Pravopis - ispravno pisanje i neke ceste greske

Znak prekida (tri tacke) pise se kao znak da je izostavljen deo teksta, a u ekspresivnijem stilu (narocito u pripovedackoj prozi) i kao znak nedorecenosti, nepotpunosti onoga sto je receno, npr.:

Brdo je obraslo klekom, cecvarom...

U tekstovima obicnog informativnog stila ovaj znak najcesce se pise kada se tudji tekst ne navodi celovito, nego se ispustaju delovi koji su u datoj prilici nepotrebni npr.: kao ptvrda reci oklopnik u recniku se navodi:

Silni oklopnici bez mane i straha... vi jurnuste tada u oblak praha.

Katkada autor koji prenosi nepotpuno tudji tekst stavlja znak prekida u uglastu zagradu, kako bi naglasio da je skracivanje njegovo, a ne preuzeto iz teskta koji navodi. Retko za ovim postupkom postoji prava potreba, tj. Obicno je dovoljno da se ispustanje obelezi sa tri tacke, a podrazumeva se da je skracivanje izveo autor koji prenosi tudji tekst. Razume se, njegova je obaveza da skracivanjem ne promeni smisao teksta.

Apostrof – znak u obliku podignutog zareza (zapete) – pise se u recima koje se shvataju okrnjene, na mestima na kojima su u pisanju izostala slova (obicno na jednom mestu) a u izgovoru glasovi.

a.) Apostrof se pise kada se doslovno navodi neciji govor koji se od normalnog, standardnog razlikuje izostankom pojedinih glasova (specificni zargoni, dijalekat ili licni manir), npr.

Nisam ’tela d’ idem.

U stvari, ovaj se postupak primenjuje u tesktovima opste namene da bi se neciji govor obelezio kao neknjizevan i da bi se lakse razaznala okrnjena rec, a ne u egzaktnom strucnom zapisivanju govora.

b.) Potreba za izostavljanjem samoglasnika – a time i za pisanjem apostrofa – posebno je cesta u stihovim utvrdjenog broja slogova. Primera ima dosta u narodnim pesmama (npr. On c’ obzire zdesna nalijevo) i kod starijih pesnika (npr. Zmaja: Al’ u mene j’ miris ovaj obasuo), a u novijijoj poeziji znatno manje. Osobito se izbegava nerealno, proizvoljno okrnjivanje reci, tj. Unosenje oblika koji se u nekoj prilici ne cuju i u zivoj reci.

c.) Apostrof je obavezan u jednosloznim recima kada se izostavi samoglasnik (kao l’, j’, c’, m’, g’, d’ – umesto li, je, se, me i mu, te i tu, ga, da), kao i drugim slucajevima ispustanja (elizije) samoglasnika u dodiru s drugom recju ili uspostavljanju neobicnog skracenog oblika zbog potrebe stiha (skin’ me um. Skini me, njeg’va um. Njegova i dr.) Ovo ne znaci da se apostrof obavezno pise kad god se uzme kakav oblik koji se od standardnog razlikuje po odsustvu nekog glasa – ako je jao kraci oblik uzeta poznata arhaicna, razgovorna ili dijalekatska varijanta reci. U ovom se ostavlja znatna sloboda autoru teksta, ali nema prave potrebe za apostrofima u oblicima tipa nek (umesto neka), medj (umesto medju), nit (umesto niti), rad (radi).

Ne preporucuje se pisanje apostrofa ni uz krace oblike infinitiva i glagolskog priloga (ciniti, znajuc, mislec), a kad se dva kratka samoglasnika sazmu u jedan drugi, bolje je pisati znak duzine nego apostrof. Kad dvoslozna zamena dugog jata (uje) zbog potrebe stiha postane jednoslozna (je), umesto izostavljenog i pise se apostrof, ali je dopusteno pisanje i punog oblika, iako se on zbog ritma izgovara bez i (b’jele dvore ili bijele dvore)

Pomocni pravopisni znaci

U opste pravopisne znake spada i znak duzine (uglasti). Razlika izmedju dugih i kratkih samoglasnika sistematski se oznacava samo u akcentovanom tesktu, gde e naglasena duzina belezi ravnom crtom, a dugi akcenti istovremeno oznacavaju naglasak i duzinu. Uglasti pak znak duzine pisemo u bilo kom tekstu, ali samo po potrebi – da se jasnije razaznaju reci.

a.) Najcesce je znak duzine potreban u genitivu mnozine (zato se naziva i genitivnim znakom), kad se ovaj oblik pise podudarno s kojim jedninskim padezom, a sam sklop recenica nije dovoljan da otkloni dvumicu; npr. Skola bez uciteljâ, samo neka bude kisâ, itd.

b.) Ovaj znak se pise i da se (u govornom jeziku i poeziji) obelezi duzina nastala sazimanjem dvaju samoglasnika: kô ili kâ (um. Kao), misô ili misâ (misao) i dr. I na samoglasniku koji je postao dug zato sto je susedni r izgubilo slogovnost cesto se pise znak duzine: grôce (dvoslozno gro-ce) za razliku od trosloznog gr-o-ce, grônica (bolest grla).

c.) Pored genitiva mnozine, znakom duzine mogu se diferencirati i drugi oblici s drugim samoglasnikom kad se pisu jednako kao i neka rec s kratkim samoglasnikom, npr. Imperfekat brâh, pisâh, citâh (u aoristu jea kratko), zatim podudarni oblici u neposrednom susedstvu: i sâm sam to znao, da dâ na znanje i sl. Umesto znaka duzine, oblici se mogu diferencirati i standardnim akcentovanjem, samo sto se ono izbegava u tesktovima siroke primene.

Pored prikazanih znakova povremeno se u tekstovima opstije namene upotrebljavaju jos neki pomocni znakovi, najvecim delom preuzeti iz odredjenih struka u kojima imaju sistematsku primenu.

a.) Zvezdica (podignuta) najsire se upotrebljava kada se upucuje na beleske ispod teksta kojom ce se dopuniti ono sto je receno u osnovnom tekstu.; ako se na istoj strani ponovi ovaj postupak, zvezdica se udvaja.* U strucnim jezickim tekstovima zvezdica se pise ispred reci i formata koji se teorijski rekonstruisu ili pretpostavljaju, npr. Kad predocavamo kako je neka rec glasila u praslovensko doba (npr. *goiva, *melko – danas glava, mleko/mlijeko). U jezickim prirucnicima sire namene zvezdicomse katkad markiraju neknjizevne reci.

Kad se pise fusnota, bolje je pisati podignute sitne brojeve nego zvezdicu.

b.) Sitne brojke pisu se kao eksponenti (podignute) i indeksne (spustene). Pored upotrebe u raznim skracenickim simbolima i strucnim grafijama podignute brojke (kao i zvezdice) ukazuju na napomene ispod teksta (fusnote, podbeleske).

pcelica Maja
Uvek volim da procitam nesto o starim/novim pavilima i izmenama u vezi sa pavopisom u srpskom jeziku. Zanima me kako se menjaju i da li se menjaju skracenice po padezima i kako pisati mnozinu. Primeri: JKP ( recimo mnozina JKP-a ili JKPa ili nesto trece) ili NVO ( i recimo dativ NVOima ili NVO-ima ili...) to nisam uspela da nadjem... - Pozdrav

Vase pitanje se odnosi na grupu slozenih skracenica ili verzalnih skracenica, akronima kako ih jos nazivaju. Njih cine pocetna slova viseclanih naziva, i primer koji navodite spada u grupu domacih verzalnih skracenica koje se dakle pisu velikim slovima bez tacaka i razmaka u pisanju, citaju se najcesce kao da je napisana puna rec, tj. naziv: Javno komunalno preduzece, Nevladina organizacija, ili skraceno po slovima: prvi nacin je jasan (NVO, Nevladina organizacija, JKP, Javno komunalno preduzece) a moze se primeniti i kada je ispisan nastavak skracenice ako je on podudaran sa nastavkom pune reci (u JKP-u – "u Javnom komunalnom preduzecu"). Kada se skraceno citaju, mogu se izgovarati na vise nacina:

1. Slovo po slovo bez samoglasnickog prizvuka: JKP – "j-k-p"
2. Sliveno kada to dopusta sklop skracenice i kada se ne dovodi u pitanje jasnost: SANU – "sanu" i ovakav izgovor omogucava cescu verbalizaciju skracenica
3. Po abecednim slovima, spelovanjem na latinski : NVO – "en-ve-o", PTT – "pe-te-te"
4. U nekom sistemu po nacelno istom sistemu, ali modifikovanom – s prizvucnim e iza suglasnika umesto ispred njega( AFZ – "a-fe-ze")

Sto se tice promene po padezima u nasem pravopisu ne postoji precizan sitem kojim bi se vodili vec perzistiraju neujednacena resenja. Najmanje dilema postoji kod verbalizovanih skracenica kada su u pitanju skraceni nazivi koji su, zahvaljujuci povoljnim kombinacijama slova i slogova, dobili karakter "pravih" reci, dakle kod onih kod kojih srecemo pravilan raspored samoglasnika i suglasnika pa se lako izgovaraju. Znaci one po svojoj strukturi predstavljaju skracenice, tj. nastaju skracivanjem reci – ali u pravopisnom i gramatickom smislu ne spadaju u skracenice nego u leksiku, a u recenici i uopsteno u jezicki izraz ukljucuju se kao uoblicene reci. Takve reci ustvari postaju prave imenice koje imaju sve gramaticke kategorije, svoj akcenat, rod i njihova osnova moze sluziti na primer za gradjenje prideva... Kod ovakvih skracenica dodajemo padezne nastavke direktno na osnovu, kao i sufikse kojima se grade nove reci. Kada se ovakve skracenice pisu velikim slovima onda se izmedju njih i padeznih nastavaka pise crtica: NVO-u

Za pisanje domacih verzalnih skracenica koje se pisu samo verzalnim slovima i u svom sastavu imaju samo suglasnike (JKP) postoji vise preporuka:

• Ovakvim skracenicama (JKP) u pisanju se ne dodaju padezni nastavci bez obzira da li se citaju sricanjem slovo po slovo ili prema imenima latinickih slova tj. spelovanjem: ("j-k-p")
• Padezni nastavci se dodaju samo skracenicama tipa: JKP, JKP-a.
• Sve skracenice ove vrste se menjaju po padezima tako sto se padezni nastavak pise uz njih posle crtice

Na ovo slozeno pitanje mislim da je najadekvatnija preporuka koju daje gospodin Ivan Klajn:

• Da sve skracenice koje svojim sastavom podsecaju na nase obicne reci treba u pisanju nakon crtice da dobiju odgovarajuci padezni nastavak jer je to u duhu naseg jezika jer padezni nastavak ne samo da olaksava nego nekada i u potpunosti omogucuje sporazumevanje
• Padezni nastavak je bolje pisati uz skracenice koje se lako citaju i izgovaraju na ovaj nacin
• U pisanju padeznih nastavaka treba biti dosledan tj. nije razume se dobro da jedna ista skracenica se cas pise s nastavkom, cas da se ostavlja bez nastavka

Primer koji navodite JKP i NVO su skracenice koje se cele shvataju kao imenice i kao takve imaju sve gramaticke kategorije: rod, broj i padez.

Jednina:

Nominativ: JKP-e
Genitiv: JKP-a
Dativ: JKP-u
Akuzativ: JKP-e
Vokativ: JKP-e!
Instrimental: JKP-em
Lokativ: JKP-u

Mnozina

Nominativ: JKP-a
Genitiv:JKP-a
Dativ: JKP-ima
Akuzativ: JKP-a
Vokativ: JKP-a !(mada tesko da cete ih dozivati bas )
Instrumental: JKP-ima
Lokativ: JKP-ima

Jednina
Nominativ: NVO-a
Genitiv: NVO-e
Dativ: NVO-e
Akuzativ: NVO-u
Vokativ: NVO-o
Instrumental: NVO-om
Lokativ: NVO-i

Mnozina:

Nominativ: NVO-e
Genitiv: NVO-a
Dativ: NVO-ama
Akuzativ: NVO-e
Vokativ: NVO-e
Instrimental: NVO-ama
Lokativ: NVO-ama

Nadam se da je nesto od iznetoga pomoglo, a sustinski skracenice i jesu "smog" koji gusi jedan jezik i treba ih sto umerenije upotrebljavati uopste.

Naglasak reči naziva se akcenat i predstavlja pojačano glasovno isticanje jednog sloga u reč. Akcenat se uvek nalazi iznad jednog sloga i to iznad samoglasnika u tom slogu. Slog je jedan glas, ili više glasova koji sačinjavaju jednu izgovorenu celinu. U svakom slogu mora postojati samoglasnik, odnosno slogotvoran glas. U reči ima onoliko slogova koliko ima slogotvornih glasova. Slog je deo reči u kome mora biti jedan samoglasnik, dok samoglasnik može biti, a ne mora. Pre svega treba odrediti slog koji je nosilac akcenta u reči. On može da se izgovara dugo ili kratko. Razlikuju se akcentovani i neakcentovani slogovi u reči, kao i akcentovane i neakcentovane reči.

Primeri naglasaka sloga u reči: telefon, šuma, slika, nasloniti, polovina

Naš književni jezik ima četvoroakcentni sistem, po intonaciji-kvalitetu mogu biti silazni i uzlazni, po dužini-kvantitetu mogu biti kratki i dugi tako razlikujemo:

• Dugosilazni

• Dugouzlazni
• Kratkosilazni
• Kratkouzlazni

I akcentsku dužinu koja je uglavnom na poslednjem slogu.

Mesto akcenta u rečima

Da bi se potpuno pravilno odredio akcenat treba imati i sluha, ali ako niste baš sluhista postoje dakako i pravila na koja se možemo osloniti, četiri osnovna pravila kod akcentovanja reči su:

1. Na prvom slogu u višesložnoj rečenici mogu stajati sva četiri akcenta
2. Na srednjim slogovima stoje samo uzlazni akcenti
3. Na poslednjem slogu ne može stajati ni jedan akcenat
4. Jednosložne reči imaju samo silazni akcenat.

Posleakcentska dužina

I neakcentovani slogovi mogu biti kratki i dugi. Svaki slog ispred i iza akcentovanog sloga može da bude kratak. Dugi slog može da bude samo iza akcentovanog sloga i na njemu je posleakcentska dužina na primer: šùmārākā, kòpām...

Neakcentovane reči

U našem jeziku postoje i tzv. neakcentovane reči:

1. Proklitike – reči koje čine akcentsku celinu sa rečju ispred koje stoje (obično predlozi: o, u, pred, pod, kroz; veznici: i, a, ali, jer, dok)
( na klupi, pred klupom, pod klupom)

2. Enklitike – reči koje čine akcentsku celinu sa rečju iza koje stoje (obično skraćeni enklitički oblici pomoćnih glagola i ličnih zamenica:

• Nenaglašeni (kraći) oblici ličnih zamenica i povratne zamenice:
  • U genitivu: me, te, ga, je, nas, vas, ih, se
  • U dativu: mi, ti, mu, joj, nam, vam, im, si
  • U akuzativu: me, te, ga, je, ju, nas, vas, ih, se

• Nenaglašeni (kraći ) oblici prezenta pomoćnog glagola jesam, biti, hteti
  • Jesam: sam, si, je, smo, ste, su
  • Biti: bih, bi, bi, bismo, biše, bi,
  • Hteti: ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će;
  • Upitna rečca li

Na primer:

- dajem joj (njoj)
- došao sam (jesam)

Kada pristupamo utvrđivanju akcenta u nekom tekstu prvo je potrebno uočiti razliku između naglašenih i nenaglašenih reči, a potom identifikovati reči koje imaju akcenat. Reči stranog porekla, bez obzira iz kog su jezika preuzete i na vreme kada su preuzete u naš jezik, po pravilu, poprimaju sve odlike – fonetsko-morfološke – reči našeg porekla. Drugačije rečeno, sve te reči i glasovno i oblički uklapaju se u naš leksički fond i po stanovištu većine leksičkih stručnjaka nema osnova da se odstupi od klasične akcentske forme.

Pročitala sam sav tekst ovde, ali ne mogah naći ništa vezano za moje nedoumice, mada sam mišljenja da su oba oblika (mislim: svi parovi oblika ?!) ispravna... Elem, zanima me da li je pravilno reći:

izdrživ(a) ili izdržljiv(a), {iako sam pre za ovaj drugi oblik, buni me to što se zasigurno kaže "održivi razvoj", dakle - bez slova lj};

neustrašiv(a) ili neustrašljiv(a), {iako sam pre za ovaj prvi oblik, buni me to što se zasigurno kaže "strašljiv", isto kao i "plašljiv"};

promenjiv(a) ili promenljiv(a), {iako sam nekako na ovaj prvi oblik nailazila u matematici, a na ovaj drugi u drugačijim kontekstima}...

Zahvaljujem na pomoći unapred.

P. S. Izvinjavam se ako je poruka prekratka, ali je isto tako bila i preduga da se nađe među komentarima. :/

Pošto se pridev slaže s imenicom u rodu broju i padežu svaki pridev ima oblike muški, ženski i srednji rod. Mogu imati odredjen i neodredjen pridevski vid i mogu se porediti. Komparaciju odnosno poredjenje prideva mogu imati opisni pridevi.

Komparacija pokazuje stepen izraženosti, jačine odredjene osobine ili karakteristike pojma koji pridev bliže odredjuje. Postoje tri stepena u komparaciji prideva, a to su pozitiv, komparativ, superlativ.

Pridevi se po značenju približno mogu podeliti na dve velike grupe: opisne, koji iskazuju neku osobinu i odnosne ili relacione, koji znače vezu sa nekim drugim pojmom.

Odnosni pridevi

Sufiks –iv javlja se i u obliku –ljiv; ispred –iv najčešće dolazi do jotovanja, kao na primer od raniti, ranjiv.

Ima dva osnovna značenja.

Jedno je značenje tipične osobine ili ponašanja, gotovo uvek i obliku – ljiv, koji dolazi od glagola, npr.

stidljiv, lažljiv, izdržljiv, promenljiv, smrdljiv, ćutljiv, govorljiv itd. Redje dolazi na osnovu imenice kao u brižljiv, milostiv, vašljiv itd.

Drugo značenje je ono koje odgovara latinskom –abilis/-ibilis. I fr. –able/-ible, nemačkom –bar, tj. značenju mogućnosti izvršenja radnje koju označava glagol u osnovi. Neke od tih izvedenica imaju –iv a neke –ljiv, a katkad su oba moguća u istoj reči, kao ostvariv – ostvarljiv (oba: koji se mogu ostvariti). Primeri su dopustiv, oprostiv, izlečiv, upotrebljiv, razumljiv, opipljiv i još mnogo drugih.

• izdržljiv, izdržljiva, odr. vid izdržljivi
• neustrašiv (neustrašljiv), neustrašiva, odr. vid neustrašivi
• strašljivost, gen. jed. strašljivosti, instr. jed. strašljivošću/strašljivosti
• promenljiv, promenljiva, odr. vid promenljivi

Reč održivost je nastala od glagola održati koji prema rečnicima uglavnom ima dva značenja:sačuvati da ostane celo i da postoji, odnosno očuvati od narušavanja. Održivost je od osamdesetih godina prošlog veka širok termin koji se koristi u smislu čovekove održivosti na planeti Zemlji, pa je to za rezultat dalo i najčešće citiranu definiciju održivosti i održivog razvoja koju je donela Brundtlandska komisija OUN.

U poslednje vreme izlozena sam nedoumicama koje se odnose na pravila pisanja poslovnog pisma. Pravila koja sam primenjivala do sada u jednom od organizacionih delova Privrednog drustva, ne primenjuju se u drugom. Stoga Vas molim za pomoc, obzirom da svakodnevno pisem dopise u ime sluzbe koju vodim, kako kupcima tako I svom menadzmentu.

Hvala.