozofa, i svi oni koji su u ranom detinjstvu usmereni da lepotu iz mladosti pretvaraju u dobrotu i tako cuvaju fizicku i mentalnu svezinu u ovom vremenu hipokrizije pate, pate od moralne samoce. Lek je u nama, nista nekosta, a mnogo znaci – empatija.

Znam da ce mnogi na ovo da kazu "pih", ali ne marim ako su procitali tekst do kraja, evolucija je proces pred kojim skidam sesir.

Kvalitet ili kvantitet - biramo sami

majra — Wed, 05 Mar 2008 00:58:36 +0100

Autor: majra

Poslao: 05.03.2008 01:58

Ljudsko biće je genetski programirano da se definiše u odnosu sa ljudima. Čak i kada oko njega nema nikoga, i to ima svoj naziv - "biti sam", a ukazuje da tu "nema drugih ljudi". Između samoće i usamljenosti prostire se ogromna suštinska razlika.

Danas sa svakodnevnim obavezama retko koji čovek je bukvalno sam. Međutim, usamljenost je fenomen koji se ne bazira na broju ljudi sa kojima, kako-tako, komuniciramo. Ponekada čak naprotiv, baš ta brojnost površnih kontakata ne dozvoljava da sa ljudima uspostavimo autentičnu komunikaciju koja bi vodila u bliskost i suštinski odnos.

Usamljeni možemo biti na poslu, na tržnici, na rođendanu... jer usamljenost nosimo u sebi. Ona se ne smanjuje i ne povećava u zavisnosti od broja ljudi koji nas okružuje, jer je mera naše osujećenosti da se izrazimo, da se dajemo i da dobijamo u neposrednom kontaktu sa dugim osobama.

Često mi se i čini da je osećanje usamljenosti znak da je poremećena ravnoteža između naših zavisnih, rekla bih i preteranih potreba za kontaktima sa drugim i potreba drugih ljudi za kontaktima sa nama.

Neko pokušava svoju usamljenost da neutrališe nekim surogat odnosima u nedostatku prave komunikacije, ili mimikrijom u gomili - šta da kažem osim - poštujem izbor, iako nije moj. Za mene je to zatvaranje očiju, sediranje, i samoobmana.

Ne može se sporiti da svaki čovek nosi u sebi neki mali, usamljenički bol kao posledicu nagomilanih loših životnih iskustava, ali nas upravo oni u krajnjoj instanci nagone da se umesto od ljudi, okrećemo ka njima.

Nekome se davanje čini zastrašujuće pa blaziranim kontaktima boje svoju realnost, i slove za neusamljene osobe a uistinu su im resursi davno "pojedeni" jer davanje i primanje nije bilo usklađeno, pa su ih ophrvale i ugušile tuđe potrebe.

Stil života i potreba duše da se ne uklapa sve vreme i svakoga dana u masi nije samoća, već predstavlja zdrav izbor koji donosi regeneraciju sopstvenih resursa iz dinamičnih interpersonalnih interakcija. Ja se svaki dan "uželim sebe", pa se povlačim u samoću gde hranim sopstveni kapacitet davanja.

Dovoljno sam "velika" da ne bežim od sebe. Ponekada, poželim da pobegnem i od sebe. Ali sve je ok dok je samo - ponekad.

Re: Samoca - uzrok ili posledica? Izbor ili nesmotrenost?

ranca — Tue, 08 Jan 2008 19:38:48 +0100

Autor: ranca

Poslao: 08.01.2008 20:38

Upravo takvo cestitanje nikome od mene ne treba. Vjerujem da svima onima kojim je stalo do mog cestitanja, cestitam oci u oci, a onima koji su daleko bar nazovem, ako ne na novogodisnje vece nije kasno ni dan dva poslije, kada se mreza malo rastereti.

Za samocu, ne znam, ako te niko ne cuje, zasto se trudis da pricas, valjda znas kome mozes pricati i ko ce znati da te slusa.
Onda i kada te slusaju, iskreni prijatelji treba da znaju sta ne treba da cuju, jer zna se desiti trenutak slabosti, pa da im kazes sto nije bilo za reci.

Ko zna zasto je to dobro

Re: Samoca - uzrok ili posledica? Izbor ili nesmotrenost?

simgoca — Tue, 08 Jan 2008 19:26:16 +0100

Autor: simgoca

Poslao: 08.01.2008 20:26

nisam ja mislila na slobodan izbor da budes sam sa sobom. Svima nam to treba. Svako mora da ima doba dana pa makar i 5 minuta da bude sam sa svojim mislima. Ja mislim na onu vrstu samoce u kojoj te svi slusaju, ali niko te ne cuje. Kada sedis u punoj sobi, a osecas da ti tu jednostavno ne pripadas. Kada si se pomirio sa nepomirljivim stvarima i resio da krenes "laksim putem".

A sto se tice cestitanja, rekla sam to u kontekstu da ne treba da radis neke stvari da bi ih odradio. Ili radi kako valja il batali. Dobila sam gomilu sms poruka za praznike koji su samo forwardovani, gomila nekih "stihova" kao sa grand parade, a prvi put sam cula da se cestita i badnje vece. Mislim sve polako prelazi u instant zivotarenje. Pa treba imati granicu.

moze da godi

ranca — Tue, 08 Jan 2008 19:13:51 +0100

Autor: ranca

Poslao: 08.01.2008 20:13

Sam sam sa casom i tugom,
veselo drustvo smo, zar ne,
pricam sa vinom kao s drugom,
slusa me, mada zna vec sve.

Ponekad zna mnogo da godi malo samoce. mada se to meni veoma rijetko desava.
Sto se tice cestitki za novu godinu, ja nikome ni sms nisam poslao, mislim da je bespotrebno nekome dokazivati da ti je stalo do njega, ako ta osoba nije toga i sama svjesna. Zasto da se trudim da nekome popunim zivot, ako taj neko vise voli da cijeni to sto znas da odredis trenutak kada ga trebas ostaviti na miru.

Meni se desavalo da mi prija da malo ocajavam, kada su stvari na svom mjestu i kada sve ide "kao po loju" mene snadje ocaj i zelim da budem ocajan i tada ne zelim nikakvu utjehu. Pustim sebi malo boemskih pjesmica i uzivam u ocaju.
Zvuci nevjerovatno, ali tako je.
Opet, s druge strane, kada sam zbog necega nasikiran, posao npr., pozovem drustvo na kaficu, pa im se izjadam i izjadikujem na sav glas :), isto ocekujem i od njih, da ne misle da imam carobnu kuglu, pa da mogu vidjeti sta im treba.
Naravno, sve je to po zaslugama

Toliko ljudi oko mene, a ja sam

simgoca — Tue, 08 Jan 2008 17:05:13 +0100

Autor: simgoca

Poslao: 08.01.2008 18:05

Ovih dana srecem se sa gomilom ljudi koji su dozvolili da ih samelje tocak zivota, koji su izgubili one iskre kojima su zracili, onu vedrinu i optimizam i koji su tako usamljeni u gomili ljudi.

Da li to mora tako?!

Sta se to desi sa nama u jednom trenutku i zaboravimo na one stvari koje smo obecavali sebi da se to nama nikad nece desiti?! Probudimo u sebi one iskrice koje su nas tako vodile napred i dozvolimo da izadje ono cisto decije nevino u nama.

Uzivajmo u sitnim zivotnim radostima. Pozovimo dragu osobu koju nismo culi godinama, jer nikako da nadjemo pet minuta. I prestanimo da cestitamo nove godine sms-om. Resila sam da za sledecu novu godinu kupim gomilu cestitki, da sednem i da ih iskreno napisem prijateljima, zalepim marku i ubacim u postanko sanduce. Zelim bar malo da se potrudim za one koje volim!

Samoca

gasimetrija — Mon, 24 Dec 2007 15:49:04 +0100

Autor: gasimetrija

Poslao: 24.12.2007 16:49

Sa stanovista feng shuija od 2004-e godine usli smo u period broja 8, (koji ce trajati do 2024-e godine). Ovim periodom vlada trigram Planina (alternativni naziv "monah koji sedi na planini"). Karakterise ga povlacenje u sebe i uzdrzanost. Pogled na sam zivot ce biti zreliji, ozbiljniji, sadrzajniji. Najzad ce, posle duzeg vremena, pravi kvaliteti "isplivati" na povrsinu. Bice cenjeni moralni principi, pravednost, kao i pitanje odgovornosti.

Ali, (dodjosmo i do teme ovog foruma) ovaj vremenski ciklus nam donosi i izolaciju i povlacenje u sebe. Tako da ce usamljenost, u narednom periodu, dostici svoj "vrhunac" a to ce doneti, kao rezultat, usporeni napredak pojedinca, jer nece biti razmene energije sa okruzenjem.

A upravo razmena energije, komunikacija medju ljudima, cini sustinu postojanja. Samoca donosi stagnaciju u emocijama... sto sobom "dovlaci" i bolesti (duhovne i fizicke).

Pokusajmo da pruzimo ruku, svakom iz naseg okruzenja, za koga steknemo utisak da je izolovan, sam, tuzan. Toliko mozemo. Sve najbolje citaocima foruma. Koristim priliku da pohvalim sajt, jer pozitivna energija "struji", i svi je osecamo. :D

Tri stvari su nemoguce - Eva Ras

Sanja_ — Mon, 02 Apr 2007 18:34:10 +0200

Autor: Sanja_

Poslao: 02.04.2007 18:34

Tri stvari su nemoguce - do neba se lestve ne prave, moru se poklopac ne stavlja i smrti nema zamene! Zivotni putevi svakog pojedinca su razliciti, ne znamo po nekad kuda da krenemo kad se nadjemo na raskrsnici zivota bez putokaza. Pa ipak, smatram da se na samacki zivot ne odlucujemo po svojoj volji i da toj odluci prethode neka teska emotivna iskustva. Moze covek da zivi sam i da uziva sam sa sobom.

Individualizam nije negativna pojava. Ipak, u drstvu se sve lakse i lepse podnosti i na kraju i uziva. Nekad nam zivot zaista priredi iznenadjenja koja inace ne zelimo, ali koja ostavljaju duboki trag i nekad i nepremostivu prepreku da izadjemo iz nekih ustaljevnih navika i okvira razmisljanja. Jako tesko sam prolazila kroz razne faze zalosti nakon preranog gubitka roditelja, bliskih prijatelja, a onda je usledio jos jedan sok koji me je dotkuao - nesrecnim slucajem izgubila sam i zivotnog partnera. Nasa ljubav trajala je jos od skolskih dana, bila je to velika i prava ljubav, bili smo jedno, bili smo jedno drugom sve na svetu. Sadasnji moj zivot posledica je svih tih desavanja, koja nisu bila moj izbor, niti sam mogla da uticem na njih.

Uprkos svemu, uz pomoc prijatelja iscupala sam se iz kandze samoce, okrenula aktivnostima koje sam volela, okrenula se svemu sto zivot znaci. Osecanje teskobe i usamljenosti jeste trajalo i to je normalno. Volim ga i sada, ljubav je vecna. Smrt to osecanje pobediti ne moze.

Onaj ko ume da voli, uvek voli. Mislim da srce ne treba zakljucati, sve su ljubavi lepe svaka na svoj nacin. Dopala mi se jedna lepa misao na tu temu i zelim je podeliti sa vama. "Jabuka kad se deli je manja; i kruska kad se deli je manja; i sve sto se deli je manje; samo je sreca kad se deli - veca, najveca"

Eva Ras

Šta je uspešnost

Lilia — Wed, 21 Feb 2007 13:47:08 +0100

Autor: Lilia

Poslao: 21.02.2007 14:47

Kada se govori o uspešnosti, obično se imaju u vidu prihvaćenost i priznanje u društvenoj zajednici. Dakle, osoba je uspešna onoliko koliko je priznata u društvu. Mada, s vremenom, cela se slika malo izopačila, te se uspešnim smatra i onaj ko je poznat u društvu, ko je deo nekih krugova, kao i ko je deo mašinerije zaradjivanja velikog novca. Uzmimo umetnost, na primer. Književnici su priznati i relativno popularni, slikari, takodje, svet pozorišta, takodje. Ali pare se zarađuju u svetu filma i muzike. Zašto bi jedan dramski pisac, čija se dela izvode na scenama širom sveta, bio manje uspešan od glumca koji je poznat diljem planete? Zato što dramskog pisca znaju samo u umetničkim krugovima i zato što ne zarađuje novac koji industrija filma podrazumeva. Pitajte nekoga ko nije Srbin (a pretpostavljam i Madjar) i ko nije iz sveta vaterpola, ko je uspešniji Dejvid Bekam ili Aleksandar Šapić. Bićete suočeni sa pitanjem: “A ko je Šapić?” Da li je zbog toga Aca manje uspešan? Naravno da ne. Ovo, doduše, jesu dve vrste uspešnosti, jedna zasnovana na ličnom radu i trudiu, druga na društvenoj okolnosti ili pravilu, kako hoćete, no nema ničeg lošeg u tome što ćete to iskoristiti. Obe ove vrste uspešnosti podrazumevaju određeni vid samoće.

Suštinski, medjutim, čovek je uspeo u životu kad živi iskustvo ljubavi. U ljubavi nikada ne možete biti sami. Tu su, pre svega, porodica koju imamo dolaskom na svet i porodica koju sami stvaramo. Tu su prijatelji, ljudi sa kojima radimo, ljudi koje samo srećemo. Uspešna ličnost je ona koja je emocionalno ostvarena i kao takva stupa u zdrave odnose sa ljudima. Da biste ostvarili uspeh, isprečiće vam se mnoge prepreke. Ljubav nije data kategorija. No, nagrada je življenje suštine života. Per aspera ad astra.

Ko je sebe napustio, oseća se izgubljenim i slabim

Lidija — Mon, 19 Feb 2007 19:49:25 +0100

Autor: Lidija

Poslao: 19.02.2007 20:49

Što je od sebe udaljeniji, to je izgubljeniji, to slabiji. Da bi ojačao, neophodno je da se vrati sebi. Da bi se vratio sebi, neophodno je da sledi svoje unutrašnje putokaze.

Tako dolazimo do onog od čega mnogi zaziru. Unutrašnji putokazi, naime, nisu ništa tajanstveno i mistično. Naprotiv, oni su deo našeg svakodnevnog iskustva. Previđamo ih jer ne želimo da ih vidimo. Prolazimo kraj njih, ne uočivši ih, jer okrećemo glavu.

Stvar je u tome da su ti putokazi načinjeni od straha, stida i bola. Naši strahovi, naši bolovi, naš stid nepogrešivo nas vode natrag, k nama samima.

Sebe se nismo odrekli dragovoljno. Sebe smo odbacili u nadi da ćemo se tako izbaviti straha, bola i stida. Pokušali smo da pronađemo spas u jednoj veštačkoj ličnosti. Bezuspešno.

Neophodno je da prođemo upravo kroz ono od čega bežimo kako bismo se vratili sebi, uspostavili ono izgubljeno unutrašnje jedinstvo koje nam daje pouzdanje, smisao i snagu.

Nije lako, ali vredi. Lek ume da bude gorak, ali leči.

Samoca potice iz neuspeha

galeksic — Mon, 19 Feb 2007 04:28:57 +0100

Autor: galeksic

Poslao: 19.02.2007 05:28

Mislim da nam nudis jednu idilicnu sliku usamljenosti, kakvu cak zapravo dosta ljudi prizeljkuje. Biti smeran, vredan, prihvacen i uspesan toliko da autoritetom ili vec cime odbijas ljude. Teoretski da, i kao neki nastup, ali u praksi nisam siguran da ovo funkcionise.

Samoca potice iz neuspeha, ne iz uspeha. Iz zlih namera sitnih dusa i nedovrsenih ljudi, a ne iz divljenja i postovanja prema liku, delu i uspehu.

Sto se tice pitanja da li je izbor ili ne - da, jeste izbor. Nastaje onda kada se odlucim da cu radije da propadnem nego da budem kao onaj ko nije trebao da me razocara. Jeste izbor, ali kakav? Kosarkas izadje na teren, neko ga skrsi i on zavrsi u invalidskim kolicima. Ok, to je dakle bila stvar njegovog izbora sto se bavio kosarkom, ali nije njegova krivica i on se nije samoobmanuo da je povredjen.

Pojam uspješnosti

normabella — Fri, 16 Feb 2007 20:32:32 +0100

Autor: normabella

Poslao: 16.02.2007 21:32

Ne mogu elaborirati pojam uspješnosti onako, kao bi ti možda želio ili očekivao. Vrlo plastično sam naglasila mlade, uspješne ljude u različitim sferama društva - ekonomiji, medicini, politici - gdje god hoćeš ima ih.

Ali, očito ti mene pitaš za pojam uspješnosti iz "drugog ugla" pa nisam sigurna, da si zadovoljan mojim stavom, makar sasvim sigurno mislimo isto.

Jer - i ti i ja znamo, kako izgleda uspješnost u najpozitivnijem smislu riječi, ali to ne bi smio biti razlog, da se ljudi otudjuju i ulaze u vlastitu samoću.

Sta je 'uspesnost'?

dj-health — Fri, 16 Feb 2007 20:23:17 +0100

Autor: dj-health

Poslao: 16.02.2007 21:23

A šta je to, u stvari, uspešnost? Mislim, da bismo znali odrediti koja je žena uspešna, moramo prethodno znati šta je to uspešnost. Kao opšti pojam.

Koji su to primarni ciljevi koje težimo zadovoljiti da bismo svoj život nazvali "uspešnim"?

Da li se ti ciljevi razlikuju "od osobe do osobe" ili su, kao kliše, imanentni svima podjednako? Čemu, vi, baš vi, osobno težite, bez da su na formiranje tih ciljeva uticali vaši roditelji ili masovni mediji?

Kom idealu sreće i zadovoljstva?

Samoća kao slučajnost

normabella — Fri, 16 Feb 2007 20:13:46 +0100

Autor: normabella

Poslao: 16.02.2007 21:13

Samoća i jest izbor i jest slučajna slučajnost... Što god smo više društveno eksponirani pa ako smo i uspješni, javlja se paradoksalna situacija; vrlo često smo usamljeni.

Ima se dojam ponekad, da ljudi zaziru od uspješnosti pojedinca i to a priori, shvaćajući sebe unaprijed, kao osobu koja malo zna, pa će zbog toga biti odbačena. I tako se zapravo stvaraju izmišljeni i nevidljivi zidovi medju ljudima: oni neuspješni, skromnih mogućnosti odbijaju ove uspješne!

Koliko uspješnih mladih žene, njegovanih s kulturom odijevanja i izgleda, na uspješnim radnim mjestima, poslije radnog vremena odlaze u svoju usamljenost.

Sve mi se čini, poznavajući neke životne situacije, da muškarci doslovno bježe od "moćnih" i uspješnih žena. Je li ih strah ženske pameti? Stručnosti? Spoja ljepote i obrazovanja?

Što god da jest, nije ugodno ni jednoj ni drugoj strani, ali je istinito. Svatko pati na svoj način: uspješni muškarac i uspješna žena, a zajednički nazivnik je SAMOĆA, ali zaista samoća kao slučajnost, kao nesporazum, a ne kao stvarna želja pojedinca, da najljepše dane života provede sam U i ZBOG posla kojega radi.