Slobodan Vukadinovic - Price iz starog Banata

Dvared nagodinu dolazio iz Pančeva Moca Kendler, da doveze za trgovce u selo espap i da sravni račun šta je ko dužan. Nijes on kršteno zvao Moca, neg Moris, al mu mati odmalena tepala Moca, pa onak privatila rodbina i komšiluk i osto pose stim simenom

Čak i za neke špecije, što je imo na lager, oglas potpisivo ko Moca Kendler. Na priliku: “Ništa nema da te brine od ovoga pacov gine! Ispitan i iljadu puta probani Arkanum za trebljenje pacova, kućni i poljski miševa! Garantuje i prodaje na malo i veliko Moca Kendler, Jabučki drum kod Zlatne kruške”. Po tom ga prozvali Moca Pacolin. Od sveg što je davo unovine, Arkanum se najbolje prodavo. A jedared, bogme, stiglo i do suda. Toza Živuljev isporučivo svinje na angro, pa di svinje i tolka rana, zapatidu se i pacovi, onoliko. I ne sam da jedu kukurzu neg i na nazimce udaradu, pa onak Toza štetovo. Pazari on taj Mocin pacolin i reši se bede, al svinje ko beslovesna marva poju i one taj mamac, pas neke potrujedu. Onak Toza digne tužbu, al se Moca branio da nije kriv, ni on ni Arkanum, neg Toza, jel se nije držo recopisa, di lepo piše i srpski i švapski i madžarski, da treba svinje das preteradu u drugu kočinu. Jedva s nekako nagodidu.

Kraljevsku pomadu za ćelave niko nije kupovo, il bar nisu oni što su ga znali. Bio, siroma, ćelav ko bilijarska kegla. A kad ga štruciradu daj sam zoto slaba preporuka, on bi kazo da mu tako baš po volji: nema troška za bricu, ne mora das češlja, samos ubriše sas šnuftiklom i gotov poso.

Neki ga opet zadevali di je mali rastom, a njegova Sofi veća od njega zaglavu, a on se smeje pa kaž: “Ta ite, moliću lepo, toj samo dok stojimo. Kad legnemo, onak se ne vidi.”

Kad svrši poso kod Majstorovića i Bosnića u dućan i špecerajsku radnju kod Jove Škulića, znalo se, ručak u birt kod gospa Mare Racić. Spojidu šes astala uzduž i sednu i zvani i nezvani, a Moca digne prvu čašu p održi slovo: “Da radimo kolko moramo, da rodi kolko da Bog i godina, da jemo i pijemo kolko ko može, al das jedimo – sačuvaj Bože! Neg da pevamo i das veselimo. Ajd, živili!” Pose zatvoridu na birt vrata, Moca mete pred svirce bunt iljadarki i kaž: “Ovolko je vaše, al das zaustavite kad ja kažem”. Za tolke novce nisu stajali do sutra pospodne!

Zdravo sam pazio da na Tucindan ne opravim kaku komendiju, jel mati imala da me isperdaši za makaršta, pa će pose celu godinu da bidem miran i poslušan. Ako tuna prođe brez boja, onak za Badnji dan nemaš brige. Kažedu, ne valja u taj dan deca das bijedu, jel oće pose diziđedu čirevi digod udaru. Al sam dvared fasovo i na Božić.

Jedared na Badnje veče, to me mati šopala, a drugi puta na Svetog Stevana, kad smo išli kod kumova na slavu.

Taj dan do večere lepo prošo. Kad suvatila pomračina, išli s deda-Milom na gumno po slamu, što kažedu dunesemo Božić ukuću. On unapredak, mi za njime. Rastresemo pose slamu svugdi i nastal, a odozgore metemo pokrovac i čaršav. Onak mati postavi večeru. Bila štuka sušena, prebranac, kiso kupus i štrudle sorasima. Ja volo ribu obaška, pa jem ko ala nesita. Kad jedna kos, uprav u resu. Zagrcnem se, oči ovolke, a deda Mila kaže: “Jej kore od leba, to će da protera”. Jem ja leba, sve tolke parčadi, al ne pomaže. Udarim onak u dreku, a mati uzme lampu u jednu ruku pa viče: “Zini, bedo, da vidim di ti zapelo!” I oma s dva prsta mene u usta. Ja manem glavom unatrag, mati strgne i sturi cilindar s lampe. Nise razlupo, sreća, al sam ja opet vido boga Jokinog.

Jelku onak za Božić retko ko kitio, pa ni mi. Al jesu naši kumovi Petronjevi. Bogati, pa mogli. Visoka skorom do štukatera, a na nju trista kriskindli i kojekaki drugi besova. Ta ni naše Švabe taku nisu imali. Na astal grancle, piškote, torte šes vrsti, ne znaš otkud bi počo. Mati mi, pre neg što smo pošli, zapreti das nešalim duzmem dok me trired ne ponudidu.

Kuma Milka nudi, ja se sve skanjeram, a već gledim di je najveće parče, pa kad i treči put kazala: “Služte se”, skočim oma preko astala i prevrnem kanave s vinom na satenski čaršav. Oma sam znao šta će da pasira kad se vrnemo kući, ponak bar dizvadim štetu, uvatim jednu kriskindlu i kako sam povuko, skrjam granu. Petronjevi nisu vidli, al vido otac, pa mi pose i ta kriskindla nanos izasla.

E, pa bracan moj, onak se i pazarilo da traje. Te sonice opravio još deda Steva Vrlić, majstor-Vajin otac, a poglej kake su, ganc nove. Samo s ode malko od štrangi ogulila farba na drvčanik. Sve kako deda Arsa naručivo: salinci bagremovi, sicovi kožni na federe, svud liht žute, s obe strane Švaba Ginter namolovo ruže, a otpozadi dva vranca se spropeli ko naši dva. Bio moler, al što kažedu imo i ruku i oko.

Odonda stojidu u ovu šupu pod ambar. Jedino što deda skido sicove da i ne grizedu mišovi, a i das mi dečurlija ne ibamo na federe... Dok ne padne prvi sneg, a onak nije mogo das kurtališe, dok nas ne prosanka sokakom. Ne da kažem, ta i sam je volo das malo keri. Da vidi svet štas konji ranjeni i šta sonice.

Na ormu okačeni praporci, pa zvonu ko zvonca na Vrbicu. Pose s otimljemo ko će konje distimari i namiri, a bide i kocka šećera i za Lepu i za Đidu.

Ono sankali se mi i onako none naše drvenjače, ali di kad u selo bio sam jedan breg, onaj u Kutinu, pa od nas zdravo daleko, čak u švapski kraj. A bilo tuna i drugi sigri. Opravimo tociljajku od Matine radnje pa sve do Nanjašove kuce. Cigljani flaster, a malo vuče nizbrdo, od ćoške novamo, ravno pas tocilja sam tako. Najbolje u bakandži koj imo, al i kožne opance bile dobre. Sve dok jedared Divna Njanjašova nije zajutra posla na Moravu s obranicom i dve kante, pas oklizne i smane nogu u koleno, pa pose šantala šes nedelja. Oma njena svekrva sunula pepo na tociljajku, a Rada kad došo iz obora budakom sav led razlupo. Malo falilo da bide boja od matere. Bilo sličuganje na Ponjavicu, al retko ko imo sličuge. Te išti Vaji one dve daske za stope, te moli Velju diskuje onu žicu posredi, te vezuj s manilom. Ima i koji su to sami znali, al stariji, već momci, pas odgurivadu sonim štapom, a na vrj štapa jekser.

A tek slikovanje u sneg celac. Sam raširiš ruke i noge pa na leđa, a akoz još manes rukama, onak iziđe slika u sneg ko da si neki anšeo i dimaš krila. Dabom da smo pose bili masni ko moče, al ništa zoto. Znamo dejka nakrjo ogrizine u zidanu furunu u veliku sobu, pa toplo ko u banju. Onak s svi naguramo na banak izmeđ furune i zida pa grejemo ruke i noge. A već znamo, u furunu krompir u gaća il kriške ludaje, tek da nam drži glad do ručka.