Ne, necu Ti reci

Киша. Пролеће. Радост.
И туга.
Кап са цвета је пала у Твој длан.
Цвет је сада плод.
Који боли. И прија.
Грубо гребе утробу. Као киша спира радост.
Трагови као понори одводе тугу ка срцу.
Језеро дубоко у себи чува Тајну.
Сада се језеро у црно боји.

Молим да реч ћути.
Молим да уста говоре.
Тражим слутњу тамо где је нада умрла.
Верујем да знаш.
Да сам онај исти који ће бити исти и сутра исти као што сам и данас.
Осим што волим Те више.
Не зато што желим.
Већ зато што не знам зашто то желим.
А Ти си ту, онде, овде и сада у мени. У мојој кожи. У мојој крви. У мом оку.
Искон је Теби. Крај у мени.
Топлина са прага више није студ. Жива је. Дише. Куца. Као срце уловљене срне.
Вреди ли да молим за реч. За глас. За титрај душе Твоје. Ћути. Нека оно говори. Истину.

Пијући дубину из ока Твога, сабирао сам ветар са севера и слао га на југ. Био сам јак, снажан. Највећи. У срећи.
Дубина је остала, ветар је однео снагу. Остао сам сâм. Слаб.
Опет пијем дубину. Из туге своје. Опет сам јак. Снажан. Највећи. У болу.
Хвала Ти. Што спознах дубину. Твоју и своју.
Јер могу да дишем на дну, боље но на врху.
Затвори очи, молим Те. Удахни дубоко. Осети ветар. Из свог срца. Дува... сада јаче, него раније. Јер моја снага је Твоја сада.
Не волим ветар. Волим Тебе. И Твоје очи. И Твоју дубину.

Кријем прсте моје од Твог погледа.
Све мислим да одаће ме.
Да рећи ће Ти, да не волим Те сад.
Већ да волим Те јуче, сутра и данас.
Више него мање јуче, но сад.
А да очи Твоје рећи ће истину коју не желим да чујем.
Да заборав у њима сада живи на прсте моје.
Стискам их у клупко греха и бацам под ноге Твоје.
Да их нема више, да их отресеш попут прашине са стопала свога.
Молим и вапим да их немам.
Опрости.

Зора. Траг Тебе на мени гори.
Тако је ноћ дуга за све оно што бих Ти сад рекао.
Признао.
А опет дуга је за бол. Тебе у мени.
Захваљујем Богу што створи зору. И Тебе.
Казна.
Љубав Твоја за мене. Молим искупљење за себе.
Не за грех. Немаш га. Ја га искупљујем. За крај.
За почетак. Нови. Знаш.
Што ја ово говорим !? Ја не знам да волим.
Мислио сам да знам. Сад Ти учиш мене. Хоћеш ли?
Да ме учиш рађању и смрти.

У тмини ноћној оте ми се уздах са усана.
Сан.
Тамо где ми је била душа настани се сан.
Име.
Са именом Твојим наставих да живим.
Са уздахом схватих да име је у боји.
Да је душа у боји ветра, којим однесе бол.
Нема више уздаха. Само боја.
Боја очију. Додира. Ватре.
Модра.
Осећам ветар. И додир. Себе не.
Само Тебе.

Kad zamre trzaj duse na kamenu ostavljene,
pobelele od sunca i kise,
ostaje damar koji iz mirisa raste.
Za Tebe
Zivi tankim nitima korena od mirisa.
Traga mirisa sa Tvoje kose.
Prilepljen za kamen, ceka da ponovo prodjes
putem kojim si trag ostavila.
Na dusi. Na korenu.Kojim za Tebe zivi.

Trag ga ka Tebi vodi. Ka Ljubavi.
Miris ka Sreci.
Ljubavi Sreci..
I tad ga opet voli..Miris..
Dusa je voli..

Пуним своју шаку болом са Твог прага.
Студ његова ме буди из сна који сањах овог јутра.
Будим се срећан, тражећи где сам бол скрио.
Знам да га кријем, али нисам знао да у страху и од себе га кријем.
Молим Те мила, отвори двери своје, стани стопом својом на праг. Биће да је бол под ногом Твојом.
Ако осетиш хладно, то је он. Буде ли топло, то је душа моја.
Хладно или топло?
Реци....

Жртва

Изашао је из мене ове ноћи пламен.
Камен на коме је пламен горео, сад ми
као жртвеник служи.
Да на њему опроштај молим,
да колена своја, уместо Твојих,
милујем хладом врелим.
Да сан овај у вечност претворим.
Да кажем, да лажем, да крадем,
Да у ватри спас потражим.
Јер ватра се у пепео ствара
оног часа када руку дадох,
да је на пању одсечем,
због додира што још гори.
Удри. Пали. Милуј. Рана више не боли.
Болиш преосталим делом руке.

Хоћу да осетим те целим бићем својим,
глад своју да задовољим мрвицама љубави твоје.
да тражим.. лутам.. по телу твоме...
да радујем се теби и лудостима твојим.

И није ми доста да те волим.
Желим душу да ти предам у залог вечности
у којој желим очима да милујем устрептало лице твоје.
Лице детета. Очи срне. Душу анђела. Палог.

Да гладно срце у недрима ти нахраним
сузама и крвљу својом.
Јер у теби куцам. У мени живиш.
И гладујеш. Анђеле. Пали.

Живот

Сад, у часу када Те нема,
Има Те на длану,
као судбина записана линија живота,
И длан опрљен на образ стављам
Тражећи траг оних река
Да угасим искру која тиња
У нади да трептај ока може да избрише траг.
Сувише дубоко, сувише близу си на длану.
У трагу. У линији. Живота.

Bol

Idi. Treptajem oka ugasila plamen.
Jarost ognja u pepeo pretvorila.
I tada sam shvatio šta je sada. U oku.
Samo bljesak. Odsaj. Tuga.
Molim Te, ćuti.
Da u tišini bol oka vidâm.
Da Ti priznam da si bol.
Prošlosti neke. Srećne.
Idi i ne vraćaj se više. U sreću.
Ostani. U bolu.