Posao u struci za male pare ili - pare?...

Za sta bi ste se vi licno odlucili, u ovom trenutku, u ovoj zemlji i okolnostima besparice, visoke stope nezaposlenosti, straha od gubitka posla, itd.

Da po svaku cenu radite posao u stuci sa malom platom ili bilo koji posao koji donosi više novca?

U vremenu kada jedva da govorimo o bilo kakvom poslu, teško je pričati o sopstvenim željama, snovima, nekakvim zapaženim karijerama... Otuda je i odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu teme, takodjer, teško.

Odluka o zaposlenju i prihvatanju ovog ili onog posla uvijek je individualna, i nikad nije samo svedena samo na to da li mi određeni posao želimo ili ne; uvijek je to više nego kompleksan splet okolnosti koje imaju manji ili veći uticaj na donošenje konačne odluke.

Naravno, nema dileme, svako ko je ikada sanjao, poželio je posao u svojoj struci za koju se školovao, poželio je napredovanje u istoj i sl. Medjutim, kapitalizam, tranzicijski period koji podrazumijeva napuštanje jednog sistema i njegovih pravila, te prelazak na drugi sistem, i nova pravila, jednostavno - nema milosti. Mada, ni danas nije nemoguće da mladi ljudi slijede svoje želje, da trpe mnogo štošta ne bi li ostali u svojoj struci, pa i za manje plate, skoro nikakve. Dakle, ima nas i takvih. Ali, život nas ne mazi, preživljavanje je postalo, nažalost, pitanje broj jedan, pa posao, odnosno odgovor na postavljeno pitanje treba tražiti racionalno, koliko god to prilike dopuštaju. Svaki pošten posao ima svoje dobre strane, i biće način da se kompenziraju određene životne potrebe.

Ono što mene više zabrinjava jeste činjenica da sve češće medju mladima osobama nema onih koji imaju jasnu viziju svoje karijere, onako kako se to nekad zamišljalo. Odraditi pripravnički staž, početi od nižih hijerahijskih mjesta, napredovati ka višim, bolje plaćenim poslovima - postepeno, sticanjem odgovarajućeg iskustva za ta mjesta, preuzimanje odgovornih pozicija nakon dovoljno i znanja i iskustva (kako poslovnog, tako i životnog)... Ovo je, bez sumnje, posve zaboravljena staza. Mlade generacije žele sve preko noći! (Čast izuzecima, ne želim stvari generalizirati, ali govorim o onome što vidim pred sobom.) Tako dolazimo do priče o novcu, moći i sl. Bojim se da novi naraštaji prečesto imaju pogrešne uzore, potpuno nerealnu sliku svijeta u kojem živimo, oslonac o poremećene vrijednosti i sl. Za što samo djelomično mogu biti i sami krivi, ali većim dijelom prave uzroke tome treba tražiti na drugoj strani. Šta mi to nudimo tim mladim naraštajima? Šta im sistem uopće nudi, i da li o njima skrbi na ikakav način? Period kroz koji mi prolazimo, razvijene zemlje su prošle nekada davno, i uvijek je to proces koji je prilično mučan i trajan... Dalo bi se tu još mnogo šta podvući kao "problem", iliti, "izazov" (kako vole reći ovi "razvijeni" zapadnjaci)...

Iz vlastitog iskustva mogu tvrditi da jesam prošla različite stadije sticanja iskustva, na različitim radnim mjestima, u svojoj struci, i uvijek sa izuzetnim autoritetom iznad koji odlučuje, prati, usmjerava, i na kraju - plaća. Kapital koji čovjek ponese sa radnih mjesta na kojima je htio da uči i stvara, nemjerljiv je, u odnosu na ono što dobijete kao neku "platicu", jer vas oblikuje kao budućeg profesionalca. I kada to nije bilo adekvatno plaćeno, svjesno ostajete tu zarad bolje budućnosti. Ništa ne može trajati vječno, kada osjetite da imate dovoljno i znanja i samopouzdanja, lako je krenuti naprijed. Vaši dalji koraci sada imaju novu težinu, dolazite vremenom u poziciju da birate, i vrstu posla, kao i plaćanje, naravno ako ste uspjeli pregrmiti one početničke teške dane i izvući iz njih pouke za ostatak karijere.

Novac je relativna stvar, i možda će nekima primarno biti u prvom planu, što ne mora biti pogrešno, ali ne treba zaboraviti da novac zaradjen na poslovima u kojima uživamo i koje volimo, ima daleko veću vrijednost, jer akumulira svoju materijalnu vrijednost sa svom našom radošću stvaranja koju uložimo u svoj rad. Dakle, lično - vjerujem u rad iz ljubavi... svaki posao jeste težak na ovaj ili onaj način, i svaki ima svoje prednosti i mane, ali posao koji se voli lakši je, pa je dobro držati se onoga za što smo se školovali.

Opća pitanja nekako uvijek skreću i na uopćene odgovore; želje, iskustva i okolnosti su ono što će kod svakoga od nas uticati da pravimo "ovaj" ili "onaj" izbor.

Hvala, bolje vas našla u najboljem poslu!

U pravu si za sve što kažeš, naravno i ja imam sličan problem. Samo što taj "mir i zadovoljstvo " su kod mene malo diskutabilni. Moj problem je krajnji cilj- tj. kako će sve ispasti. Kako da znam da li sam napravila pravi izbor. Ja npr. uvek "sedim na 2 stolice" pokušavajući da zadržim oba posla, dok se ne odlučim, ali jako je teško. Ovo mi se dešava po ko zna koji put u roku od tri godine od kako sam diplomirala i nikako ne mogu da prevagnem.

A inače, znam da mnogo mladih, a i starijih, ima isti problem.

Prijatelji i poznanici su uglavnom na jednoj ili na drugoj strani.. ili u fazonu: "ti najbolje znaš..." Pa naravno da ja najbolje znam... ali dokle ovako. Nekad imam osećaj da se vrtim u krug, beskonačno i da bih najradije pobegla, jer gubim nadu, a ne želim da izneverim poslodavce (koji su više nego fer).

Obzirom da mene to brine i nervira, imam osećaj da su svi u tom "sosu", ali ima i onih koji se apsolutno ne brinu i prosto krenu lakšim putem i gotovo (što da radim za veće pare, kad mogu da sedim i ne radim baš ništa za manje pare).

E, ja to ne mogu da shvatim! Eto Mikice, jedina uteha, nismo sami...

Ne mogu reci da sam star i preterano iskusan u poslu ali radim vec vise od 10 godina. Prve pare sam zaradjivao jos u srednjoj skoli, a po zavrsteku iste sam odmah poceo da radim jer nisam uspeo upisati visu skolu koju sam zeleo. Zavrsio sam srednju ekonomsku skolu, a najmanje sam radio poslove vezane za struku.

Poceo sam kao fizicki radnik, a kasnije malo po malo sam svojim radom i znanjem pokazao da vredim vise pa sam tako i napredovao do nekog nivoa. U bivsoj firmi sam glasio za vrednog, odogovornog i sposobnog radnika ali bez obzira na sve nisam osetio da se to bas ceni. U firmu sam dosao 1998. a otisao 2005. sa resenjem za isto radno mesto iako sam promenio 5-6 radnih mesta i obavljao mnogo odgovornije funkcije za koje nikad nisam bio adekvatno placen. Plata je bila prilicno niska, a obzirom da nije bilo nagovestaja da ce se nesto promeniti na bolje odlucio sam da nadjem drugi posao.

Prihvatio sam losiju poziciju sa malo boljim uslovima i za nijansu vecom platom. Ali kako se kasnije ispostavilo, isplatilo se. Novi poslodavac stvarno ceni vredne i sposobne radnike tako da sam za manje od 3 meseca presao na drugo radno mesto sa znatno boljim uslovima i duplo vecom platom!

Pored toga, posao koji sad radim je nesto sto me interesuje. Ekonomija me nikad nije nesto posebno interesovala tako da to bas i ne smatram za svoju struku. Interesovali su me racunari i uz redovan posao i sve obaveze uvek sam nalazio vremena da se bavim racunarima. Posao koji sad radim sam dobio iskljucivo na osnovu pokazanog znanja na malom testu.

Malo sam oduzio pricu, nadam se ne previse. Hocu da kazem iz mog primera da je vrlo bitno prilikom odabira dobro proceniti ne samo posao i uslove vec i poslodavca. Ukoliko je to veca firma, perspektivna i nudi velike mogucnosti za napredovanje i usavrsavanje onda mislim da treba prihvatiti posao, bez obzira da li u struci ili van struke. Naravno i uslovi moraju biti prihvatljivi ali svakako bi pre pristao na posao van struke koji mi donosi bolje uslove i mogucnost da nesto naucim, kasnije i napredujem itd. Ako je poslodavac los po tom pitanju i losi su uslovi ne bi ostao u toj firmi makar radio nesto bas usko vezano za struku i voleo bas taj posao. Verujem da bez obzira o kom poslu se radi, bar u BG se moze naci bolji poslodavac. A kazu i da treba menjati posao na par godina, da covek ostane aktivan i da mu bude interesantno.

Tako da ja upravo ovih dana tragam za novim poslom...

Ja sam imao istu dilemu i odlucio se za posao van struke, uz nesto bolju platu. Ispostavilo se da je to kratkorocno bio pravi izbor. Medjutim, proslo je vec 8 godina kako sam na ovom poslu, i prezasitio sam se. I to ne ne malo, vec toliko da mi je muka kada se probudim i kada treba da krenem na posao. Plata je i dalje dobra za nase prilike, ali tek sada vidim da nije sve u tome. Jednostavno vise ne mozes da izdrzis tempo i pritisak, nemas vise volje da se hvatas u kostac sa kojekakvim glupostima i dodje ti da nadjes bilo kakav drugi posao koji ces sa zadovoljstvom raditi. Eto, to je moje iskustvo, paaa, razmislite dobro...

PS. nadjoh juce na netu clanak o tome kako je Nemacka pojednostavila proceduru za radne vize i olaksala nalazenje posla. Razmisljam da posaljem CV, pa koga zanima neka pogleda lako-do-posla-u-nemackoj