Rasa Popov - mudrost i mudrovanje, fore i fazoni

Autenticni mudrac, pripovedac, novinar, TV zvezda i pritom - rodjen u Mokrinu, na severu Banata. Rasa Popov - Banacanin i izuzetno sarmantan gospodin.

Raša Popov je rodjen onih dana kada je dvadeseti vek ulazio u svoju drugu trećinu. Dvadeset i šestog juna hiljadu devetsto trideset i treće godine, u Mokrinu. A taj Mokrin, to je najčuvenije selo, to je frajer medju selima. Svašta nešto još potiče iz Mokrina, al o tom potom.

Raša Popov u Vikipediji slovi kao mudrac, i to autentični. Vrlo lep i autentičan opis, ali Raša je Raša, on je to sa lakoćom zaradio. To je čovek koji je u vreme dok je saradjivao u emisiji Fore i fazoni, bukvalno bio svačiji deda. On sa takvim žarom i zanosom izloži svoju priču da vas na licu mesta, tu ispred ekrana, njome pretvori u svoje unuče.

Ukoliko vam se to ne desi, dakle ako ne osetite ništa od toga, to znači da ste omatorili i da niste njegova ciljna grupa, on vas ignoriše.

Wikimedia - Raša Popov

Tokom svoje mladosti izgenerisao je jednu dosadnu biografiju, onakvu kakve su sve biografije. Umesto nekih pustolovina, izazova, barikada i slično... cvrc - Raša Popov je pikao lopte po Zrenjaninu, cunjao po Novom Sadu gde je završio neku gimnaziju, a onda prešao u Beograd da cunja. Tu je studirao valjda književnost, ali na kraju je ipak sve lepo završilo - Raša je ostao ono što je bio i, priznajmo i to, postao ovo što mi znamo da je on.

Teško je opredeliti se i reći šta je to zapravo. Svakako se to može formulisati i ona Vikipedijska konstrukcija o "autentičnom mudracu" možda deluje najpogodnija, ali nekako je bezbedna i hladna.

Jer o Raši se ne može pričati kao o gospodinu Popov. Hm. Nije to to, nije to on, jeste on fini šarmantan gospodin, ali to što on zrači nije gospodska distanca već jedna svežina s kojom morate intimizirati da bi funkcionisala.

Eto to bi bio jedan uvod u temu - nisam ni planirao da kažem puno, a vi pokušajte da se nadovežete i povremeno poneko nek ubaci i nešto informativno čak. Nemojte preterivati samo, polako, natenane otkrijte po nešto. I naravno, trudite se da uvek pridodate nešto svoje, nemojte biti cicije - oči svih Rašinih fanova su uprte u vas, zato pokažite da ste zaslužili da i vi o njemu prozborite koju.

Rasa Popov sjajan narator na vrlo jednostavan nacin je oduvek umeo najmladjoj publici da docara sustinu veoma ozbiljnih pojmova. Vecina starije generacije ga se seca iz prvog serijala “Fazoni i Fore” (1993) oni nesto mladji iz drugog serijala (2002); neki ga pamte i iz edukativne decije emisije s pocetka ovoga veka “Radjanje svetlosti” u kojima je deci priblizio svet cudesne struje. Igra je imperativ detinjstva i svojim jedinstvenm stilom Rasa kroz nju prenosi zdrav odnos prema zivotu.

Entuzijazam mu nikada nije nedostajao a za godine ocigledno ne mari, nije cudno sto se oseti iskra u njegovom govoru - on je birao da se ogleda u ocima dece. Opet je medju nama "mokrinski knez" s novom porukom i poukom, radost je slusati ga.

Ovaj naucnik smislio je ovakvo cudo: Mladic i starac blizanci

Zna se da se blizanci radjaju istog dana istog casa. Onaj koji prvi izadje iz maminog stomaka moze da bude stariji od onoga drugoga, recimo, samo dva minuta. Lezali su devet meseci jedan uz drugog, tesno, blizu, radjaju se blizu, zato su blizanci.

Rastanak dvojice blizanaca

Blizanci zajedno stare. Kada jedan slavi osamdeseti rodjendan, i drugi ce slaviti istog dana osamdeseti rodjendan. Ali vreme u kome starimo ne mora uvek biti isto. Ako bi se jedan blizanac na svoj dvadeseti rodjendan ukrcao u strasno brzi vasionski brod, kakav jos ne postoji, desilo bi se cudo.

Tog cuda jos nije bilo, ali je ono moguce.

Njega nazivamo “Ajnstajnovo cudo s blizancima”. Evo toga cuda: dok jedan dvadesetogodisnji blizanac leti vasionom, njegov brat zivi na zemlji. Brod naseg letaca morao bi da leti jako brzo. To bi moralo da bude skoro brzinom svetlosti, a to je najveca moguca brzina u prirodi.

Tako velika brzina bi usporila tok vremena. Casovnik na letacevoj ruci otkucavao bi mnogo sporije od svih casovnika tamo na zemlji, gde mu je ostao brat. To je otkrio Ajnstajn. On je prvi razumeo da vreme zavisi od brzine.

Nas dvadesetogodisnji mladic bi leteo godinu dana.. U brodu bi se zabavljao slusao muziku koju vole mladi ljudi, morao bi da se igra kompjuterskim igricama da mu samom ne bude dosadno.

On u brodu sve vreme gleda na svoj sat i svakoga dana u kalendaru precrtava po jedan dan. Tacno 365-og dana on se priblizio kosmodromu sa koga je poleteo pre godinu dana. On sada ima 21 godinu i javlja radiom svom bratu blizancu: “Slecem! Spremi rodjendanske torte dve, da zajedno proslavimo svoj dvadeset i prvi rodjendan”.

Na zemlji je nasao starca! To je bio njegov brat

Ali, gle cuda! Kakvo strasno iznenadjenje ocekuje bracu!
Letac izlazi iz vasionskog broad sa lakim i gipkim hodom. On ima 21 godinu.
A u suret mu klecavim hodom prilazi zguren osamdesetogodisnji starac. Mladi decak pogledom trazi svoga mladog brata blizanca. Ne vidi ga. Dodje mu zao sto brat nije dosao da ga doceka.

U taj cas, starac promuklim glasom progovori: “Brate, jesili ti to? Kako si ostao tako mlad? Da nisi za ovih sezdeset godina pio eliksir mladosti ili gutao hormonske pilule?”

Ne! Nije gutao nikakve pilule. Od povecane brzine njegovog broad njemu se vreme usporilo, on je ostao mlad. A njegovom bratu na mnogo sporijoj zemlji, vreme je teklo brzo. Proteklo je 60 godina on je sada imao 81 godinu. Dva blizanca: Jedan mladic drugi starac.

Cudo vremena

To je cudo! Cudo vremena. Ovo je “ Ajnstajnov paradoks blizanaca” Do njega je najvazniji covek dvadesetog veka dosao razmisljanjem i razgovorima sa svojim prijateljima, bracom Jaglom, i sa svojom suprugom Milevom Maric- Ajnstajn. Ova Novosadjanka posetila je dva puta sa Ajnstajnom kucu svojih roditelja u Kisackoj ulici u Novom Sadu. Isli su i u sajkaska sela na seoske svadbe. U Beogradu su bili kod svoje skolske drugarice sa ciriskog univerziteta, baka sadasnjeg psihijatra dr Milana Popovica, nedaleko od “Slavije”.

Objasnjenje “Cuda sa blizancima”

Za “Sesir bez dna” daje dr Vladimir Ajdacic:
“ Nisu samo satovi dvojice brace otkucavali razlicitom brzinom, nego se sve ono sto se u telima dogadja dogadjalo razlicitim brzinama. To se moze dogoditi svim zivim bicima, a ne samo blizacima.”

Do sada se to ljudima nije desilo, ali su fizicari dokazali na sicusnim atomskim cesticama, da je to moguce.

Vreme je relativno

Brzo ce ostariti ko leti sporo
Ko leti brzo nece ostariti skoro
Kad bi raketom brzom odleteo tata
Zatekao bi sina ko starijeg brata

"Al’ je lep ovaj svet, ovde potok, onde svet, ovde potok, onde cvet…" - ovo je davno napisao Jovan Jovanovic Zmaj. Tom lepom svetu Rasa Popov je podario serijal za decu (a bogami i za odrasle) "Sesir bez dna" i sa svojim gostom Rsumom realizovao cetrdeset nastavaka TV serije (“Sesir bez dna”), u kojoj Rasa na cudesno lak nacin, u stilu saram baram – cuda stvaram, iz svog velikog iskustva, znanja i maste, kao i iz zbilje oko nas, sklapa poucne price o biljkama, zivotinjama, o nama ljudima, o raznim dogadjajima i pojavama u kojima se kriju odgovori na mnoga decija pitanja – "A sta je to?" "A zasto je to tako?”.

Vitez proleca - Rasa Popov

Ova serija je za decu bila utociste iz “ludog dela planete”, za nas teskih godina od 1997. do 2000 –e zato ga ta ista deca i zvanicno na beogradskom festivalu pesnika za decu 2001-e godine proglasavaju “Vitezom proleca”. On je, kao i Cika Jova, pesnik, ali ne samo pesnik, vec je i veliki putnik. Obisao je pola sveta, ali se ipak najvise naputovao vodeci decu u Sremsku Kamenicu, u obilazak kuce u kojoj je ziveo i stvarao Zmaj-Jova, pisac deci najdrazeg lista “Neven”, koji je kasnije slozen u knjigu. Ne znam ciji je to bio sesir kojije izgubio "dance". Da li je bio Cika-Jovin, Rasin ili nekoga drugog, ali sve slutim da je to "Sesir” Prorode koji se nekako "pocepao" a Rasa ga negde otkrio. I evo vec zavlacim ruku u "sesir knjigu” i nasumicno vam vadim jednu pricu.

Istorija poseta poslasticarnici

U svom licnom dnevniku Zmaj pridaje vise znacaja odlascima u poslasticarnicu sa decom, nego susretima s velikanima. U “Raznolijama” Cika Jova uci decu nauci i pravdi i istini. U svoj dnevnik koji je pisao dok je ziveo u Beogradu iz dana u dan je belezio najvaznije dogadjaje. U “Raznolijama” Cika Jova uci decu nauci i pravdi i istini.

Maca vise voli kolace

Uz vazne beleske Zmaj unosi u dnevnik posete poslasticarnicama. Opisuje ih sve. Ni jednu ne izostavlja. I vidi se da su mu ti izlasci najvaznija stvar u zivotu. U poslasticarnice je vodio svoje dve devojcice Macu i Anku.

Deset godina je Zmaj bio lekar u Becu. Cesto je siromasnima i bolesnima govorio: “Ne dugujete nista!” Ali, njegovo licno siromastvo nije ga sprecavalo da decu vodi na kolace… Skoro svakog dana zabelezeno je u toj maloj svesci koja se cuva u “Matici srpskoj” u Novom Sadu: “Uvece sa Macom kod “Vindbone.” Sutradan opet: “Uvece sa Ankom kod Tirija.” Sudeci po beleskama u dnevniku izgleda da je punacka Maca vise volela kolace.

Za “Neven” pise i kad mu je najteze

Casopis “Neven” Zmaj je pokrenuo 1880-e godine. Uprkos teskocama, koje su ponekada prekidale izlazenje lista, Cika Jova je iz Beca redovno slao u Novi Sad peme, price, lekarske savete, moralne pouke, otkrica o zivotinjama i naucna saznanja. Stampar Arsa Pajevic, u Dunavskom sokaku, u zgradi gde je danasnja novosadska Gradska biblioteka, svake dve nedelje je na vreme dovrsavao novi broj “Nevena” Sve do svoje smrti, tokom cetvrt veka, Zmaj nikada nije propustio da posalje Pajevicu koverat pun tekstova i crteza. Kao da nikada nije bio bolestan. Znamo da je pred kraj zivota poboljevao. Ali, deci svoga naroda je uvek slao nove sale i “raznolije”.

Veliki Milankovic: Zmaj je bio moj ucitelj!

Nas najveci naucnik akademik Milutin Milankovic tvorac teorije ledenih doba, zabelezio je u svojim “Uspomenama” radosni trenutak: jednog dana je otkrio u tatinoj biblioteci sve brojeve “Nevena”! Prvi broj “Nevena” izasao je kada je Milutin bio beba od godinu dana! Ali tata je cuvao Zmajeve novine, da ih beba pronadje kad poraste. To se i dogodilo. Kad je videla kako se raduje buduci svetski naucnik, a sada prepametan covek od 11 godina, njegova vaspitacica ih je dala povezati.

Evo sta Milankovic o sebi i “Nevenu” prica: “Sada je na mome stolu stajala kompletna zbirka tog casopisa od kakvih deset svesaka. U njoj sam pronasao slike Herakla i svih trojanskih junaka i ilustrovanu hroniku trojanskog rata i lutanja Odisejevih izradjenih po tekstu nemackog pesnika Svaba… No u "Nevenu” je bilo jos mnogo drugh interesantnih stvari. On mi je bio i dalje omiljena lektira, a Zmaj ostao moj ucitelj…”

Jos jedan velikan rastao je sa “Nevenom” Anica Savic Rebac poslala je Cika Jovi jedan svoj deciji rad. U “Nevenu” joj je Zmaj odgovorio odusevljenim pozdravom. Prepoznao je dar male devojcice. Trazio je da mu salje jos svojih pesmica. Anica je postala jedan od nasih najvecih naucnika, poznavalaca starogrcke filozofije i knjizevnosti.

“Raznolije” – nauka za decu!

Vecina citalaca zna Zmaja kao pisca pesama, ali Zmaj je u svom listu objavio mnostvo naucnih beleski. To su veliki clanci o Kolumbu, Moskvi, narodima sveta, o zvotinjama i biljkama… Ali kao da je u “Raznolijama” bio najblize deci. U tom odeljku on kratko i privlacno prica o pravednim i nepravednim vladarima, o naucnim eksperimentima, o nepreglednoj vasioni. Dr Vladimir Ajdacic, nas danasnji pisac za decu (“Nauka kao bajka” u dva dela), kaze da je kao dete dobio na poklon knjigu sabranih tekstova iz “Nevena” – “Najvise sam voleo” – kaze on, “Raznolije”. U “Sesiru bez dna” nizu se ovim redom:
1. O zivotinjama; 2. Lekarski saveti; 3. O vladarima i mudrima; 4. Nuka

"Raznolije" iz Nevena

]
"Neven" – Cika Jovin list

Pas laje na voz

Bio u Ceskoj jedan strazar na zeljeznickom putu kuda su svaki dan mnogi vlakovi dolazili. Tu je on imao i svoju kucicu, a imao i jedno pseto. To pseto je obucio da, ka koji vlak prodje, sto vecma laje na ona prva kola, gde je parni kazan. Pseto je svoju duznost najtacnije vrsulo. A masinista i njegovi pomocnici, ne imajuci kamenice da pseto oteraju, bacali su se na njega velikim grumenima uglja. To je cuvar i hteo. T ako je dobijao svaki dan uglja vise nego sto mu za ogrev treba.

Sokrat o bogatasu

Ko je bogat? U jednom drustvu, gde je bio Sokrat, zapodene se pitanje: ko se moze nazvati bogatim? – Na to su jedni odgovarali ovako, a drugi onako. Napokon zapitase i Sokrata. Evo sta je on odgovorio:
“Bogat je onaj kome ne treba vise nego sto ima, dakle onaj ko je zadovoljan.”

Moja baba Mela, Melanija bila je tvorac šestog čuda moga detinjstva. Ona je uzela stabljike jedne biljke visoke i tanke, kao trska, i od te biljke je napravila sebi suknju, a svome sinu, mom stricu Vesi, sako i pantalone.

Biljka je kudelja ili konoplja. Od njene tanke, čvrste kore upreda se kanap. Kanap je ime dobio od konoplje. Uostalom, konopac je još bliži imenu konoplje. I debela užad, konopci upredaju se od konoplje.

***
Treće godine rata (Drugog svetskog) mi smo već dva puta kod krojača prevrnuli svoje zimske kapute. Sva tekstilna roba bila je zabranjena za Srbe. Tad se moj deda Sava odlučio da skine s tavana mlatilo za konoplju. Mokrinčani su ga zvali cecalo. Iz nekog špajza je baba Mela izvukla svoj stari razboj, četvrtaste nogare za tkanje tkanina.

Zasejali su konoplju, i ona je krajem leta dovezena kolima s njive. Bila je u snopovima i odneli su je do jednog bazena. Mi smo cesto gledali, ranijih godina u taj bazen, i pitali se čemu on služi. Dugim godinama nesluženja ničemu, on se napunio do vrha blatom. Duško nas je opominjao da se ne nadnosimo nad bazen, da ne upadnemo u žitko, rovito blato. To bi vas povuklo kao živi pesak, uvuklo bi vas unutra i potonuli biste u njemu.

Da, ja sam znao za strahovitu scenu sa živim peskom u stripu o Timu Tejloru. Jedan nevaljalac je bio uvučen već do guše, kad ga je nesavladivi Tim izvukao.

Otkrilo se da je to bazen za močenje kudelje! Iz njega su lopatama izbacivali blato. To je bilo teško izvesti, jer ni radnici koji blato izbacuju nisu smeli da stanu na žitku površinu.

Popodne bazen je bio očišćen i opran, u njemu je sad bila bistra voda. Duge stabljike kudelje položene su u njega. On je bio tačno one dužine kolika je dužina najdužih stabala kudelje.

Već sutra kad smo došli u dedinu avliju, iz nje se širio nepodnošljiv smrad. To je dopiralo iz onog bazena za natapanje kudelje. Stabljike su morale da odleže u toj vodi nekoliko dana, kako bi se tanka kora sa svake stabljike sama odvojila i odljuštila. Niko ne bi rukom uspeo sa hiljada stabljika da odljušti vlaknastu koru. Voda je sama odvajala koru od stabaoceta. I vlakna kore i sama tvrda unutrašnjost stabla išla su na sušenje. Od vlakana će biti tkanina, a stabla su se lomila u sitne cepke nazvane pozder. Bilo je to najbolje gorivo za zimske peći bubnjare, pozderače. Odvajanje vlakana od stabljika radjeno je na mlatilu ili trlici, ili mokrinski rečeno: na cecalu. To su jedni nogari sa dve naporedo postavljene daske. Preko njih se popreko stavi nekoliko stabljika, još odenutih u košuljicu vlakana. Trećom, srednjom daskom, mlatilom, proteruje se kudelja kroz procep. Time se čvrsta stabljika lomi i odvaja od vlakna, a vlakno je spremno za prelju.

***
Naša čudotvorka, baba Meli, odnekud je izvukla svoju staru preslicu. Danima je iz gužve sasušenih konopljanih vlakana ispredala beskonačno dugi kanap. Smotavala ga je u klupčad.

Pratili smo je u stopu. Zadivljeno smo je gledali kako ispreda najdužu nit koju smo do tada videli.

Kad je završila sa predjom, ona se od prelje pretvorila u tkalju. Sela je za razboj i počela razapinjati niti onog kanapa. Jedne niti su stajale naporedo, a drugu nit je ona jednim drvenim guračem naterivala popreko. Pojavili su se prvi metri tkanine.

Čika Vasino predratno odelo već se od mnogog rada pohabalo i visilo je na njemu kao na strašilu. Baba je prvo njemu sašila pantalone, pa onda i sako. Sako je lepo visio na njemu, dok su se pantalone, koje smo mi uvek zvali čakšire, na gornjem pregibu nogu uvek naboravale oštrim naborima. Te nabore nijedna pegla nije mogla da ispravi. Zato upamtite da, ako hoćete odelo od plemenite biljke konoplje, nabavite sako, on će vas lepo služiti, a čakšire izbegavajte.

***
Poslednje godine okupacije (1944.) zbog nestašice tekstila ja zamalo da padnem na ispitu za prijem u gimnaziju. Taj se ispit u ta vremena polagao posle četvrtog razreda osnovne. Već od jedanaeste godine si bio gimnazijalac. Gimnazija je trajala osam godina.

Seljačkom kolskom zapregom krenuli smo mi mokrinski kandidati za ispit preko polja za Kikindu. Pred sadašnjom Osnovnom školom „Vuk Karadžić“ bilo je bar pedeset kolskih zaprega iz celog Severnog Banata. U zgradi gimnazije bila je kasarna okupatorske vojske.

Jedva sam dospeo do učionice u kojoj ću polagati. Iz računa su radili uglavnom prosto pravilo trojno. Nisam se brinuo. Kod svog učitelja Fedje Kovaljova, (iz Sevastopolja), ja sam bio omiljeni račundžija.

Ali, kad su me prozvali, počnu mi diktirati: Jedan trgovac prodao je tri tube, i dvadeset santimetara...

Ja stao, pa buljim u njih. Pitam: Tri trube i kakvih to dvadeset santimetara...

Neki članovi komisije već odmahuju rukom. Gest je jasan: Ovo je propali slučaj, gluperda. Oterajmo ga.

No, na moju sreću, tad se javi učiteljica, i kaže: Zaboga kolege, pa ovo su ratna deca. Rastu u oskudici tekstila. Ne znaju šta je tuba!

Smeje se ona, objašnjava im da ja nisam nikad bio u tekstilnoj radnji i da ne mogu znati da je smotuljak tkanine tuba. Objasni mi ona da je to zamotan štof. I ja im odmah rešim njihovo tekstilno pravilo trojno.

I danas se sećam te lepe, mlade, materinski brižne učiteljice. Ona mi je pomogla svojim razumevanjem. Učitelji, na vama je da decu najpre razumete. Tek onda ostalo.