Djordje Marjanović - Moje ludo srce

Djordje Marjanovic, Velikan, ne samo u muzickom smislu, vec u svakom drugom koji opisuje Covjeka. Drago bice koje toplinom plijeni i sjajem svojih tamnih ociju udjene u srca svakoga od nas radost i podrsku, kao diskretni drugarski mig. Pjesme i muzika obiljezile su brojne zivote, ali nikad i niciji ovako kao zivot gospodina Marjanovica. Porodica i prijatelji uvijek su bili uz njega, nisu ostali po strani, vec u sredistu price. Rijetka osoba ciji je cijeli zivot jedna putujuca pjesma: red strofe, red refrena, red ljubavi, pa red srece… tako do danas.

Veoma važan deo mog života činili su djokisti, moji prijatelji - kaže Djordje. (...) Kako da ne, kada su oni bili verni pratioci svoga ljubimca gde god da je išao. Uvek ispred ulaza zgrade u koju bi ušao stajali su djokisti koji su čekali svog idola. Čak i ispred njegovog stana uvek je stajala grupa koja je čekala da izadje. Pa i noću. Kad je kretao na turneje ili koncerte u mestima Jugoslavije, telefoni su bili zauzeti do usijanja, jer su se djokisti, često uprkos njegovim zabranama, dogovarali sa istomišljenicima iz mesta gde Djordje gostuje, da obezbede karte, gde da se nadju, ko će kod koga da spava... Stalno su bili uz svog Čoveka.

Priču o djokistima i snazi veza koje je Djordje stvarao, kao i mnoge druge priče u vezi sa sjajnom karijerom kojom nas je Djordje Marjanović počastio - naći ćete u knjizi Moj život.

Da se radi o veličini kojoj nema premca na ovim prostorima, govori i ovih par rečenica naprijed. Čast koju su imali djokisti vremena u kojem je Djordje bio u usponu karijere, možda kasnijim generacijama nije pripala na takav način, ali se zato Djordje potrudio svima nama, novoj generaciji djokista, ostaviti poklon, baš kao biser uvijen u mirisnu, ukrasnu maramicu, ljubomorno čuvanu u lijevom džepiću košulje, uvijek opeglanu i čistu... Poklon – u koji su stale iskrene emocije čovjeka koji je svojim osmijehom pokucao u mnoge domove, čovjeka koji je pjesmu rodjenu duboko u njegovom biću tako nesebično darovao.

Eto to je naš Djordje... U knjizi on sam, ali i uz pomoć svojih bliskih prijatelja, priča o svom djetinjstvu, služenju vojnog roka, anegdotama koje su pratile njegovu mladost, teškim gubicima, ljubavi prema babi, sestri, studiranju u Beogradu, raznošenju mlijeka, prijateljstvima, djokistima, braku sa Zlatom, braku sa Eli, i nadasve, svom najvećem uspjehu u životu: o svojim kćerima Nataliji i Nataši i sinu Marku. Da, i karijera je ono što o čemu se priča u knjizi, karijera koja je jedinstveni fenomen ne samo Jugoslavije, već i Sovjetskog saveza, to je bila ona zlatna kruna koju je Djordje ponio još kao dječak, a da je nije bio ni svjestan. Milioni prodatih ploča, mnoštvo nagrada, bezbroj iskrenih srca koja su kucala kao jedno - pečat su njegove karijere. U istoriju pop muzike svojim se glasom, stihovima, scenskim nastupom, Djordje Marjanović upisao sam, i to platinastim vezom.

O bilo kojoj vrsti ljubavi da govorimo, kažu da svaka ipak stalno traži novo, i novo, da je treba njegovati, održavati lijepom i specifičnom, osvježavati je svakim danom... Svoju ljubav koju ste stvorili prema Djordjevim melodijama, koju ste godinama njegovali, ovom ćete knjigom sigurno osvježiti, ojačati, učiniti još jedinstvenijom i posebno posebnom.

Prva gramofonska ploča Djordjeta Marjanovića "Ko nekad u osam" izdata je 30.10.1959. godine, od tada u godinama koje su dolazile nizale su se pesme i albumi kao brojanica, imao je hrabrosti i sposobnosti da u svoj izbor uvrsti i svetski poznate pesme. Svojom bogatom diskografijom je podigao muzičku kulturu našeg prostora na jedan suptilniji i kvalitetom viši nivo, a na svojim visoko profesionalnim nastupima na kojima je u zanosu i sako bacao u publiku proterao jeftine emocije i ostavio u amanet svima koji izadju na muzičku scenu: autentičnost i pesma koja žubori sa izvora duše jedini je put do srca publike.

K’o nekad u osam

Podnevni sat, blago septembarsko sunce kupa asfaltnu stazu tiho kao da ne želi da naruši svečanost koja se osetila u vazduhu. Približavamo se beloj niskoj metalnoj kapiji, a ja puna od nožnih prstiju do temena neke maglovite strepnje koja se meša čas sa radošću, čas sa nevericom. Uzimam u ruku kvaku i osetim začudno toplinu metala na dlanu, iz misli me prenuo glas:

"Dobro došli prijatelji!"

Odlican.com,Radmila Stnkovic; album Djordje Marjanovic u Inter-CAFFE-u

Kroz žute i rumene zrake koji su promicalie krošnjom stoletnog oraha ugledah na pragu kuće našeg domaćina - gospodina Djordjeta Marjanovića. Požurismo u susret i u tih nekoliko koraka gotovo da sam čula sa nekog starog radija u srcu: "Ko nekad u osam i sad zviždim ulicom tvojom, kad stanem sad pod prozor tvoj, i ma da znam nisi tu, čekam kao u snu..." Srdačan stisak ruke i osmeh koji je okupao srca učinili su svoje – zagrlili smo se kao neznani a znani prijatelji, koji su pesmom živote uvezali. Bez ikakvog uvoda pozvao nas je da sednemo tu ispod krošnje sa takvom ljubaznošću kao da se radi o slučajnom, privatnom susretu.

Pod krošnju se slila atmosfera toplog ljudskog prebivališta koje srećnom skromnom čoveku daruje onaj mir za kojim mi stalno tragamo a teško ga ostvarujemo. Ovo stoletno stablo sigurno pamti dečiju bezbrižnost i radost izlivenu u rodnoj kući, pa šumi kroz svaku reč koju gospodin Djordje izgovara.

Dok sa upadljivom živošću priča o danima mladosti u očima mu blista iskra kao da je sazdana od svih aplauza koji su pratili njegove pesme, vrcava, razborita a u isto vreme i setna i drhtava - iskra ljubavi. Ali kao čovek nenaviknut da vreme ispunjava govorom već pesmom, brižno je nastojao da sasluša i našu priču mirno, samosvesno i uvek uz osmeh. Uz domaćinsko posluženje priča je kao ptica letela čas u prošli vek na binu Opatijskog festivala, čas u kutak na ćošku Interneta u naš Inter-caffe. Stoletni orah je postao vremeplov za put ljubavi i gde god je ona ostavila pečat nama se ukazivala nova polazišna stanica za razgovor. Listamo album, svaka slika jedna priča a lišće šumi o ljubavi: "potraži me u predgradju, poljubi me u sećanju..."

Slušajući kako se prijateljstvo brižno neguje na Inter-caffe forumu, koje je i potaklo moju želju da sretnem gospodina Djordjeta, čije se stvaralaštvo medju članovima duboko poštuje, je vidno ganulo našeg domaćina koji je s poletom uzeo olovku da pošalje ono što je za sve "Djokiste" dragoceno –autogram.

"Vaš Djordje" - za nas je ulaznica u vremeplov. Skuvajte kafu, pustite na svojim računarima koji su nam upleli životne puteve "Milord" i zapevajte našem Milordu – Djordjetu Marjanoviću.

Ime mi je... Ne. Ona me je zvala Milord.
Možda zbog bogastva ljubavi kojom sam je obasipao...
Možda... možda zbog sjaja kojeg je našla u mojim očima
(da se noćima kupa u njemu).
Ne znam zašto.
Tek... ja sam za nju, bio uvek, i samo - milord, milord...

Pružajuci mi tople ruke gostoprimstva i prijateljstva, po ko zna koji put u životu, Đorđe je davao sve od sebe sa radošću, ljudskom toplinom. Veliki čovek, kult ličnosti, velik je u svojoj bezgraničnoj jednostavnosti i velikodušnosti. Dok smo sedeli i pričali pažljivo me je slušao o mojim prijateljima sa Inter CAFFE Foruma, o toj zajednici divnih mladih ljudi koji čuvaju tradiciju svega lepog, vrednog i originalnog, odolevajući duhu vremena baš kao što je i on sam to činio i još uvek čini. Gde topla ljudska reč vlada unatoč vremenu otuđenja.

Ono što se oseti u Ðordetovom prisustvu, je neverovatan smiraj i bliskost čoveka sa čovekom, pun topline. Njegove oči i osmesi su mi govorili sa radošću koliko mu je prijatan razgovor i da nastavim da mu pričam, jer kako kaže voli da čuje. Kroz priču i smeh kao da me je za jedno popodne proveo spontano kroz čitav svoj život, mašući mi da dođem da mi pokaže svoje bogatstvo, jedan život, koji nije bio ni lak ni težak već jednostavno život čoveka koji je bio borac i nije dozvoljavao raznom kamenju spoticanja u životu, koji obično umeju da spotiču, da ga zaustave. Bio je svoj kao i sada, od rane mladosti.

Imao je specifičan glas, pesme i muziku sa svojim pečatom. Jednostavno originalan u svemu, od početka svoje karijere, kada je na prvom nastupu zavrnuo rukave sakoa jer mu je sako bio veliki, ostali pevači su tada stajali mirno pevajući. Tada sam shvatila još jednu važnu stvar da je ključ uspeha u životu na bilo kom polju, biti originalan i svoj.

A, onda je usledio neverovatan osećaj sveprožimajućeg ushićenja, otvorivši vrata svojih uspomena Ðorde mi je pokazao svoj život, bez reči, sve je bilo u slikama i onoj čuvenoj pesmi:

Ko nekad u osam
I sad prođem ulicom tvojom
I stanem sad pod prozor tvoj

Ko nekad u osam
I sad zviždim ulicom tvojom
Kad stanem sad pod prozor tvoj.

I mada znam nisi tu, čekam kao u snu
Mislim, negde u daljini čućeš ti
Te kišne kapi na oknima, zadnje suze dve
U očima zaboravljeni sni...

Samo što u tom momentu u njegovim očima nije bilo zaboravljenih snova, raširio je ruke okrećući se rekao mi je: "To sam ja." Kroz svaku njegovu fotografiju kao da sam proživela deliće trenutaka iz njegovog života. Svaki detalj, poklon prijatelja, posvete pa čak i stare fotografije rodbine, sve se sručilo u moju dušu kao jedno ogromno bogatstvo, jer je u pitanju čitav jedan život i to ne običan, već onakav kakav bi trebao svako živeti. Ne po cenu slave.

Ðorde je jedan divan, veliki čovek koji je na vreme shvatio da mu je život dar i da ga treba živeti najbolje što se može, ali uvek biti svoj i originalan, pa čak i u suzama, osmehu, izražavanju osećaja, pesmi. Shvatih da je i u tome njegova veličina.

Tog jesenjeg popodneva se u mnogome jedna duša i srce velikana naše muzičke scene Đorđeta Marjanovića, otvorilo i ko zna koliko puta zaigralo od radosti slušajući o tome kako se njegova muzika sluša i deli među puno mlađim generacijama.

Naš Đorđe

Uvek Vaš Đorđe, izgovorio je držeći ruku na grudi kraj srca. Ono što sam videla iz njegovih očiju one suze radosnice i oduševljenje što ga još uvek posećuju i vole mladi ljudi poput nas, pleni svojom umilnošću. Pružajući tople ruke prijateljstva, pružao je tog popodneva svoje srce na dlanovima.

Spreman da otvori i najskrivenije mesto u svom životu, ili je to mesto čitav njegov život. I sada se pitam, da li je moguće da postoji čovek takve blagosti koji se tako jednostavno i lako nasmeje isto tako lako i elegantno pusti suzu radosnicu. U njegovim očima kao da nema ni trunke tuge i tihe sete, u njegovim očima i ako crvenim suznim još uvek se vidi život i želja za životom i pesmom. Očekivala sam svakog časa da će zapevušiti neku svoju čuvenu pesmu.

Sa njim se toliko puno može razgovarati kroz osećaje i doživljavati pogledima i onim sjajem iz očiju nasmejanih. Ta jednostavnost čoveka, a velikana, jača je od bilo koje slave. Ipak svojim postupcima i odnosu prema svojim uspomenama iz života koje čuva duboko skrivene kao krst srca, samo njegovog, uspeo je da prenese isti osećaj i meni.

Dao mi je jasno do znanja da je tajna uspeha u originalnosti, bezgraničnom deljenju sa drugim ljudima, poštovanju prema svakom čoveku. Takav je bio čitavog svog života. Skidajući mi sa zida svoje fotografije iz mladosti i davajući u ruke, činio je to bez suzdržavanja i razmišljanja. Vođen svojim srcem kao i uvek, činio je svaki pokret nesebičnosti da pruži nešto od sebe. Iskonski vođen srcem. Kroz dušu mi se prostrla njegova pesma

Moje ludo srce nikad nema mira
Sve brže, brže, brže kuca
Kada muzika svira
Celog svog života
Ko u nekom letu pevao sam pesme
Celome svetu sam i u letu.
Jer, nije bilo noci. Nije bilo dana
da u meni nisu bile.
Lazarela i Romana.
A kad bih od umora bar malo zaspao.
Srce bi zalupalo. Još nisi dosta dao.
To moje ludo srce.
Za pesmu sve će dati.
I negde na tom putu. Zauvek će stati...

Vremeplov kroz dušu

Razmena topline, ljudskosti i prijateljstva u dvorištu našeg domaćina Đorđeta uzela je maha pod stoletnim orahom. Vreme je tako brzo proticalo uz priču kako je prvi put u svom životu bio gurnut pred mikrofon, na svom prvom nastupu i kako mu je tada odelo bilo toliko veliko, jer nije bilo njegovo već pozajmljeno za nastup, te je morao zavrnuti rukave i nogavice što je kasnije postao modni brend, tada je otpevao jedine dve pesme koje je znao, bile su to pesme "Mulen ruž" i "Usamljeni Gaučo". Bilo je to davne 1954 godine kako kaže kada je prateći kolegu na audiciju pevača zabavne muzike koju je organizovalo udruženje džezista Srbije i sam prvi put zapevao pred mikrofonom.

Tada ga je Dušan Vidak tadašnji sekretar udruženja dzez muzičara pohvalio. Prvi put je tada osetio snagu gromkih aplauza publike i njegovo srce je odmah znalo. Posle dugog niza godina traganja, menjanja poslova koje je morao raditi kako bi preživeo i ako diplomirani farmaceut nije se mogao pronaću u tome. Naš vremeplov je prekinuo glasić njegovog petogodišnjeg unuka koji je trčkarajući oko nas pevušio jednu dečiju pesmicu o jeseni. Ćutke smo se gledali i slušali ga pažljivo, a da dete to nije ni primetilo. Svatih u tom momentu, svu veličinu i svrhu života po ko zna koji put.

Đorđe Marjanović je bio drugo dete iz prvog braka njegovog oca Svetomira. Njegov rođeni brat Vojislav Marjanović koji je sedeo sa nama, priča priču o Đorđu. Njihov otac je imao solidnu egzistenciju jer je familija Marjanović još u 19 veku izgradila hotel iznad svog restorana Zlatni Rudnik.

Danas se na tom mestu u Kučevu nalazi isti taj hotel, koji je u periodu posle drugog svetskog rata konfiskovan porodici Marjanović i ne zna se šta je dalje bilo dalje i ko su sve bili vlasnici, nismo ni ulazili dublje u tu temu. Đorđe nije upamtio majku ali je zato bio okružen toplinom i ljubavlju svoje bake koja je bila uz njega čak i kada se školovao u Beogradu, i završio farmaciju, postao diplomirani farmaceut.

Od najranijeg detinjstva drugari su mu dali nadimak Kokan. Tako da u Kučevu Đorđe je poznat i dan danas po tom nadimku, za koji se samo nasmeši kada mu se pomene. Njegov brat kaže kako je Đorđe svojevremeno posećivao klubove obožavatelja po Srbiji, rukovao se sa njima, pričao, slikao sa bebama a školskoj deci je pregledao domaće zadatke.

Baš u to vreme Đorđe je bio najpopularniji u Rusiji, kaže da su ga dočekivali kao kralja, na šta se opet blago osmehnuo i pogledao svoju suprugu Eli koju je upoznao na jednom od tih putovanja i sa kojom ima troje dece. Slutila sam da će mo početi razgovarati o njegovom oproštajnom koncertu u Sava centru koji je održan prvog maja 2004 godine, gde se oprostio sa publikom te sam skrenula temu u drugom smeru, jer nisam želela da dođemo još do kraja priče. U toplini tog jesenjeg Sunca odzvanjala je u meni pesma Hvala vam prijatelji.

Hvala vam prijatelji

Skoro će ne znam, koja već ,kako sam stao prvi put,
Pred vas, pred vas, pred vas
Skoro će ne znam koja već, kako sam zapevao ja,za vas,za vas ,za vas.
Koliko godina ko zna,s ljubavlju slušali ste vi,
Moj glas moj glas,moj glas
Da mnogo godina je to i ne bih izdržao ja
Bez vas, bez vas, bez vas.

Hvala vam prijatelji za trenutke sreće,za svako svama divno provedeno veče
Hvala vam što ste mene prijateljem zvali i kad je teško bilo snage ste mi dali.
Hvala vam prijatelji za trenutke sreće,za tople osmehe aplauze i cveće.
Hvala vam što ste mene prijateljem zvali i što u pravom času ruku ste mi dali.
Skoro će ne znam koja već I ko zna koliko ću još,
pred vas, pred vas, pred vas,
sav život želite li vi, pevaću prijatelji ja, za vas za vas za vas.

Hvala vam prijatelji za trenutke sreće, za svako svama divno provedeno veče
Hvala vam što ste mene prijateljem zvali i kad je teško bilo snage ste mi dali.
Hvala vam prijatelji za trenutke sreće, za tople osmehe aplauze i cveće.
Hvala vam sto ste mene prijateljem zvali i što u pravom času ruku ste mi dali.

Ovoga puta bilo je to Hvala vam prijatelji, zato što je osetio toplinu i bliskost, sa nama i još puno mladih ljudi koji ga poštuju i vole, dele njegovu muziku. Iz očiju mu se videlo hvala što ste tu prijatelji. Divan je osećaj biti prijatelj ili se bar tako osetiti prijateljem jednog divnog velikog čoveka kao što je Đorđe Marjanović.