Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina

Uspavanka na domaku svitanja

Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.
Ima nekadm
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore …
Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.
Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.

Hodajuci na rukama - XV, XVIII, XIX

I ovako je rekao:

"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože,
da bi vam od svega ostalo tek nekoliko reči,
oljuštenih i čistih, lišenih nepotrebnog.

Sve teze se odlučujem na upotrebu govora.

Velika je to smelost i opaka je nevolja,
i beskrajna je slava i čudovisan jad,
usuditi se kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka.
Čvrstina i grč planine. Istrajnost jezerskih
voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca
u semenju.

Sve su to dostojanstva pred kojima sam
postidjen i kad pogrešno slušam, a kamoli
kad pokušam i da ih objavim rečima.

Govor je opasna umetnost.”

A zašto nam je potrebno da znamo svetle
reči?

"Da ih u sebi nosimo, prostodusne i smirene,
kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude”.

A koliko je potrebno takvih istinskih reči
da se ispuni život?

"Deset. Mozda čak dvanaest. Ko shvati tih
dvanaest reči, uspeće da odabere na kraju
onu najsvetliju i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."

A zasto nam je potrebno da znamo najčistiju
reč?

"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja.
To je jedini ključ kojim se može otvoriti
najtvrdja stvar na svetu”.

Proveo sam dve nedelje kao u blistavom
bunilu, trudeći se da izdvojim bar
nekoliko reči za koje doista verujem da su
neukaljane.

Prvo sam rekao : majka. I ponavljao: majka.

Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od
svetlosti, odlučih da je progutam kao
malenu semenku i sačuvam za sebe.

Da je nikada vise ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokusao da me misao o njoj
provede kroz kamenu liticu.
Udario sam čelom i pao licem ka zemlji
sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile
otečene i rovite.

Onda sam rekao: život. I rekao sam: sloboda.
Ponavljao sam te reči.
I kad mi se učiunilo da imam u ustima svetlost,
odlučih da ih progutam kao zalogaj saća
i sačuvam u sebi.

Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu
pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim
ustima vatre.

Govorio sam zar, i desni su mi bile u plikovima
i ranama.

Izabrah jos neke reci. Dugo sam ih ponavljao.
I videh da govorim meso i da govorim
dim. I videh da govorim kisu i da
govorim korenje.

Skoro sam se udavio.

I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu
sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija.
Rec: ptica. I rec: hleb. I sreca. I ljubav.
I istina.

Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego
mome značenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne,
tu gde počinje osmeh.

Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo,
bar u svoj neuki um?

Amsterdam

1.
Ovaj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvari bokove i muče po ostrvima, zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.

2.
Kapetana sam bacio u more, iskrcao sam posadu, i sad na svoju ruku napuštam zagađene dokove, gladan bezbroj drukčijih strana sveta i žedan najdaljih luka.

3.
A tako je dobro što nisam otputovao, na primer, fijakerom niz drum stari, ili se dosadno lupao u vozovima, zevajući u jednolike stanice uz prugu. Jedan brodolom više ili manje - to ionako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

4.
Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. Nikome nisam kupio srce od kolača i nikom oči pozlatio.

5.
A to što sam ponekad, u tišini nečijih obala ili stanova, bio neverovatno nežan, nežniji nego svi aprili, ja sam to mozgom platio, i krvlju stostruko preplatio.

6.
Ovaj život je veliki i bezazleni brod, a ja zagrcnut od vazduha i pića, kuvam ručak u kompasu i nikako mi ne priliči da noćim u istim lukama.

7.
I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu iz prošlih i budućih krvoprolića, preobraćen u ludu, u pesničku životinju, koja sve pipa u snovima, a mašta samo rukama.

photo: flickr.com - by gregoriamcgregor

Poraz jedne zvezde

Photo by hpebley3, flickr.com

Moj umor potice od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena, vidis kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija, te da nista ne pocinje od tebe i da se u tebi nista ne moze zavrsiti.

One ti kazu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih nasih okeana sto su bili.

Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu...

Izmisli, vicu mi one svojim zutim glasovima obojenim sa nesto malo crvenog, izmisli, vicu da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.

I jos mi vicu: zar mislis da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora?

Zar mislis da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar mislis da stvarno mozes biti nesto drugo nego sto smo mi bili od postanka?

Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrcu. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.

Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao sto ce jednog dana svetlost mojih snova doci do nekog drugog i dotaci mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.

Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu jos da umrem, iako mi svaka stvar koju srecem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato sto mirisem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja nice oko panjeva, na tisinu... Stvarno, mirisem na tisinu.

Onda: uhvatim sebe da je sve to vec nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskezenost, bila je dobrota i zlo, puzevi, skoljke, ljigavost riblje koze, sve je vec jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, dise, ide nekuda i posle mi se mrtva vraca.

Zaklopim oci. Ali to ne znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo moze biti siromasnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiji, ali ne i za njenu svetlost.

Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
Neka nova planeta koja tek raste iz pramagle.

Kad bi jastuci progovorili

Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.

Srecom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao ladje, velike bele ladje, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu. U zoru te dovedu, i zna se: sve je u redu...

Photo: odlican.com