Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Misli - Milorad Pavic

Čovek sa srcem punim ćutanja
i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti isti!

Vaskrsenje - L. N. Tolstoj

Stvar je u tome - razmišaljao je Nehljudov - što ovi ljudi priznaju za zakon ono što nije zakon, i ne priznaju za zakon ono što je večni, nepromenljivi, neodložni zakon koji je sam Bog ispisao u srcima ljudi.

Zato se i dogdja da mi je teško sa ovim ljudima - razmišljao je Nehljudov - Ja ih se jednostavno bojim. I zaista su ti ljudi strašni. Strašniji od razbojnika. Razbojnik ipak može da se sažali - ovi pak ljudi ne mogu da se sažale: oni su osigurani os sažaljenja kao ovo kamenje od rastinja. Upravo zato su i strašni. Kažu da su strašni Pugačovi, Razini.

Oni su hiljadu puta strašniji - nastavi on sa razmišljanjem - Ako bi se postavio psihološki zadatak: na koji način da se postigne da ljudi našeg vremena, hrušćani, humani, jednostavno dobri ljudi, vrše najstrašnije zločine ne osećajući da su krivi, onda je moguće samo jedno rešenje: potrebno je da baš bude ono što jeste, potrebno je da ti ljudi budu gubernatori, upravnici, oficiri, policajci, to jest da, prvo, budu uvereni da postoji takav posao koji se naziva državna služba, u kojem se može postupati sa ljudima kao sa stvarima, bez čovečnog, bratskog odnosa prema njima, a drugo, da ljudi budu toliko vezani za tu istu državnu službu, da odgovornost za posledice njihovog postupanja s ljudima ne pada ni na kog posebno. Izvan tih uslova u naše vreme nema mogućnosti da se vrše tako strašna dela koja sam upravo danas video. Stvar je u tome što ljudi misle da postoje situacije u kojima se prema čoveku može postupati bez ljubavi, a takvih situacija nema.

Sa stvarima se može postupati bez ljubavi, obarati drveće, praviti cigla, kovati gvožđe: ali sa ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se sa pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takvo je svojstvo pčela. Ako se sa njima ne postupa bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i sa ljudima. I to ne može da bude drugačije, jer je uzajamna ljubav medju ljudima osnovni zakon ljudskog života.

majra 

Site Admin

Put ljubavi - A. De Melo

Razmislite o osećanju koje se javlja u vama kada vas hvale, obasipaju vas komplimentima, kada uvažavaju nešto što ste uradili, kada vas prihvataju kao ličnost. Mislite zatim, s druge tačke gledišta, na osećanja koja se bude u vama pri zalasku sunca ili u zoru, pred lepotom prirode uopšte, ili kada čitate neku knjigu ili gledate film kojima se potpuno prepuštate. Uporedite ta osećanja sa onim što ste osetili kada vas hvale - sa osećanjem koje, u suštini, potiče od "samoveličanja", od "samouzdizanja", što su tzv. "spoljašnja" osećanja, dok osećanja druge vrste potiču od "samoostvarenja" - to su osećanja duše.

Razmotrite sada vaša osećanja prilikom nekog uspeha, kada nešto postignete, pobedite u nekom takmičenju, dobijete neku opkladu ili se istaknete u nekoj diskusiji. Uporedite ova osećanja sa radošću koju osećate, na primer, kada ste zaista zadovoljni nečim što radite, radom koji vas potpuno ispunjava, kome se prepuštate svim svojim bićem. Prva osećanja dolaze spolja, a drugo iznutra, kao osećanje duše.

Još jedno poređenje: setite se šta ste osećali kada ste u rukama imali moć, kada ste bili naredbodavac i kada su drugi gledali u vas, spremni da vas poslušaju, kada ste bili popularni. Ovom osećaju suprostavite osećanje intimnosti, ispunjenosti koju ste osetili kada vam je bilo lepo u društvu nekog prijatelja ili na nekom bezbrižnom i veselom izletu.

Na ovoj tački, pokušajte da shvatite pravu suštinu osećanja koja dolaze spolja, ne iz samoostvarenja, već od samouzdizanja. To nisu prirodna osećanja - njih su stvorili vaše društvo i kultura, da bi vas učinili produktivnim i držali vas pod kontrolom. Ta osećanja ne daju vam nikad takvu ispunjenost i sreću kao kad vas zadivi priroda, kada uživate u društvu prijatelja, ili u radu kome se prepuštate. Osećanja koja vam je nametnulo društvo usmerena su na to da izazovu opijenost sobom i kao rezultat javlja se - praznina

majra 

Site Admin

Mali princ - Antoan de Sent Egziperi

I sada, naravno, prošlo je šest godina... Još nikada nisam pričao ovu priču. Kada su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni što me vide živa. Bio sam tužan, ali sam im rekao: "To je od zamora..."

Sada sam se malo utešio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronašao njegovo telo. To nije bilo tako teško telo... A ja volim noću da slušam zvezde. Kao pet stotina miliona zvončića...

Ali evo, dogadja se nešto neobično. Na brnjicu, koju sam nacrtao za malog princa, zaboravio sam da stavim kožni kaiš! Nikada je neće moći da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: "Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? Možda je ipak ovca pojela ružu..."

Ponekad kažem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, i dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.

Ponekad opet kažem sebi: "Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno..." Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...

Velika je to tajna. Za vas, koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije nimalo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedan ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...

Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...

I nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da to ima toliko značaja!

majra 

Site Admin