Dva su F u Inter CAFFE

Prvo, otkud ja ovde:

Jedna osoba se "ponašala" prema meni, te ga upitah kako da tumačim to ponašanje.

Kaže: “Pogledaj sanovnik“. Mislim se, što da tražim u sanovniku, nisam sanjala; odem na google da trazim tumacenje ponašanja, pošto ne nadjoh zadovoljavajući odgovor, pomislih možda i jesam sanjala, a da nisam ni svesna toga, tako je mala linija izmedju sna i jave, i klik na sanovnik i bih ovde.

Šta me je zadrzalo:

1. "Tačno je 17:23, sada je juče prepodne."
2. "Ja sam tupson i zaboravio sam sifru."
3. Da ne pricam o pohvalama, sto stigoh do dna stranice, a da priznam, malo sam preskakala tekst

A sad da priznam glavno, bila sam bahata pisala sam velikim slovima, jeste u neznanju, a i nežna tastatura, pa često i nesvesno zakačim Caps Lock (sad sam se setila, druga tastatura, ranije, za velika slova, čini mi se, trebalo je pored Caps Loock stisnuti i Shift), mogu da smišljam opravdanja do sutra, ipak sam narusila red i mir, upozorili su me da ne vičem, bilo malo neprijatno, ali proslo je, čini mi se.

Da li važi: ko priznaje pola mu se prasta ili pola mu se dodaje... ma nije ni bitno.

Taj kontakt je učinio, da razmislim, pa da opet potražim Inter CAFFE , e onda, pošto sam tupson i nisam zapamtila adresu, odem na google... sanovnik - nista, senkice - nista... sanovnik kaffe i eto me, i opet tupson ne uzme adresu, ali se sledeci put setim Novog Sada i nema greške, tu sam...

Bih bleda, zelenkasta, ne ja, moje poruke, pa nije ni to lose, šta fali boji, ali skoro svaki put kad udjem broj ispred moje poruke je različit, ne bi meni smetalo da budem broj, jedan broj, uvek isti, što mi svi na neki način, hteli to da priznamo ili ne i jesmo, pa kad meni smeta, kako li je tek nekome ko bi pričao sa mnom, da pozdravim nekoga, pitajuci se „da li postojim“, a sad, evo mogu da pišem, pa će neko, možda ovo i pročitati, ukoliko nije zaspao posle petog reda.

Drugo:

Mislim da posle Prvog, sve ostalo nije bitno, ali samo u ovom slučaju, da me neko ne razume pogrešno.

Dugo se krčkao jedan djelić priče koju sam namjeravala staviti baš u temu „Dva su F u Inter-CAFFE“. Taj komadić mi je stalno izgledao nekako blijedo, nedorečeno, nejasno u odnosu na ono što sam zaista osjećala i htjela vam reći. I obzirom da je tako… i to malo parče je jednom nestalo… priče mislim; a na drugoj strani emocije su rasle, granale se svakog dana sve bogatije i ljepše.

Vrijeme je ovo visokog napona, uzburkanih emocija i šarolikih želja – i sve je moguće, pa tako i ovaj post, koji ću vam ostaviti iste sekunde nakon što završim (u protivnom ga nikad ne biste vidjeli)...

LjubaFF

Nisam podvojena ličnost, mada priznajem da u meni hiljadu šarenih svijetova živi, i ne vidim to kao dvojnost, trojnost, višeslojnost ili šta već, već samo kao dio sebe. Isto tako priznajem da postoji mnogo toga što bitno razlikuje dvije ličnosti: onu, koja se na Inter CAFFE forum ulogovala prvi put nekog visokog datuma u julu 2007.godine, u večeri nekoj kada je vani bilo trideset i nešto stepeni, a u glavi te ličnosti vrtlog nesređenih misli i drugu jednu, koja vam piše ove redove. Ako bih vukla paralelu, povlačila crtu između njih dvije – morala bih onda i priznati da se mnogo toga u međuvremenu provuklo kroz dušu, kroz srce, kroz promišljanja i htijenja. I danas smo tu gdje jesmo. Ili bolje rečeno, danas sam tu zahvaljujući vama, vašem bezgraničnom strpljenju i luckastim igrarijama.

Ne želim da pomislite da sam sad pred vama nešto drugo, neko ko nisam ja, ne… samo sam vas pronašla u vrijeme kad sam bila miljama daleko od same sebe. Složićete se sa mnom, najteži je povratak izvoru... ali jedan unutrašnji glas mi je šaptao da onaj ko nije bio na dnu neće nikad znati kakav je osjećaj biti na vrhu. A ja to sad znam, jer – upravo stojim na vrhu svijeta! Vjerovali ili ne?!

Ludošašavi moji, po nekim nepisanim pravilima, jedino ste vi tačno znali kada je osmijeh potreban, a kada je ćutanje nužno. Vođeni nekim nevidljivim formulama intuicije ili samo vama znanim čarolijama – ne znam, znam jedino da ste bili sve ono što mi je tako trebalo. (Da vam ša'nem u povjerenju: sada ste družina bez koje prosto ne mogu, moja velika radost i moja slatka slabost... samo pssst...)

Riječi se daju uliti u oblik koji mi želimo… da, kada se govori o običnim stvarima, ali - kada je Inter CAFFE forum u pitanju, ne nalazim prave riječi ni oblike u koje bih ulila sve ono što sada osjećam, zato ću malo da pobjegnem do dobrog, starog Balaševića:

Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmirim, ali postoje u nama neke neprevodive dubine. Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam... Voleo sam je tako lako a tako sam teško to znao da pokažem…

Šta da vam kažem? Voljeti vas - tako je lako, riječima to iskazati – vrlo je teško. Prijateljstvo nije šarena laža, ne trpi lažni sjaj, nepoštovanje, nepovjerenje. Prijateljstvo nije interes ni navika, već ljubav, snaga i potreba. Prijatelje biramo srcem, pazimo ih svom svojom nježnošću, a grlimo tananim strunama svojih osjećanja. Inter CAFFE je takav, jedinstveni kutak u svemiru; kutak gdje se duše jedna s drugom ukrštaju, gdje poštovanje potvrđuje povjerenje, gdje šala nalazi osmijeh, gdje svaki mali strah biva odagnan velikom hrabrošću; kutak gdje svaku tugu ljubav briše.

Vrijeme iskristališe stvari, ljude i događaje. Ponekad je i dobro da je tako. Vrijeme nemilosrdno brusi sve nas po nekom sebi znanom zakonu. Ali – mogu sa sigurnošću reći da, iza Inter CAFFE-a, tj. vas i moje malenkosti, stoji dovoljno vremena da znamo kakvog smo to kaleidoskopa dio. Vi znate da bez bilo koga od vas ova priča danas ne bi bila ovakva. Vi znate da ste zlatno sjeme ljubavi zasadili u svaki otkucaj jednog srca. I… i želim vam reći jedno neizmjerno hvala za sve!

Ostanite zauvijek sinonim za osmijeh, radost, podršku… jednom riječju - SREĆU!

Najdraži moji, Sretne Vam Sve Godine Nove!!! : )

Voljeti vas - tako je lako
photo: flickr.com

Na ovo obraćanje me je inspirisao post od Virade, u kome iznosi slikovito trenutak inspiracije koji je preobratio stvarnost njene porodice, papir, drvene bojice i ko bi rekao da su tako moćne?! Osvrtom u postu Virada napominje i milje u kome živi i tihu patnju što knjige i literaturu koju apsolvira nema sa kim da deli, da deli razmišljanja, dileme i poimanja i zaista jeste hendikep kada čovek ne može da podeli svoje impresije sa nekim iz neposredne blizine. A umetnost jeste upravo to drugi izvor inspiracije. Kvalitetna literatura ili poezija, muzika, izvanredna likovna dela imaju snagu i u stanju su da stimulišu u čoveku najplemenitija htenja. Jer je svako remek delo upravo i stvoreno u trenucima nečije inspiracije, i nije ni neobično ni nelogično što upravo ona bivaju izvor iz kojih sakupljamao "grančice" od kojih gradimo naše "gnezdo" mudrosti.

Verujem da mnogi članovi ove male virtuelnoe zajednice – Inter caffea na ćoški interneta, su upravo tu zbog inicijacije koju dobijamo jedni od drugih, da ne odustanemo u traženju odgovora na pitanja koja nas opsedaju. Nekada je to reč naizgled obična, nekada muzika sa jutjuba koja izazove asocijaciju, a nekada i fina tišina.

Mislim da se u tome nalazi i pravi odgovor na pitanje: Zašto posežemo za poezijom, zašto "živi" tema Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih? Živeći svakodnevnicu svako se susreće sa specifičnim preprekama i problematikom, i upravo ovi naši virtuelni razgovori služe kao katalizator koji nas dovede da posegnemo za "svojom inspirativnom kutijom", škrinjicom u kojoj držimo pesme, citate prepisane ko zna kada i iz koje knjige, ili sitne predmete naizgled beznačajne, četo i objektivno bezvredne (kao što ja recimo imam klikere) da bi smo otvarajući je i nasumično vadeći nešto u suštini ostvarili trenutni kontakt sa vlastitom suštinskom mudrošću.

Kako ništa na svetu nije slučajno ako se ponovi više od jednog puta, tako ni kontakti koje ostvarujemo permanentno kroz ovo druženje nisu besmisleno, puko "ubijanje" vremena. Tu smo zato što smo osamljeni u ovom vremenu koje neminovno jede crv otudjenosti u društvu. Taj proces nazivajući 'otudjenost' samo još više dižemo na razinu civilizacijskih tekovina, dajemo mu vrednost koju treba prihvatiti. Suštinski se radi o zameni teza u principu reč je o socijalnoj retardiranosti. Stvari i pojave treba zvati pravim imenom, tek tada znamo kako se odrediti u odnosu na njih.

U vremenu u kome sam odrastala (druga polovina dvadesetog veka) ljudi su bili upućeni jedni na druge, trebali su jedni druge jer su jedino tako mogli zadovoljiti svoje potrebe. Danas svako od nas mnoge potrebe može zadovolji sam; ne moraš više u banku, podižeš novac na bankomatu, možeš naručiti hranu i reći dostavljaču da je ostavi ispred vrata, staviš mp4 ideš ulicom, ne zagledaš više prolaznike, piješ sam kafu u miru jer je sebi možeš platiti, praviš kuću tako što platiš izvodjača pa ne zoveš prijatelje na mobu, sedneš u auto i odvezeš se gde zeliš, ne tražiš od prijatelja da te prebaci u krajnjem pozoveš taxi i platiš... i tako možemo provesti i provodimo sate, dane pa i mesece plaćajući sve više, radeći sve više ne vidjajući ljude sve više i što je još bitnije ne trebavši nikoga da bi živeo, ali… gubiš, gubim ljude iz srca sve više, na kraju si/sam izgubljen/a u masi i sam/a. I imaš naizgled sve a prazan si.

I nije ni čudno što sve češće vidjamo kao udarnu vest u medijima strhovite prizore. Mladi ljudi u najvulnerabilnijem periodu nisu upućeni na vršnjačko drugarstvo, jer da bi zadovoljili svoje potrebe nisu primorani na njega, sve više vremena provode zabavljajući se zamenom za prave ljude. Otuda i ne čudi što ne umeju da se ponašaju u javnosti, medju ljudima, jer se nisu ni gradili u odnosu spram drugih ljudi, već u odnosu spram kompjuterskih igrica... pa ti čitav život postane igrica a ubijanje po školi postane treća misija Duke Nukema. Svima je dosadno, niko nema motiv ni volju, plutaju u danima kao u zabokrečini ali su cool. Ko još poteže za knjigom, ili za drugim čovekom da bi našao inspiraciju?! “Smor je to.”

Trenuci inspiracije su oni retki momenti u kojima je na različite načine otkrivena i dotaknuta naša duhovna suština. Izazvana nekim spoljnim stimulansom, inspiracija koja se kod Virade manifestovala kroz želju da vizuelno predoči stremljenja u životu je upravo ono što mnogi nazivaju otkrovenjem, a u suštini samo pokazuje ili bolje rečeno samo podseća na to da se svi odgovori nalaze u nama i da je svako za sebe "najmudriji čovek u kraljevstvu."

Na žalost, veoma se lako previde i propuste ovakvi trenuci, a to nam upravo biva i da upotrebim neomiljenu mi reč (zbog percepcije, koju ima većina ljudi na njen pomen) sudbina. Sve dok ne naučimo da u trenu registrujemo njihovu pojavu i pružimo im šansu da dopru do naše pune svesti mi se sa osećanjem neadekvatnosti čak i beznadežnosti vrtimo u krugu u kome nam je tesno u sopstvenoj koži. Čineći sve više i više vlastitu unutrašnju istinu i upijajući znanje čovek dolazi u priliku da sve lakše prepoznaje trenutke inspiracije - koji u velikoj meri mogu čak i da nam promenu život.

Čak i ako mislite da ste na Inter–caffe pobegli od problema u realnosti ili mislite da vam je ovo mala stanka dok se ne uhvatite u koštac sa onim što vas tišti budite svesni i spremni da sve što ovde čujete i vidite su poruke koje sadrže vašu istinu, dzaba ste mislili da se skrivate ako ste isključili telefon, zatvorili prozor i vrata stana. Setite se one stare izreke: "Sve ono što uporno izbegavate, još upornije vas traži." Ignorisanjem ili potpunom zatvorenošću za moje reči koje vam upravo upućujem vi samo utičete na to da ignorisanjem eha mojih reči one iniciraju nezadovoljstvo sa kojim ste seli za računar misleći da ćete se "time" baviti sutra.

I suštinski nije bitno čiju reči čitate, važno je samo da ste "ubrali" signal u sebi koji potiče iz intuitivnog jezgra vaše ličnosti i da koračite ka svojoj istini. Drznite se u svakodnevnom životu, u ljudima sa kojima kontaktirate tražite sadržaje koji će iznova hraniti vaš duh, tražite inspiraciju u svemu što radite i nemojte je zbog toga kao ambalažu od mleka nakon "upotrebe" odbaciti, punite vašu škrinjicu mudrosti da i sami postanete jednom inspiracija nekome. Plemeniti čovek razume ispravnost, mali čovek razume korist.

Negde sam vec napisala par lepih reci o vama, al mislim da nije bilo dovoljno. Sad se necu opterecivati s time kako su mi reci slozene, vec cu pustiti srce da govori.

Ovde sam zalutala trazeci nesto o Feng Shui. I ostala.....

To sto sam ovde pronasla, jako mi se dopalo. Prvo sam malo citala. Prvi put na Netu sam srela nesto tako ukusno pripremljeno i ponudjeno nama neiskusnima. Ne napadno, bez nekih bezobrazluka, bez ruznih reci, puno ljubavi, smeha i lepe muzike. Kulturno i ljepo, sa stilom.

I dok se ja osvestim, resila i registrovala se. Jedan mi glas govori:

"Ma gde ces ti, nije ovo za tebe", a drugi mi kaze: "Sto da ne, nikad nije kasno nauciti nesto novo i nesto ljepo".

Setajuci stranama, privuklo me ime - Majra, u kome sam naslutila njeznost, toplotu, dobrotu. Tople reci svakome ko joj se obrati za pomoc. Obratila se i ja i cekajuci odgovor pozeljela nesto i da napisem. I dok sam tako uzbudjeno citala ono sto sam napisala, jedan glasic me pozdravi sa chata. Sta da radim? Neiskusna, prvi put, uletela i ja tamo (zamislite mene samo, ha,ha,ha).

Tamo Milica i J@. Zahvaljujem sto su me docekali s lepim recima. I kad sam tuzna i neraspolozena J@ zna da uskoci, osmehne se onako zivahna i uvuce me u zabavu, a da ne osetim koliko sam vremena provela na chatu. Odnekud se nadje i Sandrina, neumorna, puna energije, koja mi svaki put dolovi miris mora (uh, sto je lepo, mmmm).

A Lidija? Sta reci o njoj? Sve najbolje. Ako sam na chatu osoba koja se lako useprtlja, u kontaktima s njom prosto ne ostavim prostor da ona dogje na red. U par minuta zelim joj reci sve o meni.

E, umalo da ovo propustilm. Ulogujem se ja, pozdravim sve prisutne kao sto je red i zeleci da prikazem svoju radost za postavljenu slicicu, napisem par reci na chatu. Naravno, tu je bio Goran, vlasnik sajta, koji nas uvek posmatra sa strane i pomogne uvek u nezgodnim situacijama, pa se nisam nadala da ce nesto da mi " skuha". Kad ono, moje reci isprevrtene. Pomislih na tren da sam mozda pogresila tipkajuci po tastaturi, promasila slova, pa opet napisem. Kad ono opet isto. Useprtljala se ja, pa kao i obicno uvek negde kasnim, tako i ovog puta dok shvatim sta se desilo i ko meje namestio - Gale, nemogu ti to zaboraviti! (ha,ha,ha).

Ali zato je drugog dana Arhi tu, pa uskoci u pomoc, pusti neki smesni insert i ja zaboravila na sve. Nasmijala se tako slatko, kao nikad dosad.

Lepo je popiti ujutro kaficu sa Sneskom i pogledati crtic sa Ceskom. Ponekad sretnem i Barbi i koga jos ne, s kim imas razmeniti po koju rec i salu.

Bas je divno biti s vama i biti deo vas.

E, sad je na redu Maxa. Nije Maxa to da sam te poslednja ostavila, vec da sam htela nesto vise reci o tebi. Koje reci da iskoristim, kako bih ti zahvalila, jer si ti uvek tu i iskocis mi u pomoc. Sve sto neznam ( a dosta toga neznam, ha) dozvolim da se obratim tebi. Neznam zasto, al kad vidim tvoje ime ulogovano, meni je lakse i prikljucim se bez razmisljanja. Osecam se tad nekako sigurnija!? Hvala i tebi sto si uvek negde tu.

I evo danas sam opet ovde, bas zbog svih vas. Mozda sam neki cudak za moju bliznju okolinu, jer kad se spomene bolest ja ne nudim lekarstva, vec neki caj, jer volim procitati lepu knjigu ili opremim prostor po Feng Shui ( sto je za njih to neshvatljivo), umesto da tracarim i pomenem sve ljude u gradu. A to sto ja zelim, nasla sam ovde medju vama. Lepu muziku, lepe napise od kojih se moze samo nauciti, reci o ljubavi, o lepoti, dobroti i sta li jos ne.
Ponekad sam malo zbunjena, al jedno znam da ste jedna velika porodica, u dobrom raspolozenju, koja utice da pozelim ovde da budem cesto.

Ovo je za vas od mene.

Nema del od zivotot, koj ne sodrzi lekcija. Dodeka ste zivi, sekogas ke ima lekcii koi treba da bidat nauceni.

Jos jednom vam hvala sto ste uvek tu i sto postojite. Evo i osmeh:)))))))

Inter-caffe posluzuje najukusniju "kafu"

Dosla sam ovde zbog "vetra i vode" (feng shui), i dobila sam vetar i vodu ne sluteci da cu dobiti hranu za dusu , toplu rec , prijatelje sa kojima mogu podeliti osmeh moga bica. Slucajnost me namerno dovela ovde , kao sto mi jednom rece draga Sandrina. Zelim da vam svima kazem hvala sto ste me toplo primili u vasu zajednicu.

Potrebno je nesto vise od hvala. Zato nastojim da vam svaki put poklonim po jedan delic svojih snova, zelja i svoga srca. Moje srce je veliko i u njemu ima mesta za sve. Nisam dugo sa vama i jos uvek vas upoznajem, citajuci divne postove koje pisete, jer kroz njih mogu da vas osetim, a ono sto osecam je beskrajna mudrost, srdacnost, produhovljenost, zelja za novim, i jos mnogo toga. Za mene je velika cast biti sa vama. Nebrojeno puta ste mi izmamili osmeh na licu. Kazu da je porodica jedina prava tvrdjava u kojoj mozete biti zasticeni i srecni i tada vas nikakvo zlo ne dotice, ja mogu isto da kazem za vas.

Toliko puta ste mi dotakli dusu time sto ste takvi kakvi ste, svako na svoj nacin utice na mene uvek pozitivno. Zahvaljujuci vama i konstantnoj zivotnoj inspiraciji koju dobijam od svih vas pojacala mi se vera u ljude, shvatila sam da jos uvek ima ljudi koji umeju da cene duhovne vrednosti, koji su svestrani i uvek spremni da pomognu, nastoje da budu tvorci i kreatori svega cega se dotaknu, a da pritom ostanu ljudi u pravom smislu reci. Divni ste! Znam takodje da pravim puno gresaka u pravopisu, ne uredim tekst kako treba, ne stavim naslov ili greskom dva puta pustim tekst. Niko me nije opomenuo i uvek kada pogledam svoj post na forumu lepo je uredjen. Oprostite mi, trudim se da bude sve uredu i da budem to sto jesam. Nemogu nikoga da komentarisem posebno jer ste svi divni ali, uvek postoji to ali, Majra je neko u kome vidim podrsku, neko ko je inspiracija, nisam dugo sa vama pa mozda nemam ni prava da puno komentarisem, ali moram, Majrini postovi govore sve, svaki za sebe je jedna nova celina. Hvala joj sto postoji!

Zelim vam da jos dugo, dugo postojite i ostavljate za sobom neizbrisive tragove, jer ste svi divni i za mene podjednako vazni, ne samo zbog toga sto umete da saslusate, odnosno citate ono sto ja pisem, vec i zbog toga sto vi stvarate, sto razgovarate, a ne ogovarate i nista vam nije strano.

Draga Majra, neki put srljajuci nesmotreno pogresim, pa recimo ne pogledam kada je napisan tvoj post i desi se da istog dana i ja nesto napisem, pa onda ispadne nekulturno sa moje strane, pa kada vidim da sam pogresila bude mi zao. Evo nocas, dok sam pisala nisam videla na catu da si me pozdravila, oprosti zaista nisam tog momenta videla cat, da ne ispadne da samo cutim. Znam da ti u isto vreme radis mnogo stvari i ujedno si na catu i divim ti se, zato nikada ne ocekujem, niti me to ljuti ako mi se neko ne javi. Volela bi beskrajno puno da komentarisem sa tobom jer jos nisam videla nekog tako svestranog, ljubaznog, ko ima i neverovatan smisao za humor. Veruj mi ja tvoje postove gutam ocima i hranim dusu, pa se ponekad zanesem i nesto pogresim, ali nisam dobila grdju vec samo pomoc.

Nekako kada vidim tvoje ime , kao da osecam sigurnost. Da budem iskrena, nikad nisam volela cat , ali od kako si mi prvi put pozelela dobrodoslicu na catu, ja nemogu a da ne pogledam sta ima ili da pozdravim sve te ljude koji su divni i sa kojima se lepo ispricam. Hvala ti na tome!
Samo za Majru...! Desanka Maksimovic

Dodji, Sunce, sutra opet rano,
i na prozor kucni prvo meni.
Dodji, Sunce, sutra razdragano,
treba seboj beli da mi nikne,
treba ruza da mi porumeni,
treba prkos da otvori oci,
da podignu glave suncokreti.
Ustani, Sunce, sutra rano,
treba ti se visoko peti.

Doživljavam raznolike susrete u ovoj našoj oazi, jedni samo zagolicaju trenutak i prodju kao lahor, drugi se uvuku nečujno kao što dan udje u sobu i ja kao sa starim znancem nastavljam ćaskati iz dana u dan. Za stare znance nije neuobičajeno da se nečuju i mesecima jer, reka života ljude odvodi drugim ljudima ali srca zauvek ostaju kod prijatelja. Puštamo iz sebe reči i tek kada nam se vrate kao eho, vidimo šta smo uistinu rekli.

Držim u ruci ovaj dar i mislim se koliko si noći ukrala od sna da bi meni cipelicu ružama nakitila... Drhti u meni svaki listić. Neme suze mi se kotrljaju niz lice, u cipelici od svilenog konca jedno drugarstvo gazi daljine. Hvala Malenka što si me pustila u srce.

Učini li vam se ovaj život kao genijalna igra od ja i ne-ja, ili od svetla i tame il’ promišljate kako je ovaj život jedna divlja borba gde gazimo djonom jedni druge zarad ciljeva koji su ako ćemo po istini besciljni – evo zagrabite ovde u Inter -caffeu iz raskoši emocija koliko hoćete, ištite dokaze od raskošne gospodje prirode i ona će vam na ovom mestu napuniti ruke istinom.

No, kada zasitite svoj um filosofijom, ućutkajte razum i srce i dušu. Mirujte u tišini sa svojim naramkom istine. Najedanput iz neke od ovih dubina prolomiće se kao primalni krik protest. Razum je samo sluga duše. Slugu je lako "isplatiti", ali gospodara nije lako nahraniti.

Koliko imate očiju ili hodajućih srca oko vas koji hrane vašeg gospodara? Upravo pobrajam poimnece sebi u bradu one sa kojima se zdravim svaki dan srcem i gledam u prste samo jedne ruke. I ako ne imenujem one što me krvlju vezu, brojim jedan, i evo mučim se... ima li dva?!

I onda zavrtim kaleidoskop Inter-caffe foruma i brojim, gle raskoši, i uviru i izviru imena, srca, reči i savijaju se u klupče i kao kakvo mladunče ležu na moj dlan, to je valjda tačka preseka linija života, sreće i srca. Svako srce, svaki nik, svako ime raskošno ali, ni jedno osebujnošću ne prevazilazi raskoš zajedništva.

I dok vrtim kaleidoskop izranjaju mi Lidijine reči, reči makedonske poslovice koje joj ostavio otac u amanet:

"Liži me koga sum gorak, koga sum sladok možam i sam da se lizam.“

Preda mi ih i reče - "prevedi si sama."

Razumevanje, značilo ono i nevericu, i ćutanje, i radjalo hiljadu upita je jedini put. I ja vama koji čitate upravo ove redove kažem: prevedite si sami.

Samo strpljenjem srce će dobrotom porušiti sve što nas udaljava od ljudskosti, a srcu - njemu prevod zasigurno ne treba. I od kore bostana se napravi slatko ako čekate dovoljno dugo da se ušećeri srce.

Trebamo jedni drugima i gorki i slatki – samo tako smo čevek čoveku, samo tako smo blistavi staklići u kaleidoskopu humanog življenja. Ostavite kantar bar ovaj put u neki ćošak, život nas broji svaki dan u fakta, kada ljudi mere štapom Bog meri svilenim vlaknom.

Ovaj put recite tu običnu reč "možda" i ne beležite nista, sve predajte zaboravu.

Možda ćemo se zaista sećati nekih trenutaka,
Možda jednom skupa uz kafu,
Možda jednom uz smeh
Uz pesmu sigurno jer, uplelo nam se korenje duše ovde.

Na današnji dan, pre tri godine, je na ovo mesto pao jedan zrak svetlosti i zadržao se tu. Obasjava ono što je zatekao, svetli u daljini kao svetionik u noći, iskri u oku kao ponovo probudjena nada.

Bljesak je ono svetlo koje prasne u mraku pa nestane, dan je ono svetlo koje se pojavi ujutru, pa se uveče ukloni. Svetlo koje prati odlazak i krasi povratak, svetlo koje s tobom ide uvis i pada dole, svetlo nežno u očima i plameno u grudima, to je večito svetlo, zarobljeno u srcu kuca.

majra, hvala ti što si sa nama.

Kako prolaze dani sve vise i vise i sve brze, ovde kao da je vreme stalo. Stalo za ono lepo, za mudrost, ljubav, feng sui, najlepse stihove, prijateljstvo. Sve se to krece. Ide od jednog do drugog. Sve to primam sa ovog divnog mesta pa treba tako i da dam. Naucila sam ovde da se treba otvoriti drugima. Onaj ko se otvori ljudima nikada vise ne poznaje samocu.

Ovde izvor tece bez prestanka. Izvor pravih vrednosti duha, izvor ljudskosti. Treba umeti razumeti svakoga. Za to je potreban dar. A ljudi na ovom forumu poseduju taj dar, talenat. Ne mogu nabrajati koliko sam zahvalna za sve sto mi pruzate. Bila bi to poduza lista. Ali nikada necu zaboraviti Majrine reci "dobro dosla", njenu sposobnost da mi u pravom momentu da stihove "zeleno, volim te zeleno " i svu njenu podrsku i pomoc u svakom mom poduhvatu.

Ponekad dani budu sivi, ali zato ja imam mesto gde cu naci ono sto mi treba. A sta treba coveku kao meni? Topla ljudska rec, stihovi, muzika, dugine boje. A sve je to majra, Mikica, j@, Lidija i naravno Gale. I jos puno njih, neka mi oproste koga nisam spomenula. Ljudi smo i svi imamo svoje mane i vrline, ali ovo je jedino mesto za koje znam da ce me sigurno razumeti kao i do sada i da ce mi nesebicno davati.

Ovo mesto dozivljavam kao duhovni kolektiv, prijateljstvo, razmenjivanje mudrosti i ljubavi. Uzimanje i davanje. Biti uvek podstaktnut i podrzan je zaista retko. A ja sam srecna jer to uvek imam, ovde na ovom mestu. Probudjeni su mnogi snovi. Neki su cak i postali stvarnost.

Najstvarnije mi je to sto znam da postoje ljudi koji podsticu moj unutrasnji rad. Rad na sebi. Ljudi koji rasejavaju inspiraciju. Ljudi sa kojima mogu slobodno razgovarati i svaki razgovor ce mi biti drag i svaka kritika korisna.

Svakako da je potrebno mnogo rada i vremena da bi se nesto postiglo. Divim vam se na strpljenju koje imate za sve. Osetila sam jednu zivu bitnost koja me veze za vas, koja me osvetljava, prociscava i kad zapne daje podrsku. Ne mogu samo tako da kazem hvala. To je veoma mala rec naspram onog sto konstantno dobijam.

Zelim da delim sa vama, kao sto to i vi cinite. Zelim da ovo mesto traje i postoji uvek. Zelim da ovaj kutak svakoga dana bude sve veci. Odavde se siri ono sto je najpotrebnije ljudskom bicu, a za mene je to ljubav, mudrost, prijateljstvo, feng - shui.

Hvala vam sto postojite!

Čovek se radja sam.

Mada ima neki karakter i posebnosti, kao recimo što ih imaju brašno, šećer, so.

A kad duneš u brašno, znaš kako se ono rasprši. I kad je vlaga, znaš kako se so stvrdne. Da ne nabrajamo...

Onda čovek traži druga, ide putem i predstavlja se.

I kad ga drug prepozna, i prizna, onda postaju nešto.

Kad se recimo neko brašno i šećer prepoznaju i priznaju, onda nastaju kolači.

Zato su dva "f" u "Inter CAFFE".

To je opomena: samoća je jedina stvar koju možeš naći i kad je ne tražiš.

Imati nekog velikog i svog, san je sigurno svake osobe. Učiniti svoj maleni svijet blještavim i okupanim srećom nerijetko je cilj koji izgleda kao nemoguća misija. Medjutim, stvari često nisu onakve kakvim se čine, pa tako i ono nemoguće postane odjednom dio naše svakodnevnice. Zvuči prilično čudno, zar ne? Možda. A ako vam pokažem jedan dvorac na čijoj kapiji stoji natpis „Inter CAFFE“? Postoje ljudi koji srcem dotaknu svoj san.

Pričati tišinom, pružiti podršku svojim jednostavnim postojanjem, napraviti praznik od običnih dana mogu samo oni koji sa trepuški prosipaju zvijezde. Stati u njihov pogled, biti obuhvaćen njihovim mislima, zagrljen toplinom duše više je od obične sreće.

Ovaj svijet nosi svoju težinu, razvlači je nad nama ponekad grozno prijeteći kao olujni oblak. Ali, saznanje, osjećaj da imate u oluji svoje tajno skrovište, jednostavno je mir u koji se u cjelosti umotamo… kao dijete prigrljeno nježnošću majčinog srca. Taj zagrljaj veličina je u koju stane ljepota svega univerzalnog što može povjerenjem, ljubavlju i razumijevanjem da izraste medju ljudima.

Praznični dani znaju onako, nesmotreno, rekla bih, uzdrmati djeliće naših duša skrivene i od nas samih. Za posljedicu to može donijeti neke nerealne strahove i sumnje… Ne želim vama ni sebi dopustiti taj nezahvalni luksuz drijemanja i lamentiranja nad „onim nekim danima“ sa glavom pokrivenom providnim rukama. Ono što želim jeste istaknuti lice jednog ljepotana, ovog dvorca, u kojem je jedina pisana zapovijed osmijeh, a sva nepisana pravila zahvaćamo iz velike činije znanja i dijeljenja, radosti i igranja, razgovora i savjeta, slušanja i razumijevanja.

Biti dijelom poduhvata zvanih 'podmetnuti srce krišom' i 'uvući se tiho pod kožu' bogatstvo je koje se pažljivo nosi svuda sa sobom, kao medaljon skriven u njedrima, u kojem su sklopljene želje i nadanja, ciljevi i njihova ostvarenja.

Hvala srcima koja tvore ovaj dvorac. Hvala za svu svjetlost isijavanu dvadeset i četiri sata dnevno tristo šezdeset pet dana u godini; kroz prizmu te svjetlosti život nosi pravu boju postojanja.

Sretna Godina Nova Voljenima! : )