Međ' mokrim žutim drvećem, pesme, slike i priče

Čuo je da su iza zidina grada,
Streljani učitelji neki,
Čuo je glasove ljudi oko sebe,
A činili su mu se veoma daleki.

Znao je da seljaci kriju ikone svoje,
I zavideo im je,
Jer, oni umeju da se boje.

Znao je da nije dovoljno star,
Da izgubi strah,
Niti toliko mlad,
Da zbog dečijih šala gubi dah.

Znao je,
A protiv sebe mogao nije;
Znao je,
Da iza smeška tugu skrije.

Dugo je zurio u belinu zida iznad kreveta svog.

Svako jutro – ista bela površina, svako jutro nesaglediva belina.
Ponekad se zaista činilo da joj nema kraja, mada je sve češće želeo da na bilo koji način uništi to belilo.

Želeo je, a strepeo; da li je on to što jeste ili što bi želeo da bude.
Ni sam više ne zna koliko je puta ustao sa namerom da unese promenu, ali nikada to nije uradio.

Dugo se pitao zašto, a onda je prestao i da se pita, kao da se pomirio sa belinom pred očima i navikom svakodnevnog života.
Ustao je iz kreveta rešen da ovoga puta to uradi. Odlučio je. Ništa ne može smetati ako bar proba; pa, naći će već neku sliku i više neće morati da se budi u beskrajnom belilu.

Obuzeo ga je nemir pomešan sa strepnjom, činilo mu se da umesto krvi njegovim venama čudna radost juri. I brzo je, da se ne predomisli, zgrabio čekić i ekser.

Ako i ne nađe sliku bar će napraviti rupu u zidu, bar će uništiti svakodnevnu kolotečinu beline.

Odmeravao je visinu, dužinu zida, tražio dobro mesto, ipak nije želeo da belina bude oskrnavljena, samo radi uništenja, već radi stvaranja.
Kada je bio ubeđen da je našao idealno mesto, postavio je ekser levom, a u desnu uzeo čekić.

I pre nego je zamahnuo u glavi mu je već odzvanjao zvuk udarca čekića.

Među mnogim prolaznicima,
Neznanim licima,
Jedno mu je pažnju privuklo,
U um se urezalo i zavuklo.

Podsećalo na nekoga,
Mada, siguran je bio, nema šanse da ga poznaje,
I što više se trudi, sve manje o njemu doznaje.
Na koga....
Na šta mu to lice liči,
Na neko u davno pročitanoj priči?

Tu nema sličnosti sa realnim likom,
Tu nema poređenja sa realnom slikom.

A onda iznenada setio se nelagodnosti,
Možda iz neke daleke prošlosti,
Koju bi osetio kad god bi se,
Takvog lika setio.

Ipak, kad se sve stiša,
Taj osećaj, možda je donela,
Bolom posoljena kiša.

Jedan je od onih,
Čijeg imena se nećemo setiti,
Čiji ćemo lik urezati u pamćenje,
Kojeg ćemo u masi lako primetiti.

Njegove zamišljene osobine,
Pripisaćemo drugim ljudima,
Shvatiti, tokom razgovora,
da prirodnog nema odgovora.

I on u razgovoru traži spas,
I on pokušava da se priseti nas.

Zuriš u nju,
A ona se rasplinula,
Punim sjajem pred tobom sinula.

Zuriš u nju,
I ona te obuzima,
Ne braniš se, želiš da te ima.

Zuriš u nju,
A ona se prosula, blista,
Osvaja te bezgranična, čista.

Zuriš i ne slutiš,
Kuda se sve probila,
Da bi samo jedan,
Tvoj osmeh pridobila.

Umorile me pahulje,
I sneg što veje,
Umorilo me pevanje,
O životu snevanje.

I govor me umorio,
Dok se sa mislima borio,
I čekanje da sneg prestane,
Čekanje da misao nestane.

Budnom me drži ples i igra,
Ne dotičem tlo, let bez briga;
Postajem zov, misao jedna,
Postajem života vredna.

Slutim mirise,
Koji kao da su tvoji,
Slutim mirise,
Šire se uzdasi moji.

Tražim ih,
Po mraku pipam,
Naslućujem,
Ne, ne želim da pitam.

Klizi tok pipanja,
Nem, bez pitanja,
Staze nedirnute krvi,
Dodiruje,
Nađen miris smiruje.

Dušu mi otvara,
Slepilo,
Koje čežnja stvara,
I oči mi otvara,
Tamo gde nisu gledati htele,
Tamo gde nisu gledati smele.

Sebe iz sebe noktima čupam,
Vazduhom po nemiru lupam,
Guram se u nešto,
Što ga zovu: „napred“,
Tamo stižem,
A, ne nalazim red.

Ali nalazim miran san,
Tamo pahulje snega ispraćaju dan.
Gde se nisam nadala,
Nalazim,
Pahulje šapuću o ćutanju;
U sreću zalazim.

Pod prstima, pod usnama,
Tražim da osetim određenost ponuđenog,
U vodi govora, šum uzdaha sluđenog.

U kolutima čežnje zagrljaj prizivam,
O lovu bez lovine snivam.

Šaljem strelu u oblake vetrova,
A onda trčim, saplićem se, ustajem.
Lopatom čistim rasute čežnje smetova.

A strela cepa nove oblake,
Svakakve misli na mene padaju,
Uzalud mislobran da širim,
Slivaju se, puze, sa njima živim.

Ušao je u voz.
Kuda?
Nije mu bilo važno,
Prestao je da veruje,
A, ipak se nadao da postoje čuda.

Ušao je u voz.
Kako?
Ni sam nije znao,
Preteškim korakom,
I još težim mislima,
Nije mu bilo lako.

Kao da je ceo voz,
Na grudima nosio,
Bistrilo mu se da je uzalud
Mislima prkosio.

Seća se dvorišta nekog,
Punog sveštenika, dece i žena,
Kako mu je to bilo smešno,
Pomislio je da su neka priviđenja.

Seća se da su svi ćutali,
Nemi, spuštenog pogleda,
A duša, luta, prevrđe misli,
I srcu mira ne da.

Stajali su dugo, ćuteći,
Dok mrak nije pao,
Mir mu je donosilo to,
Što da razume, nije se trudio,
Niti je znao,
Bio je mlad i vrlo nežan,
U nesvest je pao.