Saputnici, poezija - Rade umetnik

U ovoj kamenoj keliji kao da je stvarnost za tren ustupila mesto njenoj viziji. Zar je Milica odlutala u san. Zar se utišalo kapanje vode u unutrašnjosti pećine koju još nije istražila. Da li ona stvarno vidi da joj se ukazuje duh monaha koji se pojavljuje u ovom prostoru. Zar je njen zanos postao dovoljno dubok pa je osetila pravi trenutak. Koja je misao kao nit povezala pa je osetila sebe kao deo te duse. Ili je osetila sebe delom ovog prostora u koji je nepozvana došla i razigrava svoju maštu. Zar u ovom prostoru vidi znake koji ne postoje. Znake zapisane u vremenu, stari trag duše koja je spas potražila u svetoj zemlji za svoje potomstvo. Učinilo joj se da je ugledala nekog čoveka koji sedi na onoj postelji. Oči. Oči su tako nalikovale na oči njenog brata Bože, na oči njenog oca Save. U tim očima je videla sličnost kao kada sebe posmatra u ogledalu i vidi svoje plavo zelene oci tako slične ovoj vodi, sa ovim stenama koje je okružuju i menjaju se da i svaka tačka u njenom oku se menja kako se svetlost igra i prelama preko unutrašnjeg zida pećine. Kao opsednuta, zamišljena, posmatrala je molitvu čoveka koji je svoje brojanice držao u ruci, njegovu monašku odeću i bosa stopala, njegovu kosu vezana u rep. Njegovo lice je svetla bleda maska. Kao da su njene oči se zagledale suvise daleko. Iza kog horizonta se pruža njen pogled. Njegov pogled ne može pronaći ali ovde počinje put koji će preći ona i njeni potomci da izadju iz ove kelije. Kao da je život ušao u te prazne oči i one se ukrstile sa očima koje je očekivala da će se jednom pojaviti na ovom pustom mestu. Kao da je maska oživela. Kao da su se oči u ogledalu prepoznale i neka toplina je ispunila keliju. Kao prvi znaci proleća u vazduhu, svetlost se poigrala i preko njenog lica su prešle iskre koje prelaze oko lica i crna kosa počinje da joj svetli. Poče da isijava plava boja koja se nekad iz crne preliva u plavicastu, pa se sa kose u talasima širi, prema zidovima prostorije i ponovo vraća, dok se sve ne ispuni tom plavom svetlošću kao da sve stene, oba tela, voda se medjusobno utapaju i povezuju sve prožimajući se u toj plavoj svetlosti.
Osećala je sebe u svemu, u stenama u vodi koju je popila. Gde je videla prvi put to lice. U vodi kog izvora? Čije je lice koje se sa njom sastaje u vizijama. Videla je. Ruku koja se podigla, i jedan osmeh. Osmeh koji je bljesnuo je tako poznat. Jevtin. Njene su oči su mu uzvratile i podignuta njena ruka. Isti pokret i njene pune usne u osmeh tom milom liku sa kojim se rastaje, sa kojim se još nije našla, gde počinje put koji će je odvesti gde je sve počelo. U kuću sa kamenim dimnjakom, kameni zidovi, gde sedi za stolom sa jedne strane otac Sava i sestra Zora. Spuštiše se njene duge trepavice, kada se podigoše iz oba plavozelena oka kanuše dve svetle suze i sve je bilo kao kada je tek došla. Voda se slivala sa stene iz malog korita, svetlost se igrala na zidu, žubor vode se prenosio i izlazio kao vecnost iskazana u muzici vode sa odjekom njenih koraka iz pećine.
Sve je govorilo da se nasla u boravištu nekog monaha. U njegovoj isposnici, gde se povakao iz opštežića, života sa drugim monasima u nekoj društvenoj zajednici, svoj samotni svet bude lični kontakt sa bogom kome upućuje svoje molitve. U manastirima se praktikuje posebna ishrana, gotovo da se isključuje meso, osim ribe. Isposnik se podvrgava drugačijem životum zamenjuje svoju udobnost kelije sa isposnicom u kojoj se telo uz post prepušta molitvi. Hrana je više nego oskudna, isposnik može koristiti, plodove ili da ima svoju bašticu u kojoj će zasejati nešto malo povrća. Monasi koji se odlučuju da žive u društvenoj zajednici sa drugim monasima, u opštežiću, veoma retko će svoju keliju zameniti isposnicom. To je gotovo pravilo koje je i danas prisutno u mnogim manastirima.
Nastavila je sa razgledanjem pećine. Kroz siri gotoo kanal, koji je usekla voda prošla je i usla u siru odaju koja se zavrsavala u malom jezeru koje je osvetljavala svetlost njene baterijske lampe. Videla je odakle dopire zvuk koji je stvarao potočić koji se niz stenu spustao i ulivao u jezero. Stekla je utisak da jezero ima svoj dotok ali i svoje oticanje nekim drugim knalima koji su postojali u čitavom kraju u vidu šupljina. Prelivanje jezera je očito nastajalo samo u slučajevima obilnih kiša kada iz pećine izlazi vodeni slap i gotovo se obrušava niz stene koje je voda izglačala i u steni izdubila na nekim mestima rupe dubine do jedan metar. Voda je tada svojom snagom gotovo kao svrdlo kopala prilikom pada i odnela sve stene koje su je smetale na svom putu.
Osetila je neznatno strujanje vazduha iz dubina pećine koja se očiti nastavljala nekim uskim kanalima koje nije imala zelje da istraćužuje.
Vratila se u manju prostoriju i ucrtala na mapi lokaciju pećine i njen položaj u odnosu na manastir. Pećina se nalazila nešto više na brdu u odnosu na manastir. Verovala je da ovo nije jedina pećina koja je služila kao isposnica i verovatno u ovom kraju postoje još neke koje su poslužile monasima samcima da tu zive i upokoje se u Bogu.
Napustila je ovo mesto tek kada je napravila dovoljno snimaka pa se uputila prema jednom prirodnom mostu preko koga je presla i nasla se na jednoj zaravni sa koje je na njeno veliko iznenadjenje pucao vidik i prema manastiru ali i prema okolnim brdima. Odavde se ispod, gotovo okomito video uski kanjon, oštre stene sa kojih se podizalo retko drveće. Kao sa nekog prirodnog vidikovca uživala je u toj lepoti koju je stvorila priroda u tom kršu gde je uočavala na pojedinim visokim liticama da se još gnezde orlovi. Kao neka zaostala oaza, skrivala je i održavala na tom ograničenom prostoru gotovo u nepromenjenom obliku nekadašnji izgled i život svih životinja koje su nekada živele.
Sa ovog mesta je uočila prugu koja je izgradjena da preseče preko brda nešto ukoso i preko samog manastira. Sadašnji manastir je izmesten sa prvobitne lokacije gde je srušen jer je preko temelja prešla pruga. Ponovo je podignut na starim temeljima, obnovljeni su zidovi i priprata, svaki stub od belog kamena. Čitala je da rušenje manastira nakon izgradnje pruge je bilo praćeno serijom cudnih pojava, smrt mnogih koji su u rušenju ucestvovali. Nije bilo retko da su skrenuli sa uma i izvršavali samoubistva. Svako ko misli da napadom na svetinju koju čini neki manastir neće dočekati kaznu koja će se obrušiti na glavne učesnike ali i na njihove potomke. Gotovo je bila sigurna da sva rušenja manastira na Kosovu će u vremenu imati svoj rasplet, da će mnogi osetiti taj Božiji gnev i to rušenje neće proći bez kazne. Samo je privid u kojem mnogi žive koji su naredili ili učestvovali da neće dočekati da plate skupu cenu za svoj nasrtaj na te hramove. Anatema i
kletva koju su na sebe navukli će pratiti čitav taj kraj sve dok se u vremenu ne namiri ono što je nasrtajem na svetinju izazvano. Oni koji su pripadnici druge vere su se kroz vekove uverili koliko je duga ruka i njihova nemoć da se suprostave svim posledicama koje su nastajale zbog napada na manastir. Zato su se odlučivali da budu čuvari manastira, da u njemu potraže pomoć za neke bolesti koje su se javljale kod članova porodica. Znala je za običaj da pripadnik druge vere čuva tradiciju da bude ključar, da otvara i zatvara vrata na crkvi Hristovog goba. Tu su se dve vere povezale u zajedništvu i toleranciji. Sva mržnja i verski sukob je ustupio mesto poštovanju svačije različitosti makar da je ona verska, i jezička, koja stvara prve nesloge i izaziva česta prolivanja nevine krvi. Milica nije volela da ni jedan čovek zbog boje svoje kože, pripadnosti nekom drugom narodu bude žrtva i da se na njemu vrši nasilje i oduzima osnovno pravo na život. Smatrala je da je veličina nekog naroda upravo u tome koliko će uspeti da ispoštuje tu različitost i pruži dovoljno prostora svakom da se u svojoj veri razvija i slobodno živi. Za Milicu su ljudi bili braća, povezani medjusobno nekom vezom, koja je duhovna nit i ona je ona čvrsta nit iz duhovne osnove koja se već vekovima upliće da čovek ode dalje u svojem shvatanju sveta koji se menja. Kao večito tkanje, ta potka našeg narodnog bića, u toj osnovi preplitanje svih iskušenja i uspeha, večito pomeranje sa pozornice zbivanja ili potpuni pad do dna gde se duh naroda kruni a narod ispašta zbog grehova i nedela.
Milicina pojava u ovoj malenoj isposnici, je delovala gotovo nezemaljski,
njeno zamišljeno lice, iza koga se otvarao jedan svet, otvarao se životu, otvarao se da je osvoji ljubav. Kao da je i ovde pratila molitva, njenog oca Save, Bože daj mi pamet, daj mi zdravlje, daj mi snage da trpim, daj mi života da vama mojim ćerkama pokažem svoju ljubav koju osećem. Njegove molitve i reči da pokaže kolika je njegova ljubav nisu do kraja razumele. Tek mnogo kasnije u pustinji je Milica razumela molitvu monaha Georgija, dok je upućuje Bogu, da mu podari celomudrenost, trpljenje i ljubav. Molio je da ga sačuva od uninija, da se njegova duša uzdigne. Molio je da se svetlost u njegovim ocima ne gasi, kao sto sunce zalazi za oblak.

Kada se molio monah Georgije za izbavljenje od uninija, to nije bio plod njegove bespomoćnosti ili straha, već je to bio izraz svega što je njega monaha dostojno, njegova spremnost da u svakom stanju se pogleda u oči i od Boga traži snagu da svaku slabost nadvlada. Da mu duša ne malakše, da je ne obuzme tuga. Da se neka mala pomisao, kao crv u dušu ne uvuče i sobom proguta sve oko sebe. Da sunčan dan postane sumračan, prazan i besmislen. Slušala je reči koje su prodirale duboko u njenu dušu. Reči koje su pokretale dobro u njoj, njenu jasnu želju da njenu dušu osvoji lepota, da čuje reči mudrosti, i reči budu čiste kao što njene oči vide nebo posle kiše. Užasavala se lenjosti, kako u duhu, tako i svoje vreme nije trošila uzalud. U razgovorima se čuvala praznih reči. Kada nije bila sigurna uvek je pre izabrala ćutanje jer izgovoreno nije mogla poništiti. Milica je znala da svoje telo poštuje, kao hram u kome se nalazi duša koja teži čistoti. Nikada nije mogla da razume ljude koji toliko teže da uživaju u razvratu i razuzdanosti. Kao da se plašila da je u tome raspad čovekove duše, pad u covekovo ništavilo. Cepanje njene fine i osetljive ličnosti koja teži pravednosti, bi je odvelo daleko od njenog cilja da njen um bude uvek u saglasnosti sa njenim srcem i telom. U njoj se budila radost sto je od nje daleko stanje samomučenja u izboru pravih vrednosti. Njena vera je bila postojana, i budila joj nadu da će njen put u svetu zemlju je odvesti na izvor gde je morala da počne sa svojim istraživanjem porekla svoje porodice. Sve do sada je njen trud nadoknadjen onim sto je otkrila. Došla je ovde da otkrije u sebi da bez ljubavi će se srušiti sav njen svet. Ona iskra koja je bljesnula u polutami crkve je probudila u njoj najdublje osećanje ljubavi. Tek tada je osetila ono o čemu je sanjala, o čemu je čitala, onu ljubav koju su veličali pesnici i koju su prikazivali slikari. Osećaj koji je doživela da su se probudila neka jaka osećanja prema nekome. Osećaj da je to biće neko ko u taj svet njenih osećanja treba da udje u njen svet u kojem je uvek ostavila mesta za voljeno biće.
Vratila se u motel i prepustila se svom zadovoljstvu da oseti blagotvorni uticaj vode na svom telu. Posmatrala je sebe i uočavala neke male promene koje su kvarile prvi utisak koji je imala o sebi posmatrajuci se u ogledalu. Njene lepe grudi, rumene bradavice, stomak koji je isticao lepo oblikovan venerin brezuljak, njene duge noge i ono sto je uvek zahvaljivala prirodi lepi prsti, nedeformisano stopalo, nokti kao da su listići cveta. Uočavala je na svom licu tu nesavršenost, neznatnu razliku u položaju obrva, levo oko joj je uvek bilo ispred desnog, uvek se nasmešilo, žurilo, a desno se poigravalo kao dete. Nasmešila se samoj sebi, i oba oka su bila jednaka, ujedinjena u jednom osmehu. Sitne bore su samo jos više isticale njene oči, to živo zeleno, kao da je ostalo, prenelo se sa polja u kojima se igrala sa sestrom Zorom. Njena nemirna kosa, blago ukovrdžena, ostajala je takva i vraćala se sebi, posle svih tretmana, posle svih pokušaja da je učine drugačijom. Posle sna, njena kosa je postajala kao pre, nekoliko pramenova su uvek lutali od njenog obraza preko njenog čela, a jedan se igrao pokrivajući njene ušne školjke koje su krasile dve dijamantske mindjuše. Njene uši su samo isticali vešto obrušeni dijamanti. U njima se zadržala vatra koja se podizala iz prvih vulkana. Kao iz užarene lave da se prenelo crvenilo, pa se promenilo u plavetnilo kako se i temperatura menjala, da bi se boje medjusobno pomešale u zeleno pa bi postajući ljubičaste svetlucale kao žive. Njen dvosed je reagovao na kontakt ključa, čula je fino brujanje moćne mašine. Osećala je put koji su prelazile široke gume. Oko njenog vrata je vezana maram lepršala kako je ubrzavala. Nije volela da vozi previše brzo i rizikuje da negde sleti sa ovom skupom igračkom. Motor je reagovao na najmanji dodir kvačila, i kretanje dvoseda je nalikovalo na lako kretanje macke. Posmatrale je sunce koje je već pocelo da menja svoju putanju ali je jos daleko od zalaska iza oštrog vrha iznad pećine u kojoj je bila. Poželela je da se prepusti ovim trenucima, neobaveznoj šetnji do grada u kojem če sa pošte poslati spremljene fotografije i članke u redakciju casopisa za koji je pisala priloge. Nije volela da neko drugi razvija njene fotografije i prvi utisak je htela da stekne kada ih u gradu izrade u foto studiju. One koje odabere će poslati a ostale će sačuvati za arhivu. Nije joj se žurilo, imala je dovoljno vremena, da posmatra retke borove koji su na vrhovima stena osamljeni rasli. Kada se več spustila u kanjon iza krivine je naišla na muskarca duge kose vezane u rep, u lanenoj košulji sa diskretnim šarama, preko koje su prelazile naramenice plavih farmerica. Kombinezon gotovo bled, na nogama je imao kožne sandale sa debljim djonom. Kada je cuo auto zastao je u kraj uza samu stenu i okrenuo se. Da. To sam i pretpostavljala. Jevta. Kao da je došlo vreme da se stalno srećemo. Stala je i naslonila ruku na vrata dvoseda. U vazduhu se osećao miris borove smole, i žutih cvetova. Kao da su se za tren njene oči počele da tonu u Jevtine. Jedino glas koji je izašao iz njenog grla je sprečio da nastave taj svoj put. - Vi ste se opet dali u potragu za vašom zemljom od koje pravite boje -. Jevta je pogleda. Njegov pogled je više rekao nego sto su reči. - Danas sam napravio pauzu da mi se oko odmori. Unutrašnjost i slaba osvetljenost hrama izaziva naprezanje očnog nerva i osećam peckanje a nekada i crvenilo očiju. Imam potrebu da se krećem, jer sam često u istom ukočenom položaju dok slikam. Obično do grada idem džipom koji ide u nabavku iz motela, ili pešice -. - Hocete da vas povezem - . - Ako, želite. Do grada mi treba dobra četiri sata i nisam baš raspoložen za toliku šetnju ako ne moram. Samo bih vas nešto zamolio -. - Recite - . - Da mi više ne persirate. - Važi - . - Prihvata se - . Dok je Jevta sedeo, ona je pažljivo vozila, povremeno je posmatrala Jevtin profil. Njegovu kosu, naraslu crnu ukovržanu bradu. Kao da su sve rekli, Milica je vozila i razmišljela gde se prekinuo započeti razgovor. Okrenula je glavu i Progovorila. - Jevto - U isto vreme i on je rekao, - Milice -. Potpuno zatečeni, potpuno neocekivano, nasmejali su se kao da je taj smeh razbio neki zid tišine i prekinuo njihovo ćutanje. - Reci Milice -, Prekinuo sam te -. Uvek ovako ideš sam-. - Ne. Ponekad idu samnom i radnici koji rade na priprati. A nekada sa nama podje i Lepa kada ide da poseti majku. U ovom gradu se kratko zadržavam i gotovo nikoga ne poznajem. Prenoćim u hotelu ako mi se ne ide ponovo pešice i sačekam džip ujutro koji dolazi po namirnice za motel - . - Ti svakako više poznaješ ovdašnje prilike i taj grad nego ja -. - Ja čak neznam ni gde se nalazi pošta, a neznam ni to gde se nalazi banka -. - Da. Znam gde se nalazi. Obišao sam ga, jer nije veliki i ne treba puno da se obidje i vidi sve što je u njemu zanimljivo. Najlepši deo je svakako stari grad. Nalazi se na samoj reci. Sa svojim mostićima i restoranima podseća me na neki čudan način na Pariz i Senu. Dok sam odlazio u muzej i kopirao u samom Luvru naručene slike, nisam imao vremena da se divim ni gradu ni reci. Kao ni ovde, jer najviše vremena provodim u hramu - . Osetila je neku setu u njegovom glasu. Neka senka kao da je prešla preko njegovih očiju. I opet se prekinuo njihov razgovor. Jevta kao da nije hteo dalje da nastavi i Milica je prihvatila tu tišinu kao neki predah jer njena radoznalost bi mogla da u njegovim očima preraste u sumnju.
Pariz, grad u kome se Jevta našao nakon što je postao stipendista francuske vlade. Zapažen je od strane sekretara francuske ambasade, pri poseti slikarskoj školi koju je vodio poznati i kontroverzni beogradski slikar. Predložen i primljen sa najboljim preporukama da nastavi svoje post diplomske studije na francuskoj akademiji i radi na proučavanju, tehnologije i postupci slikanja starih majstora na slikama koje su izložene u Luvru. Za vreme studija u Beogradu na trećoj godini akademije u posetu ateljeu gde su slikali studenti pojavio se poznati slikar koji je u umetničkim krugovima važio za najprodavanijeg slikara. Slike koje su potpisane njegovim imenom su bile tražene i smatralo se da kupovina njegovih slika je dobro ulaganje novca. Osnovao je svoju slikarsku školu u kojoj su se našli najtalentovaniji studenti završne godine likovne akademije i sve slike koje su stvorili su bile potpisane njegovim imenom. Studenti su dobijali skromnu nadoknadu i zadovoljenje da se kreću u krugovima u kojima se plasiraju i predstavljaju umetnička dela. U skoli se nasao i Jevta i njegova neverovatna virtuoznost u crtanju i komponovanju velikih kompozicija je odmah podigla rejting poznatog sllikara do neba, za koga je Jevta radio. Sve slike koje je naslikao Jevta sasvim odudaraju od načina rada koji je imao kontroverzni slikar. Potražnja za Jevtinim slikama potpisanim tudjim imenom je porasla da nije stizao da ispuni zahteve svoga mentora i zapao je u krizu i gubio volju za stvaranjem. Slike su se množile, do trenutka kada je doslo do oštrog sukoba izmedju Jevte i vlasnika navodne škole. Jevta je odbio da naslika jednu sliku u kojoj se pojavljuju elementi koji su za Jevtu bili uvredljivi. U završnoj fazi slikanja, u sliku je trebalo doslikati detalje koji su više nego smešni i odudaraju od čitave slike. Te detalje je kontroverzni slikar gotovo u svaku sliku unosio i time je slike završavao. Videle su se razlike u načinu rada, primitivan i amaterski postupak slikanja kod nabedjenog velikog majstora i prava veština kojom je svaku sliku Jevta učinio pravim remek delom. U ateljeu je došlo do razmene oštrih reči. - U ovoj slici je besmislica dodavati bilo šta, ona je završena i doslikavanje tih gluposti je za mene uvreda preko koje neću preći -. Veoma besan, sa žestinom i povišenim tonom je pretio slikar koji se pretvorio u prodavca Jevtinih slika. - Ti si bio niko, bez mene si, cujes li me, bez mene si niko, zapamti dobro da ako odeš odavde za tebe će sva vrata galerija biti zatvorena - . Pretnje koje su izrečene su bile ozbiljne i uticaj u umetničkim krugovima koji je ta lažna veličina imala je bio suviše veliki da bi se njegove reči primile sa podcenjivanjem. Sa odlaskom Jevte iz ateljea splasnula je potražnja jer se odmah osetio pad u kvalitetu slika koje su izlazile iz radionice, slika koje su stvarali prosečni slikari koji nisu imali poleta ni umetničke imaginacije ravne Jevtinoj. Počele su da kruže priče po umetničkim kuloarima da je majstor izgubio rasnog ždrepca sa kojim je dobijao sve trke i osvajao velike iznose. Medjutim niko se nije imao hrabrosti da javno demaskira tu slikarsku nabedjenu veličinu. Kao da su pobedili interesi i strah od uticaja koji je bio nesumnjiv od strane vlasnika te famozne škole. Svojim odlaskom je Jevta učinio značajan korak, da se oslobodi jedne pijavice, koja mu je ispijala onu svežu zdravu krv, koju više lažni slikar nije imao. Njegove slike su spoj anemičnog i bezličnog prikazivanja nekih lažnih etnografskih scena, nekih iskrivljenih vizija i apsurdnih biblijskih motiva u kojima se samim prikazom negira ono što se u tim scenama stvarno desilo. Kritičari su pisali sjajne kritike, jedan slikarski krug se brzo pretvorio u vešte trgovce pa je trljao ruke a umetnost se pretvarala u dobar posao na kojem su se zaradjivali velike sume novca. Odlazak Jevtin iz ateljea je za nejega bio pravo oslobodjenje, gotovo već ugušen kao slikar, gubio je volju za stvaranjem, svako delo mu je postajalo teret i njegova anonimnost u kojoj je ziveo mu je oduzimala veru da se u umetnosti stvara iz želje da se stvore neprolazne vrednosti a ne radi sticanja slave ili bogaćenja. Slika koju je kupio sekretar francuske ambasade videvši je prilikom posete ateljeu na Jevtinom štafelaju. Upoznao se sa Jevtom i začudio se dobrom poznavanju francuskog jezika koji je od svoje majke Jevta učio od malena. Shvatio je igru koja je prisutna u tom ateljeu i bilo mu je jasno da pravi stvaraoc te slike je Jevta, onaj isti mladić koji je slikao tu sliku prilikom njegove posete a ne taj slikar koji mu se činio previše primitivan i neuk da bi takvo delo uopšte stvorio. Sliku je kupio ali je pozvao Jevtu da dodje u njegovu rezidenciju. Jevta je posetio sekretara i upoznao njegovu gospodju i njegovu ćerku Mary, koja se odmah na prvi pogled zaljubila u Jevtu. tom prilikom su na ručku stigle ponude da Jevta sa preporukama ode u Pariz i nastavi post diplomske studije. Jevta je prihvatiotu više nego povoljnu ponudu i vest o tome je odneo u atelje gde je u nevezanom razgovoru ispricao svom bivšem mentoru da je dobio povoljnu ponudu za nastavak studija. Izraz neverice i čudjenja, neki podli izraz ljubomore i zavisti prekrio je njegovo lice ali se savladao i nastavio razgovor sa Jevtom ne ulazeći u detalje i ne iteresujući se više o toj ponudi. Još tada je dobro znao da ga je izgubio i da neće proći mnogo da će se oteti i supristaviti njegovoj vlasti. To se na kraju i dogodilo i Jevta se već ujesen našao u Paruzu. Na akademiji je ubrzo stekao slavu da njegova ruka je ruka koja stvara poput starih majstora. Jevta je mnoge slike analizirao i snimao sa infracrvenim svetlom i video do same osnove platna kako su stari majstori slikali. U podrumima i restauratorskim radionicama u Luvru je dovršio svoje studije i za njega gotovo da više nije bilo tajni kako su te slike nastajale. Živeo je skromno u umetničkoj četvrti u svom ateljeu koji mu je bio u prvo vreme dovoljan ali kasnije prostorno neadekvatan, gušio se u tom malom prostoru a slike koje je radio su bile velkih dimenzija. Za vreme svog boravka u Parizu naslikao je mali broj slika jer je slike radio dugo vremena i svaka slika je bila vrhunac slikarske veštine. Galeristi su se otimali da mu otkupe neku od tih slika ali je Jevta izbegavao da prodaje te malobrojne slike koje su mu oduzele gotovo tri godine rada. Postao je slavan u krugovima koji se bave trgovinom umetničkih dela i galeristi su uvideli da njegove kopije umetničkih dela dostižu visoke iznose. Jevta je svaku kopiju naslikao i zaveo je u svoj registar da je to kopija i zaštitio je da se nebi ta kopija prodavala kao original. Svaka kopija je imala takav dodtignut nivo, da se svakom poznavaocu umetničkih dela činilo da se pojavio predstavnik starih majstora, koji radi u duhu i tradiciji koja je pripadala prošlim epohama. Jevta je stekao svoj ugled i njegova veza sa ćerkom sekretara francuske ambasade je trajala sve dok Jevta nije postao slavan. Kada je počeo da se kuva u tom surovom umetničkom kotlu, da se na svetlost dana ukazuju njegove slike kao odraz majstorstva, Mary je Jevti zadala nizak udarac i prevarila ga sa tada poznatim mladim glumcem koji je tek počeo da se diže na glumačkom nebu. Mary je zivela u krugovima u kojima je navikla da se ističe i bude centar pažnje. Izazivala je Jevtu svojim slobodnim ponašanjem, razmažena i željna promena parnera je povredila Jevtina fina osečanja i nakon njihove svadje je došao kraj toj besmilsenoj vezi. Marz je nastavila sa svojim načinom života a Jevta se vratio u Beograd i u svojem stanu na mansardi napravio svoju radionicu za restauraciju umetničkih dela i slikarski atelje. Ceo tavan je adaptiran u veliki i svetao slikarski atelje u kojem je smestio slike koje preneo iz Pariza. Prva izložba je izazavala šok u umetnićkim krugovima i kuloarima se digla bura i potplaćeni su kriticari dobili zadatak da ocrne pojavu takve umetnosti koja je bacila u senku sve dotadašnje stvaraoce. Oni su svi sa svojim slikam dostojnih staklorezačkih radnji, se našli zatečeni i niko pre Jevte ni poslke njega nece dići toliku prašinu kao što se to desilo te večeri na otvaranju te neobične izložbe. U galeriji je bilo izloženo samo šest ogromnih slika koje su svakog posetioca ostavljale bez daha. Svako ko je izdaleka gledao ili se priblićio je bio zapanjen tom neverovatnom tehnikom koja je na platno iznela takvu snagu u prikazivanju prostora. U najboljem stilu velikog majstora je na svakoj dominirao odredjeni broj figura i svaka slika je bila jedno vidjenje sveta. Poslednja slika je prestavljala snaćnu i neponovljivu viziju budučnosti koju je Jevta imao kada mu je Život viso o koncu. Rastanak sa Mary, zamor od te gužve i atmosfere pozornice, iscrpljenost dosadnim kopiranjem, velikim naprezanjem da taj mali broj slika završi je Jevtu odveo u bolnicu gde je njegova isrpjljenost se odrazila i na njegov duh i na telo. Došlo je do opšteg kolapsa organizma i lekari su njegovo stanje već smatrali konačnim padom svih zivotnih funkcija. Pao je u komu i čekao se momenat da mu i srce otkaže. Ležao je bledog lica kao skamenjeni apolon. Iz njegovog produhovljenog lica je izbijala neka svetlost koja je bila gotovo vesnik da se njegova dusa deli izmedju ovog sveta i neba. Potpuni neobjašnjivo za lekare čudo, Jevta se probudio i nakon kraćeg oporavka napustio bolnicu. Ostala je enigma sta se desilo te noći kada se Jevta probudio i kada je imao svoju poslednju viziju koja je ostala zauvek zabeležena na njegovom remek delu koje je i najviše napada imalo. U toj slici je mnogima koji su svoj renome stekli svojim ulaženjem u različite sekte i propagiranjem one vere koja je bila daleko od tradicije u kojoj je vaspitavan Jevta. U svom ateljeu u Beogradu, posle te izložbe povukao se is svih zbivanja i zatvorio se u svom ateljeu gde nije davao intervju ni jednom novinaru. Na računima je imao dovoljno novaca koji je stekao kopiranjem slika u Luvru za naručioce i apsolutno se posvetio slikanju novih slika. Slikao je zatvoren sve do momenta kada je od jednog monaha iz manastira koji je u blizini sela odakle je Jevtin otac nije dao preporuku da se Jevta uzme za zivopisca te velike crkve, Prihvatio se onog posla koji uvek želeo, da se na zidovima crkve nadje ono najbolje sto je Jevta kroz svoje slikarstvo stekao. Zavrsetak crkvenog živopisa i freske koje su tada nastale su otvorila široka vrata Jevti da se njegov rad nastavio na mnogim hramovima u kojima je se predao do kraja svojoj umetnosti. Kao da se ta noć u kojoj je Jevta imao posetu i video. Čuo je glasove i jedini put koji mu je ostavljen je put koji samo odabrani biraju. Nije bio njegov put da se njegova dusa preseli na nebo, već da otpočne ono stavranje zašta je Jevta bio rodjen. Da prestane da slika ovozemaljsku stavrnost i prolazno, da zivopise bozansko, harmoniju koju je u svojim nadahnutim vizijama imao. Poštujuči tradiciju, prepustio se molitvi i njegova ruka je pisala drugačije od svega što je u školama naučio. Zaboravio je sva stečena umetnička pravila i nova dela su imala nešto što ni jedno prethodno nije. Boga. Prisustvo božansko, odsustvo lažne tehničke savršenosti kojoj je već Jevta počeo da robuje. Njegove slike koje je naslikao u Parizu i u Beogradu su ga opterećivale jer je znao da ta savršenost je privid i njegov pad u zamku da je svojom veštinom dostigao savršenstvo. U noći u kojoj se njegova duša borila sa samom sobom je izabrala da odbaci jedan lazni svet i da se prepusti u beskonačno, da svoju umetnost stavi u službu onoga od koga je i izabran. Jevta nije imao ni malo sumnje da je zavrseno njegovo robovanje pukoj veštini, da sve što bude nastalo će biti drugačije jer se njegov život produžio da se njegova duša uveri da je covekova moć ograničena dok gleda samo ovaj vidljivi svet, a onaj nevidljivi ne želi da prikaže i prenese svojom rukom one presdstave koje su odraz božanskog u čoveku i koje je u svojim vizijama imao.
Dok je ćutao i negde u daljinu zagledan Jevta se gotovo izgubio u mislima. Milica je posmatrala tu Jevtinu promenu. Osetila je da samo spominjanje Pariza je kod njega izazvalo njegovo iznenadno povlačenje i zatvaranje u sebe. Pitala se šta je se to dogodilo tamo u Parizu za vreme njegovog boravka, dok je Jevta tako reagovao i prekinuo započeti razgovor.
U grad Valjevo su ušli preko mosta i Milica je u blizini parka, na parkingu ostavila auto, dvosed se izdvajao od ostali automobila.
Pošta se nalazila u centru grada i Milica je sa Jevtom krenula kroz stari grad, ulicom koja je ista kao što je bila još u tursko doba, popločana kaldrmom, kuće sa doksatima i malim radnjama. Kao nekad u njima kao ostatak neke tradicije ostali su već izumrli zanati, grnčar je izložio svoje ćupove, krojač je u izlog stavio kape šajkače, odela anterije, košulje od domaćeg platna, u opančarskoj radnji su izloženi se žuti i šareni opanci za muškarce sa nešto većim i povijenim kljunom šiljkani i ženski ispeleteni od fine kože. U jednoj radnji kazanžija je radio na novom rakijskom kazanu, a na samom mostu sa desne strane smestio se berberin koji je odatle kroz širok izlog posmatrao prolaznike dok je sapunao i oštrio brijač i prepričavao po svom običaju sve ono što se u jednom malom gradu dešava. U gradu kao što je ovaj u užem gradskom jezgru su živeli oni koji su već pripadali gradjanskom sloju. Iz tih porodica koje su se nekada preselile iz okolnih sela u grad su potekli, prvi službenici u opštinskoj upravi, lekari, advokati. U staroj zgradi gimnazije gradjenoj u klasičnom stilu pored muzeja su radili prvi profesori koji su se školovali na beogradskim fakultetima. Preko puta gimnazije do reke sa širokim šetalištem prema drugom pešačkom mostu se smestilo gradsko pozorište. Grad je bio za svakog onog koji prvi put udje u njega na prvi pogled kao i drugi gradići u Srbiji ali ono što ga je izdvajalo od ostalih je položaj da se obreo na dve reke koje se ispod gradske pijace i manjeg sportskog stadiona spajajaju i čine jednu veću reku koja odatle mirno teče kroz vrbake kroz prilično ravnu kotlinu.
Svako ko je video Milicu i Jevtu dok šetaju prema pošti je zapazio Milicinu izrazitu lepotu i Jevtin izgled koji je više odgovarao monasima u manastiru iz kojeg su povremno doalzili u grad. Grad i okolina koji je kroz vekove za svoje vodje imao jednog Protu Matiju Nenadovića je u okolnim selima imao tradiciju da se iz tih sela došlo najviše monaha i u ratnom periodu gotovo svetac je zatočen u logor onaj koji je postao patrijarh i duhovni otac Srbije Nikolaj Velimirović. Na malom trgu gotovo na ulazu u fradski sud je tajala impozantna figura, prote Mateje Nenadovića, rad velikog vajara Mileta Jevtića koji je živeo u gradu sve dok ga rat nije odveo u Ameriiku da se više nikada ne vrati u grad koji je toliko voleo.

Otac Justin iguman manastira Ćelije kod Valjeva je pricao Jevti o običajima i naravi ovog blagorodnog i vrednog naroda koji poštuje svoju veru i vekovima na ovom području trpi žestinu neprijateljstva, trpi naneto zlo svih onih koji su dolazili sa oružjem u ove krajeve. Slušao je o kolebanjima i lutanju o nastalim deobama u narodu na četnike i partizane, na dražinovce i komuniste. Politika i novo stvarene ideologije, koje su imale za cilj da izmene svet i donesu privid blagostanja su samo izazvale i produbule taj jaz, donele nesreću i okitile mnoge kapije crnim barjacima u znak žalosti za poginulima na obe sukobljene strane. Prve komšije i rodjena braća su postali jedno drugom ljuti neprijatelji i množila su se zločinstava kod onih koji su se oduvek o praznicim u svojoj veri okupljali u crkvi.
Idući prema robnoj kući i centru gde se nalazila pošta video se gradski hotel koji je bio nešto niže u odnosu na poštu i robnu kuću. Preko puta u neuglednoj zgradi je bila smeštena i banka. Grad se razvijao nekako haotično, one lepe zgrade u klasičnom stilu koje su potojale pre drugog svetskog rata su ustupile mesto nakon rušenja nekim bezličnim i netipičnim zgradama u kojima nije bilo ni one lepote ni dostojanstva naroda koje je u vremenu sticao.

Kod pošte se se rastali i Milica je ponudila Jevti: - Ako se ne žuriš nazad kada završim u poslove u pošti i banci možeš se vratiti samnom do manastira. – Jevta se zahvalio i dao Milici broj svog mobilnog telefona da budu u kontaktu. Na njeno veliko iznenadjene Jevta se ponudio da joj pokaže kako izgleda ambijent jednog restorana na reci Gradcu koji je imao izgled nekadašnjih vajata gde se stanovalo leti i unutrašnjost je opremljena u stilu mnogih kuća koje su nekada postojale u okolini. Milica je bila iznenadjena tom iznenadnom ponudom od strane Jevte i prihvatila je da se nadju kod samog parka gde je i parkirala svoj dvosed na obližnjem parkingu. U pošti se nešto više zadržala nego što je očekivala, sporost službenika, izvesna gužva stvorena pred šalterima je kod nje izazvala pomisao da se neke naše navike ne menjaju bez obzira na uvodjenje kompjutera u poslovanje pošte. Da ljudi kao da ne prihvataju i više im odgovara nekadšnja ležernost i sporost u radu sa strankama.

U banci je išlo nešto brže i blago čudjenje je izazvala činjenica da svoje čekove koji su bili izdati od engleske banke se u toj banci ne mogu realizovati. Viza kartica je već bolje prošla ali je komunikacija sa engleskom bankom bila slaba tako da transfer novca sa njenog računa u Engleskoj na račun u Valjevsku banku neće ići tako brzo. Nešto gotovine koju je imala će zadovoljiti njene potrebe u narednim danima ali će morati da podigne nešto novca kada krene u selo da poseti oca Savu i sestru Zoru. Milica je svaku priliku koristila kada dolazi da ode i provede bar neki dan sa njima u selu. I oni su se radovali njenom dolasku i njena soba je uvek čekala provetrena i sa mirisom unetog cveća za koje se uvek pobrinula sestra Zora. Osećaj sreće što je sa njima je uvek zamenila tuga kada je odlazila a na kapiji ostali da stoje otac Sava i sestra Zora. Dok je vozila i pored nje promicale dobro poznate kuće uvek je njeno lice bilo u suzama. To je bilo jače od nje. Ta osećanja nije mogla da uguši.

Do raskrsnice i mosta koji prelazi na drugu stranu male, brze i čiste reke Gradac, su dosli njenim dvosedom i preko puta ispod same brane je parkirala svoj dvosed. Posmatrali su sa mostića na samoj brani vodu koja pada, šum koji stvara i osećali njenu svežinu kao da se u vazduhu stvara neka fina izmaglica od sitnih vodenih kapi. Stazom koja vodi prema nekadašnjem mlinu na mestu gde je stvorena etno aoza su dosli i usli u usli restoran koji je bio prilicno posecen i njihov ulazak nije ostao ne primećen. Pojava Milice i markantna figura Jevtina je kod gostiju izazvala radoznalost. Kao da je u njihovim ocima se stvorilo jedno pitanje: - Ko je ta prelepa mlada žena, i taj muškarac sa kosom vezanom u rep, kovržave crne brade, uskog lica, lica koje kao da je izvajano ili ozivelo sa grckih figura. Iz njegove pojave i lika je zračila produhovljenost i blagost. Kao da oči uperene u njih nisu znale u koga će pre gledati, na kome će se više zadržati pogled, da kratko uživaju u lepoti koja se iznenadno pojavila na tom mestu u liku Milice i Jevte. Konobari obučeni u narodne nošnje su docekali Jevtu koga su ociti poznavali a pojavu tako lepe dame je i kod njih tog dana bi praznik za oci. Želeli su da ih ugoste i njihov odmeren i fini doček je ostavio snažan utisak na njih i osećali su se kao kod kuće. Predložili su da u njihovom restoranu probaju njihove specijalitete i probrana vina. Narucili su veoma ukusnu pastrmku koja je rasla iznad hidrocentrale u omanjim ribnjacima i koja nije izgubila od ukusa jer se vodilo racuna da ishranom se ne pokavare najbolja svojstva i ukus ribljeg mesa. Rucak je dosao kao predah u ovom danu koji je imao svoja iznenadjenja za oboje. Vino koje su pili je godio njihovom prefinjenom ukusu za vina, jer je i Jevta imao sklonost da uživa u retkim vinima i hrani koja je uvek bila na poseban nacin spremana. Njegova sklonost, i gotovo strast koju je jos u Parizu razvio da sam sprema hranu, da vešto koristi različite začine. U njegovom stanu se uvek osećao poseban miris hrane koja se sprema. Jevta je Milici pricao da se kuvanjem i pecenjem mogu istaći ili pokvariti ukus i miris svih sastojaka nekog jela, da se gubitak boje i vizelnog utiska gubi i zelja i lucenje onih sokova kod svakog coveka da uzivanje pocinje od pogleda. Milica se smejala tim njegovim zakljucima. i rekla da se to uzivanje odnosi i na druge pojave. Nije bilo njeno ne manje iznenadjenje kada je slusala Jevtu kako poput vrsnog poznavaoca nabraja retke začine i jela koja je pripremao. Dok su opusteno razgovarali, kroz prozore koji su bili otvoreni se cuo zvuk koji stvara voda, sum vode koja sa visine pada sa brane, Gradac je kao i uvek tekao hladan i čisto prozracan a male ribice su iskakale na brzacima a pastrmka se skrivale ispod stena ili se kao plave senke kretale kupeći larve i vodeni cvet.

- Jevto, kako je ovde lepo, nisam ni slutila da u ovom kraju postoji ovako lepa i čista planinska reka. Priroda oko ove reke Gradac je zapanjujuće ostala netaknuta ili su ljudi odavde odlučili na vreme da sačuvaju reku i njene obale od zagadjenja
Dok je Milica govorila, Jevta je posmatrao i nije je prekidao, uživao je slušajući njen glas, prepustio se tom trenutku na tom lepom mestu. Osećao je uzbudjenje kada bi ga preplavio kao val svaki njen osmeh i topao pogled. Prvi put je osetio nešto više od fizičke privlačnosti. U atmosferi, oko njih su njihova suzdržana osećanja izazivala onu finu napetost i želju. I vreme kao da je stalo dok su opušteno sedeli i ćaskali gotovo neobavezno kao dva prijatelja koji se već duže vreme poznaju. Dok su nazdravljali taj neocekivani susret su pretvarali u nešto više od zajedničkog druženja. Milica je iza Jevtine suzdržanosti i nenametljivosti otkrila jedan poseban svet. Jevta je iznenadio svojom suptilnosću, njegova spontanost, opšta kultura i poznavanje istorije je u Milici izazvalo neskriveno divljenje. U razgovoru su više puta sa srpskog prelazili na francuski jezik, da bi neke svoje misli izrazili ili približili one posebne misli koje samo određeni jezik može izraziti svojim bogastvom reči. Dok su razgovarali njihova pojava i medjusobna nežnost je bila prisutna u vazduhu te je izazivala pažnju kod onih koji se nisu mogli suzdržati da svoje poglede duže vreme ne zadrže na njihovim nasmejanim licima. Milicini obraze je prekrilo blago rumenilo, podstaknuto razgovorom sa onim koji je sve više privlačio svojom pojavom: Kao da ni birano vino nije probudilo one iskre u njihovim očima kao što je probudila sama njihova blizina. Oboje su znali da je život jedan tren, da se živi svaki tren, sa svakim pogledom i osmehom i dodirom život prolazi. Kao da su oboje znali da se život ne može do kraja planirati, da ima svoje neočekivane obrte, da je nepredvidiva sudbina često uzrok mnogih prekinutih puteva i lutanja. Živeli su ovde i sada, kao da sutra ne postoji, kao da je ono što su ostavili za sobom bilo samo čekanje da dodje do ovog trenutka koji ih je ispunio obostranom srećom. Iza svoje suzdržanosti su osećali onaj ubrzani rad srca koji je uvek znak da je izmedju njih uspostavljena ona veza koja će ih zauvek povezati magicnom snagom njihovih probudjenih osećanja. Jevta je bio siguran da je konačno došla ona koja će usmeriti njegove misli ka onoj ljubavi koja se sanja i priželjkuje. Jevta se nikada nije odrekao ljubavi. Duboko je verovao da se treba prepustiti jednoj velikoj sve prožimajućoj ljubavi, koja je uvek čista i plemenita. Kada naidje pokrene osećanja poput planinskih potoka koji se brzo spuštaju i stvaraju reku u kojoj će sve da vri od života.
Ovaj trenutak koji je dugo čekao, mu se učinio nestvaran, nestvarna i Milica koja je pričala i smejala se. Posmatrao je njenu ruku dok nju naslanja glavu, posmatrao je njene pokrete koji su mu bili toliko poznati, kao da ih je video nekada davno u nekom snu koji je sanjao pa ga zaboravio kada se naglo probudio. Nije nalazio odgovor na jedno pitanje koje je sebi postavio onog trenutka u bolnici kada se probudio da bar pokuša da razume svet u kojem je video sebe kao i mnoge koji imaju više razloga da opravdaju svoje neuspeha nego da nadju reči da kažu istinu o svojoj nemoći da se suoče sa stvarnošću. Sve ove godine koje je proveo u proučavanju nečega što mu je stalno izmicalo i udaljavalo se, proučavanju kako da se izrazi a da ne prevlada ona veština koju je stekao neprestanim crtanjem. Sve što bi nacrtao je bilo toliko stvarno, nije bilo ni malo sumnje da je njegova veština kao i njegovo oko zapaža one detalje koji inače izmiču pažnji dok se ruka ne izvešti da sa lakoćom linijom da prostoru neki oblik dajući mu značaj i smisao koji bi želeo. Sve što bi prikazao činilo se previše savršeno, i ta savršenost i taj red koji je stvarao mu je zasmetao jer su svi oblici počeli da govore previše o tome kako izgledaju nego ono što bi trebali da budu. Zavodljivost i elegancija, savršen raspored, mere koje su tačno prikazivale su ga dovele do toga da postavi pitanje, šta dalje, kuda treba ići nakon ove stečene veštine. Započinjao je slike koje nije završavao, ostavljajući ih jer mu se učinilo da se na nijima ništa ne može promeniti. Sve više je vreme trošio na kopiranje onih dela koja su stvorena od nečije druge ruke koju je mogao imitirati ali ne i idealno ponoviti. Koliko god se trudio da ponovi neki pokret ili izvuče neku liniju poput onoga koji je već pre to na originalu to učinio to mu je izmicalo i video je da njegova veština samo iluzija, da njegovo oko i ruka nisu savršeni. Ponoviti nešto što je neko uhvatio i zarobio u nekom prostoru je bilo za njega kao da je želeo da u taj prostor zarobi senku. Kao da je svetlost bila previše brza, da prikaže promene koje su nastajale na nekoj površini koje nije mogao da stigne da prikaže i morao ih je stvarati po sećanju.
Jevta kao da se probudio iz nekog sna, kao da je zeleo da od Milice sazna sve ono što je dovelo u manastir. - Milice sta je to sto tebe dovodi u onaj pust kraj i manastir u koji retko ljudi dolaze - . Moje istraživanje je obuhvatilo period u kojem je put kojim su se kretale Hažije prelazio preko tog manastira. U starom rukopisu sam otkrila da tu jedino mogu da dodjem do odgovora koji toliko tražim - .
- Verujem da je tako, na neki čudan način nekakva tajna je prisutna i nisi samo ti dosla do toga - . - I moje iskustvo i predosećanje mi govori da se u tom manastiru dešavalo mnogo toga što nije zapisano ali samo mesto zrači takvom atmosferom koja ne iskljucuje mogučnost da su se i strašne stvari dešavale u dvorištu i samoj crkvi - . - Kada radim imam utisak da me posmatraju nečije oči, ponekad čujem reči, neke glasove ili krike.
Nekoliko puta sam imao viziju coveka bele kose i brade koji se moli pred oltarom dok sam ulazio u crkvu - . Nisam sujeveran,
nemam halucinacije, ali duh nekih ljudi kao da se zadrzava i vraca na neka mesta gde su nekada bili ili se nesto desilo - .
- Jevto, neka svoja iskustva mogu uporediti sa čudima, neobične pojave, da mi se razni predmeti pojavljuju na odredjenom mestu, stari rukopisi, neki podvučeni pasusi u starim knjigama me vode do nekih otkrića, kao da iza toga postoji neki put, neki plan. Kao da neki ljudi mogu da deluju kroz vreme i sve sto su postavili kao putokaz, zagonetku ili lavirint vodi ka jednom saznanju ima jasan cilj i svrhu - .
- Milice, moja saznanja su da je manastir bio više puta razaran i paljen. Poslednje razaranje i rušenje je bilo kada je srušen prilikom izgradnje pruge - . Nekome je bilo stalo da ga sruši i nije želeo da izmeni trasu pa je pruga presla preko samog manastira.
Kada je prestala sa radom i šine skinute, manastir je obnovljen na svojim prvobitnim temeljima koji su se nalazili ispod nasute zemlje i kamena - .
- Veruj mi da manastiri kriju mnoge tajne, već duže vreme boravim u različitim manstirima i ništa nije isto kao što je u svakodnevnom životu. Vreme se ne meri jednako, mir koji se oseća na tom mestu je onaj mir koji mogu da stvore samo velike svetinje - . - Čak i nevernici priznaju da se osećaju sasvim drugačije kada se nadju u prisustvu svetih moštiju, da mogu da osete neku energiju koja ih prožima - .
- Jevto, nije nikakva tajna, da je mnogo novca potrošeno u službama SSSR-a da bi se istraživalo na nekim vidovima energija koje su u čoveku, u prostoru oko nas i nasa saznanja su jos veoma ograničena da shvatimo te pojave - . - Kako objasniti kontakte nekih ljudi sa duhom, koji im govori, saopstava sta se dogodilo ili ce se desiti u budućnosti. Postoje mnogi primeri da im se ukazuje isti lik, koji ima jasne namere i jasan cilj, na odredjenom mestu u odredjeno vreme kao po nekom planu dolazi do susreta - . - Da, Milice, ali ljudi često mistifikuju i takve pojave ocenjuju kao plod mašte i halucinacije - . - Ponekad se to i dešava da su neki ljudi opsednuti, kao da njihova tamna strana, probije i pojave se neki likovi koji nanose štetu ličnosti koju zaposedaju. - Zaista je tako da čovek može imati jedno telo ali njegova ličnost se može transformisati - . - Ponekad sam imao susrete sa nekim ljudima, i moj kontakti sa njima su bili jednako dobri, ali sam doživeo da su se neki ljudi menjali do te mere da sam se pitao da li se radi o istim ljudima. Kao da je zao duh, ušao i potpuno promenio njihovu ličnost. - Verujem da se zlo može projektovati, da se može koristiti odredjeni vid magije da bi se nekome nanela odredjena povreda ili bolest. - Nekoliko puta sam prisustvovao scenama kada je monah delovao molitvom na telo i uspevao da oslobodi coveka zla kojim je bio zaposedenut. - To se ponekad naziva, isterivanje nečastivog. I sami lekari mogu prepoznati ono stanje koje se ne može okarakterisati kao zlo u čoveku već da je očito dejstvo neke zle energije koja je obuzela dušu i telo i jedino se primerenijim načinima pomoći takvoj osbi. Tu lekovi ne pomažu, besmislica je lekovima lečiti nešto što izazvano na neki nepoznat način sa nekom odredjenom svrhom - . Ni crkva ne odriče mogućnost da čovek može da zloupotrebi neke moći, da ih poseduje ili da ih može u toku zivota steći. Od čoveka zavisi kako će ono što nosi u sebi ispoljiti za vreme svog života ili će se o onome o čemu su pisali ili govorili tek neki drugi ljudi mozda i posle više vekova više znati i prepoznati sta su to oni videli u svojim vizijama. - neka otkrića kao da traže da se poseje seme u vremenu pa da se čeka da ono poraste i požanje se plod kad se steknu uslovi i pojavi se onaj koji žanje. Materijalizacija misli, da se iz misli i ideje stvori oblik koji ima odredjenu svrhu. Čovek ima neverovatnu stvaralačku moć. njegova moć zamišljanja su neizmerni, njegova projekcija da u nečemu vidi ono što drugi ne vide. Iza vidljivog sveta prisutni su izvori kojima mogu da pristupe samo retki duhovi, pa da odatle donose vatre novih saznanja i otkrića. Možda je na njima i velika odgovornost, da ono što donesu i otkriju ne dovede do našeg samouništenja. - Velike energije su prisutne i neka otkrića koja su toliko opasna da mogu dovesti do nestanka života na zemlji - .
Nadam se da će razum prevladati, da ljudskoj pohlepi ima kraja i da će se na vreme zaustaviti da ne dodje do kolektivnog ubistva svih zemljana i same zemlje koja nas još trpi.
Nekada su harale bolesti, tražio se lek, serum, vakcina, a danas
se pomeraju čovekova saznanja o genetskom nasledju i nije isključeno da ljudska vrsta može da ima namerno izazvanu mutaciju, podsticanu novim tehnologijma koje u vidu implantata mogu uneti u organizam pri rodjenju deteta. Ono što svaki monah zna da ljudski glas, zvuk, da i ono što se ne čuje može da izazove promene u ljudima, da dodje njihovog kontrolisanog ili nekontrolisanog ponašanja. Monasi se protive da se bilo ko igra boga. Da koristi bilo šta da bi kontrolisao ljude, da ima nada njima vlast ili da vrši neku volju. Zakoni koje stvara čovek neka budu za čoveka ono što je stvorio Bog je iznad svega i u svemu nenadmašno i neporecivo. Kao i život. Zar je neko otkrio tajnu koja se krije u toj reči. Ne. Tu tek prestaje svaka nauka, i počinje ono što pripada samo bogu. Život nije samo u vidljivom, u onom što se kreće. Život je u svemu i u onome o čemu mnogi tvrde da je mrtvo. Mozda olako govorimo o mrtvim stvarima koje nisu uopšte mrtve, jadan je taj naš privid i naša zabluda koju je u nama neko izazvao i nastoji da tu sliku i dalje održi u umu čoveka. Mnogi snimci govore da nije sve oko nas tako mrtvo kako su nas uveravali. Za one koji veruju sve je živo, sve je u kretanju, u promeni i preobražaju. Oni jedinu volju priznaju onu koju osećaju u svemu, a koja je potekla od stvoritelja koji je jedan i neponovljiv.

Često sedim na balkonu i posmatram kroz gvozdenu ogradu pune autobuse i mnogobrojne automobile...
Nekada sam kao dete sedeo na gvozdenom mostu ispod kojeg sam često rukama hvatao klenove, ili sam stajao na betonskom zidu i kroz gvozdenu ogradu odozdo posmatrao kako prolaze vozovi.
U njima su sedeli ili me gledali sa prozora neki nepoznati ljudi, neko mi je mahnuo ponekad ili se to meni samo činilo.
Stajao sam dok su prolazili prazni vagoni, zatim su se na njima vozili raznobojni automobili naslagani gore i dole kao igračke, vagoni puni drveta ili crnog uglja.
Jednom su se na svim prozorima videla deca koja nekuda putuju pa sam ih ispratio i mahao im sa obe ruke dok se voz kao neka lenja zmija nije izgubio u sumarku. Ja sam opet sedeo sam na gvozdenom mostu i čekao da naiđe neki drugi voz.
Ponekad se pojave radnici na terezini pa se svi naglas smeju mojim mokrim belim gaćama.
Ja neznam zašto uvek viču dok pevaju pesme.
Ponekad se na pruzi pojavi izlazeći iz tunela skretničar sa čekićem duge drške i neprestano nešto kucka po šinama, to je znak da se sakrijem u visokoj travi i posmatram ga ako stane i čelo briše maramicom, dok ne produži dalje i izgubi se u opet u drugom tunelu.
Ispod vrba čujem zvuk oštre kose, dok deda kosi otavu, onu nisku travu koju kad skuplja psuje što nije kako valja porasla pa se rasipa, i uvek mu propada kroz gvozdenu vilu.
Veliki divlji golub nekuda odleti sa vrba pored reke. Skačem po travi.
Hvatam skakavce, da ih puštam na najlonu u brzak zakačene za udicu koju sam pravio od spenadle. Ako se klen otkači ili ispravi moju udicu ja novu špenadlu ponovo zakrivim i nastavim da pecam kao da se ništa nije desilo.
Volim da se sakrijem i posmatram one velike klenove kako čekaju hranu plivajući u struji. Ako me lopovi ugledaju brzo se izgube u dubinu ili se zavuku pod veliko korenje vrba.
Ponekad ugledam i nekog vodenog pacova kako pliva pored same obale pa se popne na obalu i izgubi u šipražju.
Voda u reci više nije čista, oseća se na ulje, kao i klenovi koje lovim iz zabave jer više nisu za jelo.
Vetruša je ulovila miša i ponese ga u svoje gnezdo, možda već ima mlade koje hrani.
Kad ogladnim, nanižem klenove koje sam ulovio na situ, tanku i jaku dugacku travu provlačeći je kroz škrge svake ribe. Šareni mačak me uvek dočeka i mota se oko mojih nogu sa podignutim repom dok mu ne bacim ribe koje uvek jede od glave. Zašto, nemam pojma. Valjda je glava ukusnija pa nju prvu pojede.
Brat se uvek smeje mojoj čupavoj zamršenoj kosi i čičku koji se uhvatio za moje pantalone dok sam se provlačio kroz travu pored reke.
Ruga mi se, i kaže, opet si se pentrao i skidao svračija jaja, šta će ti više tolika jaja i polupa ih, poneko jaje završi i na mojim ledjima ili u kosi.
On voli samo loptu. Loptu mi ne da jer kaže da kada se sa njom igram uvek je probušim na trn babine ruže.
Ne volim ga kad mi govori, nemoj da si dosadan, ti ne možes sa nama da se igraš jer si dete. Zna da se naljuti na mene jer plačem kao dete. Zove me pupavi, jer mi je stomak ko burence i pupak je na njemu ispupčen i njih to zasmejava. - Pupavi, pupavi - viču zamnom.
Kao da ih baš briga što ja plačem, pa na kraju pobegnem od njih da me više ne zadirkuju. Pa se posle pitam kad ću već da odrastem jednom.
* Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te igre, oni koji te teraju od sebe, da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.

Birao sam prvo žene pa šta, one kod mene uvek imaju prednost, izabrao sam sad i moju partiju, zaokružio, šta ću kud ću, onako odokativno, onako sam, možda se već sutra pokajem, znam, znam, biće kasno. Jedino što me teši da kad sam pred odlukom čemu dati prednost, fašizmu ili demokratiji. ipak se pre odlučim za demokratiju. Neka je i krnja i nepotpuna i manjkava, ali moram sebi i ženi priznati demokratija je ipak demokratija. U politici i u ljubavi loš izbor moze dovesti do razlaza, razvoda ili da se partnerski odnos svede na, ajd sad kud koji mili moji. Uvek postoji verovatnoća da taj famozni teg koji će da povuče jezičak na vagi na dole ili na gore, je neko izgubio, nema ga u kutiji, ima oni lakši, ili teži al onaj koji bi vagu doveo da se jezičak umiri nema, zagubio se negde. Teško je izmeriti nešto ako je teg preveliki ili premali. U stvarnosti onaj teg koji treba da odluči kakva će nam biti stvarnost ili bliska budućnost je isti onaj teg koji svojevremeno bio više od pukog dodatka da se odredi šta će da prevagne. Oni su bili skoro nedodirljivi, skoro nepromenljivi, skoro nezamenljivi a sada su samo teg koji ce da nas povuče jos dublje tamo gde smo bili ili gde cemo tek biti. Mozda mi nismo bazdareni za tu vagu ili vaga, laže. Možda i tegovi nisu tačno odliveni pa ni vaga ne pokazuje tačne mere. Bilo kako bilo, ono što ste hteli, gledajte, kome je neslano on nek dosoli, ko se osolio nek popije koju, mozda bude dobre volje, a ko se razočarao pa nek ne brine biće. biće opet da se vagamo. Naćićemo već i tačniju vagu, baždarićemo je dok nam se ne smuči, stavićemo plombu kao u zub da se zna da ne laže i manje nas boli, a možda će i tegovi biti drugačiji i svi na broju u kutiji...

Ko zna možda se i mi jednom promenimo pa nam naša težina dodje potaman, pa pretanemo da se brinemo ako jezičak na vagi se ne umiri odmah pa se suviše šeta li šeta gore, dole, gore, dole...

" Ljubavi moja,
šaljem ti ovo pismo sa telefona na mail u nadi da ćeš ga otvoriti u dogledno vreme. Da bih bio siguran da ćeš ga pročitati, poslao sam ti razglednicu iz Tunisa da te podsetim i slike sa plaže. Ona zgodna plavuša koju vidiš pored mene je moja sekretarica, Tanja. Skoro se ofarbala pa izgleda drugacije. Znam da ne voliš more i da ti sunce smeta, da ti više odgovara polutama i navučene zavese da ne naprežeš oči dok gledaš u onaj veliki monitor koji si insistirala da se pod hitno kupi. Nadam se da ti se dopada film iz restorana gde sam bio noćas sa sekretaricom. Kao što vidiš plesačice su vrlo lepe koje igraju trbušni ples. I ambijent je ekstra, vidiš i nas dok igramo. Mislio sam da treba da znaš da smo otišli pre nedelju dana iz Kaira, da smo obišli i piramide. Naš
naj stariji sin je otišao sa devojkom na more jer ima već 18 godina, samo da te podsetim ako to nisi primetila. U zadnjih tri godine su se mnoge stvari promenile, od kako si kupila kompjuter. Deca su nam uglavnom dobro, u školu redovno idu, na roditeljskom sastanku sam već postao poznata ličnost. Nas sin voli da snima svašta svojim novim fotoparatom. Vidiš da su ispale dobro tvoje slike dok te je snimao dok sediš zagledana u monitor. Ja sam vrlo zadovoljan jer je odlučio da ovekoveči naš svakodnevni život. Naša ćerka kaže da je zadovoljna u Engleskoj. Kako se radovala samo kada si otišla kod frizera i obukla onu haljinu koju sam ti kupio pre dve godine. Svi su zinuli kada si se pojavila na njenom rodjendanu koji je bio u restoranu. Znam. Znam da nisi mogla dugo da ostaneš jer bi se zabrinuti svi na internetu gde si se izgubila i da li ti je dobro. Uvek se svi zabrinu ako te nema dugo da se javiš na MSN.

Ja sam takodjer uglavnom dobro. Sekretarica se trudi da me razveseli kada me uhvati tuga što nisi sa nama. Ona je vrlo vesela osoba i veoma je pažljiva i može se reći da mi ugadja u svemu da će me skoro razmaziti dok smo ovde. Kao što vidiš ofarbao sam se u crno, jer sam sasvim obeleo. Zaista neznam sta bih bez sekretarice. Nadam se da ti žena koja čisti ne smeta dok usisava tvoju sobu. Kuća je drugačija dok sam joj dogradio još jedno krilo i drugi ulaz. Nadam se da ćeš naći vremena da pogledaš kako to izgleda. Ako nisi primetila zidove sam ofarbao u ružičaste boje jer je došlo proleće.

Znam da voliš cveće pa ti šaljem fotos buketa koji sam veceras kupio. Sada moram da se spremam jer sa sekretaricom idem u tursko kupatilo gde će mo provesti nekoliko sati. Nadam se da ti redovno donose brzu hranu iz Meka i kineskog restorana. Ako nemaš dovoljno koka kole i čokoladnih bombona ti poruči da ti donesu na vrata kao i uvek. Nadam se da ti lepo radi aparat za kafu u sobi gde sam ga postavio da se ne mučiš da ideš do kuhinje. Nadam se da te kompjuter dobro služi jer znam koliko si tužna i nesrećna kada se pokvari i nemaš više kontakt sa internetom. Sekretarica i ja često mislimo na tebe. Ako me se setiš dok ideš na kiosk da kupiš novi boks cigareta a ti me pozovi nekad da ti samo čujem glas. S ljubavlju, tvoja muž, ... koji će dvadeset dana da pati na Tahitiju misleći na tebe ."

na telefon je ubrzo stigao mail kao odgovor:

" Dragi moj

Vidim da ti je lepo, da ne kvarim, ja sam prodala kompjuter, prodala sam i tvoj novi auto, prodala sam i vikendicu na Kopaoniku i stan u Dubrovniku. Dok ti pisem ovaj mail krecem taksijem u luku, jer su novi vlasnici usli u nasu kucu, pa sam onako ocajna i sludjena krenula tvojom jahtom na Bahame.

PS.

Sa zajednickog racuna sam podigla onih 300 000 evra.

poljubac...zauvek tvoja Malena "

Epilog:

Uvek je dobro imati jos nekog keca u rukavu... Malena nikada nije imala smisla za finansije.
Na mojem tajnom racunu u Svajscarskoj je preostalo nekoliko miliona, firmu sam prodao za 5 miliona evra. Ostalo mi je nekih pet ili šest lokala od po 200 do 300 kvadrata. Onih šest skladišta od po 2000 kvadrata svaki sam iznajmio kinezima na 20 godina...
Nadam se da će izabrati dobar losion za sunčanje na Bahamima, jer je uvek imala problema sa lošom pigmentacijom. Malena bude crvena ko rak posle prvog sunčanja.
Da. Nisam rekao da jahta ima problem sa motorom kojem je vreme da se izvrši generalna. Radio stanica je u kvaru. Čamac za spasavanje je bez motora jer još nije došao sa remonta. Nadam se da Malena jos ume dobro da vesla... a ja jos umem dobro da pilotiram, avion me čekao spreman i pogled na Beograd sa visine je kao i uvek bio fantastičan..

Legoh ja da dremnem, al mi dodju na san svakakve karakondžule, a snu možeš da veruješ il ne veruješ. Sanjao sam ja da sam zec, što baš zec nije mi jasno, tek mi porasle malecke uši i brkovi, a My tata, zec me teši, ako budeš dobar ima da te drugi zecovi vuku za uši, da ti budu ovako Evropske kao što su kod mene i to ti je uslov da udješ u Evropu. A ja ne bih da me vuku za uši radi tog ulaska u tu Evropu koji će mi krasni ali tata ne odustaje tako lako. Evo vidi ako pristaneš čim uđeš evo vidiš čekaju te ovolike sargarepe, velike što jes, jes, pa počne da je gricka onako Evropski a meni počeše da rastu prednji zubi, i san ko da je auto promeni pravac i ja opet idem bos ko čovek po putu a pokraj puta me čekaju kurve, kornjače i kamila. Pored njih piše na bilbordu obezbedite sebi siguran prevoz do Evrope. Jes mi prevoz. Gledam onu kamilu, dve grbe, kako da se popnem kad ne letim, a i uši mi male, jedino da se pretvorim u slonče. Na tabli piše sa kamilom će te sigurno i bezbedno kroz iglene uši ući u Evropu. Mislim se, ma nema šanse da se provučem, ja ovako grbav, pa još i ova kamila sa dve grbe pride nego da vidim šta mi to nudi kornjača. Na tabli piše, siguran prevoz do Evrope, polazak po dogovoru, dolazak siguran nakon sto godina, taman mogu dvaput da odapnem. I ja se nećkaše i san ko san ode dalje ko što i pamet zna da ode, i opet idem ja kao kroz jednu planinu, noge polomi, ja onako mlad medved, ma meče bre, a već ko provejava sneg, a na pećini stoji tabla, piše lepo al latinicom Evropa a na ulazu stoji tata meda i kaže. Sine za ulazak u pećinu Evropu, veli treba da se vratiš nazad u naš kraj da mi iz sve tri košnice doneseš meda ako je ostalo inače ti nema ulaska u Evropu. Ovo će još da bude ko Ali Baba i četeres razbojnika. Uh tata medo, al ajd sad sta je tu je, vratim se i otvorim, ma razvalim sve tri košnice a pčele ko divlje na mene, te za njušku, te za oči, al ja se branim majem onim šapama baš rešen da po svaku cenu udjem u tu Evropu pa ne hajem za pčelinje ujede i nanesenu mi bol. Al kad razvalih svaku košnicu skroz ono ni u jednoj nema meda, I naše pčele odoše za novom maticom a ja kud ću nazad u planinu. Nisam ni stigao do tata mede, pade noć, kad pored puta stoji čovek, ja se promenih i postadoh covek ko i pre, pa se onako štrecnuh, a on meni kaze ne ovim putem nemozes više da prodješ, što bre čoveče, kaže to je sada glavni magistralni put koji vodi u Evropu. Pa šta da radim. Da mi dopustiš da te jednom ujedem za vrat, da ti se napijem malo krvi pa ceš dobiti kartu gratis. Uh, pa zar da postanem vampir da bi ušao u Evropu i ja se okrenem pa bež nazad, al i nazad me čeka malo dalje jedna žena, pa će ona meni. Ček. Gde si pa ti krenuo nazaad. Kako se zoveš. A ona reče meni da se i ona zove Eurupa. Moj lepotane ako ćeš proći ovim putem moraćeš samnom leći prvo u krevet, to ti je uslov. Gledam ja pa sad nije ona tako loša, može i da prodje seks sa njom. Ma došlo mi odjednom da prekinem da se smucam po ovom drumu da udjem u tu Evropu kad se mora. Kaže. Drugi uslov je da priznaš posle na sudu da si me silovao, uh presede seks i uslov. Ma i to ću nekako da progutam. Kad budemo u sudu da priznaš da si mi napravio dete, pa da ga se odreknes, uh, uh, da mu prepises trecinu imanja a mi cemo ga posle svi priznati. I ja ko pravi sago glavu i pristadoh. Mislim se šta li će još ova da mi traži al malo bolje pogledam ma ova Evropa meni sve vise lici na muško, i perika joj, na glavi, i ona crvena aljina, ma ko da je sudija u tribunalu, vrtim glavom al san ko san ode niz drum i pojavi se odnekud moj tata. Uh fala ti bože. Tata. Tata. On će me sigurno pustiti ili će me povesti sa sobom. Pridjem ja bliže al tata vadi kaiš iz pantalona, i viče, skidaj gaće. Ako ćeš u Evropu skidaj gaće. Nemoj tata molim te. Zar nije mnogo stotrideset po turu. Al one jok, zapeo pa to ti je. Magarče jedan šta ti misliš da se u Evropu ulazi da od mene ne dobiješ po turu. I ja trljam oči, ne verujem sebi, rodjeni otac pa da mi naplati toliko za ulazak u Evropu. Ma tata , znaš šta ja u tu Evropu i neću a ti udri koga oćeš. I krenem da bežim ko zec od njega.

A on viče. Neka neka vratićeš se ti meni pa ti od mene kaiš ne gine. Trčim ja al malo dalje stoji ko moja mama. Mama, mama. Sta je mili moj sine. Neću u Evropu. Ma ne moraš sine, ako popiješ flašicu mleka. Mora da si ogladnio na ovom drumu. Ja odahnu, majka je opet majka, od svih ponuda ona ima najprihvatljiviju. Ih šta je jedna flašica mleka. Ona uvek tako da me natera da jedem. Popijem ja skoro naiskap ono mleko. Al ono mleko nešto udara mnogo u glavu. Manta mi se u glavi i majka mi dodje nekako drugačije. Ja je pitam. Mama kakvo ti je ovo mleko. A ona meni, pa uvozno, Evropsko, od ludih krava. Pa zato ti se u glavi zavrtelo. Pa me uhvati za ruku i lisice mi stavi. Ma sta ti je mama. Nisam ja tvoja mama gospon ja sam policajac. Uhapšeni ste pod optužbom da ste odbijali ulazak u Evropu i stalno skretali sa Evropskog puta. Došla je prijava da jos ne zelite idete u Evropu, sve što izjavite može biti upotrebljeno protiv vas, ako nemate para za advokata Evropa će vam ga dodeliti. Odvede me u sud. Sudija odma donese presudu po hitnom postupku, vele - Dok ne budete punoletni stavićemo vas u karantin da vas izlečimo od balkanskih bubica, onda ćemo vam odrediti staratelja, staviti vas u popravni dom a kad postanete punoletni onda ćemo vas primiti kao punoletnog Evropljanina u policiju. Ma ne volim ja policiju, nešto bi drugo. A šta bi ti hteo. Dobro može. Ali ako me prosiš. Šta da radim da te prosim. Pa kako bre da te prosim. To nisam nikad radio. Ni ženu nisam prosio. reko joj , da se registrujemo da se ne vozimo bez dozvole. A sudija zapela pa kaze, da me moliš stoko bez repa, kažem da me moliš a ne da me prosiš, u Evropi se ne prosi. Vidim ja da ona ona naš jezik nezna bas najbolje pa mi meša il Slovenački il Hrvatski. Dobro de, nemoj da se ljutiš al pre nego što te budem molio da me policajac pusti bar u WC. A ona mi skide one lisice, jer kako da skinem gaće i razvežem učkur onako vezan. Pa ti malo skrenem s Evropskog sputa i udjem u trnje razvežem dugačke gaće pa sve drzeči one gace onako gologuz. bežiii. Viče ona zamnom. Stanii. Stanii. Da si stao, odmah. Vrći se odmah na put, Evropski. Čuješ li šta ti kažem. Zar da se opet lomatam za tobom i cepam čarape po tom trnju goveče jedno balkansko.
Ja držim one gaće i bezim sve dalje od Evropskog puta. I kad sam već odmako, gde se legu neše guje i akrepi, stanem da danem malo. Fala višenjem, probudim se iz tog Evropskog sna. Ma ja se sav bio pretvorio u ladnu vodu, a moja žena me drma i viče. Čoveče šta ti bi, probudi me iz najdubljeg sna. A ja se okrenu pa je upita a kakav je bio jel Evropski...

Ako lazem, pas bio. Pored nas zivi narod koji svoje mrtve sahranjuje pored kuce. Na grob ne stavljaju krst niti bilo kakav spomenik. Jedino sto postuju je zivot i ljubav. Imaju puno dece koju obozavaju a nama samo izgleda da oni nedovoljno brinu o deci. Kad umiru sve sto ostaje za njima vise nije vazno. Kucu kao da ne vole jer ih vezuje za mesto, ako preti da ih ugusi oni je prodaju, sruse i idu dalje. Kako bih voleo da sam im slican ali nisam. Sazidao sam kucu. Majstore sam poceo da psujem od podruma do tavana, gde god pogledam fusheraj. Dok mi se nije smucilo, te uzeh mistriju i gletericu da budem majstor i ispravljam njihove brljotine. Nekako se izborih al prodje mi par godina u tome i moja kao kuca progleda, skinuh i tapete ko jos ima tapete u kuci, iz one poslednje sobe jedva skidoh i zarekoh se da to vise u zivotu na moj zid necu staviti. Okrecih u uzinat komsijama bas u zuto. I bese meni lepo, za neverovati da zuta soba moze biti tako lepa kad se okreci ili se to samo meni zuto previse svidja. U kuci dodje na red da se menjaju stvari, vesh masine, frizideri, sporeti, bojleri, televizori. Kad to dodje na red onda sam se kao i svako nasao u nevolji, jer dok u ovoj nemastini se pokupuje sve to ima da se naplacamo kredita i odricemo se od svega. A dodjose neke besplodne godine, dok se neki ljudi obogatise, pokupovase neka besna kola i mene stize Jevrejska kletva, dabogda imao pa nemao. Nastade neko komesanje, neka zbrka. Snaci se, postati nesto drugo. promeniti sebe, promeniti svet. Poceti odmah. Ali to tesko ide. Ucimo jedni od drugih. Neko ne doceka da vidi sta je radio. Neko se doseti pa raskrsti sa sobom i odbaci sve ono u sta je verovao da pocne zivot od pocetka. Neko se doseli, neko se odseli, a neko nezna kud bi. U muci postati majstor za sve, i ja, umesto da radim jedan posao ja radim pet i opet se nista ne vidi. Para nema, pa nema. Udarila neka nemastina, nastalo je prezivljavanje. Koliko da se kupe neke krpe da se covek obuce i pokrije se nasa golotinja. Da se kupi praska i sapuna da se operemo ko ljudi, da se bar ne osecamo jedni drugima kad je stvarnost pocela da se oseca. Prodje i onaj kobajagi rat sto je bolje da ga se ne secamo, i odose neki nasi prijatelji i komsije u neke strane nam zemlje i niko jos da se vrati. Dal su srecniji i bogatiji niko se nije vratio da kaze a mozda i nece. A ja sam tu gde sam i bio, kao da sam u ovu zemlju pustio veliko korenje i sve zivim u nekoj nadi, da ce nas stici neka obecana sreca. Koju dugo cekamo, pa da se i meni jednom ko nebo razvedri da me ogreje sunce. Nije da se tebi zalim, a i sta imam od toga jerbo je tako nama nekako sudjeno, da ovaj zivot po malo odmice a da samo posmatramo kako se smenjuju godine na kalendaru. Jedino sto me stvarno veseli su moja deca, koja su zdrava i prava. Rastu, lepa ko da su na majku, jer ja nisam neki bas lepotan a i to je valjda gen. Da ne cuje zlo i lepa i pametna. I zena mi onako bas lepa, kao da je godine zaobilaze ili se to meni cini jer mi je draga kao i pre. A ponekad smo smo ko stranci, pa se udaljimo i polako prestanemo pricati, pa se zaobilazimo, dok se ne posvadjamo da dodjemo sebi, da se pomirimo. Onda se ponovo priblizimo kao da se nista nije desilo. A covek ti je prokletinja, sve mu je vaznije, juri za nekim snovima, pravi neke planove a zena svaka hoce da ti bude centar sveta, pa se naljuti jer joj ne posvetjujes dovoljno paznje, te padnu i razmene se ruzne reci. Dodje vreme kad se u coveku javi i ljubomora, kad se pojave i neke sumnje, covek pomisli da bi trebao da svoju zenu kontrolise, da joj pregleda poruke, da nije pocela da svrlja. A sve je to blesavo jer ko je zenu sprecio ako hoce da te prevari, ako hoce da te slaze. Recept za srecan brak niko nema. Brak je kao kuhinja ili spremanje jela, to je jedino jelo koje moras sa zenom da skuvas kako treba. Ako zagori pocne da se oseca, ni otvorena vrata ne pomazu.. I ljubav kao da je biljka trazi svetla, da se redovno zaliva, okopava i plevi, cupa korov. Ponekad i biljka oseca, akamoli zena, hoce da joj se prica, tepa, voli...
Nekome ne ide od ruke i nece ga cvece, nece ga ni ljubav kao da se kamenjem na nebo gadjao, sve se zavrsi kako ne treba i ostane u coveku neki jad i gorcina. Ako imas srece da te oce cvece, da sve sto u zemlju zasejes se primi, pa lepo raste, procveta i zamirise.
Tako je i ljubav slicna cvetu, koji moze da nikad ne procveta i uvene ko svaka biljka jer joj nismo posvetili dovoljno paznje. Koliko je dobri ljudi upropastilo svoj dobar brak svojom nepaznjom, svojm sebicnoscu. Ponekad je potrebna samo topla rec, osmeh i dodir
Jedino sto covek ima i sto vredi je porodica. Kuca, ni bogastvo, ne cine da covek bude srecniji. Samo se covek vara, i misli da ce pare sve probleme da rese i donesu tu ocekivanu srecu koja nam stalno izmice. A sami smo krivi kad zaboravimo da zivimo, da uzivamo u malim stvarima. A zivot ne cine samo velike stvari, godine i mesece i sate cine neki minuti i sekunde koje ili su srecne ili nisu. I ja sam izgleda ostario kad ovako mudrujem, kao da cu sad da otkrijem Ameriku. Svi sve znamo a na istim greskama padamo, ali valjda je i to ljudski da se gresi. Sve sto je ljudski kao da nam nije strano, na sve se naviknemo i svasta prihvatimo kao normalno. A nije. Samo mi tako mislimo da nam bude lakse. U zivotu nije dobro biti sitnicar ali avaj nas zivot sastoji od sitnica. Kao da je zivot neki mozaik koji od kamencica pravimo ali ponekad lose izaberemo velicinu pa se nista ne uklapa. Osecaj mere, i strpljenje kao da mnogi gube na pocetku i ne trude se da istraju, da ucine svoj zivot malo boljim i lepsim...

Samo ti znaš tajnu sreći ali je nećeš reći.

Gde si, kako ću znati sta šapućeš u snove

to ni cvet nece reći, ni miris neće odati,

ni tvoj sluga, možda će tvoja plava krv.

Ti si mi sve, slamka i zlatna zamka

iz nje da puštam male ptice i belo lice,

sve nove strahove, sve stare grehove

Ti si brza, vetar, duvaš mi u mehove

Šta si ti ? Varljiva, let krilima samoće,

prva boja jeseni, nedosanjana, nezvana,

poslednji zrak sunca, na zalasku dan.

Potezom pera, ubiće me, tvoje ime...

Ti si svakako, žarka zelja, zov daljine,

ako si mrtva, moja si reč neizrečena.

Možda si tamo ti moje dete, zalutalo,

gde prestaje noć i počinje novi dan.